Marija Namerno Drugačija

   Nikad nisam volela nedelju. Nekako mi je to dan kad se ništa ne dešava, zapravo nemamo obaveza van kuće, a ipak se najviše umorim baš nedeljom. Danas mi neki fleševi prolaze glavom. Sećanja iz davne prošlosti i bliže. Tu sam, a čini mi se da niko drugi nije do kraja. Nekoga boli stomak, pa leži. Neko umoran, pa leži. Neko je u šetnji, neko tuda okolo. Svako na svoju stranu. A ja, ja sam sredila kupatilo, to mi još preostalo od juče, spremila ručak, tortu, popila dve kafe do sada, sve nešto na trk. Taman pomislim da je to kraj, onda počne kiša, pokupim veš sa štrika. Sednem, pomislim gotovo je. A ne, mačkice su počele da koriste posip, a u sobi gde su trenutno ga nemaju, pa su danas obavile nuždu malo na mom krevetu, malo na krevecu mog sina. To se sada pere. Ja sam oprala dve posude sa posipom, zamenila im. Oprala i treću i stavila u sobu sa mačkicama. Promenila posteljinu....    Sve vreme mi naviru sećanja. Imam osećaj da se nečija smrt približila dovoljno da je osetim. Videćemo

   Mnogo sam vremena provela u sticanju spoznaja o tome koliko su bitni određeni segmenti naših života. Ma koliko vrtila sve ukrug i naopako, ispostavlja se da mi zaista upijamo u sebe sve što se dešava oko nas od vremena začeća do neke treće godine našeg života. Tada je vrlo bitno da svako dete ima oba roditelja maksimalno posvećena njemu, da bi moglo lakše da izbalansira ono što je najbitnije u životu svakog od nas- sebe! Svi mi ceo život zapravo pokušavamo da se izbalansiramo. Sve ostalo su samo drugi nazivi za to. Ali, poenta je da pomirimo u nama sve što postoji i nađemo tu nultu tačku postojanja koja je, zapravo, početna tačka za čistu kreaciju svega što jesmo.   Mukotrpan je posao rad na sebi. To zna svako ko je makar i zagrebao površinu ovoga što pričam. Ja nisam došla do te nulte tačke. Nisam, jer sam bila posvećena svemu drugom više nego sebi. Ali sam se trudila da je dosegnem. Smatram da sam bila relativno blizu, a onda dozvolila da ne mislim na sebe uopšte. No,apsolutno s

   Kada su roditelji u pitanju, postoje mnoge verzije koje sam viđala do sada. Od onih koje ostavljaju  malenu decu, da bi išli i uživali u sopstvenom društvu. Kojima je normalno da im je društvo važnije od svoje dece. Zaista sam svašta na tu temu videla. Postojimo i mi, prebrižni, kojima je i kad vode elementarna nepogoda. Što reče jedna žena neki dan: " kad si kupila mašinu za šivenje svojoj ćerki, već su bile u pitanju modne linije! Kad je počela da slika, novi Pikaso je nastao preko noći! Na kraju, niti zna da šije, niti hoće da slika iako zna!" I u pravu je. Zaista je tako kako je rekla. I sve, nekako, bezuspešno. Postoje i oni koji su postavili neke zdrave granice između svega toga, te imaju apsolutno normalnu komunikaciju sa svojom decom, te je usled toga moguće svašta dogovoriti i planirati.    Mnogi roditelji danas se odriču i sopstvenih gaća da bi njihove princeze svaki vikend imale profi šminku, nokte, novu garderobu, obuću. Kao što mi, ostali radimo kad je u pit

   Kad izađeš iz svih tih priča da je nama neko nešto uradio, da je neko sposoban i dovoljno jak da nama nešto uradi, onda se nekako sve svede na apsolutnu jednostavnost života. Sve je energija. To je tačno. I ništa ne prestaje da postoji, samo menja svoj oblik. I to je tačno. Ako je to sve tačno, onda bi trebali porazmisliti o tome kakva sve energija postoji. I ja sam negde, u svojoj logici stvorila sliku o tome kako to treba da izgleda. Možda jesam, možda nisam u pravu, ali mi se nekako to pravilo podudara sa svim primerima koje sam mogla da dosegnem u svom okruženju.    Ženska energija je energija stvaranja. Zato žene rađaju. Ali žene ne rađaju samo nove živote, one rađaju nove ideje, nove misli, nove načine svega. Muška energija je energija akcije. Bez akcije, svako stvaranje je nemoguće. Stoga smo uzajamno preko potrebni jedni drugima. A svaki disbalans vodi krajnostima koje ne prijaju ni jednom od njih. Ukoliko je ženska energija ekstremno dominantna, muškarac ne može da je pra

   Ne, nisam srela vidovnjaka na ulici. Još me niko takav nije zaustavio da mi kaže da će sve biti u redu. Zapravo, oni su oduvek nekako deo mog života, iako nisam znala da jesu, u početku. Sećam se kad sam imala nekih devet ili deset godina, na radio Zagreb, oko ponoći, jedne nedelje su ljudi zvali i ostavljali podatke, a druge posle ponoći se zvalo da čujete prognozu. Jednom je i moja mama tako uradila. I sve je taj čovek rekao što jeste bilo. A kad je došao do mene, kao poslednje, pošto sam najmlađa iz porodice, pričao je o nekoj velikoj tragediji na početku mog života, te životu koji će do pola biti ekstremno težak, a od pola potpuno drugačiji. Iako nije rekao o kakvoj tragediji je reč, taj se pojam nekako uvukao u našu kuću kao zla kob koju smo čekali da se desi.    Jeste bilo tragično, kad sam sa osamnaest godina sahranila muža od dvadeset i šest godina. Jesmo dočekali tu prekretnicu u mom životu. Ali, bilo je i drugih koje je moja mama posetila i koji su pričali svoje priče. R

   Vrtić, zapravo me je sramota reći da mi dete od dve i po godine ide u predškolsko! Svako jutro se probudimo, spremimo i nalećemo na ljude po ulici koji nekud žure ili ne, namerno zauzmu ceo trotoar ili se sklone u stranu da oslobode mesto za prolazak. Interesantna mi je ta tapiserija novih komšija. Svako jutro vidim onu divnu damu od nekih sedamdesetak godina, koja uprkos tome što baš teško hoda, ne odustaje od salonki sa malom peticom i kompleta sada već naveliko de mode. Njoj sve savršeno stoji. I ona večita punđa od prepletene kose, koja doseže, čini mi se do polovine njenih leđa. I božur boja kojom uredno farba svoju kosu. I sako do polovine kukova. I košulja uredno opeglana, uvek bela sa nekim detaljima. I suknja do ispod kolena. I te salonke u kojima joj je verovatno lakše da hoda nego na ravnom. I ono što svako jutro ozari je, zapravo, njen osmeh. Ne postoji vremenska ni životna prepreka da toj ženi skine osmeh sa lica, čini mi se. I ljubaznost kojom se svima obraća je tolik

    Nekako mi je milo da se prisetim kada sam pre dvadesetak godina sa mojom J. išla na obližnji bent, te se kotrljala sa njom po travi, igrala u pesku, skakala sa drveća, trčala po šumi i radila raznorazne akrobacije. Nekako i danas kad pogledam u retrovizor sopstvenog života, smatram da sam to radila u pravo vreme, jer sam imala dvadesetak godina. Bilo mi je primereno da i ja skačem sa sopstvenim detetom i da se ludiram i blesavim, te rastem sa njom. Isto to sam radila i sa mojom V. i S. jer sam i tada bila u kasnim dvadesetima. Danas, gledam moga sina, mog N. i jednostavno znam da nije isto. Ne zato što ja ne mogu više fizički da postignem ono što sam mogla pre dvadeset godina. Ne zato što nemam kondicije, jer je imam i viška, čini mi se. Ne zato što ne umem da se bacakam po travi i danas, već zato što više nije primereno.    Ne smatram da treba da ubijem dete u sebi, sad kad imam preko četrdeset, ali smatram da je danas vreme kad sam ja odživela svoje ludorije i treba da pustim d

    Ponekad mi nije jasno čemu sva naša iskustva ako ih ne možemo ili ne želimo preneti drugima? Nekada davno, u vreme starih plemena, svi bi se skupljali u određena vremena i slušali starce kako pripovedaju. Nije to bilo ubijanje vremena, da bi skrajnuli novonastali pojam zvani dosada, već prenošenje životnih iskustava i mudrosti onih koji imaju o čemu da pričaju. Njihove reči su upijali svi koji su slušali, ali bi ih nekolicina shvatila. Od te nekolicine su birani oni koji će voditi pleme, nakon što glavni napusti ovaj svet. Da li je to bez razloga ili smo mi sve razloge pobrkali u današnje vreme, te nam više ništa nije sveto?   Danas teško da imamo vremena da sednemo i setimo se šta smo prošli i koja su naša iskustva. Vrlo često mahinalno donosimo zaključke zasnovane upravo na iskustvu, a da i sami prestanemo da razmišljamo da li se taj vid rešenja odnosi na jednu vrstu situacija u kojoj smo se našli ili se može primeniti na svaku. Neretko slušam o odbijanju mladih da čuju starije

   Nekako volim da povezujem misli o životu sa svakodnevicom. Sve je po sistemu kod mene- mikro je makro i obrnuto. A to je prosto tako zato što svakodnevne zanemarljive sitnice itekako mogu da utiču na krupne stvari u našim životima. Odlično je ako smo u pozitivnom modu, ali ako je suprotno, a obično jeste, pravimo sebi problem ne svatavši kako je do njega došlo. Ovo silno pomodarstvo odricanja onoga što mi jesmo u svim aspektima našeg postojanja danas prosto nema granica. Nije ni čudo što niko ne živi punim plućima, jer više i ne znamo ni šta su puna pluća. Nego napumpamo nekoliko segmenata svog života, predstavimo ili ubedimo sebe u to da smo uspeli, ostalo zanemarimo i idemo dalje istom trakom. E mili moji, to nisu puna pluća!    Od kako znam za sebe, uvek je neko na dijeti! Razumem dijete iz zdravstvenih razloga, ali dijete zarad pomodarstva? Hmmm,  nikako! Zapravo, za mene je nekako normalno da težimo nekom potpunom ostvarenju sebe i svojih potencijala i da je to zadatak koji b