Nikad nisam volela nedelju. Nekako mi je to dan kad se ništa ne dešava, zapravo nemamo obaveza van kuće, a ipak se najviše umorim baš nedeljom. Danas mi neki fleševi prolaze glavom. Sećanja iz davne prošlosti i bliže. Tu sam, a čini mi se da niko drugi nije do kraja. Nekoga boli stomak, pa leži. Neko umoran, pa leži. Neko je u šetnji, neko tuda okolo. Svako na svoju stranu. A ja, ja sam sredila kupatilo, to mi još preostalo od juče, spremila ručak, tortu, popila dve kafe do sada, sve nešto na trk. Taman pomislim da je to kraj, onda počne kiša, pokupim veš sa štrika. Sednem, pomislim gotovo je. A ne, mačkice su počele da koriste posip, a u sobi gde su trenutno ga nemaju, pa su danas obavile nuždu malo na mom krevetu, malo na krevecu mog sina. To se sada pere. Ja sam oprala dve posude sa posipom, zamenila im. Oprala i treću i stavila u sobu sa mačkicama. Promenila posteljinu....
Sve vreme mi naviru sećanja. Imam osećaj da se nečija smrt približila dovoljno da je osetim. Videćemo kroz neko vreme. Nemam osećaj o tome ko bi ta osoba mogla da bude. Samo osećam kraj nečijeg života. Nekoga koga poznajemo. Vreme će pokazati o kome se radi. Puštam taj osećaj, prepoznala sam ga i neka ga. Svejedno ne mogu ništa da uradim po tom pitanju. Sećam se tako nekih stvari koje nemaju mnogo veze sa nekim sledom misli, koji obično imam. Pre jedanaest godina je umrla moja prva svekrva. Sećam se konstantno rečenice koju mi je izgovarala dok sam se otimala sa njom ne bih li oprala suđe posle ručka. Nije mi dala, gurala me, terala da sednem, da pustim, ona će. I stalno je govorila isto:" Neka sine, ja ću! Naradićeš se ti već!" A mene sramota. Kako da ne radim ništa? Kako to izgleda, zapravo? Ja to ni danas ne umem. S druge strane moja mama:" Ovo uradi ovako! Ovo uradi! Sad ovo! MORAŠ sve da naučiš, trebaće ti!" Nemam revolt, prevazišla sam ga. Ali imam pravo na emociju i prema jednoj i prema drugoj. Šta god rekle, ja se jesam naradila u svom životu. Razlika je u tome što se svekrve sećam sa osmehom na licu, svaki put kad pomislim na količinu rada koju sam ostavila za sobom. A mame... pravo da kažem, smrknem se. Naradila sam se, naravno. Mnogo dece, mnogo nas u kući, mnogo posla. Ja volim da kuvam, ali je to obaveza od koje u poslednje vreme osećam otpor, jer me je umorila.Ima dosta toga što me je umorilo. Da li zato što to radim dugo ili zato što mi je samo dosta, ne znam. Nije ni bitno. Nedelja je. Možda je do nje...
Svi ti razgovori "do pola", neizrečene boli i površne duboke uvrede i povrede, prećutne istine i posečeni snovi. Zaludno potrošena energija. Svake nedelje, ne znam zašto, svaka od njih se vrati i tera me da preživljavam to ponovo. Probala sam da ignorišem, kao proći će. Probala da mislim o tome, da shvatim zašto. Nemam baš previše vremena, zaboga, nedelja je. Probala.... Jednostavno, meni je nedelja dan kad je sve nekako isprekidano. Danas posebno želim da se izgubim negde u nekom zagrljaju nekoga u koga imam beskonačno poverenje, da gledam u daljinu i samo ćutim. Po ko zna koji put nedelja mi prolazi u toj želji. Znam da je uzaludna, ali lakše mi tako. Ne poznajem ja ta prostranstva koja bi mene spasila od moje nedelje. Ne poznajem nikoga u koga imam toliko bezgranično poverenje, da bih mogla da ćutim svoju nedelju. Samo sanjam. Sanjam dok mutim šlag za tortu, dok čistim posip mačkama, dok pokušavam da završim nedeljne obaveze.
Nakupilo se ovih dana ponovo dosta toga. Možda je i do toga. Ja ne volim prazan hod. Ne volim ništa uzalud. A nedelja mi baš daje prostora za sve to. Nakupilo se. Nerazumevanja, netolerancije, nepoštovanja, ne...ne.. ne.. Nakupilo se, sada je u vazduhu i lebdi okolo gušeći nedelju još više nego da je samo ona u pitanju. Nakupilo se, jer se rešavaju neke stvari koje su godinama bile potisnute, skrajnute, a sad su došle na naplatu. Ili dolaze. Kuda će nas odvesti, videćemo. Moralo je biti rešeno. I bez obzira što je tako, teško je. Teško je gledati razočarenje i nadu koja ta rešavanja nose. Teško je gledati kraj jedne epohe i odlazak u nepoznato. Volim kad pratim nekog na put mirne duše i mirnog srca. Sada, nemam vremena ni da se smirim, previše toga se dešava i svako je sebi najvažniji. Preživeću ja i to. Naravno da hoću. To je kao malo duža nedelja koju svi gledaju da još više opustoše svojim uglovima na situaciju. Moja nije bitna. Svako bira svoj put. Samo bih volela da taj put krene iz topline toplog doma, ne ovog.. dugog nedeljnog raspoloženja. No, opet se ne pitam. Ima ovde važnijih uglova. Ovaj je moj. I tu će i ostati. Neostvaren, vidim već. Nema mesta za toplinu između svačijeg ugla. Prava atmosfera za poželeti drugačije.
Čudna ova nedelja danas. Čudna i teška. I opet, sva dubina nek ide još dublje, da ne potopi ove sa uglovima. Tek su ih otkrili, čvrsto ih se drže. A sutra, kad shvate da će se, bez obzira na ugao, svejedno naraditi, shvatiće da je današnji ugao itekako bitan. Ali moj sklanjam i uvijam u nedeljno popodne, tmurno kao i teški vazduh koji pokušava da mi da ono što mi treba. Danas je prosto tako... nakupilo se, valjda. Jednom će sve biti juče. Jednom ćemo i mi biti. A onda više ništa neće biti važno. Sem osmeha ili mrštenja koje ostavljamo za one iza nas....
Sve vreme mi naviru sećanja. Imam osećaj da se nečija smrt približila dovoljno da je osetim. Videćemo kroz neko vreme. Nemam osećaj o tome ko bi ta osoba mogla da bude. Samo osećam kraj nečijeg života. Nekoga koga poznajemo. Vreme će pokazati o kome se radi. Puštam taj osećaj, prepoznala sam ga i neka ga. Svejedno ne mogu ništa da uradim po tom pitanju. Sećam se tako nekih stvari koje nemaju mnogo veze sa nekim sledom misli, koji obično imam. Pre jedanaest godina je umrla moja prva svekrva. Sećam se konstantno rečenice koju mi je izgovarala dok sam se otimala sa njom ne bih li oprala suđe posle ručka. Nije mi dala, gurala me, terala da sednem, da pustim, ona će. I stalno je govorila isto:" Neka sine, ja ću! Naradićeš se ti već!" A mene sramota. Kako da ne radim ništa? Kako to izgleda, zapravo? Ja to ni danas ne umem. S druge strane moja mama:" Ovo uradi ovako! Ovo uradi! Sad ovo! MORAŠ sve da naučiš, trebaće ti!" Nemam revolt, prevazišla sam ga. Ali imam pravo na emociju i prema jednoj i prema drugoj. Šta god rekle, ja se jesam naradila u svom životu. Razlika je u tome što se svekrve sećam sa osmehom na licu, svaki put kad pomislim na količinu rada koju sam ostavila za sobom. A mame... pravo da kažem, smrknem se. Naradila sam se, naravno. Mnogo dece, mnogo nas u kući, mnogo posla. Ja volim da kuvam, ali je to obaveza od koje u poslednje vreme osećam otpor, jer me je umorila.Ima dosta toga što me je umorilo. Da li zato što to radim dugo ili zato što mi je samo dosta, ne znam. Nije ni bitno. Nedelja je. Možda je do nje...
Svi ti razgovori "do pola", neizrečene boli i površne duboke uvrede i povrede, prećutne istine i posečeni snovi. Zaludno potrošena energija. Svake nedelje, ne znam zašto, svaka od njih se vrati i tera me da preživljavam to ponovo. Probala sam da ignorišem, kao proći će. Probala da mislim o tome, da shvatim zašto. Nemam baš previše vremena, zaboga, nedelja je. Probala.... Jednostavno, meni je nedelja dan kad je sve nekako isprekidano. Danas posebno želim da se izgubim negde u nekom zagrljaju nekoga u koga imam beskonačno poverenje, da gledam u daljinu i samo ćutim. Po ko zna koji put nedelja mi prolazi u toj želji. Znam da je uzaludna, ali lakše mi tako. Ne poznajem ja ta prostranstva koja bi mene spasila od moje nedelje. Ne poznajem nikoga u koga imam toliko bezgranično poverenje, da bih mogla da ćutim svoju nedelju. Samo sanjam. Sanjam dok mutim šlag za tortu, dok čistim posip mačkama, dok pokušavam da završim nedeljne obaveze.
Nakupilo se ovih dana ponovo dosta toga. Možda je i do toga. Ja ne volim prazan hod. Ne volim ništa uzalud. A nedelja mi baš daje prostora za sve to. Nakupilo se. Nerazumevanja, netolerancije, nepoštovanja, ne...ne.. ne.. Nakupilo se, sada je u vazduhu i lebdi okolo gušeći nedelju još više nego da je samo ona u pitanju. Nakupilo se, jer se rešavaju neke stvari koje su godinama bile potisnute, skrajnute, a sad su došle na naplatu. Ili dolaze. Kuda će nas odvesti, videćemo. Moralo je biti rešeno. I bez obzira što je tako, teško je. Teško je gledati razočarenje i nadu koja ta rešavanja nose. Teško je gledati kraj jedne epohe i odlazak u nepoznato. Volim kad pratim nekog na put mirne duše i mirnog srca. Sada, nemam vremena ni da se smirim, previše toga se dešava i svako je sebi najvažniji. Preživeću ja i to. Naravno da hoću. To je kao malo duža nedelja koju svi gledaju da još više opustoše svojim uglovima na situaciju. Moja nije bitna. Svako bira svoj put. Samo bih volela da taj put krene iz topline toplog doma, ne ovog.. dugog nedeljnog raspoloženja. No, opet se ne pitam. Ima ovde važnijih uglova. Ovaj je moj. I tu će i ostati. Neostvaren, vidim već. Nema mesta za toplinu između svačijeg ugla. Prava atmosfera za poželeti drugačije.
Čudna ova nedelja danas. Čudna i teška. I opet, sva dubina nek ide još dublje, da ne potopi ove sa uglovima. Tek su ih otkrili, čvrsto ih se drže. A sutra, kad shvate da će se, bez obzira na ugao, svejedno naraditi, shvatiće da je današnji ugao itekako bitan. Ali moj sklanjam i uvijam u nedeljno popodne, tmurno kao i teški vazduh koji pokušava da mi da ono što mi treba. Danas je prosto tako... nakupilo se, valjda. Jednom će sve biti juče. Jednom ćemo i mi biti. A onda više ništa neće biti važno. Sem osmeha ili mrštenja koje ostavljamo za one iza nas....
Comments
Post a Comment