Nekako mi je milo da se prisetim kada sam pre dvadesetak godina sa mojom J. išla na obližnji bent, te se kotrljala sa njom po travi, igrala u pesku, skakala sa drveća, trčala po šumi i radila raznorazne akrobacije. Nekako i danas kad pogledam u retrovizor sopstvenog života, smatram da sam to radila u pravo vreme, jer sam imala dvadesetak godina. Bilo mi je primereno da i ja skačem sa sopstvenim detetom i da se ludiram i blesavim, te rastem sa njom. Isto to sam radila i sa mojom V. i S. jer sam i tada bila u kasnim dvadesetima. Danas, gledam moga sina, mog N. i jednostavno znam da nije isto. Ne zato što ja ne mogu više fizički da postignem ono što sam mogla pre dvadeset godina. Ne zato što nemam kondicije, jer je imam i viška, čini mi se. Ne zato što ne umem da se bacakam po travi i danas, već zato što više nije primereno.
Ne smatram da treba da ubijem dete u sebi, sad kad imam preko četrdeset, ali smatram da je danas vreme kad sam ja odživela svoje ludorije i treba da pustim druge da se ludiraju. Moje je danas da odvedem svoga sina na igralište, u park, u šumicu koju smo baš zavoleli, da ga pustim da se igra loptom, a ja da mu je dobacim. Nije moje više da trčkaram za loptom kao što bih nekad. Sad je on taj koji to treba da živi. On je dete, a ja majka. Ovaj put majka koja je tu da ga podržava, ne da raste sa njim. Velika je razlika u odgajanju dece kad ih imaš i dok si ti sam dete, i kad ih rodiš u zrelim godinama. Istina je da ja fizički nisam više vitalna ni brza kao pre dvadeset godina. Danas me muče neke tegobe koje su primerene mom životu koji sam vodila i koji vodim. Danas teže podnosim mnoge stvari, te ih izbegavam ili maskiram iskustvom. Danas gledam sve oko sebe na neki potpuno drugačiji način, od onog nekadašnjeg gde moram učestvovati. Danas je dovoljno da pripomognem. I to je učestvovanje. Više ne moram biti u žiži dešavanja. Valjda sam odrasla. Bilo je i vreme.
Danas gledam mnoge još uvek devojke mojih godina. Divne su, negovane, lepo se oblače, izlaze i dalje. Neke su otišle i putuju svetom, neke ostale i žive gde su i uvek. Lepo mi ih je videti tako doterane i odmerene. Ni jedna od njih ne žuri nigde, jer imaju sve vreme ovoga sveta samo za sebe. Gledam mnoge propale brakove, što mi i normalno u današnje vreme, na žalost. Ali toliko je tuge i bola u međuljudskim odnosima, da smatram da je bolje biti sam nego u takvoj zajednici. Ono što ne mogu da razumem, ne mislim da osuđujem, ali mi je nejasno, zašto se pojedine žene mojih godina trpaju u garderobu svoje dece? Sad ne, ali pre samo tri godine ja sam bila izuzetno mršava i zgodna. Mislim, zgodna sam i sada, ali imam koji kilogram viška! ( Hvalite me usta moja, kad sam već zinula ;) ) Ni pre tri godine, ni danas mi ne pada na pamet da nosim garderobu svoje dece. I ja sam nosila kratke majice i dozvoljavala svom golom stomaku da bude na izvolte svakom ko je hteo da ga vidi. I bila sam ponosna na svoj stomak, bez grama sala, a sa detetom u kolicima. I bila sam baš mršava i zgodna i stajalo mi je to što sam tada nosila. A danas, sa mojih četrdeset, zašto bih pokazivala svoj stomak? Sad je malo poveći, ali i da je zategnut, zašto? Zar nije lepše videti ženu mojih godina u haljini, sa šeširićem na glavi? Košulji, pantalonama, suknjama? Nekako je primerenije. Deca nek budu deca, a mi im budimo primer, umesto da isterujemo neke pravde gde je ne treba biti.
Smatram da je bolje imati vaspitano dete, nego ultra super mega giga moderno obučeno! Smatram da je bolje imati odmerenu decu, nego u najnovijim krpicama koje bi i ja mogla obući, da pokažem kako mogu, još uvek! Smatram da je vrednija šačica razgovora prijatnog, punog ljubavi, smeha i dobrog raspoloženja, makar bili obučeni u džakove, nego napucavanje garderobom sopstvenog potomstva i pričanje o kiču i šundu! Svako vreme ima svoje mesto. Naša mladost je ostala iza nas, danas nosimo najbolje godine koje možemo da poželimo. Umesto da ih svesno koristimo za konstrukcijske teme, mi iživljavamo prošlost koju svejedno ne možemo vratiti. Pitam se zar smo toliko dozvolili medijima da utiču na nas, da smo zaboravili da smo mi primer svojoj deci? Te puštamo da nam kojekakve polugole obrazovane ili neobrazovane spodobe budu idoli? Ajde što našoj deci, ako im nismo usadili osnovne vrednosti, ali nama koji trebamo da znamo bolje, kao jedinke, kao roditelji? A ako meni bude bitno da obučem triko gde mi svi ženski atributi ispadaju na izvolte, šta da očekujem od moje tri ćerke, kad sutra obuku pola od toga? Zaista smatram da sami dopuštamo da nam život ide u silaznoj putanji, dok dopuštamo da nas spoljašnji faktori ometaju u kreiranju sopstvenih realnih merila života, mišljenja i ponašanja. I dok god je tako, zaboravimo na upiranje prstiju u "nesposobne" mlade generacije, već menjajmo sebe što pre. Oni kopiraju ono što im mi nametnemo kao merilo, bilo zabranama ili slaganjem sa takvom slikom. Najbolji je razgovor o tome da svako treba da pronađe sebe, svoje okvire realnosti i u njoj gradi sreću. Ostavimo čipku i polugola tela za spavaće sobe onih koji zaslužuju da obučemo to. A napolju budimo primer našoj deci. I tuđoj našoj deci. I deci koju srećemo usput. Budimo primer onoga da smo odživeli sve u svoje vreme i da svako vreme nosi svoju lepotu, te da mi itekako znamo da prepoznamo i cenimo kad je vreme za šta.
Ne smatram da treba da ubijem dete u sebi, sad kad imam preko četrdeset, ali smatram da je danas vreme kad sam ja odživela svoje ludorije i treba da pustim druge da se ludiraju. Moje je danas da odvedem svoga sina na igralište, u park, u šumicu koju smo baš zavoleli, da ga pustim da se igra loptom, a ja da mu je dobacim. Nije moje više da trčkaram za loptom kao što bih nekad. Sad je on taj koji to treba da živi. On je dete, a ja majka. Ovaj put majka koja je tu da ga podržava, ne da raste sa njim. Velika je razlika u odgajanju dece kad ih imaš i dok si ti sam dete, i kad ih rodiš u zrelim godinama. Istina je da ja fizički nisam više vitalna ni brza kao pre dvadeset godina. Danas me muče neke tegobe koje su primerene mom životu koji sam vodila i koji vodim. Danas teže podnosim mnoge stvari, te ih izbegavam ili maskiram iskustvom. Danas gledam sve oko sebe na neki potpuno drugačiji način, od onog nekadašnjeg gde moram učestvovati. Danas je dovoljno da pripomognem. I to je učestvovanje. Više ne moram biti u žiži dešavanja. Valjda sam odrasla. Bilo je i vreme.
Danas gledam mnoge još uvek devojke mojih godina. Divne su, negovane, lepo se oblače, izlaze i dalje. Neke su otišle i putuju svetom, neke ostale i žive gde su i uvek. Lepo mi ih je videti tako doterane i odmerene. Ni jedna od njih ne žuri nigde, jer imaju sve vreme ovoga sveta samo za sebe. Gledam mnoge propale brakove, što mi i normalno u današnje vreme, na žalost. Ali toliko je tuge i bola u međuljudskim odnosima, da smatram da je bolje biti sam nego u takvoj zajednici. Ono što ne mogu da razumem, ne mislim da osuđujem, ali mi je nejasno, zašto se pojedine žene mojih godina trpaju u garderobu svoje dece? Sad ne, ali pre samo tri godine ja sam bila izuzetno mršava i zgodna. Mislim, zgodna sam i sada, ali imam koji kilogram viška! ( Hvalite me usta moja, kad sam već zinula ;) ) Ni pre tri godine, ni danas mi ne pada na pamet da nosim garderobu svoje dece. I ja sam nosila kratke majice i dozvoljavala svom golom stomaku da bude na izvolte svakom ko je hteo da ga vidi. I bila sam ponosna na svoj stomak, bez grama sala, a sa detetom u kolicima. I bila sam baš mršava i zgodna i stajalo mi je to što sam tada nosila. A danas, sa mojih četrdeset, zašto bih pokazivala svoj stomak? Sad je malo poveći, ali i da je zategnut, zašto? Zar nije lepše videti ženu mojih godina u haljini, sa šeširićem na glavi? Košulji, pantalonama, suknjama? Nekako je primerenije. Deca nek budu deca, a mi im budimo primer, umesto da isterujemo neke pravde gde je ne treba biti.
Smatram da je bolje imati vaspitano dete, nego ultra super mega giga moderno obučeno! Smatram da je bolje imati odmerenu decu, nego u najnovijim krpicama koje bi i ja mogla obući, da pokažem kako mogu, još uvek! Smatram da je vrednija šačica razgovora prijatnog, punog ljubavi, smeha i dobrog raspoloženja, makar bili obučeni u džakove, nego napucavanje garderobom sopstvenog potomstva i pričanje o kiču i šundu! Svako vreme ima svoje mesto. Naša mladost je ostala iza nas, danas nosimo najbolje godine koje možemo da poželimo. Umesto da ih svesno koristimo za konstrukcijske teme, mi iživljavamo prošlost koju svejedno ne možemo vratiti. Pitam se zar smo toliko dozvolili medijima da utiču na nas, da smo zaboravili da smo mi primer svojoj deci? Te puštamo da nam kojekakve polugole obrazovane ili neobrazovane spodobe budu idoli? Ajde što našoj deci, ako im nismo usadili osnovne vrednosti, ali nama koji trebamo da znamo bolje, kao jedinke, kao roditelji? A ako meni bude bitno da obučem triko gde mi svi ženski atributi ispadaju na izvolte, šta da očekujem od moje tri ćerke, kad sutra obuku pola od toga? Zaista smatram da sami dopuštamo da nam život ide u silaznoj putanji, dok dopuštamo da nas spoljašnji faktori ometaju u kreiranju sopstvenih realnih merila života, mišljenja i ponašanja. I dok god je tako, zaboravimo na upiranje prstiju u "nesposobne" mlade generacije, već menjajmo sebe što pre. Oni kopiraju ono što im mi nametnemo kao merilo, bilo zabranama ili slaganjem sa takvom slikom. Najbolji je razgovor o tome da svako treba da pronađe sebe, svoje okvire realnosti i u njoj gradi sreću. Ostavimo čipku i polugola tela za spavaće sobe onih koji zaslužuju da obučemo to. A napolju budimo primer našoj deci. I tuđoj našoj deci. I deci koju srećemo usput. Budimo primer onoga da smo odživeli sve u svoje vreme i da svako vreme nosi svoju lepotu, te da mi itekako znamo da prepoznamo i cenimo kad je vreme za šta.
Comments
Post a Comment