Marija Namerno Drugačija

   Pre nekog vremena sam slučajno čula deo priče o tome kako je naš Nole izgubio motiv za osvajanje daljih medalja. Razumljivo. Svaka njegova odluka je apsolutno razumljiva. Sa moje strane gledišta, mogu reći da mi je žao da neko ko je prošao sve što je prošao, dođe u tu fazu. Ispoštovao je svoje roditelje, dao čitavoj naciji razlog za slavlje. Dokazao sebi i svima da ima na šta da bude ponosan. I njegovi čukununuci će biti ponosni na njega. Mi mu nismo Bog zna kako vratili. Ima s čime da se ponosi i sasvim je u redu da izgubi motiv da ide dalje. Verovatno će ga sutra nešto veliko vratiti na mesto koje je tako mukotrpno osvojio i dati mu motiv da ne odustane dok god ima šta da pruži, koju medalju da osvoji. A ima. Ima mnogo. Nisu tu bitne samo medalje koje osvaja, već i način na koji živi dok dolazi do njih, osvaja ih ili ne. On je prosto veličina koja je dokazana i kao takav, uvek dobrodošao u svačiji svet. Apsolutno zasluženo. Ne osvojenim medaljama, ponavljam, već ponašanjem, stavo

   Kad sam započinjala pisanje bloga, interesantno je to što sam loše stvari pisala u vreme kad sam bila izuzetno dobrog raspoloženja i obrnuto. Smatram da nisam dovoljno dobar emotivni utisak ostavila u pričama koje sam ispričala, ali isto tako znam da mnoge teške teme koje su se odigrale,  ionako pričam kao činjenično stanje, bez prevelikih emocija. Razlog tome je što se čovek, verujem, u nekom momentu pomiri sa tim što se desilo, nauči nešto i ide dalje. Ako idemo kroz život konstatno se držeći prethodnih događaja, smatram da možemo ići napred gledajući put pred nama krajičkom oka, jer sve vreme gledamo u ono što je prošlo.   Do ne tako davno, bila sam ubeđenja da sami stvaramo sopstvena ubeđenja i da ih se često držimo i ne shvatajući čemu služe više. Ta ubeđenja nam, zapravo, ne dozvoljavaju da vidimo šta je iza. A to iza je posebno bitno, jer upravo to je naša srž. To smo oni čisti mi, čistog srca, duše, bića. I to je taj deo nas koji treba da negujemo. Ubeđenje da će moja deca

  Razumljivo, svako od nas voli da čuje o sebi lepe stvari, pogotovo od ljudi koje smatramo bliskima. Ali, šta ako to nije slučaj? Šta ako se susrećemo sa potpunim nerazumevanjem okoline, do te mere da se pitamo ko je u pravu, jer nam se čini da se borimo po principu- sam protiv svih? Gde je ta granica koja nam kaže da smo mi preterali? Da možda, ipak, nismo u pravu? Da li je lako prihvatiti činjenicu da nismo u pravu?    Mene smatraju za izuzetno tvrdoglavu osobu. Verovatno to i jesam. Mislim da sam morala biti, da bih mogla uraditi stvari koje su bile potrebne u određenim momentima. Da nisam uporna, tvrdoglava, ne bih izdržavala na poslu temperature od minus dvadeset i sedam, dok satima moram da stojim napolju po vejavici. Da nisam ovakva, ne bih nakon pređenih oko trideset i pet kilometara za osam sati radnog vremena, hoda po zaleđenoj zemlji i ogromnim jezercima vode koja je ostala tu nakon velikih padavina, mogla doći kući i nastaviti sa drugim aktivnostima, kao da sam se upravo

    Mnogi od nas dođu u situaciju kad ne vidimo ništa lepo u okolini. Ili ništa dovoljno lepo što bi nam pomoglo da vidimo dalje od lošeg. Nekome se to dešava retko, nekome s vremena na vreme, a neko je veći deo svog života u tom stanju. Bitno je znati da niste sami. Iako vam se čini da ste jedini na ovom svetu kome je breme toliko teško, da već postaje nepodnošljivo, zasigurno znajte da niste jedini. Pre je moguće da od tmurnih oblaka, ne vidite da je zapravo, savršeno sunčan dan napolju. I to je u redu. To je vaša perspektiva i imate apsolutno pravo na to. Ali, zašto se takve situacije dešavaju? Čemu služe? Čemu nas vode?    Poznavajući neke aspekte života i načine po kojima funkcionišu, pre bih volela da me neko ko je prošao kroz slično iskustvo i prebrodio ga, nauči koracima ka napred, nego neko koga je to naučio neko ko je o tome čitao iz knjiga. Isto kao što bih volela da me bogat čovek koji je sam stekao svoje bogatstvo uči kako da dođem do toga, pre nego bogati naslednik. Ist

   Kad stanem par koraka dalje, pa pogledam svoj život, prepoznajem jedan obazac koji dolazi u talasima. Malo, po malo, kao mali talasi, dolaze izazovi koje nekad prepoznam na prvu, nekad ne. Nekad umem da odreagujem odmah i zaustavim dalje talasanje, a često, najčešće reagujem tako da vidim, ali pustim da prođe. Ne znam iz kog razloga, ali svesno pustim. I sledeći. I sledeći. I onda dočekam onaj veliki, poput cunamija, koji ostavlja iza sebe veliku pustoš, ne baš tragične posledice, jer svaki put izađem iz te borbe jača. Ali prolazak kroz sve to, gubljenje vazduha usled tolike navale vode, hvatanje istog, pogledavanje na sve strane u isto vreme, tražeći oslonac, nešto čvrsto za šta bih se uhvatila. Dolazak na čvrsto tlo, uzbuđenje usled preživljene opasnosti i svih izazova koje ono nosi, i na kraju, smirenje. Odlazak dalje obogaćena nezaboravnim iskustvom. Iako smatram da se dobro nosim sa situacijama koje mi se nađu na putu, vidim da mnogi ljudi to rešavaju drugačije. Drugačije, u s

  Ne znam odakle toliki strah od smrti, ali je evidentno da postoji. Ne samo od one krajnje, fizičke, već od svake promene koja znači kraj jednom obliku.  Posmatrala sam mnoge situacije gde umremo milion puta u toku jednog dana. I ponovo se rodimo. I ne primetimo da se to desilo. Samo nastavimo dalje, kao da ništa nije bilo. Verovatno nas način života kojim živimo tera da ne obraćamo pažnju na tako sitne detalje koji nam se dešavaju svaki dan. Sve je postalo prebrzo, rutina. Posebno ako imamo mnogo obaveza. Zapravo, sve je osmišljeno tako da nemamo baš previše vremena za sebe. Toliko smo se navikli na tu činjenicu, da to dragoceno vreme oduzimamo od sebe samih i kad ga, zapravo, imamo. Koliko puta smo otišli na kafu sa najboljom prijateljicom, iako nam se u tom trenutku baš i nije išlo? Koliko puta smo umesto vremena za sebe, prebacili program i pronašli film koji već napamet znamo, ali ... samo da još jednom pogledamo ovu scenu? Koliko puta smo se začitali tako, da na kraju ne znamo

Neko nam u život dođe i ode, neko zaluta i ostane, neko je oduvek i zauvek tu... I kod mene su došli i otišli. Malobrojni su ostali. Milion je razloga za to. I nikom nije jasno zašto baš tako. Ni ja nisam uvek znala, ali vremenom sve dođe na svoje. I sve se razume. Imala sam prijateljstva koja su iz neprijateljstva nastajala. I trajala relativno kratko. Danas, kao da ih nikad nije ni bilo, iako su godine prošle u tim druženjima. Iz svih takvih sam naučila da nisu prava. Čak su mi danas, mnoga od tih i besmislena. Prosto nemaju sadržaj. Iz jedne trogodišnje priče upečatljivi su bili početak i kraj. Iz drugog, sedmogodišnjeg druženja, naučila sam da neki ljudi ničemu ne veruju, sem svojim očima. Daljnja neka druženja su bila nametnuta, rodbinskim ili poslovnim vezama najčešće. Nisu trajna     A ono jedno, koje je trajalo dvadeset i pet godina je bilo najkompleksnije od svih. Nakon toliko godina, ja koja sam bila mirna, dok me neko baš ne izbaci iz takta, i ona, prznica iz ko zna kakvih

   Kao neko ko je uspeo da dotakne neke dubine sopstva, te se vratio u površnost života, dok mu duša neumitno traži povratak na staro, iskustveno tvrdim da ne postoji ništa jače ni lepše od niti protkanim sa Suštinom. Ni jedna emocija, niti osoba, niti situacija nije dovoljno plemenita ako nije protkana finim, tananim osećajem jedinstva i ljubavi sa svim što jeste. Iako sam svesna da nisam došla do onoga što želim, potpunog spajanja, integracije sopstvene duše, kao polaznu osnovu za dalje postojanje, onaj deo atmosfere koji sam iskusila, neprocenljivo je blago i putokaz za sve što željno iščekujem da se nastavi.    Proživela sam rođenje četiri deteta, i potpunu radost i ljubav u tim periodima. Onako, kako samo majka može da voli. Ili čista duša, veliko srce. Proživela sam toliko toga, više ružnog, realno, nego lepog, ali uzvišenog. Onih momenata kad znaš da se raduješ i najmanjoj pobedi lepote nad tminom. Svačeg je bilo, uspona i padova, ali ni jedna emocija nije bila ni približna ono

Čini mi se da je najgore što možemo sebi uraditi, u odnosu na druge ljude, je živeti iz svog ugla. Do nedavno, živela sam tako da su svi bili nevini, dok ne dokažu suprotno, jer sam želela duboko da verujem da ljudi ne žele drugima loše, ukoliko nisu direktno umešani u situaciju koja to iziskuje. Iako ne razumem zlobu ni u tom obliku. Ne razumem čak ni sebe, kad sam je ispoljila, na nimalo prijatan način, jer mi je smetala. U svakom slučaju, predrasuda kojom se većina nas vodi je da svi misle slično ili bar približno slično poput nas. Iz tog ugla, radimo stvari koje su za nas podrazumevane, dok povređujemo one koji nas okružuju, bez naznake razumevanja zašto! Zapravo, ljude koji su nam dragi ili ih smatramo prijatnim kujemo u naše pakete. Ostale obično gledamo kao suprotno od toga. Ne znam da li možemo živeti veću iluziju.    Koliko puta zamišljamo osobe, prijatne nam spoljašnosti, kako sa nama dele poglede na život, principe, ideale i slično? Naravno, ne razmišljamo o svima tako, ali

  U poslednje vreme mnogo preispitujem sopstvene želje i pretačem tu sliku u realnost, te vidim veliku nepodudarnost. Toliko snova koje sam žarko želela da se ispune, danas nemaju apsolutno nikakvu vrednost. Na primer, dok su mi devojke bile male, a ja bila u braku sa bivšim mužem, uvek je bio problem prostora, kupatila, veličine trpezarijskog stola... U to vreme sam baš jako želela da imamo veliku kuću u kojoj bi postojao ogromni dnevni boravak, gde bi mogli doći i budući partneri i deca moje dece i da svi imamo mesta. A gore, na spratu sam želela svakome svoju sobu, da ispolji svoju kreativnost u istoj i svakoj po malo kupatilo u sobi. A negde u galeriji, ispred soba, mini kuhinju, za kad im dođu drugari. Danas, jedna je otišla u beli svet, druga samo što nije, ostasmo najmlađa ćerka, sin i ja, te čitav taj dugogodišnji san nema apsolutno nikakvog smisla.   Dok su bile male, moja želja je bila da budu takva deca da se drže jedna druge, da znaju da uvek mogu da računaju jedna na drug

  Postoje trenutci koji se pamte po bolnim istinama, a opet urežu u nas nešto mnogo bitnije od sveg bola koji nas je ophrvao u tom momentu. To su nepresušni izvori naše spoznaje o tome koliko smo jaki i koliko možemo, a i na koju stranu treba da gledamo kad je naša budućnost u pitanju. Ne trenira nas život za sportistu, ako ćemo završiti kao poeta. Ako smo za vrlo kratko vreme postali vrhunski sportista, a kasnije ceo život proveli kao poeta, znači da nam je sport sekundarni talenat. Upravo zato što neki od naših talenata ispliva na površinu, mnogi od nas se besomučno uhvatimo za njega, oblikujemo, brušimo, dovodimo do savršenstva i zaboravljamo da u nama, možda čuči još nešto. Kad uradimo sve što smo mogli, damo sve što imali za to, praznimo se kao balon. Umesto da se suočimo sa mogućnošću okretanja fokusa na drugu stranu, obično pravimo pauzu, tražimo gde smo pogrešili, radimo sve da bi se ponovo obrušili kao orao na plen, na taj naš, sad već dobro poznati talenat. Kad ovo kažem, mn

Razmišljam o ovim novim učenjima kojima nas obasipaju sa svih strana. Svi smo savršeni baš kakvi jesmo. Svi smo u pravo vreme na pravom mestu, duhovni nivoi, rast, rad na sebi i slično. I slažem se da sve to jeste tako. Ne smeta mi što svako ima svoju interpretaciju učenja. Ali mi pomalo smeta plitkoća svega toga. Da, istina je da smo svi savršeni. Ali, kad zavirimo duboko u sebe, otresemo sa svog bića sve ono što smo nakupili kroz život kao štitove koje smo upotrebljavali u određenim situacijama, pa zaboravili da ih skinemo sa sebe, kad smo iz istih izašli. Apsolutno smo savršeni onog momenta kad ne moramo da se ubeđujemo bilo kakvim afirmacijama, mantrama, molitvama, meditacijama ili bilo kojim drugim sredstvima da to jesmo. Savršeni smo onda kad smo prihvatili sebe sa svim vrlinama i manama, pa kroz prizmu ljubavi očistili sve ono što smo bili, spoznali svoje istinsko biće i stopili se sa njim. Tad možemo pričati o tom savršenstvu o kome se toliko priča.   A do tad, skrivamo se iz

   Jedna učestala konstatacija u okviru ovih novih duhovnjaških tema je reakcija ljudi koje smatraju duhovnim na kojekakve atake ljudi koje nazivamo neprobuđenima, je da svaka reakcija "duhovnjaka" bude napadana, vrednovana kroz prizmu sopstvenih gledišta, ma gde oni bili. Nije bitno da li se radi o ponašanju određene osobe ili fizičkim izgledom iste. Recimo, ja sam pričala o mojim fizičkim nedostacima i smatram da su one mogle duhovno da me unakaze ili oplemene. Zaista je izbor samo na meni. Ali sam mnogo puta bila u prilici da vidim napade na ljude koji su se dokazali kao duhovnjaci, a uradili neke fizičke korekcije na sebi, i to mi je strašno. Da sam mogla, pre nekih dvadesetak godina, ne bih ni razmišljala o tome da li da napravim korekciju moje noge. Zapravo, da je bilo mogućnosti u smislu medicinskog napretka u ortopediji, verovatno ne bih ni trunke razmišljala. Danas, više bih volela da nađem dobrog ortopedskog obućara. I to je sve u redu. Isto tako, što se tiče alope