Razumljivo, svako od nas voli da čuje o sebi lepe stvari, pogotovo od ljudi koje smatramo bliskima. Ali, šta ako to nije slučaj? Šta ako se susrećemo sa potpunim nerazumevanjem okoline, do te mere da se pitamo ko je u pravu, jer nam se čini da se borimo po principu- sam protiv svih? Gde je ta granica koja nam kaže da smo mi preterali? Da možda, ipak, nismo u pravu? Da li je lako prihvatiti činjenicu da nismo u pravu?
Mene smatraju za izuzetno tvrdoglavu osobu. Verovatno to i jesam. Mislim da sam morala biti, da bih mogla uraditi stvari koje su bile potrebne u određenim momentima. Da nisam uporna, tvrdoglava, ne bih izdržavala na poslu temperature od minus dvadeset i sedam, dok satima moram da stojim napolju po vejavici. Da nisam ovakva, ne bih nakon pređenih oko trideset i pet kilometara za osam sati radnog vremena, hoda po zaleđenoj zemlji i ogromnim jezercima vode koja je ostala tu nakon velikih padavina, mogla doći kući i nastaviti sa drugim aktivnostima, kao da sam se upravo ustala naspavana i odmorna. Ne, išla sam opet napolje, na isti minus, u drugačije uslove da radim drugi posao. Bilo je to u vreme kad nije bilo druge opcije. Izabrana najbolja. Mislite da je lako proći to? Pitajte kako je bilo mojoj Miki kad je pala u kanal i povredila vrat, te radila sa okovratnikom nekoliko dana. Pitajte nju kako je kad ti se čizma zaglavi u blato, te ostaneš bez kompletnog đona, pa radiš sa kesom na nozi umesto čizme. Dobrodošli u realnost. Ne, nije lako. Da li sam kukala nad svojom sudbinom? Ne! To je bio period kad sam se smejala puno radno vreme i više. Smejala do suza. Zašto? Zato što je bilo tako. Miki i ja smo pravile dogodovštine, udavale mene za njenog tatu radi peMzije, s tim da bih ja samo dva puta mesečno išla u obilazak muža ( kad legne penzija). A jednog dana, kad ostanem udovica, delile bi penziju koja ostane. Neće Miki, neka meni penzije, a njoj nekretnine. Ma ipak mi ne da tatu. Nisam podobna. Nikad joj to neću oprostiti, he he. Sprdnja konstantna. Lakše je tako. Ozbiljne poslovođe, zlo od ljudi, pretvorile smo u nekoga s kim smo se šalile non- stop. Bilo je zanimljivo. I njima, i nama.
Da nisam uporna, snalažljiva i ovakva kakva jesam, mnogo puta bi se desilo da nemamo mnogo toga. Umesto da kupim dva peciva u pekari, napravim ih sama. I imamo svi, umesto dvoje. Imamo i viška. Da li je lako? Ne uvek, posebno ne kad odradiš šesnaest sati dnevno, imaš gomilu obaveza da uradiš kad dođeš kući i još uklapaš pravljenje peciva ili kolača u prenatrpan raspored. Još na sve to, dođu mi ljudi na gledanje u karte. Dok testo dokisava, ja odgledam i onda pečem. I radim sve što treba. Kako? Na brzinu. Nemaš drugu opciju. Da li je sve pod konac u tim uslovima? Sve što može da bude. Naravno da nije. Nemaš slobodan dan, Nemaš vremena da postigneš sve što inače bi, bez problema. Da li je to nekome od nas smetalo? Niko se nije bunio. Sve je to život i sve su to situacije koje traže prilagođavanje.
Ono što sam primetila kod sebe je da tako funkcionišem kad imam puno obaveza. Nemam vremena da padnem psihički, da kukam, da razmišljam na taj način. Nemam vremena za tužne priče dugogodišnjih drama ljudi koji žive u njima godinama, već od njih pravim sprdnju. Jednom, pre tog tempa sa hladnoćom, radila sam samo pre podne kod privatnika, a popodne gledala u karte, radila u bašti, držala piliće i vodila decu na kupanje kad god je to vreme dozvoljavalo. Znači, opet malo vremena za nešto drugo.
Jednom, u svom tom haosu, zove me komšinica. Jeca, ne može da priča, Ostavljam sve i odlazim kod nje u panici da se nešto zaista strašno desilo. Ulazim u njen dnevni boravak i zatičem scenu iz filma. Ona sedi na trosedu, ispred nje gomila iskorišćenih papirnih maramica na stoliću. Samo joj je falio sladoled od čokolade da upotpuni sliku. Sedam, njoj se nakupilo mnogo toga što je preživljavala u poslednje vreme, a baš je bilo dosta toga i dočekala je onu poslednju kap u već prepununoj čaši. Logično je da je morala da izbaci iz sebe to. Dok mi objašnjava šta se desilo, seti se da mi pusti pesmu koja "u srce dira". Znajući da ja ne slušam to, spremno čeka da čujem reči, pa odreagujem. I jesam. Verovatno je mnogi znaju:"ih lele, što se ne ubih ispod one kruške...". Lepo sam joj objasnila da bih i ja pala u trans kad bi mi ovo bile reči što dušu diraju. Ona se potrudila da nađe drugu, bolju. Međutim, svaka se svodila na misli o samoubistvu zbog ranjenog srca, ili opijanje po kafanama kao rešenje za sve. Ona zna da ja zaista mislim što pričam, a tada sam karikirala svaku pesmu koju mi je pustila do te mere, da su i njoj postale smešne. Kad sam odlazila od nje, osmeh nije silazio sa njenog lica. Prosto nije prestajala da se smeje, jer je imala nameru da celo popodne sluša taj, specijalno snimljeni CD sa takvim pesmama. A sada više ne može da tuguje uz to, jer je stvarno bez veze.
Ne znam koja je to snaga izbijala iz mene da takve situacije, zaista ni malo bezazlene okrenem na šalu. U suštini, ma kako bolne bile, nisu se mogle promeniti više i sve što nam je preostalo je da idemo dalje. Brže, sporije, kako god, ali dalje. Tako sam funkcionisala i kad su moje stvari u pitanju. Prosto zbijala šale dokle god sam bila u mogućnosti da to radim. U suštini, kad se danas setim šta sam radila, ponosna sam na sebe što sam to mogla. Trenutno, sama sam u situaciji kad se ponovo učim smejati, jer je život doneo neke druge oblake. Volela bih da mogu da zovem sebe nekad da unese malo atmosfere u svakodnevicu. Volela bih da svaka promena koja dođe ne podrazumeva gubitak samo loših strana ličnosti, već i očuvanje dobrih. Trenutno sam u razmišljanju da li možemo baš uvek da odaberemo koju stranu sebe ćemo očuvati, po cenu svega, a koje smo spremni da se odreknemo? Nekad sam bila ubeđena da možemo da biramo, ali kad pogledam oko sebe, ipak vidim ljude poput mene. Ljude koji su se nekad itekako znali i smejati i šaliti na svoj račun, kao i na tuđi, a danas jedva imaju snage za blagi osmejak. Da li naša izdržljivost i sposobnost da sve vidimo kako želimo, ipak ima rok trajanja? Da li ipak pokleknemo ako breme predugo traje?
Malo sam pod uticajem razgovora sa dve osobe sa kojima sam provela mnogo takvih sati u smejanju do suza. Danas, jedna ostala udovica pre nekoliko meseci, zaposlila se, prijavila gazdi da ima tumor koji će uskoro morati operisati. Čovek se složio da će naći zamenu dok se ona ne oporavi. To joj je bilo svetlo u tmini. Danas čujem da je dobila otkaz, jer ne može da se vrati na posao posle urađene biopsije, odmah! I ova druga, muž joj boluje od raka, operisan pre nekoliko dana, ljudi u belom mu dali oko tri meseca života. Ona nakon više od godine dana rada kod gazdarice za manje od minimalca, dobije otkaz! Deca im se školuju, one same u borbi koja se zove život, u uslovima u kojima jesu. A nekad, ne tako davno... to su bile dve sa kojima sam se smejala do suza.......
Mene smatraju za izuzetno tvrdoglavu osobu. Verovatno to i jesam. Mislim da sam morala biti, da bih mogla uraditi stvari koje su bile potrebne u određenim momentima. Da nisam uporna, tvrdoglava, ne bih izdržavala na poslu temperature od minus dvadeset i sedam, dok satima moram da stojim napolju po vejavici. Da nisam ovakva, ne bih nakon pređenih oko trideset i pet kilometara za osam sati radnog vremena, hoda po zaleđenoj zemlji i ogromnim jezercima vode koja je ostala tu nakon velikih padavina, mogla doći kući i nastaviti sa drugim aktivnostima, kao da sam se upravo ustala naspavana i odmorna. Ne, išla sam opet napolje, na isti minus, u drugačije uslove da radim drugi posao. Bilo je to u vreme kad nije bilo druge opcije. Izabrana najbolja. Mislite da je lako proći to? Pitajte kako je bilo mojoj Miki kad je pala u kanal i povredila vrat, te radila sa okovratnikom nekoliko dana. Pitajte nju kako je kad ti se čizma zaglavi u blato, te ostaneš bez kompletnog đona, pa radiš sa kesom na nozi umesto čizme. Dobrodošli u realnost. Ne, nije lako. Da li sam kukala nad svojom sudbinom? Ne! To je bio period kad sam se smejala puno radno vreme i više. Smejala do suza. Zašto? Zato što je bilo tako. Miki i ja smo pravile dogodovštine, udavale mene za njenog tatu radi peMzije, s tim da bih ja samo dva puta mesečno išla u obilazak muža ( kad legne penzija). A jednog dana, kad ostanem udovica, delile bi penziju koja ostane. Neće Miki, neka meni penzije, a njoj nekretnine. Ma ipak mi ne da tatu. Nisam podobna. Nikad joj to neću oprostiti, he he. Sprdnja konstantna. Lakše je tako. Ozbiljne poslovođe, zlo od ljudi, pretvorile smo u nekoga s kim smo se šalile non- stop. Bilo je zanimljivo. I njima, i nama.
Da nisam uporna, snalažljiva i ovakva kakva jesam, mnogo puta bi se desilo da nemamo mnogo toga. Umesto da kupim dva peciva u pekari, napravim ih sama. I imamo svi, umesto dvoje. Imamo i viška. Da li je lako? Ne uvek, posebno ne kad odradiš šesnaest sati dnevno, imaš gomilu obaveza da uradiš kad dođeš kući i još uklapaš pravljenje peciva ili kolača u prenatrpan raspored. Još na sve to, dođu mi ljudi na gledanje u karte. Dok testo dokisava, ja odgledam i onda pečem. I radim sve što treba. Kako? Na brzinu. Nemaš drugu opciju. Da li je sve pod konac u tim uslovima? Sve što može da bude. Naravno da nije. Nemaš slobodan dan, Nemaš vremena da postigneš sve što inače bi, bez problema. Da li je to nekome od nas smetalo? Niko se nije bunio. Sve je to život i sve su to situacije koje traže prilagođavanje.
Ono što sam primetila kod sebe je da tako funkcionišem kad imam puno obaveza. Nemam vremena da padnem psihički, da kukam, da razmišljam na taj način. Nemam vremena za tužne priče dugogodišnjih drama ljudi koji žive u njima godinama, već od njih pravim sprdnju. Jednom, pre tog tempa sa hladnoćom, radila sam samo pre podne kod privatnika, a popodne gledala u karte, radila u bašti, držala piliće i vodila decu na kupanje kad god je to vreme dozvoljavalo. Znači, opet malo vremena za nešto drugo.
Jednom, u svom tom haosu, zove me komšinica. Jeca, ne može da priča, Ostavljam sve i odlazim kod nje u panici da se nešto zaista strašno desilo. Ulazim u njen dnevni boravak i zatičem scenu iz filma. Ona sedi na trosedu, ispred nje gomila iskorišćenih papirnih maramica na stoliću. Samo joj je falio sladoled od čokolade da upotpuni sliku. Sedam, njoj se nakupilo mnogo toga što je preživljavala u poslednje vreme, a baš je bilo dosta toga i dočekala je onu poslednju kap u već prepununoj čaši. Logično je da je morala da izbaci iz sebe to. Dok mi objašnjava šta se desilo, seti se da mi pusti pesmu koja "u srce dira". Znajući da ja ne slušam to, spremno čeka da čujem reči, pa odreagujem. I jesam. Verovatno je mnogi znaju:"ih lele, što se ne ubih ispod one kruške...". Lepo sam joj objasnila da bih i ja pala u trans kad bi mi ovo bile reči što dušu diraju. Ona se potrudila da nađe drugu, bolju. Međutim, svaka se svodila na misli o samoubistvu zbog ranjenog srca, ili opijanje po kafanama kao rešenje za sve. Ona zna da ja zaista mislim što pričam, a tada sam karikirala svaku pesmu koju mi je pustila do te mere, da su i njoj postale smešne. Kad sam odlazila od nje, osmeh nije silazio sa njenog lica. Prosto nije prestajala da se smeje, jer je imala nameru da celo popodne sluša taj, specijalno snimljeni CD sa takvim pesmama. A sada više ne može da tuguje uz to, jer je stvarno bez veze.
Ne znam koja je to snaga izbijala iz mene da takve situacije, zaista ni malo bezazlene okrenem na šalu. U suštini, ma kako bolne bile, nisu se mogle promeniti više i sve što nam je preostalo je da idemo dalje. Brže, sporije, kako god, ali dalje. Tako sam funkcionisala i kad su moje stvari u pitanju. Prosto zbijala šale dokle god sam bila u mogućnosti da to radim. U suštini, kad se danas setim šta sam radila, ponosna sam na sebe što sam to mogla. Trenutno, sama sam u situaciji kad se ponovo učim smejati, jer je život doneo neke druge oblake. Volela bih da mogu da zovem sebe nekad da unese malo atmosfere u svakodnevicu. Volela bih da svaka promena koja dođe ne podrazumeva gubitak samo loših strana ličnosti, već i očuvanje dobrih. Trenutno sam u razmišljanju da li možemo baš uvek da odaberemo koju stranu sebe ćemo očuvati, po cenu svega, a koje smo spremni da se odreknemo? Nekad sam bila ubeđena da možemo da biramo, ali kad pogledam oko sebe, ipak vidim ljude poput mene. Ljude koji su se nekad itekako znali i smejati i šaliti na svoj račun, kao i na tuđi, a danas jedva imaju snage za blagi osmejak. Da li naša izdržljivost i sposobnost da sve vidimo kako želimo, ipak ima rok trajanja? Da li ipak pokleknemo ako breme predugo traje?
Malo sam pod uticajem razgovora sa dve osobe sa kojima sam provela mnogo takvih sati u smejanju do suza. Danas, jedna ostala udovica pre nekoliko meseci, zaposlila se, prijavila gazdi da ima tumor koji će uskoro morati operisati. Čovek se složio da će naći zamenu dok se ona ne oporavi. To joj je bilo svetlo u tmini. Danas čujem da je dobila otkaz, jer ne može da se vrati na posao posle urađene biopsije, odmah! I ova druga, muž joj boluje od raka, operisan pre nekoliko dana, ljudi u belom mu dali oko tri meseca života. Ona nakon više od godine dana rada kod gazdarice za manje od minimalca, dobije otkaz! Deca im se školuju, one same u borbi koja se zove život, u uslovima u kojima jesu. A nekad, ne tako davno... to su bile dve sa kojima sam se smejala do suza.......
Comments
Post a Comment