Kad stanem par koraka dalje, pa pogledam svoj život, prepoznajem jedan obazac koji dolazi u talasima. Malo, po malo, kao mali talasi, dolaze izazovi koje nekad prepoznam na prvu, nekad ne. Nekad umem da odreagujem odmah i zaustavim dalje talasanje, a često, najčešće reagujem tako da vidim, ali pustim da prođe. Ne znam iz kog razloga, ali svesno pustim. I sledeći. I sledeći. I onda dočekam onaj veliki, poput cunamija, koji ostavlja iza sebe veliku pustoš, ne baš tragične posledice, jer svaki put izađem iz te borbe jača. Ali prolazak kroz sve to, gubljenje vazduha usled tolike navale vode, hvatanje istog, pogledavanje na sve strane u isto vreme, tražeći oslonac, nešto čvrsto za šta bih se uhvatila. Dolazak na čvrsto tlo, uzbuđenje usled preživljene opasnosti i svih izazova koje ono nosi, i na kraju, smirenje. Odlazak dalje obogaćena nezaboravnim iskustvom. Iako smatram da se dobro nosim sa situacijama koje mi se nađu na putu, vidim da mnogi ljudi to rešavaju drugačije. Drugačije, u smislu da ne dočekaju neke stvari, već ih seku u korenu. Drugačije, u smislu, postavke samog odnosa njih samih sa istim. Drugačije, u smislu postavljanja granica u odnosu prema njima samima. Ne znam zašto, ja dočekam kraj. Posle cunamija, teško da vam neko ko je učestvovao u njegovom stvaranju može biti prijatelj. Pošto nemam neprijatelja unutar sebe, stoga ih nemam ni spolja, zato te ljude zovem učiteljima. Oni to, uistinu, jesu. Najveći učitelji na svetu.
Lepe lekcije, lake za prisvajanje, lake za donošenje odluka, lake za hendlovanje sa njima, koje takođe imamo svaki dan, brzo zaboravimo. Ne ostavljaju toliko duboke tragove, zato nam brzo nestaju iz fokusa, Duboki ožiljci su večna opomena na ono što smo preživeli. Većeg učitelja od stvaranja istih nema. I zaista, kad pogledam, mali talasi su izbledeli čim su se povukli. A cunami je svaki veći od života. Poput sahrana, kad nas obično prolaznost i propuštene šanse udare po nosu, te živimo određeno vreme pod tim impresijama. Sličan ukus u ustima ostavlja i cunami. Kad je život u pitanju, bitno je ko vam se nađe da vam pomogne na tom oporavku. Konkretno, u mom slučaju, nekako su mali talasi pratili i najveće cunamije. Zaista, mogu reći da je to bio život koji nemilice šiba. I nikog da bude tu posle cunamija. Kao u pustinji, sama se dignem, onda vidim ostale kojima je pomoć neophodna i odem tamo, ne razmišljajući dalje. Biti potreban je dovoljno za mene. Danas sam srećna zbog toga. Teško je, da. Ali i dostojanstveno, nekako. Na kraju, sebe ne mogu da izdam ni kad sam ljuta na sebe. A možda to, ipak, nesvesno radim, pa trpim posledice? Ne znam, radije bih da mislim da sam sebi, najzad, prijatelj.
Kad prizovem u sećanje raznorazna učenja o životu, gde jedni govore o tome kako treba voleti ljude oko sebe, a nama šta ostane, druga kako treba voleti sebe, pa sve ostale, treća da su okolnosti koje nam život nameće, proporcionalne količini ljubavi prema sebi, ne mogu da se ne zapitam, gde istina leži? Obzirom da se bavim čitanjem životnih lekcija, smatram da svako ima svoju istinu. Da, najbitnije je da volimo sebe. Da se volimo dovoljno da ne dozvolimo da nam u život uđe nešto što nas apsolutno ne čini sretnima. Ili na neki drugi način negativno utiče na nas. Ali, nije li život i smisao života biti u harmoniji? Prvo sa sobom, a onda i sa životom i svim što on čini? Nije li to pomirenje svega u nama, prioritet? Ako insistiramo na bilo kojoj strani, dobroj ili lošoj, po prirodi, od one druge, potisnute, pravimo neprijatelja. Kako? Pripajanjem naglašenoj strani. A čemu to? To uvek vodi do rata. Rata u nama. "Nema veze što povređujem mnoge ljude, ja sam ipak dobra osoba!"- to ne može biti tvrdnja sa plemenitim karakterom, niti harmonijom u sebi, jer potiskuje povređenost drugih, tj. zlobu koju smo u tom činu kanalisali kroz sebe. Jačanjem jedne strane, samo potiskujemo drugu. U ovom slučaju pozitivnog sebe. Svako potlačen traži izražaj, stoga se bori za opstanak i mi se vrtimo u začaranom krugu. Dodajmo tu učenje da je sreća i obilje u našem životu jednak afirmacijama pozitivnih upliva koje na silu sebi točimo u neuravnotežen sistem i dobijamo ubrzani kurs za, upravo, rat u sebi. Stoga mnogi ljudi padaju u očaj, misleći da sa njima nešto ne štima, jer se smatraju ekstremno pozitivnima, stoga dovoljno dobrima za fantastičan život. A gde im je druga strana? Vreba iza ugla, čekajući pravi momenat za atentat! Zablude, zablude, zablude....Talasi, koji te zablude nose su talasi koji nam se manifestuju u životu.
Dok sam mrzila sebe, ne baš mrzila, više žalila što nisam savršena rođena, što nemam ovakvu ili onakvu situaciju u kući, oko kuće itd,. bila sam skrajnuta u sopstvenom životu od strane svih. I taman je sva ta situacija išla u talasima o kojima pričam. Koliko sam talasanja sebi dozvolila unutar sebe, toliko mi se vratilo spolja. I onda su krenula neka druga učenja, tipa ljubav prema sebi. Ekstrem, kakva jesam u pojedinim situacijama, izučavala sam baš to učenje, dok nisam uvidela svu njenu svetlost kojom zrači, i shvatila da nije potpuna. Nije, jer mi nismo ni svetlo, ni tama, već sve u jednom. Hvala tom učenju što sam iz svog žaljenja došla do toga da vredim i da tražim načine kako to i da ispoljim. Onda je usledila manifestacija. Fokus na istu. Uspela sam do momenta straha. Doživela početak manifestacije zamišljenog novca, a onda se uplašila kako ću ga opravdati ljudima, jer znam da ću ga odmah početi trošiti. Nestao je u deliću sekunde. Ovde ću zastati na tren. Pre tog pokušaja manifestacije, desilo se nešto interesantno. Mislim da sam pisala o tome, ali je uvek dobar momenat za simpatične lekcije. Kad sam naučila, jel te, da treba da se fokusiramo na ono što želimo, da treba da živimo, mirišimo, dodirujemo, osetimo tu našu želju, ona će neminovno doći. Ne znam zašto, verovatno dobitak minus porez, meni je nekako četiri miliona eura bilo potrebno za ostvarenje mog sna i brendiranje istog, ili šta već. Elem, zamišljam ja mojih četiri miliona eura, baš onako kako kažu da treba, iako pojma nemam kako to izgleda na gomili, kamoli da mogu izdetaljisati sliku. No, moja želja ide u tom smeru, da mi je bar da vidim kako izgleda tih četiri miliona eura. I moja kuma dođe kod mene u posetu. U to vreme nije bilo kao sad, dostupno slika, fotografija, gifova itd, već smo prebacivali sa telefona na telefon od onoga ko je to uspeo da skine sa interneta. E tako je ona imala nekih milion slika, koje je meni prebacila u telefon, a ja ih pregledala kad je ona otišla u nameri da ostavim samo one koje mi se najviše dopadnu. Među njima je ona koju nikad neću zaboraviti- mojih četiri miliona eura! Eto, ispunila mi se želja, videla sam kako izgledaju na gomili. Sve su to talasi koji su me nosili negde. I svakom hvala do krajnosti.
Na kraju, ma koliko mi bežali od toga, doćićemo do tačke kad ćemo živeti u miru sa sobom. To ne znači da ćemo biti dobri ili loši, već svesni. To ne znači da ćemo biti nove Bude, niti ljudi koji u meditaciji gube osećaj za stvarnost. Niti ono. što me još uvek ljuti iz nekog razloga, veliki duhovnjaci, koji su toliko drski da znaju da se brane, ako osete pretnju ili opasnost po sebe! Duhovnjaci nisu ludi ljudi, niti nesposobni, niti glupi, da ne znaju podvući crtu, kad im nešto ne odgovara. Ne, ne duhovnjaci, pre svesni ljudi. Načini podvlačenja crte zavise od osobe sa kojom imaju posla, logično. Nekome je dovoljan prekoran pogled da shvati gde je granica, a neko ne razume objašnjeno, razloženo, izanalizirano, sažvakano i ispljunuto! Bez veze je očekivati da preživite toliko toga i ne znate da se izborite sa negativnostima ili neprijatnostima na svakom nivou, zar ne? Sva iskustva nas uče nečemu, bitno je shvatiti čemu i zašto. Svaki naredni korak, naredni talas nas priprema za ono što dolazi. Bitno je razumeti šta. Ako ste do juče radili posao u kancelariji, stradala vam leđa, kolena, imate problem sa krvnim pritiskom, a osećate veliko nezadovoljstvo prilikom samog obavljanja posla, zar vam trebaju veći znakovi da je vreme za promenu? Razumem strah od promene, pogotovo kad ste dugo u određenoj situaciji, ali, nije li sve u životu promenljivo? Jeste vi isti kakvi ste bili i pre deset, dvadeset, pedeset godina? Zašto mislite da je dobro biti u nepromenljivom negativnom okruženju? Sve je stvoreno da raste, da se menja, transformiše. Zašto ne dozvoliti i našem životu da dobije dinamiku koja mu, po prirodi pripada? Svaki talas koji dođe do vas, došao je s razlogom. Apsolutno ništa se ne dešava bez razloga. Vi ste jedini koji te promene stopirate, blokirate i ne dozvoljavate da nešto drugo uđe u vaš život. Razmislite da li je vredno ostati dosledan lošim izborima ili nekad vredi otvoriti put za nešto drugo? Pa i ako pogrešite, šta onda? Opet imate izbor. I opet. I opet. Ali ste se izvukli iz čaure koja ne dozvoljava promene. Možda je vaš brod zarđao, izgubio boju, potreban mu je remont. Možda. A možda je sve vreme zaleđen u iščekivanju istraživanja nekog novog horizonta. Udahnite životu malo boje, nema veze koliko godina imate, niti šta okolina misli o tome. To je vaš život i vi ste jedini koji može da se okrene i kaže-" trebao sam...!",ili - "e neka sam!". Svejedno ste grešili u životu. Svejedno ste pravili odlične izbore. Sigurno imate za čim da žalite. A imate s čim i da se hvalite. Da li je to sve što mislite da ste trebali da uradite? Što možete da date? Iskusite? Živite? Želim vam oseku zaboravljenih želja i talase novih mogućnosti!
Lepe lekcije, lake za prisvajanje, lake za donošenje odluka, lake za hendlovanje sa njima, koje takođe imamo svaki dan, brzo zaboravimo. Ne ostavljaju toliko duboke tragove, zato nam brzo nestaju iz fokusa, Duboki ožiljci su večna opomena na ono što smo preživeli. Većeg učitelja od stvaranja istih nema. I zaista, kad pogledam, mali talasi su izbledeli čim su se povukli. A cunami je svaki veći od života. Poput sahrana, kad nas obično prolaznost i propuštene šanse udare po nosu, te živimo određeno vreme pod tim impresijama. Sličan ukus u ustima ostavlja i cunami. Kad je život u pitanju, bitno je ko vam se nađe da vam pomogne na tom oporavku. Konkretno, u mom slučaju, nekako su mali talasi pratili i najveće cunamije. Zaista, mogu reći da je to bio život koji nemilice šiba. I nikog da bude tu posle cunamija. Kao u pustinji, sama se dignem, onda vidim ostale kojima je pomoć neophodna i odem tamo, ne razmišljajući dalje. Biti potreban je dovoljno za mene. Danas sam srećna zbog toga. Teško je, da. Ali i dostojanstveno, nekako. Na kraju, sebe ne mogu da izdam ni kad sam ljuta na sebe. A možda to, ipak, nesvesno radim, pa trpim posledice? Ne znam, radije bih da mislim da sam sebi, najzad, prijatelj.
Kad prizovem u sećanje raznorazna učenja o životu, gde jedni govore o tome kako treba voleti ljude oko sebe, a nama šta ostane, druga kako treba voleti sebe, pa sve ostale, treća da su okolnosti koje nam život nameće, proporcionalne količini ljubavi prema sebi, ne mogu da se ne zapitam, gde istina leži? Obzirom da se bavim čitanjem životnih lekcija, smatram da svako ima svoju istinu. Da, najbitnije je da volimo sebe. Da se volimo dovoljno da ne dozvolimo da nam u život uđe nešto što nas apsolutno ne čini sretnima. Ili na neki drugi način negativno utiče na nas. Ali, nije li život i smisao života biti u harmoniji? Prvo sa sobom, a onda i sa životom i svim što on čini? Nije li to pomirenje svega u nama, prioritet? Ako insistiramo na bilo kojoj strani, dobroj ili lošoj, po prirodi, od one druge, potisnute, pravimo neprijatelja. Kako? Pripajanjem naglašenoj strani. A čemu to? To uvek vodi do rata. Rata u nama. "Nema veze što povređujem mnoge ljude, ja sam ipak dobra osoba!"- to ne može biti tvrdnja sa plemenitim karakterom, niti harmonijom u sebi, jer potiskuje povređenost drugih, tj. zlobu koju smo u tom činu kanalisali kroz sebe. Jačanjem jedne strane, samo potiskujemo drugu. U ovom slučaju pozitivnog sebe. Svako potlačen traži izražaj, stoga se bori za opstanak i mi se vrtimo u začaranom krugu. Dodajmo tu učenje da je sreća i obilje u našem životu jednak afirmacijama pozitivnih upliva koje na silu sebi točimo u neuravnotežen sistem i dobijamo ubrzani kurs za, upravo, rat u sebi. Stoga mnogi ljudi padaju u očaj, misleći da sa njima nešto ne štima, jer se smatraju ekstremno pozitivnima, stoga dovoljno dobrima za fantastičan život. A gde im je druga strana? Vreba iza ugla, čekajući pravi momenat za atentat! Zablude, zablude, zablude....Talasi, koji te zablude nose su talasi koji nam se manifestuju u životu.
Dok sam mrzila sebe, ne baš mrzila, više žalila što nisam savršena rođena, što nemam ovakvu ili onakvu situaciju u kući, oko kuće itd,. bila sam skrajnuta u sopstvenom životu od strane svih. I taman je sva ta situacija išla u talasima o kojima pričam. Koliko sam talasanja sebi dozvolila unutar sebe, toliko mi se vratilo spolja. I onda su krenula neka druga učenja, tipa ljubav prema sebi. Ekstrem, kakva jesam u pojedinim situacijama, izučavala sam baš to učenje, dok nisam uvidela svu njenu svetlost kojom zrači, i shvatila da nije potpuna. Nije, jer mi nismo ni svetlo, ni tama, već sve u jednom. Hvala tom učenju što sam iz svog žaljenja došla do toga da vredim i da tražim načine kako to i da ispoljim. Onda je usledila manifestacija. Fokus na istu. Uspela sam do momenta straha. Doživela početak manifestacije zamišljenog novca, a onda se uplašila kako ću ga opravdati ljudima, jer znam da ću ga odmah početi trošiti. Nestao je u deliću sekunde. Ovde ću zastati na tren. Pre tog pokušaja manifestacije, desilo se nešto interesantno. Mislim da sam pisala o tome, ali je uvek dobar momenat za simpatične lekcije. Kad sam naučila, jel te, da treba da se fokusiramo na ono što želimo, da treba da živimo, mirišimo, dodirujemo, osetimo tu našu želju, ona će neminovno doći. Ne znam zašto, verovatno dobitak minus porez, meni je nekako četiri miliona eura bilo potrebno za ostvarenje mog sna i brendiranje istog, ili šta već. Elem, zamišljam ja mojih četiri miliona eura, baš onako kako kažu da treba, iako pojma nemam kako to izgleda na gomili, kamoli da mogu izdetaljisati sliku. No, moja želja ide u tom smeru, da mi je bar da vidim kako izgleda tih četiri miliona eura. I moja kuma dođe kod mene u posetu. U to vreme nije bilo kao sad, dostupno slika, fotografija, gifova itd, već smo prebacivali sa telefona na telefon od onoga ko je to uspeo da skine sa interneta. E tako je ona imala nekih milion slika, koje je meni prebacila u telefon, a ja ih pregledala kad je ona otišla u nameri da ostavim samo one koje mi se najviše dopadnu. Među njima je ona koju nikad neću zaboraviti- mojih četiri miliona eura! Eto, ispunila mi se želja, videla sam kako izgledaju na gomili. Sve su to talasi koji su me nosili negde. I svakom hvala do krajnosti.
Na kraju, ma koliko mi bežali od toga, doćićemo do tačke kad ćemo živeti u miru sa sobom. To ne znači da ćemo biti dobri ili loši, već svesni. To ne znači da ćemo biti nove Bude, niti ljudi koji u meditaciji gube osećaj za stvarnost. Niti ono. što me još uvek ljuti iz nekog razloga, veliki duhovnjaci, koji su toliko drski da znaju da se brane, ako osete pretnju ili opasnost po sebe! Duhovnjaci nisu ludi ljudi, niti nesposobni, niti glupi, da ne znaju podvući crtu, kad im nešto ne odgovara. Ne, ne duhovnjaci, pre svesni ljudi. Načini podvlačenja crte zavise od osobe sa kojom imaju posla, logično. Nekome je dovoljan prekoran pogled da shvati gde je granica, a neko ne razume objašnjeno, razloženo, izanalizirano, sažvakano i ispljunuto! Bez veze je očekivati da preživite toliko toga i ne znate da se izborite sa negativnostima ili neprijatnostima na svakom nivou, zar ne? Sva iskustva nas uče nečemu, bitno je shvatiti čemu i zašto. Svaki naredni korak, naredni talas nas priprema za ono što dolazi. Bitno je razumeti šta. Ako ste do juče radili posao u kancelariji, stradala vam leđa, kolena, imate problem sa krvnim pritiskom, a osećate veliko nezadovoljstvo prilikom samog obavljanja posla, zar vam trebaju veći znakovi da je vreme za promenu? Razumem strah od promene, pogotovo kad ste dugo u određenoj situaciji, ali, nije li sve u životu promenljivo? Jeste vi isti kakvi ste bili i pre deset, dvadeset, pedeset godina? Zašto mislite da je dobro biti u nepromenljivom negativnom okruženju? Sve je stvoreno da raste, da se menja, transformiše. Zašto ne dozvoliti i našem životu da dobije dinamiku koja mu, po prirodi pripada? Svaki talas koji dođe do vas, došao je s razlogom. Apsolutno ništa se ne dešava bez razloga. Vi ste jedini koji te promene stopirate, blokirate i ne dozvoljavate da nešto drugo uđe u vaš život. Razmislite da li je vredno ostati dosledan lošim izborima ili nekad vredi otvoriti put za nešto drugo? Pa i ako pogrešite, šta onda? Opet imate izbor. I opet. I opet. Ali ste se izvukli iz čaure koja ne dozvoljava promene. Možda je vaš brod zarđao, izgubio boju, potreban mu je remont. Možda. A možda je sve vreme zaleđen u iščekivanju istraživanja nekog novog horizonta. Udahnite životu malo boje, nema veze koliko godina imate, niti šta okolina misli o tome. To je vaš život i vi ste jedini koji može da se okrene i kaže-" trebao sam...!",ili - "e neka sam!". Svejedno ste grešili u životu. Svejedno ste pravili odlične izbore. Sigurno imate za čim da žalite. A imate s čim i da se hvalite. Da li je to sve što mislite da ste trebali da uradite? Što možete da date? Iskusite? Živite? Želim vam oseku zaboravljenih želja i talase novih mogućnosti!
Comments
Post a Comment