Pre nekog vremena sam slučajno čula deo priče o tome kako je naš Nole izgubio motiv za osvajanje daljih medalja. Razumljivo. Svaka njegova odluka je apsolutno razumljiva. Sa moje strane gledišta, mogu reći da mi je žao da neko ko je prošao sve što je prošao, dođe u tu fazu. Ispoštovao je svoje roditelje, dao čitavoj naciji razlog za slavlje. Dokazao sebi i svima da ima na šta da bude ponosan. I njegovi čukununuci će biti ponosni na njega. Mi mu nismo Bog zna kako vratili. Ima s čime da se ponosi i sasvim je u redu da izgubi motiv da ide dalje. Verovatno će ga sutra nešto veliko vratiti na mesto koje je tako mukotrpno osvojio i dati mu motiv da ne odustane dok god ima šta da pruži, koju medalju da osvoji. A ima. Ima mnogo. Nisu tu bitne samo medalje koje osvaja, već i način na koji živi dok dolazi do njih, osvaja ih ili ne. On je prosto veličina koja je dokazana i kao takav, uvek dobrodošao u svačiji svet. Apsolutno zasluženo. Ne osvojenim medaljama, ponavljam, već ponašanjem, stavom, inteligencijom, humorom...
Svaka slična priča me tera da se zapitam kakvu sam ja motivaciju dala svojoj deci, sem borbe za goli život? Da, nekad sam i ja bila ambiciozna, mislila da ću da promenim svet. A onda sam postala majka i posvetila se tom pozivu proteklih dvadeset i dve godine. Znam da nije malo podići troje dece. Sad i četvrto. Znam koliko je ljubavi, vremena, truda, pažnje, rada uloženo u moje majčinstvo. Znam i koliko je teško danas biti majka ženskoj deci, koja su mnogo zahtevnija nego muška. Traže mnogo više komunikacije, detaljisanja, analiziranja. U tom smislu mislim. Mislim i u smislu praćenja trendova, koji se nemilice menjaju tolikom brzinom, da prosto nisam mogla da pratim sopstvenu decu u tome. Isto tako nikad im nisam priuštila ni jedan godišnji odmor, niti put na neku planinu, more, niti bilo šta slično. Nisam ni sebi. Ali one su bile bitnije, logično. Znam da kad živiš takvim životom, koji podrazumeva mnoga odricanja samo da bi opstali, dovodi mnogo toga u pitanje. Najviše se pitaš da li si bio dovoljan? Da li je sve što sam dala, sve što sam imala, sve što sam bila bilo dovoljno? Znam koliko je teško gledati kad nekako svi oko tebe imaju više nego ti, a ti se svojski trudiš da im pariraš, i ne ide ti. Nekako se drugi snalaze da odvedu svoju decu na more, a ja godine i godine provela u planiranju istog puta. Nikad ostvarenog. Interesantno je kad gledaš u prošlost i svestan si da nije moglo drugačije, jer nije bilo uslova za iste, ali te uvek nekako progone misli. Da li sam bila dovoljno uporna, odvažna, hrabra da uradim nešto nesvakidašnje i dođem do onoga što mi je bitno? Gledala sam oko sebe, videla šta se dešava, bila i u prilikama da uradim neke stvari, ali nisam uradila ništa slično. Neke pametnije žene su našle ljude koji su im pomogli da ispune neke svoje želje. Neki prolazni ljudi u njihovim životima su plaćali odmore za njih i njihovu decu, kupovali im stanove samo da bi povremeno bile sa njima. I ja sam imala takve ponude. Da li je moje moralisanje oko toga vredno toga da moja deca nisu bila na moru? Ne znam. Da li se ja osećam danas bolje zbog toga? Ne znam. Znam da sam mogla, a nisam. Mogla sam igrati igre na sreću, ali mi je to bilo bacanje para na nešto što se može i ne mora desiti. Jednom sam uplatila listić za loto. Krenem kući i vratim se do kioska da pitam ženu kad je izvlačenje. Mislila je da je zezam. Kad mi je odgovorila, pitala sam je na kom programu je izvlačenje. Tad je bila ubeđena da je zezam. Ali nisam. Bilo je to u vreme kad nisam gledala televiziju godinama. Zaista nisam bila upućena, te sam pitala nju. Da sam igrala češće, možda... Mogla sam ići u kladionice, uložiti malo, ići na "siguricu". Jednom sam iz gluposti lupila petnaest parova, dok sam bila sa bivšim verenikom. On je išao da uplati listić. Kaže mi da zamenim jedan par, jer nije siguran da će stići na vreme da ga uplati. Sprdao se sa mnom, jer niko "normalan" ne igra toliko parova. Pala sam na tom zamenskom paru. Da je uplatio kako sam rekla, a stigao bi, danas bi nam životi bili potpuno drugačiji. Ni to se nije desilo.
Gledajući sve to, pitam se koliko ambicije sam ulila svojoj deci, gledajući da ih prehranim, u suštini? Moja deca ne znaju moj stil oblačenja. Ja ga imam u glavi, negde, zakopanog duboko ispod života i mogućnosti. Ali istina je da godinama nosim robu koju je neko sebi kupio, pa nije nosio ili mu nije po volji više, te je dopala meni da sklapam svoje kombinacije od toga. Nikad u životu nisam otišla u butik da kupim bilo kakvu odevnu kombinaciju, a pritom još i obuću koja bi se slagala uz to. Da ne pričam o dodatnoj opremi, koju mnoge žene itekako dobro poznaju. Nikad šminku, nikad ništa kompletno. Kupila bih kreon, olovku za obrve, jer mi je to preko dvadeset godina bilo neophodno, zbog alopecije i prikrivanja nedostataka na licu. Ali to je sve što sam sebi priuštila tokom toliko godina. Ako su to dostignuća koja sam ostavila u amanet svojoj deci, kao mera za ambiciju, onda smo svi u velikom problemu.
Zato se, na radost ili žalost, uzdamo u ljude koji su nešto postigli. Ako to nisu ljudi iz direktnog okruženja, onda ta naša odgovornost pada na ljude koji su u žiži medijske pažnje. Ljude poput Noleta. I to je u redu, ako imaš sina, da prati neke fudbalere koji su otišli u legende za života. Danas je teško naći model koji bih preporučila svojoj deci da prate, kao pripadnicama nežnijeg pola. Nisu svi za sportiste. Na moju veliku žalost, danas se propagira seks u svim mogućim oblicima. Kao neko ko ne želi mirno da prati trendove i ne komentariše ih, nadajući se da će proći, imala sam ozbiljne stavove kad su te stvari u pitanju. I danas mi je teško da gledam spotove naših i stranih nazovi zvezda, gde mlade devojke polugole i gole mlate svojim delovima tela u nameri da propagiraju niske stepenice gde društvo želi da smesti ženski rod. Još mi je žalosniije gledati široki auditorijum koji to prihvata kao nešto potpuno normalno. Stoga je jako teško izabrati smernu ženu kao primer svojoj deci, a da pri tom bude dovoljno atraktivna, dovoljno IN, da bi i njih to zanimalo. Ima primera, naravno, samo je mnogo lakše i brže doći do onih koje bih želela da izbegnem.
Iz razloga koji su mene naveli da zaboravim na mnoge snove i ambicije, samo zato što sam više od svega želela da budem majka, volela bih da ljudi koji su postigli nešto ne odustanu. Ja ne odustajem od želje da svojoj deci pružim više, makar i sad, nakon toliko godina preživljavanja. Danas su na pomolu neke druge stvari koje mogu da odvedu naše živote na stepenik gde se lakše živi. Verovatno i bolje. Ne bih znala, još nismo došli tamo. Ali bih volela da poručim Noletu i svim sličnim ljudima koji dođu do toga da gube motiv. Neka vam motiv budu naša deca, koju smo mi izneverili boreći se za osnovno u životu. Neka umesto nas pokažu da je ono što im govorimo istina- kad imaš sreću da radiš ono što voliš, samo Nebo je granica!
P.S. Pre objavljivanja pročitam tekst mojoj ćerki, a ona me pita:" A što ti misliš da si nas izneverila?" Da, u pravu je. Izneverila sam svoje snove, misleći i nadaći se da zaslužujemo više, a nikad nisam našla put kojim bi nas odvela do tamo. Stoga, pričam u ime onoga što sam želela za nas, a nisam ispunila, jer nisam našla način.
Svaka slična priča me tera da se zapitam kakvu sam ja motivaciju dala svojoj deci, sem borbe za goli život? Da, nekad sam i ja bila ambiciozna, mislila da ću da promenim svet. A onda sam postala majka i posvetila se tom pozivu proteklih dvadeset i dve godine. Znam da nije malo podići troje dece. Sad i četvrto. Znam koliko je ljubavi, vremena, truda, pažnje, rada uloženo u moje majčinstvo. Znam i koliko je teško danas biti majka ženskoj deci, koja su mnogo zahtevnija nego muška. Traže mnogo više komunikacije, detaljisanja, analiziranja. U tom smislu mislim. Mislim i u smislu praćenja trendova, koji se nemilice menjaju tolikom brzinom, da prosto nisam mogla da pratim sopstvenu decu u tome. Isto tako nikad im nisam priuštila ni jedan godišnji odmor, niti put na neku planinu, more, niti bilo šta slično. Nisam ni sebi. Ali one su bile bitnije, logično. Znam da kad živiš takvim životom, koji podrazumeva mnoga odricanja samo da bi opstali, dovodi mnogo toga u pitanje. Najviše se pitaš da li si bio dovoljan? Da li je sve što sam dala, sve što sam imala, sve što sam bila bilo dovoljno? Znam koliko je teško gledati kad nekako svi oko tebe imaju više nego ti, a ti se svojski trudiš da im pariraš, i ne ide ti. Nekako se drugi snalaze da odvedu svoju decu na more, a ja godine i godine provela u planiranju istog puta. Nikad ostvarenog. Interesantno je kad gledaš u prošlost i svestan si da nije moglo drugačije, jer nije bilo uslova za iste, ali te uvek nekako progone misli. Da li sam bila dovoljno uporna, odvažna, hrabra da uradim nešto nesvakidašnje i dođem do onoga što mi je bitno? Gledala sam oko sebe, videla šta se dešava, bila i u prilikama da uradim neke stvari, ali nisam uradila ništa slično. Neke pametnije žene su našle ljude koji su im pomogli da ispune neke svoje želje. Neki prolazni ljudi u njihovim životima su plaćali odmore za njih i njihovu decu, kupovali im stanove samo da bi povremeno bile sa njima. I ja sam imala takve ponude. Da li je moje moralisanje oko toga vredno toga da moja deca nisu bila na moru? Ne znam. Da li se ja osećam danas bolje zbog toga? Ne znam. Znam da sam mogla, a nisam. Mogla sam igrati igre na sreću, ali mi je to bilo bacanje para na nešto što se može i ne mora desiti. Jednom sam uplatila listić za loto. Krenem kući i vratim se do kioska da pitam ženu kad je izvlačenje. Mislila je da je zezam. Kad mi je odgovorila, pitala sam je na kom programu je izvlačenje. Tad je bila ubeđena da je zezam. Ali nisam. Bilo je to u vreme kad nisam gledala televiziju godinama. Zaista nisam bila upućena, te sam pitala nju. Da sam igrala češće, možda... Mogla sam ići u kladionice, uložiti malo, ići na "siguricu". Jednom sam iz gluposti lupila petnaest parova, dok sam bila sa bivšim verenikom. On je išao da uplati listić. Kaže mi da zamenim jedan par, jer nije siguran da će stići na vreme da ga uplati. Sprdao se sa mnom, jer niko "normalan" ne igra toliko parova. Pala sam na tom zamenskom paru. Da je uplatio kako sam rekla, a stigao bi, danas bi nam životi bili potpuno drugačiji. Ni to se nije desilo.
Gledajući sve to, pitam se koliko ambicije sam ulila svojoj deci, gledajući da ih prehranim, u suštini? Moja deca ne znaju moj stil oblačenja. Ja ga imam u glavi, negde, zakopanog duboko ispod života i mogućnosti. Ali istina je da godinama nosim robu koju je neko sebi kupio, pa nije nosio ili mu nije po volji više, te je dopala meni da sklapam svoje kombinacije od toga. Nikad u životu nisam otišla u butik da kupim bilo kakvu odevnu kombinaciju, a pritom još i obuću koja bi se slagala uz to. Da ne pričam o dodatnoj opremi, koju mnoge žene itekako dobro poznaju. Nikad šminku, nikad ništa kompletno. Kupila bih kreon, olovku za obrve, jer mi je to preko dvadeset godina bilo neophodno, zbog alopecije i prikrivanja nedostataka na licu. Ali to je sve što sam sebi priuštila tokom toliko godina. Ako su to dostignuća koja sam ostavila u amanet svojoj deci, kao mera za ambiciju, onda smo svi u velikom problemu.
Zato se, na radost ili žalost, uzdamo u ljude koji su nešto postigli. Ako to nisu ljudi iz direktnog okruženja, onda ta naša odgovornost pada na ljude koji su u žiži medijske pažnje. Ljude poput Noleta. I to je u redu, ako imaš sina, da prati neke fudbalere koji su otišli u legende za života. Danas je teško naći model koji bih preporučila svojoj deci da prate, kao pripadnicama nežnijeg pola. Nisu svi za sportiste. Na moju veliku žalost, danas se propagira seks u svim mogućim oblicima. Kao neko ko ne želi mirno da prati trendove i ne komentariše ih, nadajući se da će proći, imala sam ozbiljne stavove kad su te stvari u pitanju. I danas mi je teško da gledam spotove naših i stranih nazovi zvezda, gde mlade devojke polugole i gole mlate svojim delovima tela u nameri da propagiraju niske stepenice gde društvo želi da smesti ženski rod. Još mi je žalosniije gledati široki auditorijum koji to prihvata kao nešto potpuno normalno. Stoga je jako teško izabrati smernu ženu kao primer svojoj deci, a da pri tom bude dovoljno atraktivna, dovoljno IN, da bi i njih to zanimalo. Ima primera, naravno, samo je mnogo lakše i brže doći do onih koje bih želela da izbegnem.
Iz razloga koji su mene naveli da zaboravim na mnoge snove i ambicije, samo zato što sam više od svega želela da budem majka, volela bih da ljudi koji su postigli nešto ne odustanu. Ja ne odustajem od želje da svojoj deci pružim više, makar i sad, nakon toliko godina preživljavanja. Danas su na pomolu neke druge stvari koje mogu da odvedu naše živote na stepenik gde se lakše živi. Verovatno i bolje. Ne bih znala, još nismo došli tamo. Ali bih volela da poručim Noletu i svim sličnim ljudima koji dođu do toga da gube motiv. Neka vam motiv budu naša deca, koju smo mi izneverili boreći se za osnovno u životu. Neka umesto nas pokažu da je ono što im govorimo istina- kad imaš sreću da radiš ono što voliš, samo Nebo je granica!
P.S. Pre objavljivanja pročitam tekst mojoj ćerki, a ona me pita:" A što ti misliš da si nas izneverila?" Da, u pravu je. Izneverila sam svoje snove, misleći i nadaći se da zaslužujemo više, a nikad nisam našla put kojim bi nas odvela do tamo. Stoga, pričam u ime onoga što sam želela za nas, a nisam ispunila, jer nisam našla način.
Comments
Post a Comment