Marija Namerno Drugačija

   Već neko vreme sam suočena sa pojmom vrednovanja sopstvenih kvaliteta. Interesantno je i to što, dok razgovaram sa drugima koji imaju taj problem, uočavam isti i kod sebe. Logično, što zračim, to je oko mene. Ne, nemam pogrešnu sliku o nikome. Apsolutno svi smo vredni. Apsolutno svi imamo sve u sebi. To SVE podrazumeva i dobro i loše, ma kako to nekom zvučalo. Mišljenja sam da sve filtracije dobrog i lošeg u ovoj našoj dimenziji zvanoj Zemlja imaju svoje mesto i vreme i razloge postojanja. I mislim da svako od nas ima ulogu u svemu. Ukoliko smo direktno suočeni sa našim suprotnostima, smatram da ih trebamo prihvatiti, preispitati, doneti zaključak, integrisati, otpustiti i oplemenjeni otići dalje svojim putem. Koliko dugo ćemo ostati u tom suočavanju je naša lična odluka i na, nju ne bi trebalo niko da ima pravo da odlučuje. Ali, mi kao mi, često imamo potrebu dati svoje mišljenje i onda kad nas niko ništa ne pita, te s time otežati već dosta tešku situaciju. Ništa nam u živote ne

  Kad se sve tako uskomeša, zatalasa, pa mulj počne da sleže, mnoge stvari koje su do juče izgledale istinite, postaju surove, a neke druge izranjaju. Oduvek sam znala da nemam dobar odnos sa majkom. Vreme je to samo dokazivalo. Ni sa tatom. Ni polusestrom. Nju nisam ni spominjala ovde, skoro uopšte, zato što je priča o njoj tek sad bitna. Gotovo ceo život sam davala sve od sebe da te odnose dovedem u kakav- takav red, misleći da je do mene. Da su svi ostali u pravu, a ja kao jedina drugačija, nisam. Ali nisam mogla da se uklopim. Nisam mogla ništa da uradim, jer je sve moje pokušaje da promenim to, neko od njih osuđivao, napadao, izvrtao, prevrtao...šta god, bitno da nikad nisam uspela u svojoj nameri. Ni onda kad sam na kolenima, plačući molila roditelje da ostavimo sve za sobom i počnemo ispočetka, u bar nezategnutim okolnostima, a kad su me izvikali da nisam normalna, da trebam na lečenje i slično. Ni onda kad sam ćutke uskakala kad god im je pomoć bila potrebna, i kad sam ih pred