Kad se sve tako uskomeša, zatalasa, pa mulj počne da sleže, mnoge stvari koje su do juče izgledale istinite, postaju surove, a neke druge izranjaju. Oduvek sam znala da nemam dobar odnos sa majkom. Vreme je to samo dokazivalo. Ni sa tatom. Ni polusestrom. Nju nisam ni spominjala ovde, skoro uopšte, zato što je priča o njoj tek sad bitna. Gotovo ceo život sam davala sve od sebe da te odnose dovedem u kakav- takav red, misleći da je do mene. Da su svi ostali u pravu, a ja kao jedina drugačija, nisam. Ali nisam mogla da se uklopim. Nisam mogla ništa da uradim, jer je sve moje pokušaje da promenim to, neko od njih osuđivao, napadao, izvrtao, prevrtao...šta god, bitno da nikad nisam uspela u svojoj nameri. Ni onda kad sam na kolenima, plačući molila roditelje da ostavimo sve za sobom i počnemo ispočetka, u bar nezategnutim okolnostima, a kad su me izvikali da nisam normalna, da trebam na lečenje i slično. Ni onda kad sam ćutke uskakala kad god im je pomoć bila potrebna, i kad sam ih preduhitrila u nameri da urade nešto. što im je potrebno, a teško. Ni kad sam kičmu svoju ostavljala na pomeranje, premeštanje, iznošenje i unošenje stvari, drva, uglja, cigala, blokova, crepova, peska, šljunka, pravljenje maltera.... Ni ne sećam se više šta sve ne. Šta god uradila, nikad nije bilo dovoljno dobro.
U tim okolnostima, počneš da se osećaš kao višak, poslednji vagon u vozu, pa se izmestiš. Da ne poludiš. Da zaštitiš i sebe i decu. Koliko je god to moguće. A kad se odmakneš, stvari vidiš drugim očima. I čuješ tuđim ušima. Tad sam slušala žalopojke moje majke kako ja neću da radim, kako mi je sve teško, kako sve što radim, radim preko volje i slično. Komšijama, poznaniicima, rodbini, prolaznicima, kome god... Ko god je došao dovoljno blizu, čuo je tu priču. Tata isto to, samo čeka priliku da me omalovaži.Tražim od njega da mi da papir na kome će pisati da mi je baštu dao u arendu, da mogu da dignem kredit i započnem svoj biznis sadnje paprike. Ajoj, šalje me da proverim može li se bašta koja nema ni čitav ar, podeliti na parcele, iako zna da ne može. I da može, koliki bi kredit dobila na tu parcelicu? I šta s tim? Sve sam ja to obavila, iako sam znala da od toga ništa biti neće. A kad nije bilo ništa, onda me je isti taj tata toliko izvređao što hoću nešto svoje, da ga nikad više u životu ništa tražila nisam. Sećam se dela kad mi je govorio da nema potrebe da išta ja poduzimam, jer bi se i suvi bor osušio da mi padne u ruke. I slične simpatične priče. Povukla sam se koliko god je bilo moguće iz njihovih života. Pomagala kad je pomoć bila potrebna, kad sam mislila da smetam, sklonila bih se. Iako smo delili dvorište, živela sam kao u stanu. Dvorište smo koristili kad bi baš bilo neophodno. Kako mama nije dala da ja posadim cveće i organizujem dvorište kako mislim da treba, i taj deo sam prepustila njoj. Drugačije prosto nisam umela. Kasnije, neki od tih ljudi kojima je ona kukala, a koji su prošli sličnu školu kao i ja, pričali su mi šta su slušali, čudeći se prvo kakva sam ja to osoba, a onda bi redom svi uvideli da od te priče nema ništa. Na kraju, skoro svi su se priklonili na moju stranu i prolazili kraj mojih roditelja, da bi pili kafu sa mnom. Ružna priča nekog života. Konstantno prozivana, a smatram da je sve to bilo izazvano isključivo mojim postojanjem.
Elem, na sve te prozivke, lažna svedočenja i slične kontra priče o meni, ja sam bila tu za njih. Tata se razboleo. Počeo je da povraća krv. Prvo staru, zgrušanu, a odmah zatim i svežu, crvenu. To se desilo dan posle svadbe polusestrinog sina. .Nije hteo u bolnicu, ni doktore, ništa. Ali sam ih zvala. Ustanovili su da ima aktivno unutrašnje krvarenje i da mora da ostane u bolnici. Nakon kratkih pregleda, dijagnostifikovali su da mu je pukla vena porte, da nakon dugogodišnjeg lečenja posle operacije srca, te više od decenije od operacije raka grla, njegovih godina i mnoštvu lekova koje je uzimao na svoju ruku, operacija ne dolazi u obzir, a pitanje trenutka je kad više neće biti među nama. Može danas, a može..tamo nekad. Zavisi od njegovog organizma. Kad smo čuli dijagnozu, svako je otišao kući sa svojim mislima. Meni je bilo teško, naravno. Ali sam više mislila na decu. Vrlo brzo sam im morala saopštiti da je deda smrtno bolestan, jer sam želela da budu pripremljene na sve. I zbog toga sam bila osuđivana. Naravno da nisam deci rekla da će deda sutra da umre, ali jesam da je toliko bolestan da su svi ishodi mogući, da bi operacija rešila problem, ali on ne može biti operisan i da ćemo pratiti njegovo stanje iz dana u dan, pa iskoristiti svaki tren koji možemo da budemo sa njim. I to ne sve odjednom, nego kroz ta četiri meseca. A kad sam ostala sama, počela sam da se prisećam tih trideset i šest godina provedenih sa njim. Kopala i kopala po sećanjima, ne bi li se uhvatila za nešto lepo, što će ostati lepo zauvek. Prvo sam mislila da sam ljuta na njega, pa mi ne ide baš to čeprkanje po zajedničkim uspomenama. Onda sam bila ljuta na sebe što ne mogu da se setim prilike gde smo se nasmejali, bili raspoloženi, a da posle nije nastupila svađa, prepirka, prepucavanje, nešto. Ili pre. Onda sam se opustila, doći će mi. Ta jedna jedina uspomena koje ću se uvek rado sećati. Četiri meseca je trajalo iščekivanje. Svega.
Dok smo ga odvozili i dovozili u bolnicu, pazili ga kući, obilazili tamo, konstantno sam tražila tu jednu stvar za koju ću se uhvatiti. Nisam je našla. Desilo se da smo jednom pričali o tome kako je život kratak i kako trebamo misliti o tome, i tad sam mu spomenula da bih volela da mi nekad kaže jednu rečenicu, da znam da ... misli na mene. Nekoliko puta su nam rekli da dovedemo decu da se oproste od njega, jer ne veruju da će preživeti noć. I jesmo. Preživeo je. Bilo je baš onako stresnih situacija, kojih valjda ne želim da se sećam više. Tog iščekivanja u vazduhu, straha od svakog telefonskog poziva, odlaska u bolnicu, kad je kući svakog drugačijeg zvuka..
Moj verenik je došao kod mene nešto pre Božića. Sve smo pripremili kod mene kući, najavili se da ćemo doći kod mojih da im čestitamo i posedimo malo s njima na taj veliki dan. Izlazimo napolje, vidim polusestru kako odlazi sa njenima. Setim se da nisam ponela nešto što sam spakovala za trpezu mojih roditelja. Vratim se, uzmem to, uđemo kod njih. Mama nas dočeka i priča sa nama, onako više ljubazna nego što je potrebno, a tata.... Tata okrenut leđima leži, pravi se da spava, dok mu je televizor upaljen. Nikad, ali nikad nije spavao, a da predhodno ne ugasi TV. To je bio poslednji Božić koji sam obeležila sa mojim tatom. Četiri dana kasnije, bio je četvrtak. Odlazim da ga vidim, leži. Dobro je, ali stalno onako uzdiše, u smislu- gotov sam! Pitam ga kako je, treba li mu nešto? Na sve odgovara tim uzdasima. Pogleda me kratko, samo da me prekori zašto pitam, kad vidim? Veče pre toga je krenuo da ustane, pao i udario glavom od komodu. Gledam mu ranu, dobro izgleda. Malo je modra. I on je čudne boje. Požuteo, pomodreo, bled, sve u jednom. I samo uzdiše. Nije što mu je teško, nego ne želi da priča. Odlazim na posao. Taman stignem, mama zove. Opet povraća krv. Doletim kući, hitna došla. spakovala mu mama sve. On ulazi sam u auto hitne. Gledam ga, on gleda negde sa strane i opet uzdah- gotov sam! Odvoze ga toliko brzo, da ga nismo smeli pratiti autom. Stignemo na odelenje, oni ga odveli na preglede. Samo su nam rekli da nas neće sad primiti, jer moraju raditi na njemu, da dođemo u vreme posete. Vraćamo se, odlazim na posao. Sa koleginicom i kolegom pričam. Pola jedan je. Samo odjednom osetim neko olakšanje. Neki teret je pao sa mojih leđa. Kažem joj:" Moj tata je upravo umro!". Ona u neverici, šta to pričam. Smejem se, trgovac sam, ljudi kupuju, treba da se smejem. Smeškam. Vraćam se kući. Jedan sat je tek prošao. Vidim mama ne želi da ide u bolnicu. Dosta je, idemo četiri meseca, danas nećemo. Ja luda od ....osećaja. Moram ići. Ona ne želi. Neće ni polusestra. Ok. ako vi nećete, zovem kolege da me voze. Ja sam svoj auto prodala ranije, pa je to bio problem. Pristaju, ipak. .Idemo nas tri. Prilazimo vratima bolničke sobe, njegov krevet prazan. Jastučnica skinuta, a jastuk natopljen krvlju. Pitamo za njega sestricu koja je zbrinjavala drugog pacijenta. Prvo nam kaže da tražimo doktoricu. Onda pita da ponovimo prezime. Nas tri, šćućurene na dovratku stojimo, a ona se okrene i kaže:" Aaaa, umro je on! Još u pola jedan!..." Mama gubi tlo pod nogama, hvatam je. Sestra moli da potpišem za njegove stvari. Ostavljam mamu sa polusestrom u hodniku, spustili je na stolicu onu malu, okruglu, bez naslona. Ulazim u sobicu da potpišem, traži broj lične karte. Nisam je ponela. Zovem verenika, da deca ne čuju, da ne shvate, dok ne dođem kući. On mi diktira, glas mu drhti, moja J. čula i odmah je znala. Tad, tad se njen ceo svet srušio. Deda je bio njen Bog na zemlji, njeno sve u životu, njena ljubav, njena snaga, njen ponos i njena radost. Jedino sa njom je imao tako jaku vezu, tako skladan odnos, tako posebnu ljubav. To je prvi put da ja nisam mojoj J. saopštila nešto bitno. I prvi put da nisam bila uz nju u tom momentu. Vraćam se do mame. Ona se klati na stolici, nema na šta da se osloni, a u stanju šoka. Polusestra negde u dnu hodnika priča s nekim telefonom. Ja ljuta što je mamu ostavila tako, za te tri minute koliko mi je trebalo da potpišem. Ne govorim ništa. Idemo kući, dogovoramo detalje. A meni praznina prožela dušu. Mehanički obavljam sve što treba da se obavi. Sahrana zakazana za sutradan, sve sređeno, neki gosti bili kod mame, neki čak sišli i do mene u stan. Malo njih. Tek kasnije mi je palo na pamet da od silnih osoba koje su mene smatrale prijateljem, niko se nije ponudio da kuva kafu i služi piće. To je moj verenik radio, bez da pitam. To se podrazumevalo. Kraj dana, svi otišli, devojke legle. Ne spavaju, znam, ali mi svaka na svom jastuku odtugujemo svoje tuge, na kraju dana. Ćutim, ne znam šta bih rekla, moj verenik zna zašto ćutim. I samo me zagrli i kaže:" Jube, ne znam šta bih ti rekao! Možda smo mi gledali mnogo filmova, očekivali sretan kraj? Ne znam, ne mogu da razumem. I ja sam očekivao da će ti nešto reći. Bar toliko..." Ali nije.. Samo je otišao...U pola jedan....
Dan sahrane je prošao u onim uobičajenim stvarima koje taj dan čine takvim. Sećam se da sam suzu pustila tek kad je moja kuma ušla u kapelu da mi izjavi saučešće. Tad sam ostala nekako šokirana. Nisam ja plakala zato što ja nisam ... već što sam se setila kako se on sa njom šalio ceo život i koliko će on sad njoj nedostajati. I još jedan incident se desio, koji mi je bio baš čudan. Došla je neka žena, narikala i plakala na sav glas, što mi nismo radili, pa je bilo baš čudno. .Još čudnije je bilo to što je izjavila saučešće mojoj polusestri, pa mami, pa prošla sa druge strane kovčega, mene odgurala do nogu tatinih, sa sve polusestrinom ćerkom, koja je stajala tik do mene. A onda se bacila na tatu vičući iz sveg glasa:" Ajooooooj, ljubaviiiii mojaaaaaaa!!!" I ponovo, i ponovo. Onda pogleda mene, pita me ko sam mu ja? Ćerka, odgovorim. A ona? Kažem unuka. Pogleda nas, a između nas deset godina razlike. Videla sam da je imala koje pitanje da postavi, ali se suzdržala i otišla. Ja sam samo pogledala sve okolo, ali su mi svi delovali malo ozbiljnije u šoku. Onda su došli da poklope kovčeg. Pozdravili smo se sa njim, poslednji put. Povorka do njegove večne kuće i oproštaj njemu i meni za sve....
P.S: Tata, ne znam da li mi nedostaješ. Život je otišao na drugu stranu, gde bi se tek ponekad čuli telefonom. A možda i svaki dan, ne znam. Ne znam da li bi se sve ovo posle tebe izdešavalo, da si ti malo drugačije postavio stvari. Ne znam da li si ili nisi hteo da mi kažeš to nešto, a nisi mogao....Ne znam, ali znam... Volim te, bez obzira na sve! Tvoja ćerka, Marija.
U tim okolnostima, počneš da se osećaš kao višak, poslednji vagon u vozu, pa se izmestiš. Da ne poludiš. Da zaštitiš i sebe i decu. Koliko je god to moguće. A kad se odmakneš, stvari vidiš drugim očima. I čuješ tuđim ušima. Tad sam slušala žalopojke moje majke kako ja neću da radim, kako mi je sve teško, kako sve što radim, radim preko volje i slično. Komšijama, poznaniicima, rodbini, prolaznicima, kome god... Ko god je došao dovoljno blizu, čuo je tu priču. Tata isto to, samo čeka priliku da me omalovaži.Tražim od njega da mi da papir na kome će pisati da mi je baštu dao u arendu, da mogu da dignem kredit i započnem svoj biznis sadnje paprike. Ajoj, šalje me da proverim može li se bašta koja nema ni čitav ar, podeliti na parcele, iako zna da ne može. I da može, koliki bi kredit dobila na tu parcelicu? I šta s tim? Sve sam ja to obavila, iako sam znala da od toga ništa biti neće. A kad nije bilo ništa, onda me je isti taj tata toliko izvređao što hoću nešto svoje, da ga nikad više u životu ništa tražila nisam. Sećam se dela kad mi je govorio da nema potrebe da išta ja poduzimam, jer bi se i suvi bor osušio da mi padne u ruke. I slične simpatične priče. Povukla sam se koliko god je bilo moguće iz njihovih života. Pomagala kad je pomoć bila potrebna, kad sam mislila da smetam, sklonila bih se. Iako smo delili dvorište, živela sam kao u stanu. Dvorište smo koristili kad bi baš bilo neophodno. Kako mama nije dala da ja posadim cveće i organizujem dvorište kako mislim da treba, i taj deo sam prepustila njoj. Drugačije prosto nisam umela. Kasnije, neki od tih ljudi kojima je ona kukala, a koji su prošli sličnu školu kao i ja, pričali su mi šta su slušali, čudeći se prvo kakva sam ja to osoba, a onda bi redom svi uvideli da od te priče nema ništa. Na kraju, skoro svi su se priklonili na moju stranu i prolazili kraj mojih roditelja, da bi pili kafu sa mnom. Ružna priča nekog života. Konstantno prozivana, a smatram da je sve to bilo izazvano isključivo mojim postojanjem.
Elem, na sve te prozivke, lažna svedočenja i slične kontra priče o meni, ja sam bila tu za njih. Tata se razboleo. Počeo je da povraća krv. Prvo staru, zgrušanu, a odmah zatim i svežu, crvenu. To se desilo dan posle svadbe polusestrinog sina. .Nije hteo u bolnicu, ni doktore, ništa. Ali sam ih zvala. Ustanovili su da ima aktivno unutrašnje krvarenje i da mora da ostane u bolnici. Nakon kratkih pregleda, dijagnostifikovali su da mu je pukla vena porte, da nakon dugogodišnjeg lečenja posle operacije srca, te više od decenije od operacije raka grla, njegovih godina i mnoštvu lekova koje je uzimao na svoju ruku, operacija ne dolazi u obzir, a pitanje trenutka je kad više neće biti među nama. Može danas, a može..tamo nekad. Zavisi od njegovog organizma. Kad smo čuli dijagnozu, svako je otišao kući sa svojim mislima. Meni je bilo teško, naravno. Ali sam više mislila na decu. Vrlo brzo sam im morala saopštiti da je deda smrtno bolestan, jer sam želela da budu pripremljene na sve. I zbog toga sam bila osuđivana. Naravno da nisam deci rekla da će deda sutra da umre, ali jesam da je toliko bolestan da su svi ishodi mogući, da bi operacija rešila problem, ali on ne može biti operisan i da ćemo pratiti njegovo stanje iz dana u dan, pa iskoristiti svaki tren koji možemo da budemo sa njim. I to ne sve odjednom, nego kroz ta četiri meseca. A kad sam ostala sama, počela sam da se prisećam tih trideset i šest godina provedenih sa njim. Kopala i kopala po sećanjima, ne bi li se uhvatila za nešto lepo, što će ostati lepo zauvek. Prvo sam mislila da sam ljuta na njega, pa mi ne ide baš to čeprkanje po zajedničkim uspomenama. Onda sam bila ljuta na sebe što ne mogu da se setim prilike gde smo se nasmejali, bili raspoloženi, a da posle nije nastupila svađa, prepirka, prepucavanje, nešto. Ili pre. Onda sam se opustila, doći će mi. Ta jedna jedina uspomena koje ću se uvek rado sećati. Četiri meseca je trajalo iščekivanje. Svega.
Dok smo ga odvozili i dovozili u bolnicu, pazili ga kući, obilazili tamo, konstantno sam tražila tu jednu stvar za koju ću se uhvatiti. Nisam je našla. Desilo se da smo jednom pričali o tome kako je život kratak i kako trebamo misliti o tome, i tad sam mu spomenula da bih volela da mi nekad kaže jednu rečenicu, da znam da ... misli na mene. Nekoliko puta su nam rekli da dovedemo decu da se oproste od njega, jer ne veruju da će preživeti noć. I jesmo. Preživeo je. Bilo je baš onako stresnih situacija, kojih valjda ne želim da se sećam više. Tog iščekivanja u vazduhu, straha od svakog telefonskog poziva, odlaska u bolnicu, kad je kući svakog drugačijeg zvuka..
Moj verenik je došao kod mene nešto pre Božića. Sve smo pripremili kod mene kući, najavili se da ćemo doći kod mojih da im čestitamo i posedimo malo s njima na taj veliki dan. Izlazimo napolje, vidim polusestru kako odlazi sa njenima. Setim se da nisam ponela nešto što sam spakovala za trpezu mojih roditelja. Vratim se, uzmem to, uđemo kod njih. Mama nas dočeka i priča sa nama, onako više ljubazna nego što je potrebno, a tata.... Tata okrenut leđima leži, pravi se da spava, dok mu je televizor upaljen. Nikad, ali nikad nije spavao, a da predhodno ne ugasi TV. To je bio poslednji Božić koji sam obeležila sa mojim tatom. Četiri dana kasnije, bio je četvrtak. Odlazim da ga vidim, leži. Dobro je, ali stalno onako uzdiše, u smislu- gotov sam! Pitam ga kako je, treba li mu nešto? Na sve odgovara tim uzdasima. Pogleda me kratko, samo da me prekori zašto pitam, kad vidim? Veče pre toga je krenuo da ustane, pao i udario glavom od komodu. Gledam mu ranu, dobro izgleda. Malo je modra. I on je čudne boje. Požuteo, pomodreo, bled, sve u jednom. I samo uzdiše. Nije što mu je teško, nego ne želi da priča. Odlazim na posao. Taman stignem, mama zove. Opet povraća krv. Doletim kući, hitna došla. spakovala mu mama sve. On ulazi sam u auto hitne. Gledam ga, on gleda negde sa strane i opet uzdah- gotov sam! Odvoze ga toliko brzo, da ga nismo smeli pratiti autom. Stignemo na odelenje, oni ga odveli na preglede. Samo su nam rekli da nas neće sad primiti, jer moraju raditi na njemu, da dođemo u vreme posete. Vraćamo se, odlazim na posao. Sa koleginicom i kolegom pričam. Pola jedan je. Samo odjednom osetim neko olakšanje. Neki teret je pao sa mojih leđa. Kažem joj:" Moj tata je upravo umro!". Ona u neverici, šta to pričam. Smejem se, trgovac sam, ljudi kupuju, treba da se smejem. Smeškam. Vraćam se kući. Jedan sat je tek prošao. Vidim mama ne želi da ide u bolnicu. Dosta je, idemo četiri meseca, danas nećemo. Ja luda od ....osećaja. Moram ići. Ona ne želi. Neće ni polusestra. Ok. ako vi nećete, zovem kolege da me voze. Ja sam svoj auto prodala ranije, pa je to bio problem. Pristaju, ipak. .Idemo nas tri. Prilazimo vratima bolničke sobe, njegov krevet prazan. Jastučnica skinuta, a jastuk natopljen krvlju. Pitamo za njega sestricu koja je zbrinjavala drugog pacijenta. Prvo nam kaže da tražimo doktoricu. Onda pita da ponovimo prezime. Nas tri, šćućurene na dovratku stojimo, a ona se okrene i kaže:" Aaaa, umro je on! Još u pola jedan!..." Mama gubi tlo pod nogama, hvatam je. Sestra moli da potpišem za njegove stvari. Ostavljam mamu sa polusestrom u hodniku, spustili je na stolicu onu malu, okruglu, bez naslona. Ulazim u sobicu da potpišem, traži broj lične karte. Nisam je ponela. Zovem verenika, da deca ne čuju, da ne shvate, dok ne dođem kući. On mi diktira, glas mu drhti, moja J. čula i odmah je znala. Tad, tad se njen ceo svet srušio. Deda je bio njen Bog na zemlji, njeno sve u životu, njena ljubav, njena snaga, njen ponos i njena radost. Jedino sa njom je imao tako jaku vezu, tako skladan odnos, tako posebnu ljubav. To je prvi put da ja nisam mojoj J. saopštila nešto bitno. I prvi put da nisam bila uz nju u tom momentu. Vraćam se do mame. Ona se klati na stolici, nema na šta da se osloni, a u stanju šoka. Polusestra negde u dnu hodnika priča s nekim telefonom. Ja ljuta što je mamu ostavila tako, za te tri minute koliko mi je trebalo da potpišem. Ne govorim ništa. Idemo kući, dogovoramo detalje. A meni praznina prožela dušu. Mehanički obavljam sve što treba da se obavi. Sahrana zakazana za sutradan, sve sređeno, neki gosti bili kod mame, neki čak sišli i do mene u stan. Malo njih. Tek kasnije mi je palo na pamet da od silnih osoba koje su mene smatrale prijateljem, niko se nije ponudio da kuva kafu i služi piće. To je moj verenik radio, bez da pitam. To se podrazumevalo. Kraj dana, svi otišli, devojke legle. Ne spavaju, znam, ali mi svaka na svom jastuku odtugujemo svoje tuge, na kraju dana. Ćutim, ne znam šta bih rekla, moj verenik zna zašto ćutim. I samo me zagrli i kaže:" Jube, ne znam šta bih ti rekao! Možda smo mi gledali mnogo filmova, očekivali sretan kraj? Ne znam, ne mogu da razumem. I ja sam očekivao da će ti nešto reći. Bar toliko..." Ali nije.. Samo je otišao...U pola jedan....
Dan sahrane je prošao u onim uobičajenim stvarima koje taj dan čine takvim. Sećam se da sam suzu pustila tek kad je moja kuma ušla u kapelu da mi izjavi saučešće. Tad sam ostala nekako šokirana. Nisam ja plakala zato što ja nisam ... već što sam se setila kako se on sa njom šalio ceo život i koliko će on sad njoj nedostajati. I još jedan incident se desio, koji mi je bio baš čudan. Došla je neka žena, narikala i plakala na sav glas, što mi nismo radili, pa je bilo baš čudno. .Još čudnije je bilo to što je izjavila saučešće mojoj polusestri, pa mami, pa prošla sa druge strane kovčega, mene odgurala do nogu tatinih, sa sve polusestrinom ćerkom, koja je stajala tik do mene. A onda se bacila na tatu vičući iz sveg glasa:" Ajooooooj, ljubaviiiii mojaaaaaaa!!!" I ponovo, i ponovo. Onda pogleda mene, pita me ko sam mu ja? Ćerka, odgovorim. A ona? Kažem unuka. Pogleda nas, a između nas deset godina razlike. Videla sam da je imala koje pitanje da postavi, ali se suzdržala i otišla. Ja sam samo pogledala sve okolo, ali su mi svi delovali malo ozbiljnije u šoku. Onda su došli da poklope kovčeg. Pozdravili smo se sa njim, poslednji put. Povorka do njegove večne kuće i oproštaj njemu i meni za sve....
P.S: Tata, ne znam da li mi nedostaješ. Život je otišao na drugu stranu, gde bi se tek ponekad čuli telefonom. A možda i svaki dan, ne znam. Ne znam da li bi se sve ovo posle tebe izdešavalo, da si ti malo drugačije postavio stvari. Ne znam da li si ili nisi hteo da mi kažeš to nešto, a nisi mogao....Ne znam, ali znam... Volim te, bez obzira na sve! Tvoja ćerka, Marija.
Comments
Post a Comment