Skip to main content

Posts

Showing posts from December, 2014

Moj D

 Odrasla sam u ulici prepunoj dece. Dugo mi nije bilo jasno zašto nisam mogla da ostvarim neko duboko prijateljstvo sa njima. Danas se javimo jedni drugima, ako smo u istom društvu, popričamo, kao stari poznanici i sve je to lepo. Ali tu nema bliskosti koju viđam kod ljudi koji su odrastali tako, u velikim društvima. Od svih ljudi na svetu, moja M, je jedina sa kojom sam odrasla, baš od malena i ostala u tako bliskim odnosima. Kasnije, kroz odrastanje, bilo je mnogo razloga da ne budem bliska tom osobom, nakon što smo se družile neko vreme. Tu je postojao razlog za prekid druženja. Ali, tih tridesetak dece iz ranog detinjstva i ja, nismo uopšte u bliskim odnosima. Mnogo sam razmišljala o tome, tokom godina, ali mi je sinuo mogući razlog tek u srednjim tridesetim. Do petog razreda osnovne škole, imala sam to društvo iz ulice, iz kraja. Iako sam bila stalno sa njima, nisam bila bliska ni sa kim, samo sa mojom M. Od petog do osmog razreda, imala sam najbolju školsku drugaricu, sa kojom s

Božić i Nove Godine

Pošto su moji bili veliki komunisti, u mojoj kući se Božić nije slavio. Ja nisam bila krštena, niti su moji hteli da učestvuju u bilo čemu što ima veze sa crkvom. Ni sa verom. Oni su verovali samo u ono što očima vide i što misle da je istina. Prve Božiće smo slavili kad se moja polusestra udala, jer su oni držali do tradicije. Mojima je i odgovaralo to što se moja polusestra udala za katolika, tako da smo išli tamo na ručak, večeru, slavlje, šta su već pravili. Zapravo, moj tata je retko išao bilo gde, tako da smo išle mama i ja, a tati bi uvek donosile spakovano ono što je bilo za jesti. On se uvek izvlačio na svoju bolest, pa nije išao na slavlja, ni kad je mogao, samo i isključivo kad baš mora. Ili misli da mora. A Nove Godine smo proslavili nekoliko, do moje neke desete godine života. Sa komšilukom bi se našli kod nekoga i tu proveli Novogodišnju noć. Moja M i ja smo volele biti zajedno, pa nam je bilo svejedno hoćemo li biti kod nje ili kod mene, samo da možemo praviti nestašluk

Prva tragedija u mom komšiluku

  U ulici u kojoj sam odrasla, bilo je mnogo dece, dok sam odrastala. I svi smo se družili u određenom periodu, sem jedne devojčice, izvesne S. Ona je bila četiri godine starija od mene. Živela je kod babe i dede u jednoj maloj kućici preko puta mene i moje M. Bila je vanbračno dete ćerke tih ljudi i oženenog komšije, pa su je se strašno stideli i nisu joj dali da se druži ni sa kim. Jedini kontakt koji smo imali sa njom je bio kad bi virila kroz odškrinutu kapiju, tek toliko da joj nos i velike zelene oči provire u spoljašnji svet. Ali, kad god bi mi videle da je ona tu, dojurile bi do nje da pričamo sa njom, molili je da izađe sa nama, nesvesni sramote koju je nosila sa sobom čitav svoj život. Nama to nije bilo jasno, dok smo bili deca. Ma, nije ni danas. Ali nismo mogli da se borimo protiv njenih babe i dede. Pošto je tako retko virila kroz kapiju, bila je prava atrakcija za nas.   Kad je bila osmi razred osnovne škole, pobegla je sa drugaricom na Dunav, da se malo druže. Sedele su

Prve simpatije

Imala sam šest godina, a on je živeo u susednoj ulici. Moja polusestra se udala u kuću pored njegove, tako da sam ga svaki put kad idem kod nje ili od nje, sretala na ulici. Iako je i on mene simpatisao i trudio se da bude na ulici kad prolazim, nikad mi nije ništa rekao. Ali mi je zato slao pisamca, gde me je pitao da mu budem cura, sa ponuđenim odgovorima DA ili NE i opcijom zaokruživanja onoga što hoću. Mnogo pisamaca mi je napisao tokom godina, ali nikad nismo pričali, iako smo mogli svaki put. Meni je on bio tako nekako čudno stidljiv. Kad bi me video, poskakivao je i okretao se po nekoliko puta, poput piruete u trku, samo da baci pogled na mene još koji put dok se ne zavuče u mrak hodnika na ulasku u njegovo dvorište. A onda bi videla kako mu je kapija odškrinuta tek toliko da može da viri iza nje, a da ga ja ne primetim. Njegov tata je otišao od njih, kad je on bio mali. Imao je stariju sestru sa kojom živeo i mamu. Mama mu je onako jako sitna žena, sa izrazito velikim nosem. A

Život pre škole

  Ono zbog čega sam bila tako slaba u kući, činilo me je jakom van nje. Još u vrtiću i zabavištu sam bila karakterna i jaka. Branila slabije, tukla one koji su ih ugnjetavali. Isto tako nisam htela da radim neke zadatke što bi mi vaspitačice zadale, jer mi je bilo dosadno, pa bi se sakrivala ispod stola, dok ostali rade. Onda bi vaspitačica napisala cedulju mojoj mami da dođe, a ja bi istu pročitala na putu do kuće i bacila je, prećutavši mami da je i bilo pomena o ceduljicama. Tako da je ona informacije saznavala samo i isključivo na roditeljskim sastancima, koje sam morala uredno da prijavljujem. Pošto sam sa četiri godine naučila da čitam i pišem oba pisma i pisana i štampana slova, bilo mi je strašno dosadno sve ono što je prethodilo učenju pisanja. Isto sam naučila iz dosade tablicu množenja i matematika mi je bila nešto sasvim blisko, pa mi je i taj logički deo bio isto tako dosadan. Polusestra, koja je u to vreme još uvek živela sa nama, je imala neke knjige logičkih zadataka,

Vraća se, sve se vraća

  Život je često kao serija u kojoj čekaš da se radnja rasplamsa do krajnjih granica izdržljivosti, zatim se desi prekid gde piše: NASTAVIĆE SE. Neke radnje se nastave u sledećoj epizodi, a druge moramo čekati godinama, da bi dale smisao koje nose u sebi. Moj život je bio prepun ovih drugih, davno započetih, nedavno dovršenih. Neke još čekaju razrešenje. Neke liče na zonu sumraka, neke na tragikomične novele, a dobar deo je više orijentisan na psihotriler varijantu.  Sećam se vrtića. Bila sam bojdžija koji je branio ugnjetavane i tada. Sa nama u grupi je bila devojčica koja je bila godinu starija od mene i imala je Dawnov sindrom. Nju su ostala deca začikavala, a ona je često podnosila sve sa osmehom na licu, tipičnim za tu vrstu bolesti. No, kad je postalo previše, onda bi se razljutila i počela da histeriše na sebi svojstven način. A ja sam, nekako uvek uskakala u situacije između te dve. Nisam dozvoljavala da je zezaju, mada ni sama nisam bila svesna njenog stanja. Igrom slučaja, n

Ja se istine ne bojim

Postoje lekcije koje naučimo dok smo mali, ali tek kasnije shvatimo pozadinu svih tih nametnutih misli. Moja mama je uvek govorila kako ne trebam svima sve govoriti. Nije to bilo upućeno širokim masama, već ljudima sa kojima sam bila jako bliska. Nikad mi nije bio jasan taj koncept razmišljanja, jer ako se družim intenzivno sa nekim skoro svaki dan, ta osoba će videti neku priču koja se prezentuje u mom životu, zatim drugu koja izlazi na videlo kad se moji roditelji opuste u prisustvu stranaca, pa pokažu pravo lice. A sve vreme se proteže lažna ljubaznost, koju skoro svi ljudi mogu da osete na prvu. Mama je imala uloge u sopstvenom životu. Mislim da ih ni ona sama nije bila svesna, ali ja sam jako dobro uočavala sve šta se sa njom dešava. Ako bi imala goste koji joj često dolaze, onda je bila skoro opuštena, ali sa dozom napetosti u glasu, držanju, ponašanju. Ako bi išla u grad da obavi nešto, onda bi se ispravila, namestila ramena onako pravo, koračala bi tako da malo ustranu izbacuj

Moja M

Situacija u kući je bila takva kakva je bila. Kako sam rasla, tražila sam sve više i više načina da se sklonim odatle. Ali to nije bio jedini aspekt mog života. Postojalo je mnogo klinaca iz ulice sa kojima sam se igrala. Moja M i ja smo bile nerazdvojne, skoro sve vreme. Obe nismo volele barbike, ni igre sa lutkicama. Toga bi se igrale samo kad dođu L. i S. iz Nemačke, u posetu baki i ujaku. Onda nam je bilo donekle interesantno da se igramo ženskih igara, čisto da se uklopimo u društvo. Ali, više smo volele da igramo dodavanja (lopte nogom), badmintona, ivičnjaka, košarke... tako nekih igara koje su aktivnije. Sa njom sam prošla sve, baš sve. Prvi put sam pobegla od kuće sa tri godine i povela sam moju M sa mnom. Ona je imala godinu i po dana. Nas dve smo pobegle od kuće u obližnje zabavište, kad je ona slomila nos, padajući sa tobogana. Moja M se nije smirila, ponovo je htela da idemo u zabavište, pa smo opet pobegle, onda je tu slomila nos kad je skočila sa ljuljaške. Sledeći put

Bežanje

  Jedina moja želja, zapravo, je bila pobeći od okruženja u kome sam. Tad nisam znala da bežanje nije rešenje, ali sve ostale želje su bile karta za beg od tog stanja u kome sam bila non-stop, od pritiska, od ljudi koji su taj pritisak stvarali, svesno ili nesvesno. Imala sam običaj da im kažem da su u toj kući u kojoj živimo i zidovi nervozni, zahvaljujući njima. To je rečenica koja se dokazala tačnom mnogo godina kasnije, kad su kupili drugu kuću i od nje napravili istu stvar kao i sa tom u kojoj sam odrasla. Bez obzira na to koliko sam bila svesna svoje želje za odlaskom, užasavala sam se pomisli da jednog dana može doći taj momenat kad ću zaista otići i više nikad neću okrenuti glavu ka toj kući, niti poželeti da u nju uđem. I ta misao je bila više nego tačna. Dok pišem ovo, svesna sam činjenice da ne prelazimo na nove lekcije, dok ne završimo tu na kojoj radimo, a trenutno mi nije jasno šta sam to diplomirala, zajedno sa mojim roditeljima u toj kući, da smo mogli preći u drugu. I

Rođendani

  I u "moje vreme" bilo je normalno da se deci slavi svaki rođendan. Makar nekom torticom da se obeleži taj dan. Ali, moji roditelji nisu marili za moj, tako da sam proslavila samo dva dok sam bila sa njima, a kasnije, valjda po navici, još samo jedan. Bili su to deseti, šestnaesti i trideset i peti.   Deseti rođendan je bio relativno normalan. Mama je napravila tortu, skupilo se društvo iz ulice, pa smo se zabavljali kako smo znali i umeli. Puštali smo muziku, birali partnere za ples, svi smo se otimali oko izvesnog V. koji je dolazio kod babe i dede u naš gradić. Inače je živeo u Beogradu. Dok smo se mi ludo zabavljali, a meni je bilo najlepše jer sam mogla da plešem sa V. do mile volje, pošto sam bila slavljenica, pa sam prva birala partnera, zvala me je mama da dođem kod nje u kuhinju. Kad sam otišla tamo, počela je da reži na mene, da me spopada i napada kako se ja najviše i najglasnije smejem, kako se samo ja čujem dok pričam, svi su ostali bili baš fina i kulturna dec

Tvoj jedan osmeh sakriva hiljadu suza

  Kažu da je mladost naivna, nevina, i glupa ponekad. Moja je bila-moja. Kad sam bila mala, tinejdžerka, mlada žena, nisam dozvoljavala da iko priča o mojim roditeljima ništa ružno. To pravo sam imala samo ja i to kad sam bila izuzetno ljuta. Mnogi su pokušavali da mi ukažu na neke stvari koje su znali o mojima, ali ja nisam htela ni da čujem. Ni ja nisam pričala o njima, sem retkim osobama u koje sam, navodno imala poverenja. Jednostavno, kad bi izašla na ulicu, nabacila bi osmeh na lice, šalila se, pravila atmorferu gde god da sam, a kad bi se vraćala kući, znala bi plakati usput. Vrlo često. Nekad bi stajala ispred kapije u toj neželji da uđem, dok se ne isplačem. Jednostavno, bilo je to pitanje opstanka. Ako bi ušla prerano, slomila bi se.   Kad sam bila u onom velikom društvu, od nas tridesetak, imala sam najboljeg druga koji se potpuno uklapao u moj koncept ludorija. Bili smo grupa mladih, koja je pušila, ali nije pila, niti se drogirala, niti smo to tolerisali u našem društvu.

Mamina rodbina

  Nije mi jasno iz kog razloga mamina rodbina nije dolazila kod nas u posetu. Doduše, ni mi nismo išli kod njih. Ona mi je složila neku priču o tome kako su se svi posvađali sa tatom, kad se ona udala za njega, navodno zato što on nije bio "prilika" za nju. Iskreno, žena koja je ušla u treći brak u svojoj trideset i četvrtoj godini života, sa ćerkom iz prvog braka, nije bila prilika za neženju, boema, omiljenog u društvu. Dakle, to je još jedna priča koja mi odudara od istine. Ali, moj tata je prihvatio njenu ćerku kao svoju. Zaista jeste, i ako bi reč jednu rekla da to nije bilo tako, slagala bi. Ona je bila centar sveta. A dugo godina mi je mama objašnjavala tu potrebu da je zaštiti od svega time što je moja polusestra svašta prošla od strane njenog oca. Navodno ih je on izbacivao iz kuće, kad se napije, pa su bežale kod neke njegove rođake da se sakriju. I slične priče. No, ok. Taman da je to bilo tačno, dok je živela sa njim, nekih osam godina. Taj čovek se promenio kasn