Da bi spoznao sebe, moraš si dozvoliti vreme koje ćeš provesti sa sobom. A ja sam se užasavala samoće u bilo kom obliku. Iako sam retko bila u prilici da se moji roditelji upute negde zajedno, čim bi napustili kuću i zatvorili kapiju za sobom, ja bi bila na telefonu, tražeći drugaricu koja bi došla na kafu kod mene, jer ja imam obaveza. A te obaveze bi završila brzinom munje, samo da bude sve u najboljem redu kad moji dođu, i da mogu da se opustim sa drugaricom znajući da neće biti nikakve kritike, pred njom što nešto nije urađeno, a trebalo je biti. Nisam imala puno društva, onih sa kojima sam ekstremno dobra, koje bi mogla nazvati svojim prijateljima. Ali sam uvek imala društvo za ludiranje, druženje van kuće. Ni danas ne znam razlog tome, ali da bi nekog nazvala prijateljem, to treba biti osoba na koju ja zaista mogu da računam, a takvih je bilo malo. Mnogo više je bilo onih koji su mene prijateljem zvali i razumela sam ih. Toliko puta sam zapostavila bilo šta što ima veze sa mojim problemima, da bi posvetila pažnju drugima. I ne samo to, nego se i potrudila da im pomognem na sve moguće načine. Zato me ne čudi broj ljudi koji me smatraju prijateljem, ali sam začuđena njihovom potrebom da ne uzvrate istom merom. A to je razlog zašto su oni moji drugari/ce. I to je to.
Zarad nekih ljudi, koje sam smatrala dragima, odricala sam se stvari koje su mi bile drage i poklanjala njima, ili bi ostavila sve svoje obaveze, što nimalo nije bilo lako, poznavajući moje, samo da odem kupiti kutiju cigareta drugarici koja je oprala kosu, pa ne može izaći iz kuće. I ja bi se vratila nazad i sva zadovoljna završila svoj posao, dok mi je mama gunđala oko tih petnaestak minuta utrošenog vremena. Ali, to nije bilo bitno, ja sam se osećala lepo, kad sam videla lice moje drugarice koja je ostala šokirana da joj je iko uradio tako nešto. Ja sam bila ta koja je organizovala žurke iznenađenja u različitim prilikama meni dragim ljudima. Ja sam bila ta koja je molila roditelje onih koji nisu smeli izaći tog vikenda sa nama. Ja sam bila ta kojoj nije bilo teško organizovati celo društvo da nekom iz društva pomognemo svi zajedno. Ja sam bila ta koja je, kad bi se družili po kućama naših drugara, izdvojila vremena da popričam sa njihovim mamama, koje su nam dozvoljavale da boravimo tu i blesavimo se satima. Jedna od tih mama je bila toliko divna žena, da sam je zvala svojom mamom. Uvek je napravila mesta za mene, kad se društvo skupi, na krevetu, da nas dve popričamo kao velike. Imala sam petnaest godina. I jesmo, oko svačega što nju muči, što mene muči, izljubile bi se i ja bi se vratila u sobu gde je društvo. Ja nikad nisam imala žurku iznenađenja. Na prste jedne ruke mogu da nabrojim situacije kad je meni neko pomogao. Još manje puta kad mi je pomogao, a da to nisam ni tražila.
Bila je jedna drastična situacija u mom životu, kad sam se uplašila, a to nije bilo lako. Moja najstarija ćerka je imala oko tri godine, kad se, nekim slučajem u mom životu našao neko ko je mogao da ugrozi sigurnost moje porodice. Naime, u to vreme, moja drugarica je pevala u selu udaljenom nekih tridesetak kilometara od mog rodnog grada, a ja sam išla kao pratnja. Tamo sam upoznala jednog divnog momka, sa kojim sam se zabavljala nekoliko meseci, kad je on odlučio da će da me ženi. Isplanirao je da ćemo slaviti tri dana, a treći dan ćemo otići po moju ćerku, koja njega nije ni poznavala i dovesti je kod njega, da živimo zajedno. Jedini problem je bio u tome što mene nije ništa pitao. Već je pozvao celo selo na slavlje, a niko od njih nije mene pitao da li se ja udajem, već svi, kao jedno, da li se on ženi. I ja sam svima odgovarala da pitaju njega, jer ja pojma nemam. Niko mene nije ništa pitao. Međutim, kad je došlo dotle da će se celo selo odazvati našoj veridbi, pozvala sam ga da popričamo sami. Sad sam se ja dogovorila sa njim da to ne dolazi u obzir, moja ćerka, dete bez oca, nema šanse da od mene doživi da nestanem iz njenog života na bilo koliko, pa da je samo prebacim kao kofer, na mesto njoj nepoznato, kod nepoznatih ljudi i da to bude kao početak nekog lepog života za nas. A njene traume da lečimo do ko zna kad. Ali, obećala sam mu da ću doći sutra, samo radi njega, da isceniramo pred selom svađu, kad ću mu vratiti prsten koji će mi sutra dati i tako ćemo završiti tu priču. Desilo se to da smo se kao dogovorili. To veče, moja drugarica i ja smo imale saobraćajnu nesreću, kad smo se vraćale kući. Ugruvale se, nije nam bilo ništa posebno, a to ću pričati neki drugi put. Bitno za ovu priču je da smo sutradan trebale da se vratimo tamo, a nismo imale prevoz. Tad je moj kao verenik došao po nas. A kad smo došle u selo, i izašle iz kola, onda mi je rekao da nas niko neće vratiti kući to veče. I zaista, na sva naša insistiranja, niko od naših zajedničkih prijatelja nije hteo da nas vrati kući. Na kraju, preostalo nam je da prevoz tražimo kod grupe momaka od kojih smo zazirale sve to vreme, jer su bili loš izbor. Međutim, jedan od njih je bio vrlo zainteresovan da nam učini uslugu, a mi, što zbog nedostatka izbora, što zbog zazora od njega, nismo previše razmišljale. Sele smo u kola, moja drugarica i ja, a on je pozvao jednog momka da nam pravi društvo do tamo, i njemu kad se bude vraćao nazad. Nikom nije palo na pamet da pomisli da tu ima nešto drugo, sem vožnje. Ali, prvo je počeo da se igra sa našim životima vrteći auto po tek zaleđenoj cesti. Zamolili smo ga da ne radi to, sinoć smo imale saobraćajku. Nekako je prestao. Onda je pokušavao da me dirka po kolenima, međutim dala sam mu do znanja da nisam za te igrice, pa je prestao. Onda smo nekako došli u naše mesto i nikom nije bilo čudno što je lik skrenuo na glavnu ulicu, mada to nije put kojim stranci idu kroz naš grad. Moja drugarica je stanovala tamo. Ali, kad se zaustavio ispred njene kuće, ne pitajući je za adresu, bilo je više nego očigledno da se nešto dešava što nismo predvidele. I ja sam htela izaći tu, pa produžiti peške do kuće, ali on je imao neki besan auto, sa svim komandama na dugmiće, što je u ono vreme bilo isto kao da nas je vozio avionom. Otključao je zadnja vrata i rekao momku da izađe sa mojom drugaricom i da ga sačeka tu. Moja vrata su ostala zaključana, ali sam videla koje dugme je za otključavanje tih zadnjih, iza mene. Oni su izašli, a on je nas dvoje odvezao blizu pruge, nedaleko od grada. Tu je počeo priču kako je on mafijaš, što smo mi znale, kako je on mene video odmah, čim sam se pojavila u selu, ali sam bila sa momkom, koga on ko ceni i poštuje, pa se nije hteo mešati. Čuo je za našu veridbu i čim se ja vraćam kući na ovaj način, shvatio je da ništa od toga neće biti, pa koristi priliku. Ostala sam u šoku, pošto nisam primetila ni najmanji trag njegovog posmatranja mene toliko meseci. Tu mi je pričao neke priče kako je bio kik bokser i neke druge gluposti koje me apsolutno nisu zanimale. U jednom trenutku mi je rekao da me neće vratiti kući, ali ja sam već ispipavala one silne dugmiće jednom rukom, dok sam drugu držala na bravi od vrata. Kad je krenuo prema meni u nameri da me poljubi, ubola sam. Pritisnula sam pravo dugme, pa su se vrata otključala i izašla sam napolje, zahvalivši mu se na vožnji, ali sam mu se izvinila i rekla da od nečeg drugog neće biti ništa. Odlazila sam kući, misleći da sam se rešila tog čoveka zauvek, pošto nisam nameravala ići ponovo u to njihovo selo.
Ali, desilo se to da me je počeo zvati telefonom, što nije bilo nešto prijatno, obzirom na moje roditelje, opet. U toku tih razgovora mi je govorio gde se nalazi u kom momentu, kako zna dosta toga o meni, da se ne igram sa njim, da ću ja biti njegova na ovaj ili onaj način i slične stvari, koje, opet, nisam shvatala ozbiljno. A onda, jednog dana, bila je subota popodne, zvao me je kasno prepodne, da mi kaže kako je u Beogradu, pa u dva popodne da mi kaže kako je u Novom Sadu, a onda u dvadeset do četiri popodne, da je u mom gradu, tom i tom kafiću i da se nacrtam tamo u četiri. Bila sam šokirana, ali sam mislila da ću ga odbiti i to je to. I šta mi može? I jesam, rekla sam mu da nemam nameru da dolazim, niti da se vidim sa njim, niti bilo šta što ima veze sa njim. Onda mi je on počeo nabrajati ime mog deteta, datum i mesto rođenja, gde stanuju njeni drugi baba i deda i stric, pa datume rođenja mojih roditelja, mesto rođenja, pa polusestre i njene porodice, a onda mi je govorio moje podatke, pa adresu stanovanja i ponovio da ako se ne nacrtam u kafiću u četiri, on će doći kod mene, a ako ne budem dobra, ići će redom i rešavati se svih mojih najrođenijih. Spustio je slušalicu, a ja sam nazvala jedinu osobu koja je znala ko je on, koliko veza ima, šta može i kako izgleda, moju drugaricu koja je bila sa mnom kad se sve dešavalo. Ona ista kojoj sam odnela kutiju cigareta i svašta nešto, zato što mi je draga. Međutim, kad sam joj ispričala sve, ona je rekla da je oprala kosu i ne može da izlazi napolje, iako je taj kafić na pedesetak metara od nje. Tako sam i tad ostala sama. Na brzinu sam samo promrmljala mojima da moram iz kuće, doći ću čim budem obavila šta imam. Pogledala sam po sobi, kako sam usisavala, tako su kreveti i fotelje bile na sred dnevne sobe. Samo sam ih vratila na mesto, vratila usisivač na mesto i odjurila iz kuće. Čekao me je za šankom. Konobara sam poznavala od ranije, nikad u životu ga nisam videla tako uplašenog. Ispred prazne stolice je stajao sok sa kriškom limuna, koja nije postojala u tom kafiću, inače. Znači da je J. naterao konobara da donese limun. Video se strah u očima i kod ostalo malo gostiju. To je bio onaj fazon, kao:"Na, eto ti sok!". Odbila sam. A dobro onda, idemo odmah. Kako sam negodovala, podsetio me je na moju ćerku i sve ostale koje mi je nabrajao preko telefona. Pomirila sam se sa tim da ću morati ćutati dok ne nađem rešenje. Vozili smo se u jedno selo, u sklopu opštine mog mesta. Na putu do tamo je pričao kako sam mu se dopala odmah, kad me video, kako već toliko dugo hoće da bude sa mnom, kako sam ostavila ovakav i onakav utisak na njega, ali mene to nije interesovalo. Interesovalo me je samo jedno, kako ga se rešiti tako da se okane moje porodice. Stali smo na kraju puta, gde se sa leve strane nalazila mala, trošna kućica ispred koje je stajala starija žena, užasno mršava i ružna. Ružno je reći, ali u životu nisam videla ništa slično njoj. Iz kuće su izjurili dečak i devojčica, plavi poput mame i pozdravljali svog ujku koji im je, u vreme kad su mnogi jedva preživljavali, izvadio Milka čokolade koje moje dete nije videlo već predugo. Ušli smo u prvu prostoriju, a onda je on rekao toj ženi da zna šta joj je raditi, a deci da budu napolju, ispred vrata, dok ujko bude sa "ujnom" u sobi. Po svemu, čini se da je to već viđena situacija. I ništa, ušli smo u tu, jedinu sobu u kojoj se nalazio bračni krevet i neki stari regal. Kad smo ušli, on je smatrao da mi se udvarao dovoljno i da sad, kad mi je rekao šta oseća, ja pripadam samo njemu. Stoga mi je samo rekao:"Ajde!" pokazujući na krevet! Nisam mogla da verujem. Zar zaista ovako neki ljudi zavode devojke? Ma jel moguće da to postoji, van loše režiranog filma? Gledam ga, on zaista očekuje da ću ja da vodim ljubav sa njim, bez ikakve sumnje u to. I zbrojim opcije. Kakve su, zapravo? Mogu da se otimam, gde će mi on pretiti životom deteta i mojih rođenih. Ako pristanem na njegove želje, ima milion opcija. Ili će me smatrati njegovom svojinom, pa ću morati biti njemu na raspolaganju kad god mu padne na pamet, a to vodi i korak dalje, gde može tražiti šta hoće od mene. A to isto znači da me ima u šaci, a to nije ni malo prijatna ideja. Jer sa mnom, drži i moje dete i sve ostale. Dok sam grčevito razmišljala o tome šta uraditi, pade mi na pamet jedna glupost. Legla sam na krevet, digla ruke gore, raširila noge i rekla kratko: "Ajde!". Sad je on stajao u šoku, počeo da me ubeđuje kako nije hteo tako da me ima, nego da učestvujem u igri, da budemo par i slično. Sve vreme ležeći na krevetu, govorila sam mu da može da me ima isključivo ovako, ali će mu biti isto kao da je probušio rupu na tarabi. Neću se mrdati, neću glasa pustiti, nek obavi šta ima i nek me pusti. To natezanje je trajalo do deset i trideset noću, kad više nisam imala ni vremena, niti je imalo smisla bilo šta što se dešavalo taj dan. Uglavnom, u toku tog prepucavanja, on je kleknuo na kolena i molio me da budem njegova svojevoljno!!! Onda sam mu objasnila da me ni jednom nije pitao šta ja mislim o njemu, da li imam ikakva osećanja koja bi potkrepila njegovu želju, bilo šta. I da nisam taj lik, može me dobiti tako, kao da sam mrtva. Skoro je plakao u pola jedanaest naveče, a ja sam već tražila izlaz za kuću. U jednom momentu sam skočila i rekla mu da je on u mafiji i da to svi znamo, ali da je on neka sitna riba, čim se time hvali. Pitala sam ga šta misli, da li se ja ovako nonšalantno ponašam zato što sam sama na ovom svetu, ili imam ljude iznad njega, o kome se ne priča? Tad je promenio priču, izveo me napolje, platio taxi da me vrati kući. Kad je krenuo da mi zatvori vrata taxija, samo sam mu smireno rekla da me više ne zove niti na bilo koji način ne uznemirava, jer je sledeća opcija da ja onda zovem "moje ljude".
Dok me taxi vozio kući, razmišljala sam o blefu koji sam upravo izvela. Bože, koga bi ja to mogla zvati? Ko su to moji ljudi? Tata, mama, polusestra? Kako sam se samo osetila samom na ovom svetu! I bila sam. Toliko nazovi prijatelja, a tad najbolja drugarica, nije mogla da izađe iz kuće zato što je oprala kosu. Šta da taj ko mafijaš nije bio tako... kako bih rekla, mutavo naivan? Da me je oteo, da je bilo šta uradio mom detetu, da je bilo šta ispunio od pretnji, bi li moja drugarica reagovala ili bi nas samo progutao mrak?
Prijatelj je tad, za mene dobio potpuno drugu formulaciju. Ne na rečima, moraš biti jak na delima, da bi mi bio prijatelj, jer ja bi za nju otišla u kafić i mokre kose. Ja bi za nju, pratila kola koja je voze, a kad bi videla gde su stali i da ne izlaze dugo, zvala bi pomoć. Ko god bi mi pao na pamet, od društva, naravno, jer na porodicu ne mogu da računam. Ali, zvala bi njene, oni su složni. Uradila bi nešto, zaista ne bi mogla sedeti kući sa saznanjem da je neko moj u bilo kakvoj opasnosti. I tad sam shvatila da možeš imati ljude oko sebe, možeš zaista biti u masi, ali prijatelj ne može biti svako. I nije prijatelj onaj ko se prijateljem izdaje, već onaj ko prijateljski dela.
Zarad nekih ljudi, koje sam smatrala dragima, odricala sam se stvari koje su mi bile drage i poklanjala njima, ili bi ostavila sve svoje obaveze, što nimalo nije bilo lako, poznavajući moje, samo da odem kupiti kutiju cigareta drugarici koja je oprala kosu, pa ne može izaći iz kuće. I ja bi se vratila nazad i sva zadovoljna završila svoj posao, dok mi je mama gunđala oko tih petnaestak minuta utrošenog vremena. Ali, to nije bilo bitno, ja sam se osećala lepo, kad sam videla lice moje drugarice koja je ostala šokirana da joj je iko uradio tako nešto. Ja sam bila ta koja je organizovala žurke iznenađenja u različitim prilikama meni dragim ljudima. Ja sam bila ta koja je molila roditelje onih koji nisu smeli izaći tog vikenda sa nama. Ja sam bila ta kojoj nije bilo teško organizovati celo društvo da nekom iz društva pomognemo svi zajedno. Ja sam bila ta koja je, kad bi se družili po kućama naših drugara, izdvojila vremena da popričam sa njihovim mamama, koje su nam dozvoljavale da boravimo tu i blesavimo se satima. Jedna od tih mama je bila toliko divna žena, da sam je zvala svojom mamom. Uvek je napravila mesta za mene, kad se društvo skupi, na krevetu, da nas dve popričamo kao velike. Imala sam petnaest godina. I jesmo, oko svačega što nju muči, što mene muči, izljubile bi se i ja bi se vratila u sobu gde je društvo. Ja nikad nisam imala žurku iznenađenja. Na prste jedne ruke mogu da nabrojim situacije kad je meni neko pomogao. Još manje puta kad mi je pomogao, a da to nisam ni tražila.
Bila je jedna drastična situacija u mom životu, kad sam se uplašila, a to nije bilo lako. Moja najstarija ćerka je imala oko tri godine, kad se, nekim slučajem u mom životu našao neko ko je mogao da ugrozi sigurnost moje porodice. Naime, u to vreme, moja drugarica je pevala u selu udaljenom nekih tridesetak kilometara od mog rodnog grada, a ja sam išla kao pratnja. Tamo sam upoznala jednog divnog momka, sa kojim sam se zabavljala nekoliko meseci, kad je on odlučio da će da me ženi. Isplanirao je da ćemo slaviti tri dana, a treći dan ćemo otići po moju ćerku, koja njega nije ni poznavala i dovesti je kod njega, da živimo zajedno. Jedini problem je bio u tome što mene nije ništa pitao. Već je pozvao celo selo na slavlje, a niko od njih nije mene pitao da li se ja udajem, već svi, kao jedno, da li se on ženi. I ja sam svima odgovarala da pitaju njega, jer ja pojma nemam. Niko mene nije ništa pitao. Međutim, kad je došlo dotle da će se celo selo odazvati našoj veridbi, pozvala sam ga da popričamo sami. Sad sam se ja dogovorila sa njim da to ne dolazi u obzir, moja ćerka, dete bez oca, nema šanse da od mene doživi da nestanem iz njenog života na bilo koliko, pa da je samo prebacim kao kofer, na mesto njoj nepoznato, kod nepoznatih ljudi i da to bude kao početak nekog lepog života za nas. A njene traume da lečimo do ko zna kad. Ali, obećala sam mu da ću doći sutra, samo radi njega, da isceniramo pred selom svađu, kad ću mu vratiti prsten koji će mi sutra dati i tako ćemo završiti tu priču. Desilo se to da smo se kao dogovorili. To veče, moja drugarica i ja smo imale saobraćajnu nesreću, kad smo se vraćale kući. Ugruvale se, nije nam bilo ništa posebno, a to ću pričati neki drugi put. Bitno za ovu priču je da smo sutradan trebale da se vratimo tamo, a nismo imale prevoz. Tad je moj kao verenik došao po nas. A kad smo došle u selo, i izašle iz kola, onda mi je rekao da nas niko neće vratiti kući to veče. I zaista, na sva naša insistiranja, niko od naših zajedničkih prijatelja nije hteo da nas vrati kući. Na kraju, preostalo nam je da prevoz tražimo kod grupe momaka od kojih smo zazirale sve to vreme, jer su bili loš izbor. Međutim, jedan od njih je bio vrlo zainteresovan da nam učini uslugu, a mi, što zbog nedostatka izbora, što zbog zazora od njega, nismo previše razmišljale. Sele smo u kola, moja drugarica i ja, a on je pozvao jednog momka da nam pravi društvo do tamo, i njemu kad se bude vraćao nazad. Nikom nije palo na pamet da pomisli da tu ima nešto drugo, sem vožnje. Ali, prvo je počeo da se igra sa našim životima vrteći auto po tek zaleđenoj cesti. Zamolili smo ga da ne radi to, sinoć smo imale saobraćajku. Nekako je prestao. Onda je pokušavao da me dirka po kolenima, međutim dala sam mu do znanja da nisam za te igrice, pa je prestao. Onda smo nekako došli u naše mesto i nikom nije bilo čudno što je lik skrenuo na glavnu ulicu, mada to nije put kojim stranci idu kroz naš grad. Moja drugarica je stanovala tamo. Ali, kad se zaustavio ispred njene kuće, ne pitajući je za adresu, bilo je više nego očigledno da se nešto dešava što nismo predvidele. I ja sam htela izaći tu, pa produžiti peške do kuće, ali on je imao neki besan auto, sa svim komandama na dugmiće, što je u ono vreme bilo isto kao da nas je vozio avionom. Otključao je zadnja vrata i rekao momku da izađe sa mojom drugaricom i da ga sačeka tu. Moja vrata su ostala zaključana, ali sam videla koje dugme je za otključavanje tih zadnjih, iza mene. Oni su izašli, a on je nas dvoje odvezao blizu pruge, nedaleko od grada. Tu je počeo priču kako je on mafijaš, što smo mi znale, kako je on mene video odmah, čim sam se pojavila u selu, ali sam bila sa momkom, koga on ko ceni i poštuje, pa se nije hteo mešati. Čuo je za našu veridbu i čim se ja vraćam kući na ovaj način, shvatio je da ništa od toga neće biti, pa koristi priliku. Ostala sam u šoku, pošto nisam primetila ni najmanji trag njegovog posmatranja mene toliko meseci. Tu mi je pričao neke priče kako je bio kik bokser i neke druge gluposti koje me apsolutno nisu zanimale. U jednom trenutku mi je rekao da me neće vratiti kući, ali ja sam već ispipavala one silne dugmiće jednom rukom, dok sam drugu držala na bravi od vrata. Kad je krenuo prema meni u nameri da me poljubi, ubola sam. Pritisnula sam pravo dugme, pa su se vrata otključala i izašla sam napolje, zahvalivši mu se na vožnji, ali sam mu se izvinila i rekla da od nečeg drugog neće biti ništa. Odlazila sam kući, misleći da sam se rešila tog čoveka zauvek, pošto nisam nameravala ići ponovo u to njihovo selo.
Ali, desilo se to da me je počeo zvati telefonom, što nije bilo nešto prijatno, obzirom na moje roditelje, opet. U toku tih razgovora mi je govorio gde se nalazi u kom momentu, kako zna dosta toga o meni, da se ne igram sa njim, da ću ja biti njegova na ovaj ili onaj način i slične stvari, koje, opet, nisam shvatala ozbiljno. A onda, jednog dana, bila je subota popodne, zvao me je kasno prepodne, da mi kaže kako je u Beogradu, pa u dva popodne da mi kaže kako je u Novom Sadu, a onda u dvadeset do četiri popodne, da je u mom gradu, tom i tom kafiću i da se nacrtam tamo u četiri. Bila sam šokirana, ali sam mislila da ću ga odbiti i to je to. I šta mi može? I jesam, rekla sam mu da nemam nameru da dolazim, niti da se vidim sa njim, niti bilo šta što ima veze sa njim. Onda mi je on počeo nabrajati ime mog deteta, datum i mesto rođenja, gde stanuju njeni drugi baba i deda i stric, pa datume rođenja mojih roditelja, mesto rođenja, pa polusestre i njene porodice, a onda mi je govorio moje podatke, pa adresu stanovanja i ponovio da ako se ne nacrtam u kafiću u četiri, on će doći kod mene, a ako ne budem dobra, ići će redom i rešavati se svih mojih najrođenijih. Spustio je slušalicu, a ja sam nazvala jedinu osobu koja je znala ko je on, koliko veza ima, šta može i kako izgleda, moju drugaricu koja je bila sa mnom kad se sve dešavalo. Ona ista kojoj sam odnela kutiju cigareta i svašta nešto, zato što mi je draga. Međutim, kad sam joj ispričala sve, ona je rekla da je oprala kosu i ne može da izlazi napolje, iako je taj kafić na pedesetak metara od nje. Tako sam i tad ostala sama. Na brzinu sam samo promrmljala mojima da moram iz kuće, doći ću čim budem obavila šta imam. Pogledala sam po sobi, kako sam usisavala, tako su kreveti i fotelje bile na sred dnevne sobe. Samo sam ih vratila na mesto, vratila usisivač na mesto i odjurila iz kuće. Čekao me je za šankom. Konobara sam poznavala od ranije, nikad u životu ga nisam videla tako uplašenog. Ispred prazne stolice je stajao sok sa kriškom limuna, koja nije postojala u tom kafiću, inače. Znači da je J. naterao konobara da donese limun. Video se strah u očima i kod ostalo malo gostiju. To je bio onaj fazon, kao:"Na, eto ti sok!". Odbila sam. A dobro onda, idemo odmah. Kako sam negodovala, podsetio me je na moju ćerku i sve ostale koje mi je nabrajao preko telefona. Pomirila sam se sa tim da ću morati ćutati dok ne nađem rešenje. Vozili smo se u jedno selo, u sklopu opštine mog mesta. Na putu do tamo je pričao kako sam mu se dopala odmah, kad me video, kako već toliko dugo hoće da bude sa mnom, kako sam ostavila ovakav i onakav utisak na njega, ali mene to nije interesovalo. Interesovalo me je samo jedno, kako ga se rešiti tako da se okane moje porodice. Stali smo na kraju puta, gde se sa leve strane nalazila mala, trošna kućica ispred koje je stajala starija žena, užasno mršava i ružna. Ružno je reći, ali u životu nisam videla ništa slično njoj. Iz kuće su izjurili dečak i devojčica, plavi poput mame i pozdravljali svog ujku koji im je, u vreme kad su mnogi jedva preživljavali, izvadio Milka čokolade koje moje dete nije videlo već predugo. Ušli smo u prvu prostoriju, a onda je on rekao toj ženi da zna šta joj je raditi, a deci da budu napolju, ispred vrata, dok ujko bude sa "ujnom" u sobi. Po svemu, čini se da je to već viđena situacija. I ništa, ušli smo u tu, jedinu sobu u kojoj se nalazio bračni krevet i neki stari regal. Kad smo ušli, on je smatrao da mi se udvarao dovoljno i da sad, kad mi je rekao šta oseća, ja pripadam samo njemu. Stoga mi je samo rekao:"Ajde!" pokazujući na krevet! Nisam mogla da verujem. Zar zaista ovako neki ljudi zavode devojke? Ma jel moguće da to postoji, van loše režiranog filma? Gledam ga, on zaista očekuje da ću ja da vodim ljubav sa njim, bez ikakve sumnje u to. I zbrojim opcije. Kakve su, zapravo? Mogu da se otimam, gde će mi on pretiti životom deteta i mojih rođenih. Ako pristanem na njegove želje, ima milion opcija. Ili će me smatrati njegovom svojinom, pa ću morati biti njemu na raspolaganju kad god mu padne na pamet, a to vodi i korak dalje, gde može tražiti šta hoće od mene. A to isto znači da me ima u šaci, a to nije ni malo prijatna ideja. Jer sa mnom, drži i moje dete i sve ostale. Dok sam grčevito razmišljala o tome šta uraditi, pade mi na pamet jedna glupost. Legla sam na krevet, digla ruke gore, raširila noge i rekla kratko: "Ajde!". Sad je on stajao u šoku, počeo da me ubeđuje kako nije hteo tako da me ima, nego da učestvujem u igri, da budemo par i slično. Sve vreme ležeći na krevetu, govorila sam mu da može da me ima isključivo ovako, ali će mu biti isto kao da je probušio rupu na tarabi. Neću se mrdati, neću glasa pustiti, nek obavi šta ima i nek me pusti. To natezanje je trajalo do deset i trideset noću, kad više nisam imala ni vremena, niti je imalo smisla bilo šta što se dešavalo taj dan. Uglavnom, u toku tog prepucavanja, on je kleknuo na kolena i molio me da budem njegova svojevoljno!!! Onda sam mu objasnila da me ni jednom nije pitao šta ja mislim o njemu, da li imam ikakva osećanja koja bi potkrepila njegovu želju, bilo šta. I da nisam taj lik, može me dobiti tako, kao da sam mrtva. Skoro je plakao u pola jedanaest naveče, a ja sam već tražila izlaz za kuću. U jednom momentu sam skočila i rekla mu da je on u mafiji i da to svi znamo, ali da je on neka sitna riba, čim se time hvali. Pitala sam ga šta misli, da li se ja ovako nonšalantno ponašam zato što sam sama na ovom svetu, ili imam ljude iznad njega, o kome se ne priča? Tad je promenio priču, izveo me napolje, platio taxi da me vrati kući. Kad je krenuo da mi zatvori vrata taxija, samo sam mu smireno rekla da me više ne zove niti na bilo koji način ne uznemirava, jer je sledeća opcija da ja onda zovem "moje ljude".
Dok me taxi vozio kući, razmišljala sam o blefu koji sam upravo izvela. Bože, koga bi ja to mogla zvati? Ko su to moji ljudi? Tata, mama, polusestra? Kako sam se samo osetila samom na ovom svetu! I bila sam. Toliko nazovi prijatelja, a tad najbolja drugarica, nije mogla da izađe iz kuće zato što je oprala kosu. Šta da taj ko mafijaš nije bio tako... kako bih rekla, mutavo naivan? Da me je oteo, da je bilo šta uradio mom detetu, da je bilo šta ispunio od pretnji, bi li moja drugarica reagovala ili bi nas samo progutao mrak?
Prijatelj je tad, za mene dobio potpuno drugu formulaciju. Ne na rečima, moraš biti jak na delima, da bi mi bio prijatelj, jer ja bi za nju otišla u kafić i mokre kose. Ja bi za nju, pratila kola koja je voze, a kad bi videla gde su stali i da ne izlaze dugo, zvala bi pomoć. Ko god bi mi pao na pamet, od društva, naravno, jer na porodicu ne mogu da računam. Ali, zvala bi njene, oni su složni. Uradila bi nešto, zaista ne bi mogla sedeti kući sa saznanjem da je neko moj u bilo kakvoj opasnosti. I tad sam shvatila da možeš imati ljude oko sebe, možeš zaista biti u masi, ali prijatelj ne može biti svako. I nije prijatelj onaj ko se prijateljem izdaje, već onaj ko prijateljski dela.
Comments
Post a Comment