Ja se istine ne bojim

Postoje lekcije koje naučimo dok smo mali, ali tek kasnije shvatimo pozadinu svih tih nametnutih misli. Moja mama je uvek govorila kako ne trebam svima sve govoriti. Nije to bilo upućeno širokim masama, već ljudima sa kojima sam bila jako bliska. Nikad mi nije bio jasan taj koncept razmišljanja, jer ako se družim intenzivno sa nekim skoro svaki dan, ta osoba će videti neku priču koja se prezentuje u mom životu, zatim drugu koja izlazi na videlo kad se moji roditelji opuste u prisustvu stranaca, pa pokažu pravo lice. A sve vreme se proteže lažna ljubaznost, koju skoro svi ljudi mogu da osete na prvu. Mama je imala uloge u sopstvenom životu. Mislim da ih ni ona sama nije bila svesna, ali ja sam jako dobro uočavala sve šta se sa njom dešava. Ako bi imala goste koji joj često dolaze, onda je bila skoro opuštena, ali sa dozom napetosti u glasu, držanju, ponašanju. Ako bi išla u grad da obavi nešto, onda bi se ispravila, namestila ramena onako pravo, koračala bi tako da malo ustranu izbacuje stopala, a glas bi joj bio potpuno veštački, trudeći se da bude prijatna, zapravo je zvučala kao napeta puška. U svakom slučaju je imala neke svoje stilove koje bi upotrebljavala u različitim prilikama. Mene je to izluđivalo oduvek. Budi ono što jesi, pa nema potrebe za tim silnim oklopima koji ti oduzimaju toliko energije, a nisu prirodni, niti prijatni. U toku razgovora, dobro bi razmislila sa kim priča. Ako je to neko ko je na višoj lestvici od nje, po njenom mišljenju, onda bi taj stil bio potpuno ponizan što se tiče posluženja koju bi im pružala, a kad bi razgovarala sa njima, onda bi se večito žalila na nešto, tražeći njihove simpatije. Ako se družila sa nekim koga je smatrala nižim staležom, onda bi se prema njima odnosila sa nekom dozom prezira, praveći se da je prijatna i dalje, ali bi stalno tražila način da podbode tu osobu, zabode joj nož tamo gde najviše boli, tobož slučajno. A ako je smatrala da je osoba sa kojom se druži u istom rangu sa njom, onda bi pametovala oko svega. Ona je sve prošla u životu i niko ništa ne zna bolje od nje. Samo ponašanje njeno kad izađe na ulicu je posebno iritantno, jer nema ni grama prirodnog u tome. Meni je bilo teško da je gledam dok pazi kako će zabaciti stopala, gaziti poput starih dama, držati pravo leđa i slično. Baš jedna mučna slika, kad se setim količine izveštačenosti u svemu što je ona bila. A onda, dođe kući, presvuče se u staru garderobu i ide da kopa baštu. A od bašte su joj nokti uvek bili crni, oko zanoktica, ruke ispucale, pune žuljeva, pa je samim tim čitava ta farsa oko doterivanja i damskog ponašanja bila jednostavno nešto što ne ide uz nju. I samo njeno razmišljanje i stalne opaske kako ne treba svima pričati sve, zapravo kako treba dobro odvagati kome ćeš šta reći, mene su smarale. Zašto da pazim šta pričam i kome pričam, ako nemam šta da krijem? Vrlo brzo sam na te njene rečenice odgovarala da se ja istine ne bojim. To mi je bila jedina rečenica kojom bi završavala njene pokušaje da od mene stvori nekog sličnog sebi. Ali ja nikad nisam mogla biti takva, a ona me nikad nije mogla prihvatiti ovakvu. Kad bi došle moje drugarice i mi bi pričale o kuvanju ručkova, pa mene mama čuje kako pričam o nekom ručku koji mi je zagoreo, ili ispao nejestiv skroz, odmah bi skakala kao oparena i šokirana prelazila u napad kako mogu pričati o tome tako svima, zar svoj prljav veš tako dajem ljudima na tacni i slične, za mene gluposti. A meni i dalje nije bilo jasno zašto ne bi od tako neke, potpuno uobičajene stvari, napravili nešto čemu ćemo se smejati. Mnogo puta se desilo, tokom mog kulinarskog iskustva da mi jelo ne uspe onako kako želim, pa sam kompenzovala na svakakve načine , dok nisam došla u fazu da sam potpuno opuštena. Uspeće, kad god kuvam sa ljubavlju. Ako ne, onda ću ga ili presoliti ili neću dovoljno začiniti. To je ostala kao nepisana mantra mog kuvanja. I zašto od toga ne praviti komediju, kad jeste smešno? Dok sam se ja tako, godinama otimala od maminih pokušaja da me usmeri u pravcu sakrivanja i večitih pretnji da će mi se moja priča obiti o glavu kad-tad, nikako nisam mogla da nađem motiv za njeno ukalupljivanje mene, slobodnjaka, u neke kalupe koji meni ne leže. Kad sam bila u drugom braku, toliko smo se zezale moje drugarice, pa i njihove mame, koje bi ponekad došle na kafu kod mene, da smo bukvalno plakale od smeha, a tema je bila nezamisliva mojoj mami-seks. Ali mi nikad nismo pričale o detaljima, ako nisu komični. Pričali smo o traženju partnera za slobodne žene, o tome kako zamišljamo idealne, ma od svega smo pravile šegu. Ali, kad je moja mama bila u blizini, a često je nismo mogli izbaciti iz kuće, sve bi poprimalo drugačiji ton. Ona je jedna od onih osoba koja kad čuje vic, prvo razmisli o njemu, onda ga naglas analizira, onda opravdava postupke koje je čula u vicu i pokvari raspoloženje svima koji su u njenoj blizini, jer se vicevi, po nekom nepisanom pravilu, pričaju jedan za drugim. Ko se kojeg seti, uskače u priču i smeh se nastavlja. Ako moja mama nije u blizini.
  Od tog upozoravanja da ne pričam svima sve, kasnije je došlo do direktnih pretnji da će ona ispričati određenim osobama nešto što sam ja uradila. Smešno, obzirom da su te osobe već znale za to. Ja tada nisam bila spremna previše za analizu njenih postupaka, zato što mi je njen način razmišljanja, ponašanja, uopšte funkcionisanja potpuno stran, iako ga gledam tolike godine. Kod mene je još uvek vladala izuzetno jaka samoanaliza. Bez obzira na to što sam znala da ne radim stvari o kojima bi kasnije trebala da razbijam glavu, jesam li dobro uradila ili ne, uvek bi svoje postupke stavljala pod lupu, dok bi mi njeni ostali kao zamagljeni laboratorijski uzorak. Vidim da postoji obrazac, ali ga ne mogu protumačiti nikako. Postoje mnoge priče koje su se desile kasnije, kroz naše živote, koje bi se mogle ovde ispričati, da bi slika bila potpunija, ali želim da se zadržim na kratkom detinjstvu, koje je bila odskočna daska za sve ostalo, kao i kod svih. Neke priče će se ponavljati, prosto zato što se tako dešavalo u životu, neke će ostati u magli sećanja, dok ih drugi događaji ne probude i ne daju im smisao. U svakom slučaju, ja se moje istine ne bojim i dalje. Dok ona i danas svoju menja, kako joj odgovara. I ono što mi je najinteresantnije od svega, nju smatraju poštenom ženom. A taj mi obrazac prepoznavanja poštenja kod takve osobe tek nije jasan. Mnogo godina kasnije, kad sam završila sa prvim velikim pogledom na moj život od početka do tog momenta, shvatila sam da sve što pričamo, sve što mislimo, sve što radimo ima veze isključivo sa nama samima. I ja, dok vaspitavam svoju decu, pričam im moju priču. Nemam drugu. I kad pričam o iskustvima drugih ljudi, kao primer za bilo šta, pričam moju priču. Pričam moj pogled na sve. Pričam sebe. Niko ne može pričati u tuđe ime, jer niko ne živi tuđe živote. Možemo biti empatični do besvesti kad su ostali u pitanju, ali kad pričamo, pričamo naš ugao viđenja. Tad sam shvatila da je moja mama prepuna tajni. Tajni koje će jednog dana ugledati svetlo dana, a koje se neće dopasti mnogima koji je smatraju poštenom ženom.
  Ona je imala tri braka. Za drugi sam ja saznala slučajno, dok sam prilazila sobi u kojoj je ona sa drugaricom spominjala tog čoveka. A kad sam je pitala za detalje, dobila sam šture odgovore. Shvatila sam da je i to jedna od tajni koja će nekad izaći na videlo, i nije lepa. Kad sam bila mala, administracija je bila jako spora, pa su joj neki računi dolazili godinama na prezime bivšeg muža. Kad bi je pitala oko toga, samo bi mi rekla da će mi objasniti kad porastem. Mnoga moja pitanja u vezi nje i njenog života bi završavala tako da me ućutka rečenicama kako ja to ne mogu da razumem, pričaćemo kad porastem i sličnim odgovorima. Na kraju, ja se i dalje istine ne bojim. Laž je ono od čega zazirem. Delovi njenih tajni su isplivali na površinu i zaista nisu za pohvalu. Sve u svemu, potvrđuje se teorija da pričamo, radimo i mislimo po obrascima koji nas određuju. I kad nam se neko drugačiji od nas obrati, treba da shvatimo da ne vređa on nas, niti naš pogled na život, već priča iz svog ugla. Ako nam se ne dopadne šta čujemo, verovatno ne bi trebali tražiti detalje, jer nisu za naše uši. Ono što je moja mama uspela da uradi je da od njene prve ćerke napravi svoju kopiju. A ja sam ostala po strani, jer nema teme o kojoj ne mogu da pričam. Otvoreno, do kraja. A moju decu učim da ne rade stvari kojih će se kasnije stideti. Samo tako mogu da žive sa sobom iskreno i otvoreno i nastave moj obrazac, koji rasterećuje- mi se istine ne bojimo, jer nemamo šta da krijemo!