Moj rodni grad je brojao oko dvadeset i pet hiljada stanovnika, uključujući i pet okolnih sela, pre dolaska izbeglica. Dakle, samo mesto u kome sam odrasla je bilo dovoljno malo da svi sve znaju o svima. A jednom, kad počnu da pričaju o tebi, teško da će prestati. I priče se nadovezuju jedna za drugom, a ti ih sporadično čuješ od ljudi koje ne poznaješ. Izlanu se, ne znajući da pričaju o tebi. Isto tako, komšiluk nekad ima potrebu da umeša svoje prste, pa upozorava roditelje na nedela njihove dece, nekad i pre nego što se dese. Nekad potpuno neopravdano. Osoba A je čula da će osoba B biti sa osobom C na tom i tom mestu, pa je rekla osobi D, da prenese osobi E, da upozori osobu F, da spreči osobu A u toj ludosti. Na kraju, osoba F odlazi na mesto gde su mislili da će se nedelo desiti, i zatekne osobu B sa osobom M i osobom N, kako šetaju i uživaju u divnom danu. Ali je osoba A uvek na oprezu, pošto je upozorena, pa budno motri na osobu B, jer mu je osoba T javila da nije sve onako kako izgleda. Mislim da sam dovoljno jasno objasnila razmišljanje moje majke, pošto meni takvo funkcionisanje nikad neće biti blisko. Elem, radi takvih stvari, mene je mama pratila svuda po gradu. I kad sam imala veliko društvo, u mojoj petnaestoj godini, od nas tridesetak članova, niko nije govorio svojim roditeljima gde idemo, sem mene. Ja jesam. Mami. Uvek sam joj govorila gde idem i s kim ću biti. .Slagala bi jedino u tom smislu, ako unapred kažem s kim ću biti, a tamo se pojavi još neko, na koga nisam računala. Ali bi i taj deo ispričala mami, kad bi se vratila kući. Bez obzira na to, mama me je uvek slušala nekako usput, govoreći da nema vremena da me sluša sada. Ali ja sam prosto imala potrebu da joj ispričam, pa sam pričala svoje događaje poput brzalica, da je obavestim o mojim putevima, a da joj ne smetam u svakodnevnim obavezama. Bez obzira na moju iskrenost, nikad mi nije verovala. I uvek je izmišljala razloge zašto mi ne veruje, osoba A, B, C... joj je rekla da kod mene stvari nisu na mestu, pa da porazmislim o tim stvarima. I ja bi razmišljala, pokušavajući da shvatim šta sad nisam uradila kako treba.
Imala sam malo godina, kad sam sa društvom otišla do Dunava, da se prošetamo. Tamo je bio predivni dečak, koji mi se jako sviđao. Tad sam shvatila da se i ja njemu sviđam. Malo, po malo, seli smo na prevrnuti čamac, podno jedne lokalne firme. Gledali smo lepi, plavi Dunav. Prozborili tek pokoju rečenicu, a onda sam videla kako se on približio meni malo više, zatim sam osetila njegovu ruku na mom ramenu. Bilo mi je predivno, on kao oličenje lepote, visok, smeđ, plave okice, divan osmeh, vedar, raspoložen, omiljen u društvu, upravo grli mene, ovakvu, nesavršenu. Pogledala sam ga, videla njegov zaljubljeni pogled i rastopila se. Onda se on nagnuo lagano prema meni, spustio svoje usne na moje, pa smo oboje, filmski, zažmurili. Bila sam preplavljena osećanjima. Tad divni dečak je bio zaljubljen u mene, haaaaallloooo. Mene, sa svim mojim fizičkim manama. To je bio onaj, cmok poljubac. Ni on, ni ja nismo znali drugačije. Ali za mene, to je bio vrhunac sreće. Nisam ni primetila oko sebe promene, koje bi inače bile vrlo vidne. Naime, žbun iza nas je čudno šuškao. A mi smo se ustali, malo držali za ruke, pa pustili, da nas niko ne vidi. A onda smo malo prošetali sa našim društvima pored reke i vratili se kući. On me je dopratio, sa njegovim društvom. A kad smo stali ispred moje kapije, pričali smo kao da smo drugovi, smejali se. Bila je to nova avantura za nas. Moji roditelji su u ekstremnim situacijama negde išli zajedno. A kako sam ja bila u oblacima, nisam ni primetila da su oni došli iz pravca Dunava i već stajali ispred kuće. Ja sam im se, sva srećna javila, a onda je usledila takva šamarčina od strane mog tate, da je ulica odzvonila. I divne, tople reči koje svi mi želimo čuti pred društvom: "Marš u kuću!". To je bilo iskustvo mog prvog poljupca.
Naravno da je usledila zabrana izlaska. Naravno da je usledio monolog, gde sam bila najgora na svetu, kurva, danas tako- sutra javna kuća i ko zna šta još. Naravno da se divni dečak i ja više nikad nismo videli. Sretali se jesmo, ali me je bilo previše sramota da mu bilo šta kažem, pa sam ga izbegavala. Od tog dana, do moje udaje, mama me je pratila non-stop. Kasnije, kad je bilo kao normalnije da imam momka, i znala je da ga imam, izlazim sa njim iz diska, moja mama stoji preko puta i vreba. Samo sam se zaklonila iza njega, dok nismo prošli taj deo puta. Ali sam često čula pitanje: "Jel ono tvoja mama tamo?" Da, uvek je bila samo moja mama tamo negde. Kad sam bila u već spomenutom velikom društvu, jedno vreme smo disko i centar zamenili sedenjem kraj reke, noću. I samo je moja mama bila iza nas, sakrivena u niskom rastinju. I znali smo da je tamo, pa već nismo obraćali pažnju. Ali meni nije palo na pamet da promenimo rutu, odemo na neko drugo mesto, a da ja njoj prećutim. Kako ću, kad je uvek svagde? To veliko društvo je pravilo planove za kampovanje. Svi su se dogovorili da će učestvovati. Sem mene i još jedne devojke, čiji su roditelji bili strogi. Drugačije od mojih, ali strogi. Džaba sam molila, preklinjala, džaba sve. Prokurvaću se i šta će onda biti sa mnom. A dobre devojke ne idu na kampovanje. Eh, sad sam bila dobra devojka. Pošto je bio raspust, ta devojka i ja smo odlazile kod kampera, kad bi ja obavila moje dužnosti, pa se nađem sa njom. Ceo život sam htela da iskusim to iskustvo, boravak u prirodi na taj način. Ni dan danas mi se nije ukazala prilika da je ostvarim. Uglavnom, o kampovanju znam iz priča koje su mi svi, koji su bili tamo, pričali.
Već sam bila udata za prvog muža, desilo se da smo bili u centru, za vreme neke gradske manifestacije, gde se ceo grad skupi i smrdi na naftalin od ljudi koji samo tad izvire iz kuće. Stala sam sa njim, da pogledamo taj deo programa na bini, kad smo zapalili po cigaretu. Kad sam podigla pogled, videla sam da mi je polusestra sa mužem i nekim društvom tako blizu, da nas deli samo jedna grupica ljudi. Nas dvoje smo ih zaobišli da se pozdravimo sa našima. Sutradan, mama je došla kod mene sa pričom kako me je NEKA ŽENA videla da šetam ulicom i pušim. Pa to je strašno, nije primereno, bla bla. Džaba sam joj govorila da smo samo zaobišli te ljude sa cigaretama u rukama. Jok, žena me videla i ja njih, eto, sramotim.
Inače, kad sam počela da pušim, bila sam poslednja u tom društvu. Svi su već imali pušački staž od par godina. A kad su moji saznali za to, od NEKE ŽENE (moje polusestre, kad mi je zet poklonio kutiju cigareta, ne videći u tome toliki zločin. Ali se ta poklonjena kutija nigde ne spominje, samo činjenica da ja pušim.), moj otac mi je održao višesatni monolog, opet. I naravno, gledam njega, prsti mu još uvek žuti od cigareta koje je ostavio pre koju godinu, samo zato što je imao infarkt, inače bi bio pušač i dalje. Mama je isto tako pušila, pa prodaje priču kako nisu imali dovoljno para za cigarete. Možda bi to bila istina, da je to sadašnje vreme, ali onda... Elem, priča on, priča, dok nije izgovorio rečenicu gde ga više nisam mogla slušati :"Znaš li ti da je pušenje prva stepenica ka prostituciji?!?!?!" Aman, za aman, čoveče, smiri se više sa prostitucijom i kurvanjem i niskim strastima koje kod mene još nisu probuđene, ali kako da ti to kažem? Tad sam pukla, ustala i rekla sarkastično: "E sad si sve rekao!". Dok sam odlazila iz sobe, jer zaista više nije imalo smisla slušati takav razgovor, čula sam najgore o sebi, opet. Biću kurva, udaću se za prvog cigana koji me bude pitao, mene je dovoljno samo pogledati i ja sam njegova. Bilo ko ko obrati pažnju na mene, gotovo je, ja odoh sa njim. A pušenje je eto, dokaz za to.
Priča o toj, nekoj ženi koja mene vidi da radim ovo ili ono, dugo nije upalila lampicu u mojoj glavi, ko bi ta žena mogla biti. I nije me bilo previše briga, pošto sam živela život pod lupom. Uvek je postojala neka žena, uvek je neko nešto video, a vremenom, lažne priče o meni su postale moja svakodnevica od koje sam, prosto, prestala da se branim. Nije imalo smisla. Samoj sebi sam govorila:"Marija, dosta je! Ti znaš ko si ti i šta radiš. To znaju i oni ljudi koji su oko tebe, sa tobom i koji žele da čuju šta im govoriš, jer govoriš ono što jeste. Ostali nisu bitni. " Problem je bio što su ostali bili moji roditelji. I polusestra.
Jednom prilikom sam zamolila Roma, dečka moje generacije, sa kojim sam išla na ekskurzije, mislim moj razred i njegov razred su bili u istom autobusu, pa su nam i sobe bile blizu, da me odvede u Romsko naselje, koje je spojeno sa perifernim delom grada, da vidim već jednom ono što je svima bilo poznato, cigansku svadbu. On me je ubeđivao da nije to više onako kao što je nekad bilo, ali ja sam samo želela da vidim. Jedne večeri, ja u gradu, on dolazi po mene, kaže ima tri svadbe u naselju, idealna prilika za mene. Pitali smo ostale iz društva hoće li sa nama, ali svi su već videli to čudo, nije im bilo interesantno, pa smo otišli nas dvoje sami. Obišli smo ulice u kojima su se svadbe pravile u kućama, gledali malo sa ceste, virili im na slavlje. I nije bilo interesantno, zaista. Neko poruči pesmu, muzika počne da svira i peva, drugi ga prekida i traži odmah svoju. Tako da se moglo čuti samo prve strofe i eventualno refren neke pesme, pre nego što bi bila prekinuta. A tu i tamo bi neko cupkao uz te isprekidane zvukove i skičao i vrištao, pokušavajući podići atmosferu. Pomislila sam da je tako samo kod tih prvih, ali nije. Na sve tri svadbe je situacija bila ista. Tako da sam se zahvalila na viđenom i vratila u centar, kod svojih. Sledeće što mi se dešavalo u životu su bili napadi kako se zabavljam sa ciganom. Kako su mi svi normativi ispod svakog nivoa, kako sam dokazala ono što misle o meni, da ću pasti na bilo koga ko me pogleda. Džaba bila moja odbrana, džaba sve, pa sam postala kontraš. Da, zabavljam se sa ciganom, i on je čovek i baš nam je lepo. Najgore od svega je bilo to, što me je taj Rom pratio u Suboticu, kod rodbine. Pokojni tečo je otišao napolje i rekao mi da me neko traži, pred kapijom. Svašta, sem rodbine, nikog nisam poznavala tamo. Izađem, vidim njega. Jako sam bila ljuta što me je pratio, što je dao za pravo sebi da me traži po tuđim kućama, pa sam se izgalamila na njega, vratila se kod tetke i teče u kuću i završila priču sa njim. Kasnije smo radili zajedno u lokalnoj hladnjači i bilo nam je opet lepo. Grupa žena sa kojima sam ja radila i grupa muških sa kojima je on, bi se skupili na pauzama i pevali bi iz sveg glasa. Opušteno. Mi smo pevale i dok smo radile za trakama. Poslovođa, koji je važio za najstrožeg, mi je mog zadnjeg dana rekao da nikad nije imao grupu koja je tako odgovorno odradila svoj posao, a da smo pevali sve vreme. Imala sam nepunih dvadeset godina tada, pa mi je to bio izuzetan kompliment, jer sam ja bila ta koja je zamenila ogovaranja i spletkarenja pesmom.
Kad sam ostala udovica, sa svojih osamnaest godina, moj otac mi je našao posao u obližnjoj veleprodaji pića. Kao udovica, bila sam još uvek u crnini, pošto je prošlo manje od šest meseci od kako mi je muž umro. Ta veleprodaja je bila poznata po radnici koja je radila uvek pre podne, držala sve konce u svojim rukama i potkradala devojke koje su radile posle podne. A ja sam bila jedna od njih. Pošto su me momci, koji su raznosili robu, mahom znali još kao malu, trudili su se da mi, svim silama pokažu gde se kriju boce koje je koleginica iz prepodnevne smene sakrivala, kao i da mi ukažu na načine na koje ona potkrada. Moja ugovorena plata je bila dve stotine dinara, a sam gazda je bio poznat kao neko ko ne isplaćuje radnike redovno. U to vreme, devedeset i pete, pošto se moj grad nalazi na graničnom delu sa Hrvatskom, važilo je stanje borbene gotovosti, pa su vojnici iz svih krajeva bili stacionirani u blizini i pazili na rečne aktivnosti građana. Tada je bilo vreme novih privatnika, mogli su raditi šta su hteli, kao što i jesu. I sam moj gazda je švercovao cigarete preko reke, kao i Badelova pića. A što se tiče pravila rada u samoj prodavnici, ona su zavisila od volje big bosa. Danas bi bilo zabranjeno da otvaramo pića u prodavnici i puštamo mušterije da stoje ispred radnje i piju, jer je to ružno. Sutra bi im bilo dozvoljeno, zato što promet opada ako im ne učiniš toliko. A veleprodaja je uvek imala manje cene nego bilo gde drugde, samim tim i više tih divnih mušterija koje su se znale ponapijati gore nego po kafanama i praviti probleme. To nije gazdu sprečavalo da menja pravila iz dana u dan. I nikad nismo znali koji je dan za koje granice. Elem, jedno od tih pravila se odnosio i na vojnike koji bi prolazili pored naše prodavnice i svraćali da kupe cigarete i piće. Ako bi bilo nevreme, a gazda bio dobre volje, puštao bi ih da sede u prodavnici, da se ne smrzavaju i ne kisnu po okolnoj šumi. Ne možeš sedeti satima sa grupom ljudi u istoj prostoriji, a da ne progovoriš koju, zar ne? Uostalom, to ti je u opisu posla, da budeš komunikativan. Tako sam saznala da su neki bili vereni, neki zaljubljeni, neki u ljubavnim problemima, neki raskinuli veze da ne razmišljaju o devojkama dok služe vojni rok. Oni su znali da sam udovica, da imam bebu kući i da moram da radim, jer je to bio jedini prihod koji je bio ostvaren od strane mene, kao jedinog živog roditelja. Njihovom vodniku, lepom momku crne kose i zelenih očiju sam posebno zapala za oko. Bio je iz okoline Novog Sada, i koristio je svaku priliku da bude u mojoj blizini. Ponavljam, ja sam bila sveža udovica i nije me interesovalo muško društvo, u tom smislu. Ali, on je prokljuvio da ja, ponekad, posle posla, pre nego odem kući, sednem na klupu na bentu da zapalim još jednu i smirim se od napornog dana, pošto kući nisam pušila, pred mojima. Jednom me je sačekao na klupi i pokušao da mi priđe kao muškarac, iako veoma kulturan. Samo sam mu rekla da nisam spremna ni da razmišljam na tu temu, da je smrt mog muža još uvek nešto sa čim nisam uspela da se izborim i da se tu završava svaka dalja priča na tu temu. Ispoštovao me je do kraja. Međutim, dok je trajao taj razgovor, ljudi su prolazili kraj nas. Bio je mrak, a ja nisam mislila da sam išta loše uradila u bilo kom smislu, tako da sam čiste duše otišla kući. Sutradan, imala sam razgovor sa ocem. Kurva i šta sve ne, ponovo, padam na bilo koje budale koje mi priđu i posle ko zna koliko vremena, rekao mi je reč koju nisam razumela. Rekao mi je da sam ninfomanka. Eh, da je bilo interneta u to vreme, ja ne bi uradila ono što jesam. Ali, kopkala me je ta nepoznata reč i morala sam otkriti njeno značenje. Moje drugarice nisu dolazile kod mene u to vreme, jer im je bilo teško da me gledaju u toj novoj ulozi koju sam imala, pa još sva u crnom. Tako da sam uradila jedino što mi je palo na pamet, otišla kod svekrve i rekla joj da sam se posvađala sa tatom i da me je nazvao ninfomankom. Ona je počela tako da se smeje, da sam ja ostala u šoku. Tek sad me je zainteresovalo šta je to tako smešno, i šta bi moj tata mogao u tim svojim monolozima da mi kaže, a da ne bude vređanje? Jedva je žena došla sebi, od smeha. A na moje teško insistiranje, brišući suze od smeha, rekla mi je da su ninfomanke žene koje ne mogu da se zasite seksa. Ajme, zemljo otvori se. Da sam znala, u životu ne bi nju pitala ništa o tome, ali ona je nastavila da se smeje i da govori: "Joj, sine, da je bilo kome to rekao, pa u redu. Ali tebi, pa ti se ne odvajaš od svog deteta, ili si sa njom ili radiš. Ma, sine, ne brini, to je on rekao onako, u ljutnji, ali tebi, hahahaha" Meni nije bilo tako smešno, bilo me sramota. Užasna sramota.
Inače, dok sam radila u toj prodavnici, moji su redovno paradirali ispred, virili koga ima unutra i šta radim. U svakom slučaju, mogli su me videti kako sedim za svojim stolom, za kasom ili kako prinosim pića, slažem ih po rafovima ili iznosim iz magacina. To je sve što sam radila, a društvo u prodavnici je određivao gazda. Moji su to znali, ali ih nije bilo briga, ja sam ponovo bila kurva koja dopušta svakome da joj priđe. A da ne zaboravim najvažniji faktor cele te priče, prodavnicu je delila jedna kuća od kuće moje polusestre.
U sve priče koje su bile vezane za mene, bila je umešana i ta, misteriozna, neka žena. Kad sam napunila trideset i šest godina, najzad je postalo jasno da je ta, neka žena, zapravo moja polusestra. Sve te priče, kao i mnoge druge, da se švaleram sa čovekom koji je dolazio da poruči piće za svoju kafanu i da plati dugove, da se švaleram sa čovekom koji mi je, zapravo, dalji rođak, a koji se švalerao sa ženom koja je pre mene radila u toj prodavnici, da .... sve su poticale od moje polusestre. Čak me jednom nazvala da me pita jesam li spremna da se suočim sa ženom od jednog vlasnika kafane, koja je čula od "neke žene" da sam ja sa njenim mužem. Bila sam. Sve za istinu. Ali je ta žena, na kraju odustala. Shvatila je sama da od te priče nema ništa. Bar mislim da jeste.
Imala sam malo godina, kad sam sa društvom otišla do Dunava, da se prošetamo. Tamo je bio predivni dečak, koji mi se jako sviđao. Tad sam shvatila da se i ja njemu sviđam. Malo, po malo, seli smo na prevrnuti čamac, podno jedne lokalne firme. Gledali smo lepi, plavi Dunav. Prozborili tek pokoju rečenicu, a onda sam videla kako se on približio meni malo više, zatim sam osetila njegovu ruku na mom ramenu. Bilo mi je predivno, on kao oličenje lepote, visok, smeđ, plave okice, divan osmeh, vedar, raspoložen, omiljen u društvu, upravo grli mene, ovakvu, nesavršenu. Pogledala sam ga, videla njegov zaljubljeni pogled i rastopila se. Onda se on nagnuo lagano prema meni, spustio svoje usne na moje, pa smo oboje, filmski, zažmurili. Bila sam preplavljena osećanjima. Tad divni dečak je bio zaljubljen u mene, haaaaallloooo. Mene, sa svim mojim fizičkim manama. To je bio onaj, cmok poljubac. Ni on, ni ja nismo znali drugačije. Ali za mene, to je bio vrhunac sreće. Nisam ni primetila oko sebe promene, koje bi inače bile vrlo vidne. Naime, žbun iza nas je čudno šuškao. A mi smo se ustali, malo držali za ruke, pa pustili, da nas niko ne vidi. A onda smo malo prošetali sa našim društvima pored reke i vratili se kući. On me je dopratio, sa njegovim društvom. A kad smo stali ispred moje kapije, pričali smo kao da smo drugovi, smejali se. Bila je to nova avantura za nas. Moji roditelji su u ekstremnim situacijama negde išli zajedno. A kako sam ja bila u oblacima, nisam ni primetila da su oni došli iz pravca Dunava i već stajali ispred kuće. Ja sam im se, sva srećna javila, a onda je usledila takva šamarčina od strane mog tate, da je ulica odzvonila. I divne, tople reči koje svi mi želimo čuti pred društvom: "Marš u kuću!". To je bilo iskustvo mog prvog poljupca.
Naravno da je usledila zabrana izlaska. Naravno da je usledio monolog, gde sam bila najgora na svetu, kurva, danas tako- sutra javna kuća i ko zna šta još. Naravno da se divni dečak i ja više nikad nismo videli. Sretali se jesmo, ali me je bilo previše sramota da mu bilo šta kažem, pa sam ga izbegavala. Od tog dana, do moje udaje, mama me je pratila non-stop. Kasnije, kad je bilo kao normalnije da imam momka, i znala je da ga imam, izlazim sa njim iz diska, moja mama stoji preko puta i vreba. Samo sam se zaklonila iza njega, dok nismo prošli taj deo puta. Ali sam često čula pitanje: "Jel ono tvoja mama tamo?" Da, uvek je bila samo moja mama tamo negde. Kad sam bila u već spomenutom velikom društvu, jedno vreme smo disko i centar zamenili sedenjem kraj reke, noću. I samo je moja mama bila iza nas, sakrivena u niskom rastinju. I znali smo da je tamo, pa već nismo obraćali pažnju. Ali meni nije palo na pamet da promenimo rutu, odemo na neko drugo mesto, a da ja njoj prećutim. Kako ću, kad je uvek svagde? To veliko društvo je pravilo planove za kampovanje. Svi su se dogovorili da će učestvovati. Sem mene i još jedne devojke, čiji su roditelji bili strogi. Drugačije od mojih, ali strogi. Džaba sam molila, preklinjala, džaba sve. Prokurvaću se i šta će onda biti sa mnom. A dobre devojke ne idu na kampovanje. Eh, sad sam bila dobra devojka. Pošto je bio raspust, ta devojka i ja smo odlazile kod kampera, kad bi ja obavila moje dužnosti, pa se nađem sa njom. Ceo život sam htela da iskusim to iskustvo, boravak u prirodi na taj način. Ni dan danas mi se nije ukazala prilika da je ostvarim. Uglavnom, o kampovanju znam iz priča koje su mi svi, koji su bili tamo, pričali.
Već sam bila udata za prvog muža, desilo se da smo bili u centru, za vreme neke gradske manifestacije, gde se ceo grad skupi i smrdi na naftalin od ljudi koji samo tad izvire iz kuće. Stala sam sa njim, da pogledamo taj deo programa na bini, kad smo zapalili po cigaretu. Kad sam podigla pogled, videla sam da mi je polusestra sa mužem i nekim društvom tako blizu, da nas deli samo jedna grupica ljudi. Nas dvoje smo ih zaobišli da se pozdravimo sa našima. Sutradan, mama je došla kod mene sa pričom kako me je NEKA ŽENA videla da šetam ulicom i pušim. Pa to je strašno, nije primereno, bla bla. Džaba sam joj govorila da smo samo zaobišli te ljude sa cigaretama u rukama. Jok, žena me videla i ja njih, eto, sramotim.
Inače, kad sam počela da pušim, bila sam poslednja u tom društvu. Svi su već imali pušački staž od par godina. A kad su moji saznali za to, od NEKE ŽENE (moje polusestre, kad mi je zet poklonio kutiju cigareta, ne videći u tome toliki zločin. Ali se ta poklonjena kutija nigde ne spominje, samo činjenica da ja pušim.), moj otac mi je održao višesatni monolog, opet. I naravno, gledam njega, prsti mu još uvek žuti od cigareta koje je ostavio pre koju godinu, samo zato što je imao infarkt, inače bi bio pušač i dalje. Mama je isto tako pušila, pa prodaje priču kako nisu imali dovoljno para za cigarete. Možda bi to bila istina, da je to sadašnje vreme, ali onda... Elem, priča on, priča, dok nije izgovorio rečenicu gde ga više nisam mogla slušati :"Znaš li ti da je pušenje prva stepenica ka prostituciji?!?!?!" Aman, za aman, čoveče, smiri se više sa prostitucijom i kurvanjem i niskim strastima koje kod mene još nisu probuđene, ali kako da ti to kažem? Tad sam pukla, ustala i rekla sarkastično: "E sad si sve rekao!". Dok sam odlazila iz sobe, jer zaista više nije imalo smisla slušati takav razgovor, čula sam najgore o sebi, opet. Biću kurva, udaću se za prvog cigana koji me bude pitao, mene je dovoljno samo pogledati i ja sam njegova. Bilo ko ko obrati pažnju na mene, gotovo je, ja odoh sa njim. A pušenje je eto, dokaz za to.
Priča o toj, nekoj ženi koja mene vidi da radim ovo ili ono, dugo nije upalila lampicu u mojoj glavi, ko bi ta žena mogla biti. I nije me bilo previše briga, pošto sam živela život pod lupom. Uvek je postojala neka žena, uvek je neko nešto video, a vremenom, lažne priče o meni su postale moja svakodnevica od koje sam, prosto, prestala da se branim. Nije imalo smisla. Samoj sebi sam govorila:"Marija, dosta je! Ti znaš ko si ti i šta radiš. To znaju i oni ljudi koji su oko tebe, sa tobom i koji žele da čuju šta im govoriš, jer govoriš ono što jeste. Ostali nisu bitni. " Problem je bio što su ostali bili moji roditelji. I polusestra.
Jednom prilikom sam zamolila Roma, dečka moje generacije, sa kojim sam išla na ekskurzije, mislim moj razred i njegov razred su bili u istom autobusu, pa su nam i sobe bile blizu, da me odvede u Romsko naselje, koje je spojeno sa perifernim delom grada, da vidim već jednom ono što je svima bilo poznato, cigansku svadbu. On me je ubeđivao da nije to više onako kao što je nekad bilo, ali ja sam samo želela da vidim. Jedne večeri, ja u gradu, on dolazi po mene, kaže ima tri svadbe u naselju, idealna prilika za mene. Pitali smo ostale iz društva hoće li sa nama, ali svi su već videli to čudo, nije im bilo interesantno, pa smo otišli nas dvoje sami. Obišli smo ulice u kojima su se svadbe pravile u kućama, gledali malo sa ceste, virili im na slavlje. I nije bilo interesantno, zaista. Neko poruči pesmu, muzika počne da svira i peva, drugi ga prekida i traži odmah svoju. Tako da se moglo čuti samo prve strofe i eventualno refren neke pesme, pre nego što bi bila prekinuta. A tu i tamo bi neko cupkao uz te isprekidane zvukove i skičao i vrištao, pokušavajući podići atmosferu. Pomislila sam da je tako samo kod tih prvih, ali nije. Na sve tri svadbe je situacija bila ista. Tako da sam se zahvalila na viđenom i vratila u centar, kod svojih. Sledeće što mi se dešavalo u životu su bili napadi kako se zabavljam sa ciganom. Kako su mi svi normativi ispod svakog nivoa, kako sam dokazala ono što misle o meni, da ću pasti na bilo koga ko me pogleda. Džaba bila moja odbrana, džaba sve, pa sam postala kontraš. Da, zabavljam se sa ciganom, i on je čovek i baš nam je lepo. Najgore od svega je bilo to, što me je taj Rom pratio u Suboticu, kod rodbine. Pokojni tečo je otišao napolje i rekao mi da me neko traži, pred kapijom. Svašta, sem rodbine, nikog nisam poznavala tamo. Izađem, vidim njega. Jako sam bila ljuta što me je pratio, što je dao za pravo sebi da me traži po tuđim kućama, pa sam se izgalamila na njega, vratila se kod tetke i teče u kuću i završila priču sa njim. Kasnije smo radili zajedno u lokalnoj hladnjači i bilo nam je opet lepo. Grupa žena sa kojima sam ja radila i grupa muških sa kojima je on, bi se skupili na pauzama i pevali bi iz sveg glasa. Opušteno. Mi smo pevale i dok smo radile za trakama. Poslovođa, koji je važio za najstrožeg, mi je mog zadnjeg dana rekao da nikad nije imao grupu koja je tako odgovorno odradila svoj posao, a da smo pevali sve vreme. Imala sam nepunih dvadeset godina tada, pa mi je to bio izuzetan kompliment, jer sam ja bila ta koja je zamenila ogovaranja i spletkarenja pesmom.
Kad sam ostala udovica, sa svojih osamnaest godina, moj otac mi je našao posao u obližnjoj veleprodaji pića. Kao udovica, bila sam još uvek u crnini, pošto je prošlo manje od šest meseci od kako mi je muž umro. Ta veleprodaja je bila poznata po radnici koja je radila uvek pre podne, držala sve konce u svojim rukama i potkradala devojke koje su radile posle podne. A ja sam bila jedna od njih. Pošto su me momci, koji su raznosili robu, mahom znali još kao malu, trudili su se da mi, svim silama pokažu gde se kriju boce koje je koleginica iz prepodnevne smene sakrivala, kao i da mi ukažu na načine na koje ona potkrada. Moja ugovorena plata je bila dve stotine dinara, a sam gazda je bio poznat kao neko ko ne isplaćuje radnike redovno. U to vreme, devedeset i pete, pošto se moj grad nalazi na graničnom delu sa Hrvatskom, važilo je stanje borbene gotovosti, pa su vojnici iz svih krajeva bili stacionirani u blizini i pazili na rečne aktivnosti građana. Tada je bilo vreme novih privatnika, mogli su raditi šta su hteli, kao što i jesu. I sam moj gazda je švercovao cigarete preko reke, kao i Badelova pića. A što se tiče pravila rada u samoj prodavnici, ona su zavisila od volje big bosa. Danas bi bilo zabranjeno da otvaramo pića u prodavnici i puštamo mušterije da stoje ispred radnje i piju, jer je to ružno. Sutra bi im bilo dozvoljeno, zato što promet opada ako im ne učiniš toliko. A veleprodaja je uvek imala manje cene nego bilo gde drugde, samim tim i više tih divnih mušterija koje su se znale ponapijati gore nego po kafanama i praviti probleme. To nije gazdu sprečavalo da menja pravila iz dana u dan. I nikad nismo znali koji je dan za koje granice. Elem, jedno od tih pravila se odnosio i na vojnike koji bi prolazili pored naše prodavnice i svraćali da kupe cigarete i piće. Ako bi bilo nevreme, a gazda bio dobre volje, puštao bi ih da sede u prodavnici, da se ne smrzavaju i ne kisnu po okolnoj šumi. Ne možeš sedeti satima sa grupom ljudi u istoj prostoriji, a da ne progovoriš koju, zar ne? Uostalom, to ti je u opisu posla, da budeš komunikativan. Tako sam saznala da su neki bili vereni, neki zaljubljeni, neki u ljubavnim problemima, neki raskinuli veze da ne razmišljaju o devojkama dok služe vojni rok. Oni su znali da sam udovica, da imam bebu kući i da moram da radim, jer je to bio jedini prihod koji je bio ostvaren od strane mene, kao jedinog živog roditelja. Njihovom vodniku, lepom momku crne kose i zelenih očiju sam posebno zapala za oko. Bio je iz okoline Novog Sada, i koristio je svaku priliku da bude u mojoj blizini. Ponavljam, ja sam bila sveža udovica i nije me interesovalo muško društvo, u tom smislu. Ali, on je prokljuvio da ja, ponekad, posle posla, pre nego odem kući, sednem na klupu na bentu da zapalim još jednu i smirim se od napornog dana, pošto kući nisam pušila, pred mojima. Jednom me je sačekao na klupi i pokušao da mi priđe kao muškarac, iako veoma kulturan. Samo sam mu rekla da nisam spremna ni da razmišljam na tu temu, da je smrt mog muža još uvek nešto sa čim nisam uspela da se izborim i da se tu završava svaka dalja priča na tu temu. Ispoštovao me je do kraja. Međutim, dok je trajao taj razgovor, ljudi su prolazili kraj nas. Bio je mrak, a ja nisam mislila da sam išta loše uradila u bilo kom smislu, tako da sam čiste duše otišla kući. Sutradan, imala sam razgovor sa ocem. Kurva i šta sve ne, ponovo, padam na bilo koje budale koje mi priđu i posle ko zna koliko vremena, rekao mi je reč koju nisam razumela. Rekao mi je da sam ninfomanka. Eh, da je bilo interneta u to vreme, ja ne bi uradila ono što jesam. Ali, kopkala me je ta nepoznata reč i morala sam otkriti njeno značenje. Moje drugarice nisu dolazile kod mene u to vreme, jer im je bilo teško da me gledaju u toj novoj ulozi koju sam imala, pa još sva u crnom. Tako da sam uradila jedino što mi je palo na pamet, otišla kod svekrve i rekla joj da sam se posvađala sa tatom i da me je nazvao ninfomankom. Ona je počela tako da se smeje, da sam ja ostala u šoku. Tek sad me je zainteresovalo šta je to tako smešno, i šta bi moj tata mogao u tim svojim monolozima da mi kaže, a da ne bude vređanje? Jedva je žena došla sebi, od smeha. A na moje teško insistiranje, brišući suze od smeha, rekla mi je da su ninfomanke žene koje ne mogu da se zasite seksa. Ajme, zemljo otvori se. Da sam znala, u životu ne bi nju pitala ništa o tome, ali ona je nastavila da se smeje i da govori: "Joj, sine, da je bilo kome to rekao, pa u redu. Ali tebi, pa ti se ne odvajaš od svog deteta, ili si sa njom ili radiš. Ma, sine, ne brini, to je on rekao onako, u ljutnji, ali tebi, hahahaha" Meni nije bilo tako smešno, bilo me sramota. Užasna sramota.
Inače, dok sam radila u toj prodavnici, moji su redovno paradirali ispred, virili koga ima unutra i šta radim. U svakom slučaju, mogli su me videti kako sedim za svojim stolom, za kasom ili kako prinosim pića, slažem ih po rafovima ili iznosim iz magacina. To je sve što sam radila, a društvo u prodavnici je određivao gazda. Moji su to znali, ali ih nije bilo briga, ja sam ponovo bila kurva koja dopušta svakome da joj priđe. A da ne zaboravim najvažniji faktor cele te priče, prodavnicu je delila jedna kuća od kuće moje polusestre.
U sve priče koje su bile vezane za mene, bila je umešana i ta, misteriozna, neka žena. Kad sam napunila trideset i šest godina, najzad je postalo jasno da je ta, neka žena, zapravo moja polusestra. Sve te priče, kao i mnoge druge, da se švaleram sa čovekom koji je dolazio da poruči piće za svoju kafanu i da plati dugove, da se švaleram sa čovekom koji mi je, zapravo, dalji rođak, a koji se švalerao sa ženom koja je pre mene radila u toj prodavnici, da .... sve su poticale od moje polusestre. Čak me jednom nazvala da me pita jesam li spremna da se suočim sa ženom od jednog vlasnika kafane, koja je čula od "neke žene" da sam ja sa njenim mužem. Bila sam. Sve za istinu. Ali je ta žena, na kraju odustala. Shvatila je sama da od te priče nema ništa. Bar mislim da jeste.
Comments
Post a Comment