Moja M

Situacija u kući je bila takva kakva je bila. Kako sam rasla, tražila sam sve više i više načina da se sklonim odatle. Ali to nije bio jedini aspekt mog života. Postojalo je mnogo klinaca iz ulice sa kojima sam se igrala. Moja M i ja smo bile nerazdvojne, skoro sve vreme. Obe nismo volele barbike, ni igre sa lutkicama. Toga bi se igrale samo kad dođu L. i S. iz Nemačke, u posetu baki i ujaku. Onda nam je bilo donekle interesantno da se igramo ženskih igara, čisto da se uklopimo u društvo. Ali, više smo volele da igramo dodavanja (lopte nogom), badmintona, ivičnjaka, košarke... tako nekih igara koje su aktivnije. Sa njom sam prošla sve, baš sve. Prvi put sam pobegla od kuće sa tri godine i povela sam moju M sa mnom. Ona je imala godinu i po dana. Nas dve smo pobegle od kuće u obližnje zabavište, kad je ona slomila nos, padajući sa tobogana. Moja M se nije smirila, ponovo je htela da idemo u zabavište, pa smo opet pobegle, onda je tu slomila nos kad je skočila sa ljuljaške. Sledeći put nas je moja mama vodila na igralište. Mislim da je to bio prvi i jedini put. M i ja smo se pentrale na tobogan sa svih strana, pazeći jedna na drugu. Ali dok sam se ja penjala po spuštalici, M se otisnula odozgo i tako smo se zajedno spustile dole. Problem je bio što je tu pesak, koji bude na dnu igrališta, bio izrovan, pa mi je stomak upao skroz dole, u rupu, izbivši mi vazduh. U principu, ništa mi nije bilo, trebao mi je neko ko će mi reći da polako dišem dok ne povratim normalan tok disanja, ali ja sam imala mamu koja je galamila na mene, po običaju. M i ja imamo baš dobru istoriju dešavanja. Ona je išla u zabavište i imali su zadatak da odnesu neke lutke kući preko vikenda i da im sašiju odevni predmet ili šta već. Eto prilike da se nas dve igramo sa novim igračkama čitava dva dana. A igrale smo se kod mene u šupi. Zapravo u potkrovlju šupe, koje je umesto poda imalo grede, ali ne jedna do druge, nego je postojao razmak od nekoliko santimetara između svake, a ispod toga je bio svinjac sa dve ogromne svinje. Naravno, lutkina cipelica je upala kroz tu rupu između greda, a mi smo odozgo gledale kako je svinja žvaće. Moja M i ja se družile sa trećom nam komšinicom nekad. Kad bi se nas tri popele na šupu u mom dvorištu, onda bi ta M i ja lagano prelazile one redovne poprečne grede, koje stvaraju okosnicu buduće ploče, ali moja M je bila niža od nas, pa je nekako uvek kasnila za nama. Kako je bila željna da pokaže da i ona može nešto da uradi, isprovocirala je nas dve da skočimo sa zida šupe u dvorište moje M. Međutim, to je bila visina od skoro tri metra, tako da je to nama bilo previše. Ali mojoj M nije, ona je skočila, doskočila, otresla travu sa kolena, pogledala gore ka nama i rekla:"Aj sad, da vas vidim koja će". Mi smo ostale kukavice, neka nas na šupi, nekako je sigurnije kad se držiš za nešto. Jedne prilike, moja M i ja smo se prepucavale preko neke stare tarabe koja je delila naša dvorišta. Poenta je bila u tome što je ona u to vreme jela kiflu i pila jogurt. Bila je toliko ljuta u jednom momentu, da je bacila jogurt na mene i prosula mi ga po jakni. Onda sam ja sačekala njenu mamu s posla, sa sve jaknom u ruci i tražila da je ona opere. I jeste, ispod dvorišne česme. Isto tako, moja M i ja se posvađamo, čujem ja nju da dolazi po mene, da idemo da se igramo, pošto naše svađe nisu bile dugog veka. Ali, ja uzmem ogromne grablje i počnem da ih vrtim u krug, pevajući:"koga udarim, toga ne žalim". Ko bi se nadao da će moja M iz inata da učini taj korak bliže. Ali jeste, i sledeće što smo čule je BAM, njena glava je zaustavila grablje, ona počinje da plače, odlazi kući da me tuži njenima, a meni krivo i još sam u šoku kako je mogla da priđe. Ostavljam sve i idem da joj se izvinim. Inače, ona ima onaj glas koji može da nadjača sve, a iako nisam volela da je slušam kako plače, bilo je interesantno, jer je ulaz u njenu kuću bio onaj ajnfort, hodnik koji je činio da sve odzvanja i kad pričaš u njemu, kamoli kad tako jako plačeš. Ulazim ja kod nje da joj se izvinim, nosim joj flaster, da joj pomognem. Kako sam se približavala njenom ulazu, njen glas je bio sve glasniji i glasniji. Međutim čim me je videla da sam došla, i čula izvinjenje, pustila je da joj mama pokuša zalepiti flaster preko guste kose, ali nije uspela, a ona uzima flaster, baca ga i kaže- ma jebeš flaster, ajmo se mi igrati.
  Njene oči su toliko krupne, lepe i svetlo plave, da prosto uživaš dok te gleda. Ne zato što su takve, nego se u njima krije sva toplina njenog srca i duše koja nikom nikad ništa nažao nije uradila. Ni pomislila. Mislite da je teško da danas postoji takva osoba? E pa postoji. To je moja M.Sa njom sam trenirala košarku, sa njom sam išla na bent na koš da igramo basket, sa njom sam provodila tolike dane i sate u igri, pesmi.. A da, pesmi. Često smo se penjale na krov moje šupe, pre nego što je stavljen crep, sedele bi na gredama i gledale krovove našeg grada, dok bi pevale iz sveg glasa. Naravno, ona se čula više. A jesam vam rekla kako divno peva? Da, taj njen glas nije samo po jačini upečatljiv, već i kad peva, imate utisak da slušate Anđeosku pesmu. Davno nisam čula tu pesmu. Nedostaje mi. Njena duša je takva da će ti pomoći ako može ikako, a ako ne može, neće ti stati na put. To je jedna od onih osoba kojoj, kad kažeš da imaš problem, ona odmah ima nekoga ko ga može rešiti ili osobu koja zna nekoga, ko zna nekoga i ko to može da sredi. I ako nema, potrudiće se da ga nađe. To je moja M.
  Dok smo bile male, naučili su nas da heklamo. Ali kako zaustaviti tako malu decu na jedno mesto, da bi bilo šta radile? Ne, to nije bio naš stil, zato smo sa sve klupkom ispod miške, šetale od ćoška do ćoška naše ulice heklajući. Isto bi se tako vozile biciklima od tog ćoška do ćoška i svaki put, veoma kulturne, pozdravile one komšije što su sedele na klupama ispred svojih kuća. Ali svaki put kad prolazimo pored njih. .Mora da smo im bili strašno dosadni, kao tako vaspitana deca, ali nas nikad nisu ignorisali, niti bili neprijatni prema nama. Moja M i ja smo dosta različite po pitanju svega. Ona je, recimo raniranilac. Dok sam ja, posle dugih neprospavanih noći, spavala do kasno pre podne. Ona se probudi i dođe kod mene, zatim sedne na moj krevet i čeka da se probudim. Nije bitno što se ona budila u pet-šest ujutru, a ja oko deset- jedanaest. Strpljivo je čekala i ona je bila prvo što vidim i čujem kad otvorim oči: "hoćeš se ići igrati?" To je najčešća rečenica koju bi prvo čula. Sreća pa sam odmah budna, ne treba mi period rasanjivanja. Naravno da hoću da se igram, skačem iz kreveta i nas dve ispunjavamo dan jedna drugoj. Imale smo baš lepo detinjstvo, izuzevši stvari koje su se dešavale u kući. Šetnje pored Dunava, odlazak u grad, na jedino pecanje, koje se pretvorilo u skoro celu noć kampovanja. Nas dve bi pecale na jednom uzvišenju i bile tako sretne što se riba svaki put upeca kad zabacimo udicu. A tek pre godinu dana mi je otkrila istinu o tome. Njen pokojni deda je stajao ispod i kačio nam te male ribice na udicu, ubeđujući nas da smo ih mi upecale. Od moje M tata nas je jednom vodio na čamac, na pecanje. Jedino što sam ja upecala taj dan bio je moj obraz. Tako sam smotano zabacila, da sam udicu zakačila o svoje lice. Mislim da i danas imam dve rupice od toga.
  Kad su naši kupili video rekordere, svaki petak smo, jedno vreme, iznajmljivale po nekoliko filmova i gledale ih preko vikenda. Pravile smo sopstveni filmski maraton. Nekad bi to bilo kod mene, nekad kod nje kući. Retko se dešavalo da nas dve same gledamo, već bi tu bile prisutni i naši roditelji, tačnije moji roditelji i njena mama, a nekad i rodbina. I to su bili divni trenuci, posebno kad moja M zaspe usred filma, a ja je pokrijem i nastavim da gledam. A kad ona zaspe, ja gledam horore, ono što ona ne voli.
Bilo je toliko toga što smo nas dve prošle, da kad započnemo priču o tome, satima možemo nastaviti. Ponekad prekinemo da nam deca ne čuju baš svaku, da se ne ugledaju na nas. Ali i naše devojke znaju da ima toga neispričanog, pa nam se uvek smeju i uvek im je drago da čuju te naše davnašnje ludosti.
 Moja M je ispunila moje detinjstvo onom iskrenom, detinjom ljubavlju, koja ne zna za granice. A njena lepota je što ona i dan danas voli upravo tako. Od srca. Bez kalkulacija, bez zadnjih namera, bez zadrške. Zato mi je odnedavno, najzad postala i kuma. I mislim da mi je to, pored braka, najlepši događaj koji se trebao desiti pre dvadeset i jednu godinu, ali je iz nekih drugih razloga odložen do nedavno. Sama činjenica da sam pitala moje tri ćerke za mišljenje, iako sam unapred znala da sam već izabrala, koga bi želele za maminu kumu, i dobila jednoglasnu odluku da to bude upravo ona, govori sama za sebe.
  Sa njom u mom životu, sve je bilo mnogo lakše, zapravo. Mi nismo, kao deca, pričale o onome šta se događa u našim domovima, samo smo posmatrale, a mnogo kasnije donosile zaključke koji su bili neminovni. Zbog moje M sam uradila neke stvari u životu, za koje mislim da ih nikad ne bi uradila, ali me je ona podstakla. Njeni nekad kratki komentari su bili sasvim dovoljni da mi potvrdi da sam na pravom putu, ili da me opomene da bi to moglo biti pogubno za mene. Ona je jedina osoba iz mog detinjstva sa kojom volim, baš volim da pričam, da se družim, da je čujem, vidim, zaglim, izljubim... ma samo da znam da je tu i da je dobro. I moj odlazak u Novi Sad nas nije razdvojio, samo nam je otvorio vrata za druženje drugačijeg tipa, gde možemo prespavati jedna kod druge i biti ugošćene na možda i prisniji način. Kad imaš takvu osobu u svom životu, možeš slobodno reći da ti je podarena sreća da provedeš deo života toliko blagosloven lepotom duše i srca čiste i sjajne osobe koja će se, verovatno rasplakati kad pročita ove redove. Volim te puno, moja M.