Kažu da je mladost naivna, nevina, i glupa ponekad. Moja je bila-moja. Kad sam bila mala, tinejdžerka, mlada žena, nisam dozvoljavala da iko priča o mojim roditeljima ništa ružno. To pravo sam imala samo ja i to kad sam bila izuzetno ljuta. Mnogi su pokušavali da mi ukažu na neke stvari koje su znali o mojima, ali ja nisam htela ni da čujem. Ni ja nisam pričala o njima, sem retkim osobama u koje sam, navodno imala poverenja. Jednostavno, kad bi izašla na ulicu, nabacila bi osmeh na lice, šalila se, pravila atmorferu gde god da sam, a kad bi se vraćala kući, znala bi plakati usput. Vrlo često. Nekad bi stajala ispred kapije u toj neželji da uđem, dok se ne isplačem. Jednostavno, bilo je to pitanje opstanka. Ako bi ušla prerano, slomila bi se.
Kad sam bila u onom velikom društvu, od nas tridesetak, imala sam najboljeg druga koji se potpuno uklapao u moj koncept ludorija. Bili smo grupa mladih, koja je pušila, ali nije pila, niti se drogirala, niti smo to tolerisali u našem društvu. Kako je to bilo ono ratno vreme, kad je svako imao oružje, kad smo evakuisani iz škola zbog prijava o podmetnutoj bombi, kad smo mislili da će se rat proširiti i na naše područje, kad smo gledali kako se sve firme u našem gradu zatvaraju, a ljudi ostaju bez posla, smatrali smo da treba da iskoristimo život do maksimuma. Ali, kako se iskorišćava život, kad imaš petnaest, kad nemaš para za izlazak, kad ne kupuješ užinu svaki dan, da bi za vikend mogao kupiti dvolitru soka i podeliti to sa društvom? Mi smo se okupljali u parku, sedeli bi na četiri klupe, postavljene u kvadrat. Tu bi sedeli i zezali se do suza. Kasnije bi odlazili u disko, posle određenog sata, kad se više nije naplaćivao ulaz. Onda smo zamenili disko bentom, kraj Dunava. Koliko je to bila zastrašujuća situacija, sad znam, ali onda..... onda sam mislila da imam sva prava da budem tamo, jer sam odrasla tu, jer mi je srce i duša tu. Ako treba da poginem, bila bi sretna da se to desi na mom bentu, koji sam toliko volela. Kad bi sedeli kraj obale, često smo pevali. Moj najbolji drug iz društva, Ć, bi doneo gitaru, iako nije znao da svira, udario bi neki akord, koji niko nije mogao da prepozna i upitao znamo li tu pesmu. Naravno da znamo, pa bi mi pevali neku našu, on svirao neku svoju i ludo bi se smejali tome. Ispred nas je bio parkiran bugarski brod. Reći ću samo toliko o Ć-inom sviranju, da je kapetan broda došao i pitao može li on da svira. Svi smo prihvatili. Svirao je internacionalu. Onda smo shvatili da deo našeg društva zna da je peva na srpskom, on na bugarskom, a ja je i dan danas znam otpevati samo na ruskom. No, nije nam to smetalo da pevamo na sav glas. A preko puta nas, na obali koja je postala suprotna strana, bili su ljudi sa snajperima. Danas bi se uplašila te situacije. Ali onda... Dok bi mi pevali na sav glas, videli bi njihova svetla snajpera kako šaraju po nama, dok nas posmatraju. Mogli su šta su hteli, ali oni su dovikivali muzičke želje, verovatno videvši da smo grupa dece-buntovnika. Poručivali su stare zabavne melodije, koje smo svi znali, pa bi pevali mi sa naše, oni sa njihove strane. Ali, s naše strane smo imali vojsku, koja je čuvala granični prelaz, a zvali su se Crvene beretke. Pojma nisam imala ko su oni, niti čemu služe, znala sam samo da šetaju po MOM bentu i uvode svoja glupa pravila, koja nikome ne koriste. Kad je naišla prva patrola beretki, uplašili smo se, ali smo stoički odlučili da nas niko neće oterati odatle. Pokušali su, nije da nisu. Ali, onda sam ja ustala, unela se jednom u facu i fino ga pitala odakle je. Iz Beograda, reče. Aha, i onda ospem paljbu o tome kako bi se on osećao da sam ja došla kod njega u Beograd da ga teram sa njegove obale, bla bla bla, luda glava ne zna da stane. A on, za glavu viši od mene, nemo me posmatra, pokušavajući da ostane ozbiljan. Kad sam završila, pita me imam li cigaretu. Neko je imao, ponudio ga. A on je pozvao svoje kolege, koji su od tad, umesto da patroliraju nekoliko kilometara duž obale, sedeli sa nama , svirali i pevali. Išli su u patrole isključivo kad im dođe kontrola, a tad bi nama rekli da moramo ćutati, inače će nas oterati. I jesmo, ispoštovali smo mi njih, oni nas. To je bilo vreme kad smo upisali škole, a nismo znali šta upisati, jer više budućnost nije postojala. Pala je neka granata i na naš grad, ali nije bilo povređenih. A mi smo povremene sirene za uzbunu nekad dočekali u disku, a ponekad na bentu. U naše društvo je bilo dosta teško ući, tako nam se pridružio jedan G., pitomac iz obližnje vojne škole. Ali, počeo je da pravi probleme, obija izloge, krade i ko zna šta još. Kako nije imao nikog u blizini, sem nas, uslovili smo ga da može ostati u našem društvu, muški iz društva će ga prihvatiti da spava kod njih, po dan-dva kod svakoga, dok se ne snađe, pa kad god to bilo, a svi smo odgovorni za njega. Jedini uslov je bio da prestane praviti gluposti. I jeste. Jedine gluposti koje je pravio sa nama, bilo je muvanje svih cura iz društva. Sve smo ga odbile, sem jedne. Sa njom se zabavljao dosta dugo. Elem, ja sam otišla iz društva, pa se kasnije to društvo raspalo, tako da njega nisam videla narednih sedam godina. A kad sam ga srela, bila sam izuzetno iznenađena. Čovek je advokat, ima svoju privatnu firmu, super mu ide. I danas priča kako od njega ništa ne bi bilo, da nije bilo nas i da ga nismo vratili na pravi put. Hvala mu, što se izborio sa svojim demonima i pobedio u nekim svojim željama koje su mu bile bitne.
Koliko smo bili ludi, složni, smešni, dokazuje činjenica kad nas je Ć. nagovarao da idemo na večeru u najbolji restoran u gradu, jer on mora da časti, radi nekog razloga koji će nam obelodaniti na večeri. Uslov je bio da se svi lepo obučemo. Majko moja, pošto sam tad negde dobila antilopske čizme do iznad kolena, obukla sam minić. JA sam obukla minić, To su bile letnje čizme, ali nisam imala druge, niti mogućnost drugog izbora. Međutim, tih dana je napadao baš dubok sneg, a dve-tri večeri pre te famozne večere je padala ledena kiša, koja je postala sjajni pokrivač snegu. U tim situacijama postoje mesta na koje ljudi ne odlaze u šetnju. S razlogom. Ali, mi jesmo. Moja kuća je bila najbliža tom restoranu, tako da su se svi iz društva usput našli i na kraju, došli po mene. Bože, kako su svi bili lepi i skockani. Muškarci u odelima, neki su imali čak i kravate ili leptir mašne, pa prsluke. Ma ono, bili su predivni. A devojke, ne bih znala reći koja je bila lepša od koje. Prave lepotice u divnim haljinama koje su nosile, čini se, samo to veče. Kad smo krenuli od moje kuće, već u sledećoj ulici, bilo je puno više leda, pa smo se trudili sve više i više da ne popadamo. U tako velikom društvu, to su salve smeha svaki put kad neko nešto uradi ili kaže. Tako smo došli do benta. Ulice su bile očišćene, tako da je asfalt bio prekriven samo ledom, ali na bentu je bio sneg ispod ledenog pokrova, tako da smo svakim korakom upadali do kolena u sneg, ali nismo odustajali. Morali smo proći bentom da bi došli do restorana. I baš smo se mučili krčeći stazu do tamo. Usput smo se šalili oko toga kako je raspust, kako nemamo pojma ni koji je dan, kako je to baš lepo osećaj i voleli bi da potraje. Tako smo došli do restorana. A kad smo pogledali na prozor, mislim da nije moglo biti ispisano većim slovima: "PONEDELJKOM NE RADIMO". Ne moram ni reći da smo išli najbližoj kući da se presvlačimo, pa do onog ko najdalje stanuje. I danas, kad se setimo toga, smejemo se. Ć. je bio toliko poseban, da mu je teško bilo naći zemerku. Ja nisam. Nisam ni tražila. Bio je divan. Bio je taman ono što je trebao da bude u to vreme. Moj najbolji drug, koji se zabavljao sa mojom najboljom drugaricom. Oni su prvi par kome sam provodadžisala, a ostali su tri godine zajedno, što je ogroman uspeh u tim godinama.
Jedne prilike, trebali smo slaviti Novu Godinu kod Ć. Desilo se da je jedna žena umrla, a ispostavilo se da je ona rodbina polovini našeg društva, tako da nas je malo bilo na slavlju, a mi što smo bili prisutni, nismo želeli baš slaviti, iz solidarnosti sa ostalima. Tako da smo se samo skupili i pričali, ovaj put malo ozbiljnije nego inače. Nego ikad. Ć i ja smo bili u jednom ćošku, zezali se prvo, a onda je on počeo da mi priča neke stvari koje su se izdešavale mnogo godina kasnije. :"Imam nešto da ti kažem, ali ozbiljno, ovaj put.ozbiljno. Svaki tvoj osmeh sakriva hiljadu suza. I svaki put kad si najluđa, kad si najzabavnija, znam da ti je najteže. Ti si predobra, toliko da si naivna. Tebi je svako dobar. Jednom ćeš naučiti da skineš taj osmeh sa lica i bićeš ono što jesi, i tek onda ćeš videti ko ti je pravi prijatelj." To je prvi put da me je neko kome ni reč nisam rekla o onome šta se u mojoj kući dešava, pročitao kao otvorenu knjigu. Zapravo, jedini koji je to uradio. I sve ostalo što je rekao te noći, ovo što sam napisala i mnogo toga što nisam, desilo se. To sam shvatila, kad je već prošlo, naravno, ali toliko me je dobro poznavao da je iščitao čitav moj obrazac postojanja, ne dotaknuvši se pričom ničeg konkretnog, već vođen osećajem koji je nekad tako nepogrešiv. Tu noć sam se prvi put uplašila sebe. I jedino što sam ga pitala je bilo da li i drugi primete to? Rekao je da bi svako mogao da vidi to što vidi on, ali nema svako oči da gleda. A naše društvo je u meni videlo samo ono što sam ja bila spremna da pokažem, kao i svi ostali koji su bili deo mog života. Samo Ć. je znao bez reči. Ovo što danas radim, pričam o životu kojim sam živela, ubilo bi me da sam uradila tad. Toliko su tada bile jake emocije, tolika presija sa svih strana, toliko nedoumica, nenađenog puta, straha, besa, nemoći.. Da sam tad pričala o tome, samo bi mu dodala snagu dovoljnu da me slomi. Zato sam se smejala. U gradu su me neki stariji momci zvali:"Ona što spava s osmehom na licu". A ja sam im zahvalila na indijanskom imenu, nastavila da se smejem, a sa svakim osmehom sakrivala hiljadu suza.
Kad sam bila u onom velikom društvu, od nas tridesetak, imala sam najboljeg druga koji se potpuno uklapao u moj koncept ludorija. Bili smo grupa mladih, koja je pušila, ali nije pila, niti se drogirala, niti smo to tolerisali u našem društvu. Kako je to bilo ono ratno vreme, kad je svako imao oružje, kad smo evakuisani iz škola zbog prijava o podmetnutoj bombi, kad smo mislili da će se rat proširiti i na naše područje, kad smo gledali kako se sve firme u našem gradu zatvaraju, a ljudi ostaju bez posla, smatrali smo da treba da iskoristimo život do maksimuma. Ali, kako se iskorišćava život, kad imaš petnaest, kad nemaš para za izlazak, kad ne kupuješ užinu svaki dan, da bi za vikend mogao kupiti dvolitru soka i podeliti to sa društvom? Mi smo se okupljali u parku, sedeli bi na četiri klupe, postavljene u kvadrat. Tu bi sedeli i zezali se do suza. Kasnije bi odlazili u disko, posle određenog sata, kad se više nije naplaćivao ulaz. Onda smo zamenili disko bentom, kraj Dunava. Koliko je to bila zastrašujuća situacija, sad znam, ali onda..... onda sam mislila da imam sva prava da budem tamo, jer sam odrasla tu, jer mi je srce i duša tu. Ako treba da poginem, bila bi sretna da se to desi na mom bentu, koji sam toliko volela. Kad bi sedeli kraj obale, često smo pevali. Moj najbolji drug iz društva, Ć, bi doneo gitaru, iako nije znao da svira, udario bi neki akord, koji niko nije mogao da prepozna i upitao znamo li tu pesmu. Naravno da znamo, pa bi mi pevali neku našu, on svirao neku svoju i ludo bi se smejali tome. Ispred nas je bio parkiran bugarski brod. Reći ću samo toliko o Ć-inom sviranju, da je kapetan broda došao i pitao može li on da svira. Svi smo prihvatili. Svirao je internacionalu. Onda smo shvatili da deo našeg društva zna da je peva na srpskom, on na bugarskom, a ja je i dan danas znam otpevati samo na ruskom. No, nije nam to smetalo da pevamo na sav glas. A preko puta nas, na obali koja je postala suprotna strana, bili su ljudi sa snajperima. Danas bi se uplašila te situacije. Ali onda... Dok bi mi pevali na sav glas, videli bi njihova svetla snajpera kako šaraju po nama, dok nas posmatraju. Mogli su šta su hteli, ali oni su dovikivali muzičke želje, verovatno videvši da smo grupa dece-buntovnika. Poručivali su stare zabavne melodije, koje smo svi znali, pa bi pevali mi sa naše, oni sa njihove strane. Ali, s naše strane smo imali vojsku, koja je čuvala granični prelaz, a zvali su se Crvene beretke. Pojma nisam imala ko su oni, niti čemu služe, znala sam samo da šetaju po MOM bentu i uvode svoja glupa pravila, koja nikome ne koriste. Kad je naišla prva patrola beretki, uplašili smo se, ali smo stoički odlučili da nas niko neće oterati odatle. Pokušali su, nije da nisu. Ali, onda sam ja ustala, unela se jednom u facu i fino ga pitala odakle je. Iz Beograda, reče. Aha, i onda ospem paljbu o tome kako bi se on osećao da sam ja došla kod njega u Beograd da ga teram sa njegove obale, bla bla bla, luda glava ne zna da stane. A on, za glavu viši od mene, nemo me posmatra, pokušavajući da ostane ozbiljan. Kad sam završila, pita me imam li cigaretu. Neko je imao, ponudio ga. A on je pozvao svoje kolege, koji su od tad, umesto da patroliraju nekoliko kilometara duž obale, sedeli sa nama , svirali i pevali. Išli su u patrole isključivo kad im dođe kontrola, a tad bi nama rekli da moramo ćutati, inače će nas oterati. I jesmo, ispoštovali smo mi njih, oni nas. To je bilo vreme kad smo upisali škole, a nismo znali šta upisati, jer više budućnost nije postojala. Pala je neka granata i na naš grad, ali nije bilo povređenih. A mi smo povremene sirene za uzbunu nekad dočekali u disku, a ponekad na bentu. U naše društvo je bilo dosta teško ući, tako nam se pridružio jedan G., pitomac iz obližnje vojne škole. Ali, počeo je da pravi probleme, obija izloge, krade i ko zna šta još. Kako nije imao nikog u blizini, sem nas, uslovili smo ga da može ostati u našem društvu, muški iz društva će ga prihvatiti da spava kod njih, po dan-dva kod svakoga, dok se ne snađe, pa kad god to bilo, a svi smo odgovorni za njega. Jedini uslov je bio da prestane praviti gluposti. I jeste. Jedine gluposti koje je pravio sa nama, bilo je muvanje svih cura iz društva. Sve smo ga odbile, sem jedne. Sa njom se zabavljao dosta dugo. Elem, ja sam otišla iz društva, pa se kasnije to društvo raspalo, tako da njega nisam videla narednih sedam godina. A kad sam ga srela, bila sam izuzetno iznenađena. Čovek je advokat, ima svoju privatnu firmu, super mu ide. I danas priča kako od njega ništa ne bi bilo, da nije bilo nas i da ga nismo vratili na pravi put. Hvala mu, što se izborio sa svojim demonima i pobedio u nekim svojim željama koje su mu bile bitne.
Koliko smo bili ludi, složni, smešni, dokazuje činjenica kad nas je Ć. nagovarao da idemo na večeru u najbolji restoran u gradu, jer on mora da časti, radi nekog razloga koji će nam obelodaniti na večeri. Uslov je bio da se svi lepo obučemo. Majko moja, pošto sam tad negde dobila antilopske čizme do iznad kolena, obukla sam minić. JA sam obukla minić, To su bile letnje čizme, ali nisam imala druge, niti mogućnost drugog izbora. Međutim, tih dana je napadao baš dubok sneg, a dve-tri večeri pre te famozne večere je padala ledena kiša, koja je postala sjajni pokrivač snegu. U tim situacijama postoje mesta na koje ljudi ne odlaze u šetnju. S razlogom. Ali, mi jesmo. Moja kuća je bila najbliža tom restoranu, tako da su se svi iz društva usput našli i na kraju, došli po mene. Bože, kako su svi bili lepi i skockani. Muškarci u odelima, neki su imali čak i kravate ili leptir mašne, pa prsluke. Ma ono, bili su predivni. A devojke, ne bih znala reći koja je bila lepša od koje. Prave lepotice u divnim haljinama koje su nosile, čini se, samo to veče. Kad smo krenuli od moje kuće, već u sledećoj ulici, bilo je puno više leda, pa smo se trudili sve više i više da ne popadamo. U tako velikom društvu, to su salve smeha svaki put kad neko nešto uradi ili kaže. Tako smo došli do benta. Ulice su bile očišćene, tako da je asfalt bio prekriven samo ledom, ali na bentu je bio sneg ispod ledenog pokrova, tako da smo svakim korakom upadali do kolena u sneg, ali nismo odustajali. Morali smo proći bentom da bi došli do restorana. I baš smo se mučili krčeći stazu do tamo. Usput smo se šalili oko toga kako je raspust, kako nemamo pojma ni koji je dan, kako je to baš lepo osećaj i voleli bi da potraje. Tako smo došli do restorana. A kad smo pogledali na prozor, mislim da nije moglo biti ispisano većim slovima: "PONEDELJKOM NE RADIMO". Ne moram ni reći da smo išli najbližoj kući da se presvlačimo, pa do onog ko najdalje stanuje. I danas, kad se setimo toga, smejemo se. Ć. je bio toliko poseban, da mu je teško bilo naći zemerku. Ja nisam. Nisam ni tražila. Bio je divan. Bio je taman ono što je trebao da bude u to vreme. Moj najbolji drug, koji se zabavljao sa mojom najboljom drugaricom. Oni su prvi par kome sam provodadžisala, a ostali su tri godine zajedno, što je ogroman uspeh u tim godinama.
Jedne prilike, trebali smo slaviti Novu Godinu kod Ć. Desilo se da je jedna žena umrla, a ispostavilo se da je ona rodbina polovini našeg društva, tako da nas je malo bilo na slavlju, a mi što smo bili prisutni, nismo želeli baš slaviti, iz solidarnosti sa ostalima. Tako da smo se samo skupili i pričali, ovaj put malo ozbiljnije nego inače. Nego ikad. Ć i ja smo bili u jednom ćošku, zezali se prvo, a onda je on počeo da mi priča neke stvari koje su se izdešavale mnogo godina kasnije. :"Imam nešto da ti kažem, ali ozbiljno, ovaj put.ozbiljno. Svaki tvoj osmeh sakriva hiljadu suza. I svaki put kad si najluđa, kad si najzabavnija, znam da ti je najteže. Ti si predobra, toliko da si naivna. Tebi je svako dobar. Jednom ćeš naučiti da skineš taj osmeh sa lica i bićeš ono što jesi, i tek onda ćeš videti ko ti je pravi prijatelj." To je prvi put da me je neko kome ni reč nisam rekla o onome šta se u mojoj kući dešava, pročitao kao otvorenu knjigu. Zapravo, jedini koji je to uradio. I sve ostalo što je rekao te noći, ovo što sam napisala i mnogo toga što nisam, desilo se. To sam shvatila, kad je već prošlo, naravno, ali toliko me je dobro poznavao da je iščitao čitav moj obrazac postojanja, ne dotaknuvši se pričom ničeg konkretnog, već vođen osećajem koji je nekad tako nepogrešiv. Tu noć sam se prvi put uplašila sebe. I jedino što sam ga pitala je bilo da li i drugi primete to? Rekao je da bi svako mogao da vidi to što vidi on, ali nema svako oči da gleda. A naše društvo je u meni videlo samo ono što sam ja bila spremna da pokažem, kao i svi ostali koji su bili deo mog života. Samo Ć. je znao bez reči. Ovo što danas radim, pričam o životu kojim sam živela, ubilo bi me da sam uradila tad. Toliko su tada bile jake emocije, tolika presija sa svih strana, toliko nedoumica, nenađenog puta, straha, besa, nemoći.. Da sam tad pričala o tome, samo bi mu dodala snagu dovoljnu da me slomi. Zato sam se smejala. U gradu su me neki stariji momci zvali:"Ona što spava s osmehom na licu". A ja sam im zahvalila na indijanskom imenu, nastavila da se smejem, a sa svakim osmehom sakrivala hiljadu suza.
Comments
Post a Comment