Mamina rodbina

  Nije mi jasno iz kog razloga mamina rodbina nije dolazila kod nas u posetu. Doduše, ni mi nismo išli kod njih. Ona mi je složila neku priču o tome kako su se svi posvađali sa tatom, kad se ona udala za njega, navodno zato što on nije bio "prilika" za nju. Iskreno, žena koja je ušla u treći brak u svojoj trideset i četvrtoj godini života, sa ćerkom iz prvog braka, nije bila prilika za neženju, boema, omiljenog u društvu. Dakle, to je još jedna priča koja mi odudara od istine. Ali, moj tata je prihvatio njenu ćerku kao svoju. Zaista jeste, i ako bi reč jednu rekla da to nije bilo tako, slagala bi. Ona je bila centar sveta. A dugo godina mi je mama objašnjavala tu potrebu da je zaštiti od svega time što je moja polusestra svašta prošla od strane njenog oca. Navodno ih je on izbacivao iz kuće, kad se napije, pa su bežale kod neke njegove rođake da se sakriju. I slične priče. No, ok. Taman da je to bilo tačno, dok je živela sa njim, nekih osam godina. Taj čovek se promenio kasnije i uvek bio tu za svoju ćerku, kad god je šta trebalo. A ja? Čija li sam ja bila, u njihovim očima? Njih troje su bili večiti klan koji je radio kontra mene. Tako sam ja to gledala, jer nije bilo drugačijeg objašnjenja, dugo, dugo.
  Od mamine rodbine, samo je ujna, tj bivša žena mog ujaka, redovno dolazila kod nas. Doduše, i druga ujna je dolazila često, ranije. Obe su interesantne po tome što sve znaju o svima. Ne daj Bože da se nešto desi, a da one nisu upućene u to ko je uradio, šta je uradio, čiji je taj neko, s kim se druži i sve detalje njihovih života. Mene je to užasno smaralo, jer me nikad nije interesovalo šta se dešava u tuđem dvorištu, ako mi nije stalo do tog ko tu živi.
  Ujna jedan, bila je žena mog najstarijeg ujaka. Živeli su u istom mestu gde i mi. Imali su jednu ćerku, koja mi je bila uvek nekako čudna, a kasnije, kad sam ja odrasla i počela se družiti sa njom drugačije, shvatila sam zašto. Ujna jedan je isto jedan tipični primer kontrolomanije. Kako nisu imali više dece, ćerka im je bila centar sveta. Tek na sahrani njihove ćerke sam čula ujaka kako govori o tome da su je već sa devet godina vodili na psihijatrijska ispitivanja zbog anksioznosti. Ali o tom, malo kasnije. Dakle, ujna u kući kontroloman, a van kuće Radio Mileva. I kad priča, sva se nešto uvija i zavija, kao pokvarena, prepredena mačka. Nju nikad nisam volela. Bila sam im u kući samo jednom, pre tragedija koja nas je sve zadesila. Sela sam, popila kafu i krenula kući. Onog momenta kad sam ustala, ujna se zavukla iza mene, dok sam još stajala kod kreveta i počela da zateže krevet. Bilo mi je toliko neprijatno od njene bolesne pedanterije, da sam joj odmah rekla kako joj zahvaljujem na gostoprimstvu, ali ja više tu ne dolazim. Znam da je grozno s moje strane, ali uvek sam smatrala da je bolje biti direktan, nego nešto šuškati iza leđa. Ujak je, možda, dva puta bio kod nas i to kad ga je mama zamolila da nešto uradi oko voćkica. To je bilo to. To je najstariji ujak. Njihova ćerka je volela doći kod nas, na kartanje. Završila je filozofski fakultet i sanjala o tome da bude kustos nekog velikog muzeja. Imala je momka kog je obožavala, koji je nju obožavao, sa kojim se trebala venčati i zasnovati porodicu, ali.. Njenoj mami se on nije dopao. Ni on, ni ijedan drugi, tako da je ostala sama. Imala je neke veze, ali ništa dovoljno bitno da bi poželela da od toga bude nešto više od veze. Na kraju, bilo joj je jako teško da se uklopi u bilo čije navike, pa je zaista ostala sama. Radila je kao profesor u srednjim i nastavnik istorije u osnovnim školama. Pred kraj njenog života, već su svi primetili znakove velikih depresija. I učenici, i kolege, i prijatelji. I ja. Kod mene je često dolazila na druženja. A ja sam je baš volela. Njene priče, iako smo gledale iz drugačijih uglova, bile su mi interesantne. Znala sam je pitati nešto iz istorijskih izvora, pa bi ona započela svoju priču koja je ličila na bajku rečima:"Bože, pa kako to ne znaš?..." I onda bi me uvukla u svoje bajkovito izlaganje toga što me interesovalo. I ja sam znala da ima psihičkih problema i trudila sam se na sve načine da joj olakšam borbu koju je vodila sa sobom, tatom koji je mislio da joj je obezbedio sve u životu kroz novac i time što je pustio da živi kako želi, i mamom koja je bila glavna i odgovorna za sve što se ticalo njih troje, a kojoj ništa nije bilo dovoljno dobro. Puno puta sam je videla kako joj je teško da dođe kod mene, zbog mojih obaveza oko dece, koju ona više nije ni mogla da ima. Nikad mi nije rekla da joj je taj deo jako težak, ali da dolazi zato što se oseća puno bolje, posle razgovora sa mnom. Nas dve smo, nekako bile bliske, na neki poseban način. Iako je bila dovoljno stara da mi mama može biti. Kroz godine druženja sa njom, pratila sam njene anksiozne faze. Tačno sam znala kad je došla da joj pričam, da zaboravi, a kad da je pustim da ispriča šta ima. Taman sam pomislila da joj je mnogo bolje, kad je prosto prestala da dolazi i da se javlja. Kako sam ja imala zaista puno obaveza oko dece tada, nisam ni primetila da je prošlo nekoliko meseci od kako je poslednji put bila kod nas. Sretale smo se po gradu, obećavala bi da će doći, ali nije. Dugo, dugo nije. Imala je pravilo oko druženja. Iako je predavala istoriju mojoj najstarijoj ćerki, nije bilo nikakvih privilegija zbog rodbinskih odnosa. I to smo pravilo poštovali. Jedan dan, moja najstarija ćerka i njen drug iz razreda su učili istoriju. Oboje su trebali da poprave ocene. Kako nisu bili skoncentrisani, ja sam im crtala vojske, vojskovođe i igrala se sa njima rata po kući, a svi smo bili neka od zaraćenih strana i svako je morao da zna godine koje su bile bitne za tu stranu. Taman smo naučili, kroz smeh do suza, kad je telefon zazvonio. Bila je to moja sestra. Poželela je da dođe sad na kafu. Rekla sam joj da nema problema, ali da je tu još jedan njen učenik, upravo učimo istoriju, čisto da zna. Prvi put u životu joj to nije zasmetalo. Inače bi odložila dolazak. Tad nije. Došla je, preispitala ih oboje i rekla da su odlično naučili, da se jave u utorak i da smatraju da su rešili problem. Još je donela punu kesu grickalica deci, iako joj to nije bio običaj. Njih dvoje su otišli prezadovoljni, a nas dve smo se družile satima. Ona je sva blistala, a ja sam htela da znam šta se dešavalo ovih par meseci, kad se toliko promenila. Nisam dobila nikakav odgovor, samo mi je pričala o tome kako joj se sve nešto posložilo u glavi, kako je jednostavno zadovoljna sobom i životom koji živi. Kako uvek ima opcija za promene, pa će odlučivati oko svega kad dođe vreme za to. Bila sam presretna tolikom promenom i baš sam uživala u njenom prisustvu, gledajući je tako vedru i nasmejanu. Čak se opušteno šalila i sa mojom decom. Kad je otišla, dugo mi je ostao osmeh na licu radi njene uspešne izvojevane bitke. Toliko sam bila sretna zbog nje, da sam, čini mi se, spavala sa osmehom na licu.
  A onda je došao ponedeljak, 27.2. Temperatura je bila u debelom minusu. Moja mama je otišla kod ujne na kafu i vratila se kući. Kako je ušla na vrata, tako je zazvonio telefon, a mama počela da histeriše. Ali, ovaj put nije glumila. Zaista je bila u šoku. Moja sestra se bacila u Dunav. Radnici obližnje firme su je videli dok je skakala, pa su uskočili u vodu za njom, odmah je izvukli, ali je bilo kasno. Srce joj je puklo od hladnoće. Nije stigla da se udavi. Njena sahrana je bila ogromna. Svi smo bili u šoku. Tad sam prvi put videla ujaka, tog stamenog čoveka, potpuno slomljenog. Ali je, kao i uvek, držao sve u sebi. Došli su i ostali mamini rođeni, iz Beograda, Zemuna, Nemačke. Ostale mnoge ne poznajem, iako smo rod. Mama me nije upoznala sa njima. Možda smo se i upoznali tad, na sahrani, bar neko od rodbine i ja, ali u tim momentima ne pamtim takve stvari. Kad sam došla kući sa sahrane, bivši muž, da bi me malo oraspoložio, je pozvao jedan bračni par komšija da dođu kod nas na kafu. Njih troje su pričali viceve. Ja sam, naravno, bila jaka žena. Sredila sam sve što treba oko dece, sva hrabra i stamena, bez suza i histerisanja. Kad su moja deca legla, vratila sam se kod gostiju koji su se sve više i više opuštali i smejali vicevima. Zatim sam ih zamolila da odu, jer nije ni vreme, ni mesto da se tako družimo sad. Kad su otišli, a ja proverila decu da li čvrsto spavaju, zarila sam glavu u jastuk i zajecala. Moj bivši muž i ja tada nismo bili u dobrim odnosima dobrih pet godina i ja nisam navikla na njegovu prisutnost kad je bilo šta u pitanju. Posebno tako teški momenti. A on je, shvativši da je pogrešio sa idejom o vicevima, počeo da se izvinjava zbog ponašanja, pravdajući se time da je samo hteo da me uteši. A onda mi je, ono što isto smatram užasno iritantnim, stavio ruku preko leđa, i palcem kao mazio. Zapravo, kad je čovek u takvom stanju, da jeca i ne može ni da govori, smatram da osobe poput mog bivšeg muža nemaju šta da traže u blizini. Ali je on bio jedini prisutan i još pri tom pogrešio, pa je uradio ono što me je još više iznerviralo, to trljanje palcem, dok mi nije kožu s leđa saderao na tom mestu. Onda sam skočila i više nisam mogla ni da plačem, od besa. Samo sam mu rekla da me ostavi na miru. Svejedno nije bio tu ta dva dana, od kako smo saznali za njenu smrt, do sahrane, sad više ne može ništa da uradi.
    U subotu smo pravili nedelju dana pokojnoj sestri. Nekako je mene dopalo da pridržavam ujnu sa leve, dok je ujak držao sa desne strane. Nikad, ali nikad neću zaboraviti njegove reči tokom puta do groba njihove jedinice :"Milka, sećaš se kako smo je sa devet godina vodili na kliniku? Pomogli su joj tamo, jel da da su joj pomogli? I bila je dobro. Znam da je bila dobro. Možda sam ja previše radio, ali to je sve bilo za nju, za njeno dobro. Jel da, Milka? Išla je na more, na zimovanja, bila uvek lepo obučena, doterana. Bila je omiljena i kod kolega. Jesi videla koliko je njenih kolega bilo? Svi su bili na njenoj sah... svi su bili u utorak. Znaš, Milka, ne mogu ja to, evo mene nešto ovde ščepalo u grudima i ne da mi disati. Ne mogu, Milka. Ne mogu da dišem. Danima ne mogu da dišem. Imala je sve, jel da? Sve smo joj dali i bili smo tu za nju. I baš smo pomislili da joj je dobro. Nikad nije bila tako dobro kao zadnjih nekoliko meseci. Milka, sećaš se kad je završila fakultet? Kako sam bio ponosan na nju, rekao sam joj to. Pa kad je dobila posao. Pa kad je počela u sredjoj školi da radi. Pa kad su je počeli tražiti. Jel da, Milka da su je tražili zato što je bila dobra? Uh, ne mogu disati. Ščepalo i ne pušta......" Tu je priču pričao sve vreme, dok smo dolazili do večne kuće njihove jedinice. Ujna nije mogla progovoriti tada, iako je sve pohvatala. I ko je bio na sahrani, ko je gde sedeo, ko je šta rekao, zašto je onaj uradio ovo, a onaj nije ono. Niko od nas to nije primetio. Ali ona je. I sad je gledala ko šta radi, ko s kim ide u paru, ko je stao iza koga, ko pored koga, ko je doneo sveće, ko ..
  Otišli smo kućama, kad smo završili što je trebalo. Ona praznina, kad izgubiš nekoga koga voliš je bila sveprisutna. Ja sam stalno obilazila i mamu, tih dana, češće nego inače. Stanovale smo u istom dvorištu, različitim stanovima. I ona je bila baš pogođena, iskreno joj je bilo teško. To su bili retki momenti njene iskrenosti. Opet sam sredila decu, za počinak i vratila se kod mame da je obiđem još jednom. Sedela je u fotelji i pričala s nekim telefonom. Po njenoj reakciji, nisam mogla da prepoznam da li je pričala nekome o tome šta se desilo, pa joj je došlo teško ili se još nekome nešto desilo. Prekinula je vezu sluđena od bola. Upravo su javili da se ujak obesio. Nije mogao da izdrži bol. A život bez njegove jedinice nije imao smisla. I ponovo sve ispočetka. Sahrana, groblje, kraj.
  Još neko vreme su se moji družili sa ujnom, a onda je ona počela da optužuje sve za svoju sudbinu, zaista je pukla na živce i dalje brinući tuđu brigu. Onda su prestali da se posećuju i da pričaju. Ujna je još živa, ne znam nikakve detalje o tome ko vodi brigu o njoj, niti bilo šta drugo. Pokušala je da uslovi neke ljude da je dodvore, zarad kuće, ali se ispostavilo da je tražila robove bez prava i glasa, pa su je svi napustili. Tako je ostala potpuno sama.
  Ujak dva je isto živeo sa svojom porodicom, ženom i dva sina u mom rodnom gradu. Pre nekih petnaestak godina, kad su probali sve što su mogli da odvrate mlađeg sina od narkomanije, ujak je odlučio da se vrati u Liku, u kuću njihovih roditelja. Zvao je ujnu da ide sa njim, ali ona nije mogla ostaviti sina, kakav god da je. Tako da su se rastali. Ujak je sve prepisao ujni i starijem sinu i otišao. Ujna je uvek ostala moja ujna. Ona je isto znala šta selo radi, ali je bila direktna, nekako. Nije bilo puno smicalica sa njom. Kaže, pa šta bude. Zato sam nju volela. I zato što nije napuštala decu, bez obzira na bol koji joj je sin prouzrokovao. I još uvek pravi, svih ovih godina. Njihov stariji sin i ja smo se retko kad viđali. On je radio, oženio se. Bio je pozvan sa porodicom na prvi rođendan moje najstarije ćerke. Tad su bili on i njegova žena. Oni imaju malo mlađeg sina. Ali mi nikad nismo bili pozvani kod njih, tako da se ne družimo. Kad se sretnemo, imamo onaj kurtoazni razgovor o vremenu, i našima, kako su svi dobro i to je to. A mlađi... mlađeg, iako je narkoman, jako volim. On ima srce toliko da, kad bi svi stali u njega, nikad nikom ne bi falilo ništa, niko ne bi patio, niko gladovao, niko se svađao. Svi bi živeli u miru i ljubavi. Bio je dete kad su mu sipali drogu u piće. Imao je dvanaest godina. Prvo nije shvatao šta se dešava, onda mu se dopalo, pa je tražio sam. Danas je na metadonu, ali nisam sigurna da je samo na tome. Napravio je mnoge gluposti tokom života koji je izabrao. Mnogo puta bio u zatvoru radi toga. Bio je oženjen i ima sina koji želi da postane policajac. Ima sina za primer. Njegova priča je tužno traćenje jedne dobre duše na besmisao. Ali ja ga i dalje puno volim.
  Mama ima još dva brata i dve sestre. Njih troje su u Beogradu zasnovali svoje porodice i žive i sad tamo. A jedna sestra je u Nemačkoj. Sa njima sam se viđala kad neko umre, pa dođu na sahranu. Ja sam tri puta bila kod njih, u Beogradu. Dva put, usput, pošto sam imala obaveza, pa da ne prođem da ih ne vidim. A jednom sam otišla namenski, da probam da aktiviram nepostojeći odnos. Koliko smo bliski, govori činjenica da ne znam kako mi izgleda jedna ujna, jer sam je videla dok sam bila dete. Druga ne postoji, pošto se ujak rastao. Isto tako ne znam kako izgleda mlađi sin jednog ujaka, ni ćerke od tetke. Niti znam čime se bave, niti imaju li porodicu. Znam za dve sestre, jednu od ujaka, jednu od tetke. Za ostale ne znam. I te informacije dobijem kad ih neko slučajno spomene. Tipa, znaš njeno treće dete... Pa onda neverica, ja znam samo za jedno. A ne, ona ima troje.....
   Nekad mi je bilo toliko važno da skupim svu familiju i da se družimo kao rođeni, što se kaže. I tražila sam od mame da me upozna sa njima, i od tate da me upozna sa njegovim daljnjima. Al sad smo kod mamine rodbine, pa neću širiti priču na tatine. Jednom smo mama i ja išle u grad, da potpišemo neke formulare u banci, kad sam na smrtovnici videla mladu ženu, izuzetno lepu, a meni odnekud poznatu. Mama je videla gde gledam, i samo hladno prokomentarisala:"Znaš je iz banje, sa recepcije." A kad smo produžili dalje, dodala je:"Inače, to ti je bila sestra. Da znaš."
   Bila sam toliko ljuta na te odnose koji ne postoje, a stalno sam bila pod njenim pritiskom da joj kažem s kim se družim, jer je pun grad naše rodbine koju ne poznajem. Pa što me ne upoznaš? Ali ne, nikad nije. I zaista, vrlo često se dešavalo da mi oko zapne za, što bi rekli, pravo lepog momka. Čim bi saznala njegovo ime, znala bi da smo rod. I ne tako daleki. To je baš bilo frustrirajuće. Ne zato što smo rod, nego zato što sam ja to saznavala kad smo već svi bili dovoljno veliki da je moglo svašta da bude. Tražila sam od mame da odem jednom sa njom do nekog njenog brata, čijeg mlađeg sina sam poznavala, ali sam htela upoznati i starijeg, čisto da znam ko mi je rod. Nikad nije htela da me vodi tamo. Zapravo, nikad nigde nismo otišle da upoznam "svoje". Kako sam bila već dosta inatna oko mnogo stvari, koje nisam smatrala pravednim, svoj bes sam pokazivala na, možda čudan način. Jednom, umro je neki njen brat od strica. Vidim po njoj da se nije previše potresla, ali je išla na sahranu, red je, je li? Ona odlazi, a u meni ključa. Nikad nisam čula za tog njenog brata, a on ima decu sa kojom sam se ja trebala upoznati. Dakle, to je treće koleno, ne daleka rodbina. Kako je bes u meni rastao, našla sam u svojoj glavi jedan način da joj pokažem kako nije u pravu i da pokušam da je nateram da reaguje. Pustila sam moju uobičajenu muziku u sobi, do daske. Očekivano, kad se vratila kući, odmah posle sahrane, uletela je u sobu i povikala onu poznatu rečenicu:"Jesi ti normalna? Šta će narod pomisliti? Ujak ti umro, a ti tako!" Onda sam je pitala kako mi se ujak zvao, uopšte. Nije mi odgovorila. Tad sam joj rekla da je dosta. Od danas, ne smatram rodbinom nikoga za čije postojanje nisam ni znala, dok nije osvanuo na smrtovnici. Tako je i bilo. Tako je i danas. Kako mogu znati ko je ko, kad mi niko nije rekao? Tad sam imala nekih šesnaest godina.
  U to vreme, jedan drug iz društva je odlazio u vojsku i pravio oproštajno veče. Sedela sam sa mojim društvom sa leve, a moj brat od ujaka, sa dvojicom prijatelja sa desne. To je taj brat kog sam poznavala, ali nikad nisam upoznala njegovog starijeg brata, jer nismo otišli kod njih da ga upoznam. Njegovog druga sam prvi put videla u životu, ali je bio prelep mladić. Visok, tamnoput, crn. Dok sam igrala na podijumu, prišao mi je brat i rekao kako me njegov drug čeka ispred, hoće da popričamo. Izašla sam, popričali smo, rekao mi je da mu se sviđam mesecima. A ja njemu da ga prvi put vidim sad. Smejali smo se, bio je baš fin i kulturan. Malo smo popričali, a ja sam htela da se vratim društvu. Zamolio me za drugi sastanak. Dogovorili smo i drugi, pa treći. I tako je krenulo naše zabavljanje. Nisam ga pitala ni za prezime pune dve nedelje. Dok sam sređivala sobu jedne subote, pred izlazak, moji su počeli da pričaju o rodbini koji su nam rodbina i sa mamine i tatine strane. To prezime sam čula, ali nisam imala predstavu da smo rod. Pitala sam ih ko su oni, ali su mi odgovorili da ih ne poznajem, i da ne petljam u to. Navodno je moj tata bio posvađan sa tim nekim njegovim rođakom kad je ovaj odlazio u vojsku i ta svađa se upravo završila neki dan, pa su komentarisali. Ja sam otišla svojim poslom, da što pre završim i da idem da se vidim sa mojim lepim momkom. Bili smo u poslastičarnici, pa šetali kraj Dunava, seli da gledamo talase i brodove kako prolaze, kad sam ga pitala kako se on, uopšte, preziva. Nasmejali smo se, jer nam nije bio običaj imati partnera o kome ni toliko nismo znali. Kad mi je rekao, zastala sam. Bilo je to upravo to prezime koje su moji spominjali taj dan. Isto je bilo i kad sam ja njemu rekla kako se prezivam. I njegovi su pričali danas o mojima. Rastali smo se kao drugovi, u nameri da proverimo te informacije, pre nego što se upustimo u našu priču dalje. Ali, kako da pitam tatu šta mi dođe neko ko je muško? Moj momak je imao dve sestre od rođenog strica, koje su išle sa mnom na hor. Taman. Pitaću tatu za njih dve, a ako smo mi rod, i on i ja smo. Tako je i bilo. Pitala sam tatu za njih dve, ali čim sam spomenula njihovo prezime, počeli su napadi i milion pitanja. Ali, smuvala sam kako cure idu na hor sa mnom, kako su fine, dobre i to i kako smo se zezale da pevamo kao sestre, a pošto sam čula njihovo prezime da spominje u kontekstu rodbine, eto, pitam da znam. Da, rekao je. Njihov tata ti je brat. Auh! I od mog momka tata mi je brat, što bi značilo da sam ja mom momku, zapravo, tetka. Našli smo se sutradan, plakali smo i on, i ja. Bila je to strašna situacija. Sreća, ali sreća što smo bili premladi za nešto drugo, sem poljubaca i šetnje kraj Dunava.
    Danas, družim se sa sinom i snajom i njihovom decom od onog ujaka, koga nisam poznavala, a čiji sam dan sahrane obeležila protestom glasnom muzikom. I to se družimo igrom slučaja. Njegova žena je došla kod mene, poslom, pa smo se združile. Jako sam sretna što je taj moj brat deo mog života, pa makar i od pre nekoliko meseci. Drago mi je, jer nikad pre nismo imali prilike za bratsko-sestrinske odnose. Isto mislim da smo zakomplikovali sa tim rodbinskim odnosima. Puno je lakše kad su rođeni-rođeni, a svi ostali samo rođaci. Verujem da me je i ta hladnoća u odnosima prema tom delu rodbine, formirala kao ličnost koja je naučila da je sama. Da budem jaka i izdržim sve, jer ne postoji druga opcija. Verujem da me je to definisalo i kao osobu koja traži svoju braću i sestre danas na neke druge načine. A kad nađem takve ljude, neizmerno sam sretna i zadovoljna radi toga, jer smatram da, na taj način, biram svoje bližnje i pravim svoj rodbinski krug koji će nadomestiti sve ono što nisam imala ranije.