Odrasla sam u ulici prepunoj dece. Dugo mi nije bilo jasno zašto nisam mogla da ostvarim neko duboko prijateljstvo sa njima. Danas se javimo jedni drugima, ako smo u istom društvu, popričamo, kao stari poznanici i sve je to lepo. Ali tu nema bliskosti koju viđam kod ljudi koji su odrastali tako, u velikim društvima. Od svih ljudi na svetu, moja M, je jedina sa kojom sam odrasla, baš od malena i ostala u tako bliskim odnosima. Kasnije, kroz odrastanje, bilo je mnogo razloga da ne budem bliska tom osobom, nakon što smo se družile neko vreme. Tu je postojao razlog za prekid druženja. Ali, tih tridesetak dece iz ranog detinjstva i ja, nismo uopšte u bliskim odnosima. Mnogo sam razmišljala o tome, tokom godina, ali mi je sinuo mogući razlog tek u srednjim tridesetim. Do petog razreda osnovne škole, imala sam to društvo iz ulice, iz kraja. Iako sam bila stalno sa njima, nisam bila bliska ni sa kim, samo sa mojom M. Od petog do osmog razreda, imala sam najbolju školsku drugaricu, sa kojom sam se prilično dobro slagala, nakon što smo se potukle, na kraju četvrtog razreda. Tako smo postale najbolje drugarice. I to prijateljstvo je trajalo do prvog srednje, kad se ona potpuno promenila, pokušavala da postane neko drugi i tu smo se razišle. Iz tog prijateljstva meni je ostao moj jedini i najbolji prijatelj. Moj D. U početku smo se družili preko te moje drugarice, koja je njemu bila tetka, iako je godinu dana mlađa od njega. A kasnije smo se D i ja družili na nekom drugom nivou. On je bio izuzetno inteligentan, snalažljiv, pun humora, ali nekako izuzetno specifičnog, profinjenog. I svoje najgore doživljaje je znao da upakuje u priču u kojoj bi, mi ostali, završili držeći se za stomake i plačući od smeha. On bi se smeškao dok priča. A kad nas prođe navala smeha, onda bi do nas doprla dubina izrečenog i trebalo bi da se uozbiljimo, ali je moj D nastavljao da priča, i opet sve po svome, tako da bi se jednostavno morali nastaviti smejati i tako ukrug. Retko je ostavljao priliku da se priča o njegovim problemima i situacijama u kojima se nalazio, pričajući priču za pričom. On je bio jedan od onih drugačijih, koji privlače pažnju i drže je toliko dugo, koliko ne možete ni da zamislite. A u njegovim pričama, planovima, razmišljanju o životu, nije bilo ničeg nedostižnog za njega. Jer, ko ga je imalo poznavao, znao je da on može sve. Baš sve. Ali on to nije znao, dugo. Baš dugo. Bio je talentovan toliko da je bilo nezamislivo da on nešto ne može. On je pisao pesme, priče, bio izuzetan govornik, zanimljiv, animator, bio bi fantastičan i kao glumac, zasigurno. Jednostavno, njegov život je bio predodređen, što se mene tiče, za nešto veliko, javno, popularno, nesvakidašnje. Nas dvoje smo nekako usput gradili naše prijateljstvo. Spontano. Subotom, on bi voleo da gleda naše domaće serije, a ja bi imala samo taj dan slobodan za izlazak. I onda bi otišla po njega, izvukla ga iz kuće, nek gleda reprizu, i idemo u život.
Mene je dugo spopadao neki stariji momak koji mi se ni malo nije dopadao. Ali njega to nije sprečilo da me proganja, bukvalno ide iza mene i moje drugarice i boravi u lokalima u kojima smo i nas dve bile. Bilo je to smešno, jer smo obilazile dva do tri lokala najviše u toku večeri. A on bi bio odmah nama za petama. Zamislite, uđete u lokal, vidite da vam ne odgovara atmosfera, on ulazi za vama, vi izlazite i idete u drugi, a on i dalje za vama. I uvek te ruke u džepovima i onaj pogled kao divlja mačka kad lovi plen. Jedne prilike, moj D je bio u disku sa mnom i još nekoliko naših drugarica i njihovih drugarica. Kad je došao taj dosadni do mene, pijan toliko da nije mogao da govori. Ja sam naskočila na pult između dva poker aparata i zamolila jednu iz društva da mu uzme tek doneto mu pivo i podeli ga sa društvom. Ona bi sto puta kretala i ustuknula. Onda je prišao moj D, pitao šta se dešava. Rekla sam da mi ovaj priča, ništa ne razumem, ali mu je pivo nenačeto tu, pa šteta da propadne. Moj D je shvatio momentalno šta sam htela, zamenio mu punu bocu praznom, a punu dodao našim curama. Taj dosadni je bio toliko pijan da je potegao iz flaše, video da je prazna i poručio drugu, ne shvatajući šta se upravo desilo. A ja sam iskoristila taj momenat da odem iz diska.
Moj D je imao težak život, ali ne želim detaljisati oko toga, bez njegove dozvole. Kako to obično biva, slični se nađu, pa smo se mi u našim drugačijim mukama, nekako našli. A oboje smo imali tu crtu da bol sakrivamo humorom, tako da smo uvek imali zajedničkih ludorija. Ali, kroz silna smejanja, prepoznali smo kvalitete jedno drugog, a to je bilo dovoljno da nam prjateljstvo traje i dan-danas. Moj D je radio svašta. Bio je portir u jednoj firmi, gde sam ja nekad odlazila, umesto da izađem u grad, da mu pravim društvo, kad je radio noćnu. Bili smo atrakcija, tako u duetu, njegovim kolegama i koleginicama, koji bi se zatekli tamo u tom momentu. Onda je on radio u lokalnom radiju. A onda je otišao da živi na more. Tad se nismo čuli nekoliko godina, mada sam uvek nekako čula neke novosti o njemu. U međuvremenu, ja sam se udala drugi put, izrodila decu, prošla taj neki deo života. Jedne prilike, sedela sam sa bivšim mužem i decom u centru, u poslastičarnici, kad sam videla mog D. Ništa nisam rekla mom mužu, samo sam skočila, vrisnula i odjurila do njega da ga pozdravim, zagrlim, izljubim. Nismo se videli toliko dugo, a tako mi je bio srcu drag. Obećao je da će doći da se ispričamo. I jeste. Kad je odlazio, rekao mi je nešto predivno, što nikad nisam zaboravila: "S tobom je nekako tako lako pričati. Nismo se videli sedam godina, a komunikacija je tekla kao da smo juče bili na kafi, a danas samo nastavili razgovor koji nikad nije ni prestajao." Da, to je bila ta posebnost koja je specifična za naš odnos.
Bilo mi je divno slušati ga kako radi kao TV voditelj, kako je imao prilike ostvariti deo svojih snova kroz taj posao. Isto tako me je duša bolela kad sam slušala kako se patio sa druge strane, jer nigde nije idealno, a izuzetno je teško početi život sam, u drugoj državi, gradu, potpuno sam. Isto tako sam bila toliko neizmerno ponosna na njega. Ponosna, jer je dozvolio sebi da pokaže deo talenta koji poseduje. Ponosna. što se snalazi tamo negde u tuđini, koja je njemu postala dom. Ponosna, što nije podlegao tolikom pritisku kad si drugačiji, a u malom mestu, pa odudaraš od okoline. Ponosna što je ostao ono što je oduvek bio, samo nadograđen kao osoba, kao pojava, kao ličnost. Bila sam baš preplavljena emocijama, kao da sam ja ostvarila najveći san, ili bar išla ka tome. Oni koji su odrastali drugačiji u malim mestima, znaju koliko se teško otrgnuti od malograđanskih komentara i usađenih moralnih ograničenja, koja ništa dobro ne nose u sebi. A on je baš to uradio. Bio je to, u mojim očima, ogromni uspeh, pored svih nedaća koje je imao na tom putu. I baš sam bila srećna radi njega.
A onda smo uveli internet, pa tako nastavili naše prijateljstvo. Godine su prošle, nismo više deca koja mogu svaku emociju da sakriju humorom. I on i ja smo tu sposobnost izgubili u ovim godinama, pa smo počeli da vodimo drugačije razgovore. Ne smatram to lošom osobinom, naravno. Oboje smo shvatili da skrivanje ne briše problem, tako da je bolje pričati o tome i naći rešenje ili ga podeliti sa prijateljem, pa ti bude lakše. Tako smo produbili naš odnos, tokom zadnjih nekoliko godina.
Pre nekoliko godina, kad sam mu javila da sam se rastala i da počinjem sve ispočetka, usput sam mu rekla da želim tetovažu. Oduvek mi je bila želja da imam jednu, na leđima, na lopatici, malu ali smislenu. Došao je u naš rodni grad, pozvao me, probudio jedno popodne i rekao da tražim sliku za tetovažu, pošto on dolazi i dovodi svog brata koji se bavi tetoviranjem. I radi to fantastično. Jaoj, kako sam samo skočila iz kreveta, na brzinu otišla na komp, našla sliku koja mi se dopala. A onda su njih dvojica došla, moj D je puštao pesme na kompu i nas dvoje smo pevali, dok me je njegov brat tetovirao i pogledavao s vremena na vreme. Onda me pitao jesam li sigurna da mi je to prva tetovaža, kad sam potvrdila, reče mi da još nije imao nekoga ko peva dok se tetovira, obično jauču, stiskaju zube i slično. Ali ono što on nije razumeo, moj D je bio tu, nas dvoje smo pevali, a on me upravo tetovira, ostvaruje mi želju. Rekla sam mom D da ću platu dobiti za koji dan, ali mi je odgovorio da ćemo se dogovoriti. Kad je tetovaža bila gotova, njih dvojica su krenula kući, ja sam ih pratila, a moj D mi je rekao da mi je to poklon od njega za novi početak, koji zaslužujem. Bila sam ganuta, to niko nikad nije uradio za mene. Kad su otišli, pogledala sam na ogledalu srce koje znači ljubav, iz koga vire tri ruže koje predstavljaju moje tri ćerke. To su simboli koji su mi najbitniji u životu. Bili, zapravo. Danas, ljubav je i dalje ono što mi je najbitnije u životu, a to srce predstavlja mene i mog muža i ljubav prema deci i životu i svemu. Tri ruže i dalje predstavljaju moje ćerke. Ali, svaki dan očekujemo i rođenje sina i upravo smišljamo koji simbol da dodamo tetovaži, da predstavlja njega.
Svaki put, kad bi moj D. došao u posetu u naš rodni grad i javio mi se da ima samo pet minuta vremena, bila bi presrećna što ga opet vidim. I nikad nije ostao pet minuta. Ne znam da li je to izvodljivo u našem slučaju, zapravo. Dok smo odrastali, a to ću pisati u drugoj priči, ja sam gledala u šolju, kasnije sam počela da izučavam Ciganski tarot, pa sam mu prorekla veliki uspeh i odlazak preko velike bare. Kaže moj D, dok je bio tu gde jeste, nije mu bilo jasno kako bi mogao otići bilo gde, u uslovima u kojima je živeo. Ali, prilika mu se ukazala i on je iskoristio. Pre nego što je otišao preko bare, posetio me je. Bila sam sigurna da će uspeti, da će tamo ceniti njegove talente, čim mu se ukaže prilika da ih pokaže. Danas tek nemam dovoljno reči da opišem koliko sam ponosna na njega, kad je otišao korak dalje i upravo radi na tome da ostvari svoj san do kraja. Sad može, ima priliku i koristi je. Uspeh ne dolazi preko noći, a on se i danas bavi nečim što ne možeš nazvati običnim. Za takve stvari, uspeh dolazi još sporije, zato mu želiim mnogo strpljenja, dok njegov rad ne dođe do srca ljudi koji će prepoznati njegovu veličinu i talenat koji je neosporan i vinuti ga u zvezde, gde pripada oduvek. Ja dobro znam koliko je koštao njegov put do toga i znam da boli, ali je vredno.
Kao što znam da neki ljudi, uključujući tu i mog D i mene, ne mogu da se vežu za bilo koga. Kao što se ja nisam vezala za one sa kojima sam odrastala, sem moje M koju ne dam nikome na svetu, tako mi je i moj D jedini koji je skoro oduvek tu i koga isto tako ne dam ni za šta na svetu. On je neko kome se divim, koga izuzetno poštujem, na koga sam posebno ponosna zbog puta koji je prošao i načina na koji je to uradio, i truda i ljubavi koji sad ulaže da ostvari svoj san do kraja. Ja znam da će uspeti, ne samo radi osećaja koji imam u vezi njega. Ne zato što ga volim. Nego zato što je toliko poseban, toliko divno drugačiji od drugih a za to mu treba posebna publika, koja će ga prepoznati i odvesti do vrha, gde pripada. I zaista nije bitno koliko ti ljudi prođe kroz život, bitni su samo oni što ostanu dovoljno dugo da ostave neizbrisiv trag. Te ljude nosiš sa sobom uvek i zauvek jer su neodvojivi deo tebe.
Mene je dugo spopadao neki stariji momak koji mi se ni malo nije dopadao. Ali njega to nije sprečilo da me proganja, bukvalno ide iza mene i moje drugarice i boravi u lokalima u kojima smo i nas dve bile. Bilo je to smešno, jer smo obilazile dva do tri lokala najviše u toku večeri. A on bi bio odmah nama za petama. Zamislite, uđete u lokal, vidite da vam ne odgovara atmosfera, on ulazi za vama, vi izlazite i idete u drugi, a on i dalje za vama. I uvek te ruke u džepovima i onaj pogled kao divlja mačka kad lovi plen. Jedne prilike, moj D je bio u disku sa mnom i još nekoliko naših drugarica i njihovih drugarica. Kad je došao taj dosadni do mene, pijan toliko da nije mogao da govori. Ja sam naskočila na pult između dva poker aparata i zamolila jednu iz društva da mu uzme tek doneto mu pivo i podeli ga sa društvom. Ona bi sto puta kretala i ustuknula. Onda je prišao moj D, pitao šta se dešava. Rekla sam da mi ovaj priča, ništa ne razumem, ali mu je pivo nenačeto tu, pa šteta da propadne. Moj D je shvatio momentalno šta sam htela, zamenio mu punu bocu praznom, a punu dodao našim curama. Taj dosadni je bio toliko pijan da je potegao iz flaše, video da je prazna i poručio drugu, ne shvatajući šta se upravo desilo. A ja sam iskoristila taj momenat da odem iz diska.
Moj D je imao težak život, ali ne želim detaljisati oko toga, bez njegove dozvole. Kako to obično biva, slični se nađu, pa smo se mi u našim drugačijim mukama, nekako našli. A oboje smo imali tu crtu da bol sakrivamo humorom, tako da smo uvek imali zajedničkih ludorija. Ali, kroz silna smejanja, prepoznali smo kvalitete jedno drugog, a to je bilo dovoljno da nam prjateljstvo traje i dan-danas. Moj D je radio svašta. Bio je portir u jednoj firmi, gde sam ja nekad odlazila, umesto da izađem u grad, da mu pravim društvo, kad je radio noćnu. Bili smo atrakcija, tako u duetu, njegovim kolegama i koleginicama, koji bi se zatekli tamo u tom momentu. Onda je on radio u lokalnom radiju. A onda je otišao da živi na more. Tad se nismo čuli nekoliko godina, mada sam uvek nekako čula neke novosti o njemu. U međuvremenu, ja sam se udala drugi put, izrodila decu, prošla taj neki deo života. Jedne prilike, sedela sam sa bivšim mužem i decom u centru, u poslastičarnici, kad sam videla mog D. Ništa nisam rekla mom mužu, samo sam skočila, vrisnula i odjurila do njega da ga pozdravim, zagrlim, izljubim. Nismo se videli toliko dugo, a tako mi je bio srcu drag. Obećao je da će doći da se ispričamo. I jeste. Kad je odlazio, rekao mi je nešto predivno, što nikad nisam zaboravila: "S tobom je nekako tako lako pričati. Nismo se videli sedam godina, a komunikacija je tekla kao da smo juče bili na kafi, a danas samo nastavili razgovor koji nikad nije ni prestajao." Da, to je bila ta posebnost koja je specifična za naš odnos.
Bilo mi je divno slušati ga kako radi kao TV voditelj, kako je imao prilike ostvariti deo svojih snova kroz taj posao. Isto tako me je duša bolela kad sam slušala kako se patio sa druge strane, jer nigde nije idealno, a izuzetno je teško početi život sam, u drugoj državi, gradu, potpuno sam. Isto tako sam bila toliko neizmerno ponosna na njega. Ponosna, jer je dozvolio sebi da pokaže deo talenta koji poseduje. Ponosna. što se snalazi tamo negde u tuđini, koja je njemu postala dom. Ponosna, što nije podlegao tolikom pritisku kad si drugačiji, a u malom mestu, pa odudaraš od okoline. Ponosna što je ostao ono što je oduvek bio, samo nadograđen kao osoba, kao pojava, kao ličnost. Bila sam baš preplavljena emocijama, kao da sam ja ostvarila najveći san, ili bar išla ka tome. Oni koji su odrastali drugačiji u malim mestima, znaju koliko se teško otrgnuti od malograđanskih komentara i usađenih moralnih ograničenja, koja ništa dobro ne nose u sebi. A on je baš to uradio. Bio je to, u mojim očima, ogromni uspeh, pored svih nedaća koje je imao na tom putu. I baš sam bila srećna radi njega.
A onda smo uveli internet, pa tako nastavili naše prijateljstvo. Godine su prošle, nismo više deca koja mogu svaku emociju da sakriju humorom. I on i ja smo tu sposobnost izgubili u ovim godinama, pa smo počeli da vodimo drugačije razgovore. Ne smatram to lošom osobinom, naravno. Oboje smo shvatili da skrivanje ne briše problem, tako da je bolje pričati o tome i naći rešenje ili ga podeliti sa prijateljem, pa ti bude lakše. Tako smo produbili naš odnos, tokom zadnjih nekoliko godina.
Pre nekoliko godina, kad sam mu javila da sam se rastala i da počinjem sve ispočetka, usput sam mu rekla da želim tetovažu. Oduvek mi je bila želja da imam jednu, na leđima, na lopatici, malu ali smislenu. Došao je u naš rodni grad, pozvao me, probudio jedno popodne i rekao da tražim sliku za tetovažu, pošto on dolazi i dovodi svog brata koji se bavi tetoviranjem. I radi to fantastično. Jaoj, kako sam samo skočila iz kreveta, na brzinu otišla na komp, našla sliku koja mi se dopala. A onda su njih dvojica došla, moj D je puštao pesme na kompu i nas dvoje smo pevali, dok me je njegov brat tetovirao i pogledavao s vremena na vreme. Onda me pitao jesam li sigurna da mi je to prva tetovaža, kad sam potvrdila, reče mi da još nije imao nekoga ko peva dok se tetovira, obično jauču, stiskaju zube i slično. Ali ono što on nije razumeo, moj D je bio tu, nas dvoje smo pevali, a on me upravo tetovira, ostvaruje mi želju. Rekla sam mom D da ću platu dobiti za koji dan, ali mi je odgovorio da ćemo se dogovoriti. Kad je tetovaža bila gotova, njih dvojica su krenula kući, ja sam ih pratila, a moj D mi je rekao da mi je to poklon od njega za novi početak, koji zaslužujem. Bila sam ganuta, to niko nikad nije uradio za mene. Kad su otišli, pogledala sam na ogledalu srce koje znači ljubav, iz koga vire tri ruže koje predstavljaju moje tri ćerke. To su simboli koji su mi najbitniji u životu. Bili, zapravo. Danas, ljubav je i dalje ono što mi je najbitnije u životu, a to srce predstavlja mene i mog muža i ljubav prema deci i životu i svemu. Tri ruže i dalje predstavljaju moje ćerke. Ali, svaki dan očekujemo i rođenje sina i upravo smišljamo koji simbol da dodamo tetovaži, da predstavlja njega.
Svaki put, kad bi moj D. došao u posetu u naš rodni grad i javio mi se da ima samo pet minuta vremena, bila bi presrećna što ga opet vidim. I nikad nije ostao pet minuta. Ne znam da li je to izvodljivo u našem slučaju, zapravo. Dok smo odrastali, a to ću pisati u drugoj priči, ja sam gledala u šolju, kasnije sam počela da izučavam Ciganski tarot, pa sam mu prorekla veliki uspeh i odlazak preko velike bare. Kaže moj D, dok je bio tu gde jeste, nije mu bilo jasno kako bi mogao otići bilo gde, u uslovima u kojima je živeo. Ali, prilika mu se ukazala i on je iskoristio. Pre nego što je otišao preko bare, posetio me je. Bila sam sigurna da će uspeti, da će tamo ceniti njegove talente, čim mu se ukaže prilika da ih pokaže. Danas tek nemam dovoljno reči da opišem koliko sam ponosna na njega, kad je otišao korak dalje i upravo radi na tome da ostvari svoj san do kraja. Sad može, ima priliku i koristi je. Uspeh ne dolazi preko noći, a on se i danas bavi nečim što ne možeš nazvati običnim. Za takve stvari, uspeh dolazi još sporije, zato mu želiim mnogo strpljenja, dok njegov rad ne dođe do srca ljudi koji će prepoznati njegovu veličinu i talenat koji je neosporan i vinuti ga u zvezde, gde pripada oduvek. Ja dobro znam koliko je koštao njegov put do toga i znam da boli, ali je vredno.
Kao što znam da neki ljudi, uključujući tu i mog D i mene, ne mogu da se vežu za bilo koga. Kao što se ja nisam vezala za one sa kojima sam odrastala, sem moje M koju ne dam nikome na svetu, tako mi je i moj D jedini koji je skoro oduvek tu i koga isto tako ne dam ni za šta na svetu. On je neko kome se divim, koga izuzetno poštujem, na koga sam posebno ponosna zbog puta koji je prošao i načina na koji je to uradio, i truda i ljubavi koji sad ulaže da ostvari svoj san do kraja. Ja znam da će uspeti, ne samo radi osećaja koji imam u vezi njega. Ne zato što ga volim. Nego zato što je toliko poseban, toliko divno drugačiji od drugih a za to mu treba posebna publika, koja će ga prepoznati i odvesti do vrha, gde pripada. I zaista nije bitno koliko ti ljudi prođe kroz život, bitni su samo oni što ostanu dovoljno dugo da ostave neizbrisiv trag. Te ljude nosiš sa sobom uvek i zauvek jer su neodvojivi deo tebe.
Comments
Post a Comment