I u "moje vreme" bilo je normalno da se deci slavi svaki rođendan. Makar nekom torticom da se obeleži taj dan. Ali, moji roditelji nisu marili za moj, tako da sam proslavila samo dva dok sam bila sa njima, a kasnije, valjda po navici, još samo jedan. Bili su to deseti, šestnaesti i trideset i peti.
Deseti rođendan je bio relativno normalan. Mama je napravila tortu, skupilo se društvo iz ulice, pa smo se zabavljali kako smo znali i umeli. Puštali smo muziku, birali partnere za ples, svi smo se otimali oko izvesnog V. koji je dolazio kod babe i dede u naš gradić. Inače je živeo u Beogradu. Dok smo se mi ludo zabavljali, a meni je bilo najlepše jer sam mogla da plešem sa V. do mile volje, pošto sam bila slavljenica, pa sam prva birala partnera, zvala me je mama da dođem kod nje u kuhinju. Kad sam otišla tamo, počela je da reži na mene, da me spopada i napada kako se ja najviše i najglasnije smejem, kako se samo ja čujem dok pričam, svi su ostali bili baš fina i kulturna deca, ja se večito izdvajam svojom galamom i napadnim ponašanjem i sve tako ukrug. Naravno da mi je ubila volju za slavljem, ali sam morala da se vratim tamo, utišana iz ko zna kog razloga. Tad sam pustila druge da biraju V. a ja sam sedela i gledala ih kako igraju, smeškajući se. Morala sam, jer kakav je to rođendan kad slavljenica plače. Sem toga, to mi je postala dnevna rutina, sakrivati osmehom ono što zapravo osećam. Dok su oni igrali, meni je pala na pamet nedavna scena, gde sam roditelje, posle svađe, klečeći molila da mi priznaju da sam usvojeno dete. Tako sam se osećala i sad. Poniženo, napadno, nedovoljno dobro. A ono što je bilo interesantno, svi su galamili, svi su se smejali, svi su bili podjednako glasni, ali mi je mama rekla da ja sebe ne čujem, pa zato ne primećujem da sam ja baš ubedljivo najglasnija. Zato sam se utišala toliko, da su me pitali šta mi je. Nije mi bilo ništa, samo više nisam bila tako vesela i raspoložena i nisam smela biti glasna, jer se ja najviše čujem. U tom momentu, stigla mi je tetka i donela sladoled tortu iz radnje. Auuuu, al je to bilo neobično u ono vreme, pogotovo za moju porodicu. A koliko sam videla i ostala deca su bila oduševljena tom tortom. Međutim, to je bio dodatni udarac za mamu. Sad ćemo svi jesti sladoled tortu, a ona je napravila drugu. Zapravo, napravila je kolač koji pravi svake godine na svaki datum- rođendane, Uskrs, Božić, Novu Godinu.. To je kolač koji ja ni danas ne volim, iako je jeftin i ukusan, ali me jako podseća na to vreme kad je samo on postojao u maminom meniju. A znala je da pravi sve i svašta. Samo nije imala volju. Kad smo pojeli sladoled tortu, videla sam da je mama ljuta zbog uzalud uloženog truda, ali se pravila da je sve u redu. Ali ja sam znala da će to biti kratkog veka. Uskoro nas je ponudila svojom tortom, da nas se reši. Samo nekoliko dece je moglo da jede još. Na brzinu nam je isekla po parče, sklonila je i kad je videla da smo gotovi, rekla nam da idemo na ulicu. To je značilo kraj slavlja. Nisam imala ni svećice. To je bio prvi deo rođendana. Na ulici sam se igrala sa društvom, ali sam dobro znala da me lekcija o ponašanju čeka kad se vratim u kuću. Tako je i bilo. Ponovo je počela sve ispočetka, kako sam najglasnija, najnaprasitija, uvek se izdvajam i to ne na lep način i slično. .I tako satima, dok sam sklanjala suđe i raskrčivala kuću. Otišla sam spavati u suzama. A pošto je nekoliko dece ostalo da se igra napolju, slušala sam ih kako galame dok se dovikuju, kao i uvek što je bilo. I ja sam tako galamila kad sam sa njima. Sem toga, nemam kapacitet glasa toliki da budem glasnija od njih. Moja M. je imala. Sa njom sam odrasla i nju jako volim, a priču o njoj ću ispričati posebno. Ali moja M ima taj kapacitet da nas sve nadjača i nadviče, što je nekad i radila,ali njoj niko nije govorio da je glasna. To je bila ona.
Šesnaesti rođendan je bilo doba kad sam imala veliko društvo. Moja M. je počela da puši par meseci pre mog rođendana, a ja sam je proganjala po gradu, pokušavala da joj naredim da baci cigarete, govorila da će umreti od njih, ali se ona samo smejala i nastavila da puši. Mislila sam da je luda, ali nisam mogla ništa da uradim da je odgovorim. Na moj šesnaesti rođendan, morala sam da pripremim tortu, kolače, ono šta već ide za rođendane, i da pomognem mami da napravi kiflice. Kad smo sve završile, dogovor je bio da će moji otići na vikendicu i da će tamo biti dok se vidi. Gosti su došli u pet. Taman smo se lepo zabavljali, kad su se moji vratili. Nisu bili van kuće više od sat i po vremena. Tata je tražio svoj mir, bio je strašno nervozan kad ga nema, a rođendan je bio u dnevnoj sobi, gde su moji i spavali, tako da sam morala da izmislim nešto da izvučem društvo iz kuće i oslobodim tati sobu. Predložila sam im da odemo do Dunava, što su oni oberučke predložili. Znam da me je suđe čekalo kad obavim rođendan, to se podrazumevalo, ali ga nisam mogla sad prati, dok su oni tu, pa sam samo iznela sve iz dnevne sobe i ostavila u kuhinji. Društvo je bilo na dvorištu, dok sam ja to radila. Mama me je, opet režeći podsećala kako ne smem zaboraviti da je suđe moje, ona neće da ima ništa sa tim, i da mi ne padne na pamet da uradim neke gluposti. Nije mi bilo jasno na šta misli, trebalo bi da slavim rođendan, nikakve gluposti mi nisu padale na pamet. Niti sam znala o čemu ona to priča. Inače, imali smo veliku šupu u dnu dvorišta, a ja sam htela da tamo slavimo taj moj rođendan. Razlozi za to su bili evidentni, znala sam da, dok god su moji u blizini , nema opuštanja. Znala sam da u njihovom prisustvu, ništa ne može da se desi, jer drže situaciju pod kontrolom. Isto sam znala da kritike ne ginu, ma šta ja uradila. Ili ne. Nisu mi dali da slavim tamo. Zato smo otišli kao oterani u šetnju, da im ne smetamo. Iako sam ja to odradila tako da niko nije shvatio smisao te šetnje i bilo nam je super, ja sam znala i to je bilo dovoljno. A bilo je lepo i da se moje društvo ne oseća proterano sa mog rođendana, što se dogodilo malo pre nego što bi se desilo da ja nisam izmislila tu šetnju. Sreća pa smo bili takvi da nam nije bilo bitno gde se nalazimo, dok smo zajedno i dok nam je lepo. Moja velika želja oduvek je bila da naučim da sviram gitaru. To su svi znali, mama posebno. Jednostavno, volim zvuk gitare, a muzika je bila jedan od mojih ventila koji su me spašavali u kritičnim momentima. I dan danas moja deca znaju da, kad pustim muziku do daske i pevam tako da se nadvikujem sa pevačima, treba da me ostave na miru, jer mi se nakupilo nečega što drugačije ne mogu ili ne želim da izbacim iz sebe. I nakon tih nekih petnaestak minuta, pola sata, budem potpuno mirna. Preporođena. Gitara mi je bila vrlo bliska baš zbog toga. Volela sam njen zvuk, a da sam je naučila svirati, ona bi bila moj mnogo tiši ventil. Sem toga, u to vreme sam pisala puno pesama, čak i izmišljala melodije za neke od njih, pa mi je gitara mogla poslužiti za neku buduću karijeru. Zaista sam imala talenat za to. Kaže moja M. :"Joooj, kad se samo setim kad ne znamo šta ćemo raditi, pa ti kažeš-ajmo pisati pesme! Ja te gledam, ti pišeš li pišeš, a meni ništa na pamet ne pada.". Pisanje kratkih priča, knjiga, pesama, crtanje i sport su bili moji ventili. I u sportu i u pisanju sam bila dovoljno dobra. Za oba bi hobija mogla reći da sam prva postava. A crtanje mi je dolazilo u talasima. Ili mogu ili ne mogu da nacrtam nešto lepo. Tako je i danas.
Kad smo dočekali zalazak sunca na Dunavu, otišli smo u grad, bilo gde, samo da nam bude zabavno i dalje. Naišli smo na finu atmosferu u jednom kafiću i smestili se u dva separea. Tu je bio jedan lokalni muzičar koji je bio poznat i po tome što, tokom nastupa često koristi samo gitaru i usnu harmoniku. Kad su ga videli moji iz društva, znajući za moju želju da naučim da sviram gitaru, prišli su mu i zamolili ga da me podučava. Auh, ja nisam pričala sa roditeljima, a to je bio nezamisliv dogovor, bez njih. Prišao mi je i rekao da nema problema, ako želim, naučiće me. Joooj, kako sam samo bila u oblacima. Pa ispuniće mi se jedna od najvećih želja tada. Rekla sam mu da moram da pričam sa roditeljima i onda ću mu se javiti. Jedva sam čekala da se vratim kući da ih pitam, ali imala sam još nešto više od sat vremena dozvolu da budem u gradu, pa sam ostala sa društvom. Jedina sam imala izlaz do ponoći, svi ostali su mogli ostati dokle hoće, iako nisu ostajali puno duže, bili su puno opušteniji jer nisu morali gledati stalno na sat. Kad je moje vreme došlo, pozdravila sam se sa njima, i, kao i obično, otrčala kući, jer drugačije ne bih stigla na vreme. I kao što to uvek biva, na vratima me je sačekala bela spavaćica moje mame. Ali ja sam ovaj put bila toliko raspoložena da mi nije smetala. Sva u entuzijastičnom raspoloženju sam počela da je ispitujem za dozvolu da me taj čovek uči da sviram gitaru. On je bio oženjen našom komšinicom, pa sam smatrala da je to odlično, jer moji je znaju. Tako da smo se mogli dogovoriti da vežbam kod njih, kad smo svo troje tamo ili ako on dođe kod mene, tu su moji roditelji. I tata se probudio, digao iz kreveta i došao da čuje što sam ja tako vesela. Kad sam mu rekla, smrknuo se kao crni oblak,a iz njega su počele da sevaju munje i udaraju gromovi. Ni pod tačkom razno nije bilo moguće da se moja želja ostvari. Ako ja odem kod njih kući, ljudi će početi da misle da se kurvam. A isto i ako on bude dolazio kod nas. Šta ljudi znaju jesmo li mi sami ovde ili tamo i ta opcija prosto ne može da se desi. Posebno mi je naglasio da mi ne padne na pamet da nešto izmudrujem i da se tajno organizujem za te sastanke, jer bolje da me nema. Mama se složila sa tatom, kao i uvek mu je upadala u reč dok priča, povlađujući i potvrđujući sve što on kaže. Džaba je bilo što sam ih molila da jedno od njih uvek idu sa mnom, da budu sigurni da su to samo časovi gitare, ali ni to nije dolazilo u obzir. Tako se moja najveća želja istopila u trenu. A baš sam se lepo tešila na putu za kući, da će možda ovaj put pristati na nešto što meni znači, samo zato što mi je rođendan.
Kasnije, kad sam ispričala drugu priču o tome, na njegovo insistiranje da mu ispričam detalje, njemu je bilo jako čudno što moji na taj način razmišljaju o bilo čemu što ima veze sa muškim delom sveta. On je primetio da to nije prvi put da sam ograničena u druženju sa muškim svetom, s njihove strane, jer su oni uvek u strahu od toga šta će ljudi reći i da se ne prokurvam. Do tad, nisam ni razmišljala o tome, jer mi je to bilo usađeno od malih nogu, pa sam smatrala takav pristup normalnim. Ali, kad mi je on to izložio, zapitala sam se šta se dešava, ali mi godinama odgovor na to nije pao na pamet. Neke stvari prihvatiš kao takve, bez pitanja, jer ne poznaješ drugačije okolnosti. A okolnosti u mojoj porodici su bile drugačije od mnogih. Posle razgovora sa mamom, predhodno veče, dok sam sklanjala i prala suđe, videla sam šest cigareta koje su ostale mom društvu. Između ostalih, bile su i dve cigarete Classic-a. Kad sam završila sređivanje, uzela sam jedan Klasik, jer je moja M. rekla da su to najbolje cigarete na svetu, otišla u šupu i zapalila moju prvu cigaretu. Bila je gorka, gadna, sve ono što prva cigareta obično bude, ali je i dalje bila bolja od ukusa razočarenja i obeshrabrenosti koji mi je ostao posle zatvaranja vrata mojim časovima gitare.
Deseti rođendan je bio relativno normalan. Mama je napravila tortu, skupilo se društvo iz ulice, pa smo se zabavljali kako smo znali i umeli. Puštali smo muziku, birali partnere za ples, svi smo se otimali oko izvesnog V. koji je dolazio kod babe i dede u naš gradić. Inače je živeo u Beogradu. Dok smo se mi ludo zabavljali, a meni je bilo najlepše jer sam mogla da plešem sa V. do mile volje, pošto sam bila slavljenica, pa sam prva birala partnera, zvala me je mama da dođem kod nje u kuhinju. Kad sam otišla tamo, počela je da reži na mene, da me spopada i napada kako se ja najviše i najglasnije smejem, kako se samo ja čujem dok pričam, svi su ostali bili baš fina i kulturna deca, ja se večito izdvajam svojom galamom i napadnim ponašanjem i sve tako ukrug. Naravno da mi je ubila volju za slavljem, ali sam morala da se vratim tamo, utišana iz ko zna kog razloga. Tad sam pustila druge da biraju V. a ja sam sedela i gledala ih kako igraju, smeškajući se. Morala sam, jer kakav je to rođendan kad slavljenica plače. Sem toga, to mi je postala dnevna rutina, sakrivati osmehom ono što zapravo osećam. Dok su oni igrali, meni je pala na pamet nedavna scena, gde sam roditelje, posle svađe, klečeći molila da mi priznaju da sam usvojeno dete. Tako sam se osećala i sad. Poniženo, napadno, nedovoljno dobro. A ono što je bilo interesantno, svi su galamili, svi su se smejali, svi su bili podjednako glasni, ali mi je mama rekla da ja sebe ne čujem, pa zato ne primećujem da sam ja baš ubedljivo najglasnija. Zato sam se utišala toliko, da su me pitali šta mi je. Nije mi bilo ništa, samo više nisam bila tako vesela i raspoložena i nisam smela biti glasna, jer se ja najviše čujem. U tom momentu, stigla mi je tetka i donela sladoled tortu iz radnje. Auuuu, al je to bilo neobično u ono vreme, pogotovo za moju porodicu. A koliko sam videla i ostala deca su bila oduševljena tom tortom. Međutim, to je bio dodatni udarac za mamu. Sad ćemo svi jesti sladoled tortu, a ona je napravila drugu. Zapravo, napravila je kolač koji pravi svake godine na svaki datum- rođendane, Uskrs, Božić, Novu Godinu.. To je kolač koji ja ni danas ne volim, iako je jeftin i ukusan, ali me jako podseća na to vreme kad je samo on postojao u maminom meniju. A znala je da pravi sve i svašta. Samo nije imala volju. Kad smo pojeli sladoled tortu, videla sam da je mama ljuta zbog uzalud uloženog truda, ali se pravila da je sve u redu. Ali ja sam znala da će to biti kratkog veka. Uskoro nas je ponudila svojom tortom, da nas se reši. Samo nekoliko dece je moglo da jede još. Na brzinu nam je isekla po parče, sklonila je i kad je videla da smo gotovi, rekla nam da idemo na ulicu. To je značilo kraj slavlja. Nisam imala ni svećice. To je bio prvi deo rođendana. Na ulici sam se igrala sa društvom, ali sam dobro znala da me lekcija o ponašanju čeka kad se vratim u kuću. Tako je i bilo. Ponovo je počela sve ispočetka, kako sam najglasnija, najnaprasitija, uvek se izdvajam i to ne na lep način i slično. .I tako satima, dok sam sklanjala suđe i raskrčivala kuću. Otišla sam spavati u suzama. A pošto je nekoliko dece ostalo da se igra napolju, slušala sam ih kako galame dok se dovikuju, kao i uvek što je bilo. I ja sam tako galamila kad sam sa njima. Sem toga, nemam kapacitet glasa toliki da budem glasnija od njih. Moja M. je imala. Sa njom sam odrasla i nju jako volim, a priču o njoj ću ispričati posebno. Ali moja M ima taj kapacitet da nas sve nadjača i nadviče, što je nekad i radila,ali njoj niko nije govorio da je glasna. To je bila ona.
Šesnaesti rođendan je bilo doba kad sam imala veliko društvo. Moja M. je počela da puši par meseci pre mog rođendana, a ja sam je proganjala po gradu, pokušavala da joj naredim da baci cigarete, govorila da će umreti od njih, ali se ona samo smejala i nastavila da puši. Mislila sam da je luda, ali nisam mogla ništa da uradim da je odgovorim. Na moj šesnaesti rođendan, morala sam da pripremim tortu, kolače, ono šta već ide za rođendane, i da pomognem mami da napravi kiflice. Kad smo sve završile, dogovor je bio da će moji otići na vikendicu i da će tamo biti dok se vidi. Gosti su došli u pet. Taman smo se lepo zabavljali, kad su se moji vratili. Nisu bili van kuće više od sat i po vremena. Tata je tražio svoj mir, bio je strašno nervozan kad ga nema, a rođendan je bio u dnevnoj sobi, gde su moji i spavali, tako da sam morala da izmislim nešto da izvučem društvo iz kuće i oslobodim tati sobu. Predložila sam im da odemo do Dunava, što su oni oberučke predložili. Znam da me je suđe čekalo kad obavim rođendan, to se podrazumevalo, ali ga nisam mogla sad prati, dok su oni tu, pa sam samo iznela sve iz dnevne sobe i ostavila u kuhinji. Društvo je bilo na dvorištu, dok sam ja to radila. Mama me je, opet režeći podsećala kako ne smem zaboraviti da je suđe moje, ona neće da ima ništa sa tim, i da mi ne padne na pamet da uradim neke gluposti. Nije mi bilo jasno na šta misli, trebalo bi da slavim rođendan, nikakve gluposti mi nisu padale na pamet. Niti sam znala o čemu ona to priča. Inače, imali smo veliku šupu u dnu dvorišta, a ja sam htela da tamo slavimo taj moj rođendan. Razlozi za to su bili evidentni, znala sam da, dok god su moji u blizini , nema opuštanja. Znala sam da u njihovom prisustvu, ništa ne može da se desi, jer drže situaciju pod kontrolom. Isto sam znala da kritike ne ginu, ma šta ja uradila. Ili ne. Nisu mi dali da slavim tamo. Zato smo otišli kao oterani u šetnju, da im ne smetamo. Iako sam ja to odradila tako da niko nije shvatio smisao te šetnje i bilo nam je super, ja sam znala i to je bilo dovoljno. A bilo je lepo i da se moje društvo ne oseća proterano sa mog rođendana, što se dogodilo malo pre nego što bi se desilo da ja nisam izmislila tu šetnju. Sreća pa smo bili takvi da nam nije bilo bitno gde se nalazimo, dok smo zajedno i dok nam je lepo. Moja velika želja oduvek je bila da naučim da sviram gitaru. To su svi znali, mama posebno. Jednostavno, volim zvuk gitare, a muzika je bila jedan od mojih ventila koji su me spašavali u kritičnim momentima. I dan danas moja deca znaju da, kad pustim muziku do daske i pevam tako da se nadvikujem sa pevačima, treba da me ostave na miru, jer mi se nakupilo nečega što drugačije ne mogu ili ne želim da izbacim iz sebe. I nakon tih nekih petnaestak minuta, pola sata, budem potpuno mirna. Preporođena. Gitara mi je bila vrlo bliska baš zbog toga. Volela sam njen zvuk, a da sam je naučila svirati, ona bi bila moj mnogo tiši ventil. Sem toga, u to vreme sam pisala puno pesama, čak i izmišljala melodije za neke od njih, pa mi je gitara mogla poslužiti za neku buduću karijeru. Zaista sam imala talenat za to. Kaže moja M. :"Joooj, kad se samo setim kad ne znamo šta ćemo raditi, pa ti kažeš-ajmo pisati pesme! Ja te gledam, ti pišeš li pišeš, a meni ništa na pamet ne pada.". Pisanje kratkih priča, knjiga, pesama, crtanje i sport su bili moji ventili. I u sportu i u pisanju sam bila dovoljno dobra. Za oba bi hobija mogla reći da sam prva postava. A crtanje mi je dolazilo u talasima. Ili mogu ili ne mogu da nacrtam nešto lepo. Tako je i danas.
Kad smo dočekali zalazak sunca na Dunavu, otišli smo u grad, bilo gde, samo da nam bude zabavno i dalje. Naišli smo na finu atmosferu u jednom kafiću i smestili se u dva separea. Tu je bio jedan lokalni muzičar koji je bio poznat i po tome što, tokom nastupa često koristi samo gitaru i usnu harmoniku. Kad su ga videli moji iz društva, znajući za moju želju da naučim da sviram gitaru, prišli su mu i zamolili ga da me podučava. Auh, ja nisam pričala sa roditeljima, a to je bio nezamisliv dogovor, bez njih. Prišao mi je i rekao da nema problema, ako želim, naučiće me. Joooj, kako sam samo bila u oblacima. Pa ispuniće mi se jedna od najvećih želja tada. Rekla sam mu da moram da pričam sa roditeljima i onda ću mu se javiti. Jedva sam čekala da se vratim kući da ih pitam, ali imala sam još nešto više od sat vremena dozvolu da budem u gradu, pa sam ostala sa društvom. Jedina sam imala izlaz do ponoći, svi ostali su mogli ostati dokle hoće, iako nisu ostajali puno duže, bili su puno opušteniji jer nisu morali gledati stalno na sat. Kad je moje vreme došlo, pozdravila sam se sa njima, i, kao i obično, otrčala kući, jer drugačije ne bih stigla na vreme. I kao što to uvek biva, na vratima me je sačekala bela spavaćica moje mame. Ali ja sam ovaj put bila toliko raspoložena da mi nije smetala. Sva u entuzijastičnom raspoloženju sam počela da je ispitujem za dozvolu da me taj čovek uči da sviram gitaru. On je bio oženjen našom komšinicom, pa sam smatrala da je to odlično, jer moji je znaju. Tako da smo se mogli dogovoriti da vežbam kod njih, kad smo svo troje tamo ili ako on dođe kod mene, tu su moji roditelji. I tata se probudio, digao iz kreveta i došao da čuje što sam ja tako vesela. Kad sam mu rekla, smrknuo se kao crni oblak,a iz njega su počele da sevaju munje i udaraju gromovi. Ni pod tačkom razno nije bilo moguće da se moja želja ostvari. Ako ja odem kod njih kući, ljudi će početi da misle da se kurvam. A isto i ako on bude dolazio kod nas. Šta ljudi znaju jesmo li mi sami ovde ili tamo i ta opcija prosto ne može da se desi. Posebno mi je naglasio da mi ne padne na pamet da nešto izmudrujem i da se tajno organizujem za te sastanke, jer bolje da me nema. Mama se složila sa tatom, kao i uvek mu je upadala u reč dok priča, povlađujući i potvrđujući sve što on kaže. Džaba je bilo što sam ih molila da jedno od njih uvek idu sa mnom, da budu sigurni da su to samo časovi gitare, ali ni to nije dolazilo u obzir. Tako se moja najveća želja istopila u trenu. A baš sam se lepo tešila na putu za kući, da će možda ovaj put pristati na nešto što meni znači, samo zato što mi je rođendan.
Kasnije, kad sam ispričala drugu priču o tome, na njegovo insistiranje da mu ispričam detalje, njemu je bilo jako čudno što moji na taj način razmišljaju o bilo čemu što ima veze sa muškim delom sveta. On je primetio da to nije prvi put da sam ograničena u druženju sa muškim svetom, s njihove strane, jer su oni uvek u strahu od toga šta će ljudi reći i da se ne prokurvam. Do tad, nisam ni razmišljala o tome, jer mi je to bilo usađeno od malih nogu, pa sam smatrala takav pristup normalnim. Ali, kad mi je on to izložio, zapitala sam se šta se dešava, ali mi godinama odgovor na to nije pao na pamet. Neke stvari prihvatiš kao takve, bez pitanja, jer ne poznaješ drugačije okolnosti. A okolnosti u mojoj porodici su bile drugačije od mnogih. Posle razgovora sa mamom, predhodno veče, dok sam sklanjala i prala suđe, videla sam šest cigareta koje su ostale mom društvu. Između ostalih, bile su i dve cigarete Classic-a. Kad sam završila sređivanje, uzela sam jedan Klasik, jer je moja M. rekla da su to najbolje cigarete na svetu, otišla u šupu i zapalila moju prvu cigaretu. Bila je gorka, gadna, sve ono što prva cigareta obično bude, ali je i dalje bila bolja od ukusa razočarenja i obeshrabrenosti koji mi je ostao posle zatvaranja vrata mojim časovima gitare.
Comments
Post a Comment