Živeli smo skoro godinu dana zajedno. Za to vreme, tih devedeset i treće i devedeset i četvrte smo obišli njegovu rodbinu u obližnjim mestima, bili kod njegovih rođaka u Borovu Naselju. Odatle se skoro celim putem vratili peške, jer nije bilo prevoza, a on je morao na posao sutradan. Bili kod mojih na severu Srbije. Izlazili, zabavljali se, smejali, planirali, uživali. Da nije bilo uticaja sa strane.
Moji roditelji su, bez obzira na to što sam ja bila u drugom stanju, insistirali da mi vodimo život onako kako su ga oni zamislili. Neću da grešim dušu, mama je tu bila glavni akter. Tata bi dolazio sa njom u kontrole i po nekoliko puta dnevno. Da vide da li smo se probudili, šta smo jeli, da li sam skuvala, šta sam skuvala, da li sam oprala veš, spremila kuću, namestila i razmestila krevet, ko nam dolazi u goste, kako se ponašam, šta sam kome ispričala, zašto sam ispričala.... Valjda je bila sreća što mi je sama trudnoća bila takva da sam jako malo spavala. Oko sat i po do dva u toku noći i to mi je bilo dovoljno. Zapravo, od provere mojih nismo mogli da se opustimo, niti da budemo u kući normalno, pa smo često nalazili načine da odlazimo odatle i vratimo se kasno naveče. Mog muža su etiketirali čim smo se uzeli, kao alkoholičara od kojeg nema ništa. Iako je istina bila da bi popio po dva piva za ceo dan u vrućim letnjim danima, bio je etiketiran i to je bilo to.
Kad smo otišli kod njegovih u Borovo Naselje, dočekali su nas kao kraljeve. Tad sam prvi put u životu spavala u svilenoj postelji, u sve svilenoj pidžami. Kad smo otišli kod mojih, svi su bili nekako razočarani i to nisu skrivali, a jedan moj rođak nas je dočekao rečima: "OOoooo, pa ti si moj! Čuo sam ja da i ti voliš da potegneš! Evo i ja, kao što vidiš, tako se napijem, pa se ispovraćam tu po tepihu. Vidiš ovu fleku? E tu sam se ispišao, a žena je to oribala, još je mokro!..." Bila sam u šoku! Malo je reći šok, zapravo. Bilo je više nego bljutavo, pa smo odlučili da moju rodbinu više nećemo posećivati. Bar dok se ne uvere da su čuli pogrešno. Ja mog muža nikad nisam videla pijanog. Nikad! A bio mi je komšija od kako znam za sebe. Pričala sam već, gledao me dok sam prolazila njegovom ulicom i imao je samo dve želje u životu. Da me oženi i dobije ćerku. To je i ostvario.
Moji su insistirali na nekim stvarima u mom braku, ili su mi "vrata njihove kuće zauvek zatvorena!"Tako sam se nalazila u večitom vrzinom kolu iz koga nisam znala kako da izađem. A sve se tako nameštalo da izlaz nije ni postojao, osim da odselimo iz grada i započnemo potpuno novi život, ali bi ta odluka za sobom povukla pitanje dobrog stalnog zaposlenja i svih privilegija koje uz to idu. Nije da nismo razmišljali o tome, ali bilo je suviše rano, mislili smo da će se situacija promeniti kad se beba rodi i tako smo nastavili našu rutinu.
Dva dana pred tu subotu, u četvrtak naveče, nešto smo se posvađali, a on je celu noć puštao pesmu koju godinama nisam mogla da slušam, jer me je podsećala na tu noć- Ti samo budi dovoljno daleko od Generacije 5.
Kad je naša ćerka imala skoro tri meseca, iz pošte su došli kod nas, na stan, da nam isključe onaj banana-telefon. Smetao je nekim signalima. Nisam baš razumela, ali smo ostali bez telefona. Tad nismo imali mobilne telefone. Te subote, petnaestog oktobra, moj muž je išao da se javi na redovnu vojnu smotru. Došao je kući sa dvojicom prijatelja. Sa jednim je odrastao, a drugi mu je školski drug. Popili su kafu i rakijicu, a on je popio pola čašice. Moji su bili, u međuvremenu i odvezli našu ćerku kod njih, dok moj muž ne doveze ogrev od njegovih roditelja, da možemo naveče da naložimo za kupanje bebe. On je otišao sa drugovima do kuće njegovih roditelja da ostavi vojnu opremu, jer u našem stanu nije bilo mesta za nju. Kad je stigao tamo, nazvao me da se dogovorimo oko drva, ali smo se sporečkali u toku razgovora i ne sećam se kako, ali smo se dogovorili da se nađemo na pola puta, da nastavimo razgovor. Bila sam ljuta, htela sam sve što pre da rešimo, odemo po drva, pa po našu ćerku i nastavimo da živimo dalje normalno. Prvo nisam htela da idem, neka dođe kući, pa ćemo pričati. Da li mladost ili predosećaj ili nešto treće, ipak sam krenula da se nađem sa njim. I jesmo se sreli i krenuli nazad ka stanu. On je išao iza mene, kad sam čula neki čudan zvuk. Okrenula sam se prema njemu i videla pištolj u njegovim rukama. Kako nije imao svoj, pretpostavila sam da je to pištolj njegovog brata. Nije mi bilo bitno, niti bi mi prvi put pretili pištoljem, zato se nisam uplašila. Ali on nije ciljao u nikoga, samo ga je repetirao, stavio u džep i nastavio da priča. Bilo mu je dosta mešanja mojih i hteo je da uradimo nešto po tom pitanju. I ja sam bila umorna od njihovog uplitanja, ali nisam znala kako da to rešim. Zaključavali smo kapiju, blindirali prozore, isključili telefone, pravili se da nismo kući, ali bi oni dolazili kroz nekoliko minuta opet i opet i opet. Bilo je loše i to što su njegovi bili daleko nekih sedam minuta laganog hoda od nas, moji četiri minute, a moja polusestra pola minute, preko puta nas. Svi su sve videli, ako nismo bili kući, neko bi već video kad smo otišli, čuli koliko ćemo ostati i slično. Da ne spominjem komšiluk koji je, isto tako, sve voleo da zna.
Zaista nisam znala kako smanjiti njihovo prisustvo u našim životima. Da sam htela toliko vremena provoditi sa njima, ne bih se udala, u krajnjoj liniji. Ali, nismo našli rešenje problema. Pitala sam ga šta će mu pištolj, znam da nije planirao da ga upotrebi na bilo kome. Odgovorio mi je- ako zatreba. Brzo smo došli do stana. Ja sam sedela na krevetu odmah desno od vrata, a on preko puta malo udesno. Naspram njega su se nalazila ulazna vrata, koja su ostala otvorena. Tu smo se malo i našalili, rekli jedno drugom koliko se volimo. Pokušali smo pričati, ali je on iz, ne znam kog razloga, pucao u vazduh kroz vrata. Kako mi je pištolj opalio pored uha, ništa dalje nisam čula. Videla sam kako mu se usta otvaraju, razaznavala neke reči koje je izgovarao, ali ništa nisam čula. A onda je izašao napolje i opalio još jednom u vazduh. Tek tad ništa nisam čula. Dok sam gledala kako priča i pokušavala da odgonetnem o čemu se radi, setila sam se da je komšinica sa kojom sam odrasla, trebala da dođe kod nas na ručak, pa sam mu, čuo -ne čuo, rekla da idem preko puta u prodavnicu da je nazovem i odložim dogovor.
Umesto nje, nazvala sam moje roditelje, smatrajući da u ovakvim situacijama, roditelji treba da pomažu svom detetu. Nisam se bojala, ali sam želela da se osećam zaštićenom. Do tada nije bilo prilike da zovem tatu da me brani, a ovo je bila idealna prilika za to. Međutim, on je počeo da galami da ga baš briga što moj muž puca i da sama rešavam svoja govna i prekinuo mi vezu. U tom momentu se čuo treći pucanj. Nazvala sam njegove. Javio se njegov brat. Na brzinu sam mu objasnila šta se dešava. Dok sam se okrenula, on je biciklom bio ispred prodavnice. Rekao mi je da sačekam tu i ušao na kapiju. Neko je zvao hitnu pomoć. Svi su stigli odjednom. Dever je izašao i rekao da moram da ostanem mirna, ali ja sam protrčala pored njega i ušla u dvorište. Na strmim stepenicama je sedeo moj muž, upucan u nogu, a ispod njega je bila već lokva krvi. Pokušala sam da ga dozovem, ali je on bio u nesvesti. Malo je dolazio sebi, malo je opet padao u nesvest. Dok su ga unosili u kola hitne pomoći, ja sam utrčala u kuću, uzela zdravstvenu knjižicu i neke osnovne stvari i krenula sa njima. Ja sam sedela nazad, sa njim, držala mu glavu. Svekar je sedeo napred sa vozačem. Stali smo kod lokalne ambulante Doma zdravlja, da bi doktorica koja je bila dežurna, samo došla do vrha stepenica, pogledala mog muža i rekla da ga vozi do bolnice. Nije ni sišla da mu previje ranu, ni da pogleda. Tih deset stepenica koje su nas delile od nje su pokrenule sve.
Došli smo do bolnice tako što sam slušala svekra kako priča loše o svom sinu koji je pola puta bio u nesvesti, a kad bi došao sebi, galamio bi skoro u bunilu: "Marijaaaa, boli me noga! Samo mi je ispravi, molim te! Marija, ispravi mi nogu! Marija, boli me! Marija...." Ja sam mu držala glavu. Da je ne udari, dok je dizao i dok mu je padala. Nogama nisam mogla ništa. Bili smo u malom pikap vozilu u kome on nije mogao da ispruži noge, te su mu bile polusavijene. Taj put mi se činio kao čitava večnost, iako je realno vreme bilo oko dvadesetak minuta. Najzad, kad smo stigli do bolnice, odmah su ga uvezli u sobu traumatologije. Iz druge sobe su vozili nekog dečka u sobu. Iznad desne dojke, ispod leve i sa leve strane stomaka je imao tri flastera. Vozač, koji je nas dovezao, objasnio nam je da je ranije tog dana dovezao tog mladića koga je otac tri puta upucao. Objašnjavao nam je kako je promašio sve vitalne organe, i da se mi, kad vidimo njega, ne trebamo sekirati oko jedne noge.
Bilo je to lepo sa njegove strane, zaista, ali dok ne vidim da je moj muž dobro, ne verujem. Vozač je morao da se vrati u Dom zdravlja, a mi nismo mogli do mog muža u narednih bar sat, sat i po vremena. Tako su nam rekli. Pa smo odlučili da se vratimo sa njim, a kasnije ćemo se organizovati da odemo i odnesemo mu sve što treba. Opet sam slušala ružne priče o mom mužu do nazad, ali je meni u glavi bilo samo da vidim našu ćerku i spremim sve šta treba, da mogu da se vratim u bolnicu.
Umesto u stan, otišla sam kod mojih. Zagrlila ćerku i dugo je, dugo držala u zagrljaju. Onda su me terali da jedem. Bilo je pola četiri posle podne, a ja ništa nisam jela. Nekako sam sipala ručak u tanjir. A onda je zazvonio telefon. Bio je to dever. Javio je da je moj muž umro!!! Iskrvario im je u bolnici, jer ga niko nije pazio! U roku od dva sata, on je umro!!! Samo sam čula kako se, iz neke dubine moga bića, ponavlja urlik koji označava najveći bol koji neko može da iskusi: NEEE!!! NEEEE!!! NNNNNEEEEEEEEEE!!!!!!!!
Moji roditelji su, bez obzira na to što sam ja bila u drugom stanju, insistirali da mi vodimo život onako kako su ga oni zamislili. Neću da grešim dušu, mama je tu bila glavni akter. Tata bi dolazio sa njom u kontrole i po nekoliko puta dnevno. Da vide da li smo se probudili, šta smo jeli, da li sam skuvala, šta sam skuvala, da li sam oprala veš, spremila kuću, namestila i razmestila krevet, ko nam dolazi u goste, kako se ponašam, šta sam kome ispričala, zašto sam ispričala.... Valjda je bila sreća što mi je sama trudnoća bila takva da sam jako malo spavala. Oko sat i po do dva u toku noći i to mi je bilo dovoljno. Zapravo, od provere mojih nismo mogli da se opustimo, niti da budemo u kući normalno, pa smo često nalazili načine da odlazimo odatle i vratimo se kasno naveče. Mog muža su etiketirali čim smo se uzeli, kao alkoholičara od kojeg nema ništa. Iako je istina bila da bi popio po dva piva za ceo dan u vrućim letnjim danima, bio je etiketiran i to je bilo to.
Kad smo otišli kod njegovih u Borovo Naselje, dočekali su nas kao kraljeve. Tad sam prvi put u životu spavala u svilenoj postelji, u sve svilenoj pidžami. Kad smo otišli kod mojih, svi su bili nekako razočarani i to nisu skrivali, a jedan moj rođak nas je dočekao rečima: "OOoooo, pa ti si moj! Čuo sam ja da i ti voliš da potegneš! Evo i ja, kao što vidiš, tako se napijem, pa se ispovraćam tu po tepihu. Vidiš ovu fleku? E tu sam se ispišao, a žena je to oribala, još je mokro!..." Bila sam u šoku! Malo je reći šok, zapravo. Bilo je više nego bljutavo, pa smo odlučili da moju rodbinu više nećemo posećivati. Bar dok se ne uvere da su čuli pogrešno. Ja mog muža nikad nisam videla pijanog. Nikad! A bio mi je komšija od kako znam za sebe. Pričala sam već, gledao me dok sam prolazila njegovom ulicom i imao je samo dve želje u životu. Da me oženi i dobije ćerku. To je i ostvario.
Moji su insistirali na nekim stvarima u mom braku, ili su mi "vrata njihove kuće zauvek zatvorena!"Tako sam se nalazila u večitom vrzinom kolu iz koga nisam znala kako da izađem. A sve se tako nameštalo da izlaz nije ni postojao, osim da odselimo iz grada i započnemo potpuno novi život, ali bi ta odluka za sobom povukla pitanje dobrog stalnog zaposlenja i svih privilegija koje uz to idu. Nije da nismo razmišljali o tome, ali bilo je suviše rano, mislili smo da će se situacija promeniti kad se beba rodi i tako smo nastavili našu rutinu.
Dva dana pred tu subotu, u četvrtak naveče, nešto smo se posvađali, a on je celu noć puštao pesmu koju godinama nisam mogla da slušam, jer me je podsećala na tu noć- Ti samo budi dovoljno daleko od Generacije 5.
Kad je naša ćerka imala skoro tri meseca, iz pošte su došli kod nas, na stan, da nam isključe onaj banana-telefon. Smetao je nekim signalima. Nisam baš razumela, ali smo ostali bez telefona. Tad nismo imali mobilne telefone. Te subote, petnaestog oktobra, moj muž je išao da se javi na redovnu vojnu smotru. Došao je kući sa dvojicom prijatelja. Sa jednim je odrastao, a drugi mu je školski drug. Popili su kafu i rakijicu, a on je popio pola čašice. Moji su bili, u međuvremenu i odvezli našu ćerku kod njih, dok moj muž ne doveze ogrev od njegovih roditelja, da možemo naveče da naložimo za kupanje bebe. On je otišao sa drugovima do kuće njegovih roditelja da ostavi vojnu opremu, jer u našem stanu nije bilo mesta za nju. Kad je stigao tamo, nazvao me da se dogovorimo oko drva, ali smo se sporečkali u toku razgovora i ne sećam se kako, ali smo se dogovorili da se nađemo na pola puta, da nastavimo razgovor. Bila sam ljuta, htela sam sve što pre da rešimo, odemo po drva, pa po našu ćerku i nastavimo da živimo dalje normalno. Prvo nisam htela da idem, neka dođe kući, pa ćemo pričati. Da li mladost ili predosećaj ili nešto treće, ipak sam krenula da se nađem sa njim. I jesmo se sreli i krenuli nazad ka stanu. On je išao iza mene, kad sam čula neki čudan zvuk. Okrenula sam se prema njemu i videla pištolj u njegovim rukama. Kako nije imao svoj, pretpostavila sam da je to pištolj njegovog brata. Nije mi bilo bitno, niti bi mi prvi put pretili pištoljem, zato se nisam uplašila. Ali on nije ciljao u nikoga, samo ga je repetirao, stavio u džep i nastavio da priča. Bilo mu je dosta mešanja mojih i hteo je da uradimo nešto po tom pitanju. I ja sam bila umorna od njihovog uplitanja, ali nisam znala kako da to rešim. Zaključavali smo kapiju, blindirali prozore, isključili telefone, pravili se da nismo kući, ali bi oni dolazili kroz nekoliko minuta opet i opet i opet. Bilo je loše i to što su njegovi bili daleko nekih sedam minuta laganog hoda od nas, moji četiri minute, a moja polusestra pola minute, preko puta nas. Svi su sve videli, ako nismo bili kući, neko bi već video kad smo otišli, čuli koliko ćemo ostati i slično. Da ne spominjem komšiluk koji je, isto tako, sve voleo da zna.
Zaista nisam znala kako smanjiti njihovo prisustvo u našim životima. Da sam htela toliko vremena provoditi sa njima, ne bih se udala, u krajnjoj liniji. Ali, nismo našli rešenje problema. Pitala sam ga šta će mu pištolj, znam da nije planirao da ga upotrebi na bilo kome. Odgovorio mi je- ako zatreba. Brzo smo došli do stana. Ja sam sedela na krevetu odmah desno od vrata, a on preko puta malo udesno. Naspram njega su se nalazila ulazna vrata, koja su ostala otvorena. Tu smo se malo i našalili, rekli jedno drugom koliko se volimo. Pokušali smo pričati, ali je on iz, ne znam kog razloga, pucao u vazduh kroz vrata. Kako mi je pištolj opalio pored uha, ništa dalje nisam čula. Videla sam kako mu se usta otvaraju, razaznavala neke reči koje je izgovarao, ali ništa nisam čula. A onda je izašao napolje i opalio još jednom u vazduh. Tek tad ništa nisam čula. Dok sam gledala kako priča i pokušavala da odgonetnem o čemu se radi, setila sam se da je komšinica sa kojom sam odrasla, trebala da dođe kod nas na ručak, pa sam mu, čuo -ne čuo, rekla da idem preko puta u prodavnicu da je nazovem i odložim dogovor.
Umesto nje, nazvala sam moje roditelje, smatrajući da u ovakvim situacijama, roditelji treba da pomažu svom detetu. Nisam se bojala, ali sam želela da se osećam zaštićenom. Do tada nije bilo prilike da zovem tatu da me brani, a ovo je bila idealna prilika za to. Međutim, on je počeo da galami da ga baš briga što moj muž puca i da sama rešavam svoja govna i prekinuo mi vezu. U tom momentu se čuo treći pucanj. Nazvala sam njegove. Javio se njegov brat. Na brzinu sam mu objasnila šta se dešava. Dok sam se okrenula, on je biciklom bio ispred prodavnice. Rekao mi je da sačekam tu i ušao na kapiju. Neko je zvao hitnu pomoć. Svi su stigli odjednom. Dever je izašao i rekao da moram da ostanem mirna, ali ja sam protrčala pored njega i ušla u dvorište. Na strmim stepenicama je sedeo moj muž, upucan u nogu, a ispod njega je bila već lokva krvi. Pokušala sam da ga dozovem, ali je on bio u nesvesti. Malo je dolazio sebi, malo je opet padao u nesvest. Dok su ga unosili u kola hitne pomoći, ja sam utrčala u kuću, uzela zdravstvenu knjižicu i neke osnovne stvari i krenula sa njima. Ja sam sedela nazad, sa njim, držala mu glavu. Svekar je sedeo napred sa vozačem. Stali smo kod lokalne ambulante Doma zdravlja, da bi doktorica koja je bila dežurna, samo došla do vrha stepenica, pogledala mog muža i rekla da ga vozi do bolnice. Nije ni sišla da mu previje ranu, ni da pogleda. Tih deset stepenica koje su nas delile od nje su pokrenule sve.
Došli smo do bolnice tako što sam slušala svekra kako priča loše o svom sinu koji je pola puta bio u nesvesti, a kad bi došao sebi, galamio bi skoro u bunilu: "Marijaaaa, boli me noga! Samo mi je ispravi, molim te! Marija, ispravi mi nogu! Marija, boli me! Marija...." Ja sam mu držala glavu. Da je ne udari, dok je dizao i dok mu je padala. Nogama nisam mogla ništa. Bili smo u malom pikap vozilu u kome on nije mogao da ispruži noge, te su mu bile polusavijene. Taj put mi se činio kao čitava večnost, iako je realno vreme bilo oko dvadesetak minuta. Najzad, kad smo stigli do bolnice, odmah su ga uvezli u sobu traumatologije. Iz druge sobe su vozili nekog dečka u sobu. Iznad desne dojke, ispod leve i sa leve strane stomaka je imao tri flastera. Vozač, koji je nas dovezao, objasnio nam je da je ranije tog dana dovezao tog mladića koga je otac tri puta upucao. Objašnjavao nam je kako je promašio sve vitalne organe, i da se mi, kad vidimo njega, ne trebamo sekirati oko jedne noge.
Bilo je to lepo sa njegove strane, zaista, ali dok ne vidim da je moj muž dobro, ne verujem. Vozač je morao da se vrati u Dom zdravlja, a mi nismo mogli do mog muža u narednih bar sat, sat i po vremena. Tako su nam rekli. Pa smo odlučili da se vratimo sa njim, a kasnije ćemo se organizovati da odemo i odnesemo mu sve što treba. Opet sam slušala ružne priče o mom mužu do nazad, ali je meni u glavi bilo samo da vidim našu ćerku i spremim sve šta treba, da mogu da se vratim u bolnicu.
Umesto u stan, otišla sam kod mojih. Zagrlila ćerku i dugo je, dugo držala u zagrljaju. Onda su me terali da jedem. Bilo je pola četiri posle podne, a ja ništa nisam jela. Nekako sam sipala ručak u tanjir. A onda je zazvonio telefon. Bio je to dever. Javio je da je moj muž umro!!! Iskrvario im je u bolnici, jer ga niko nije pazio! U roku od dva sata, on je umro!!! Samo sam čula kako se, iz neke dubine moga bića, ponavlja urlik koji označava najveći bol koji neko može da iskusi: NEEE!!! NEEEE!!! NNNNNEEEEEEEEEE!!!!!!!!
Comments
Post a Comment