Napunila sam osamnaestu u braku. Dvadeset i četiri dana kasnije, rodila ćerku. Bila je malena, prerano rođena beba, ali zdrava, tako da nije bilo potrebe da bude u inkubatoru. Jedino što smo bile dugo u porodilištu, dvadeset i jedan dan, da dostigne potrebnu kilažu za primanje BSG vakcine. Ono malo vremena koje smo provele dok smo živele sa njenim ocem, dojila sam je, jedno vreme. Jednog dana, bolela me je glava, a mama mi je dala tabletu. Kad sam je popila, samo je rekla: "Od sada ne možeš više da dojiš! Upravo si popila antibebi pilulu, evo ti ostatak, da ne ostaneš trudna opet. Sad moraš da se paziš, i prljave muške gaće da te opale, možeš ostati u drugom stanju!" Tako sam prestala da dojim, besna na nju, na sebe, na ceo svet, naravno. Ali, bilo je kasno. Kasnije, kad mi je muž umro, teško da bih mogla da dojim, od šoka koji sam doživela.
Nisam odmah mogla da primetim mnoge stvari koje su se dešavale u meni i oko mene. Potiskivala sam svoje emocije toliko duboko, da me više niko nikad nije video kako plačem. Godinama. Uvek sam bila nasmejana, dobro raspoložena, voljna da idem sa svojim detetom na kraj sveta, samo da joj budem ono što sam preko noći postala- i otac i majka.
Mislimo da nam je dato samo onoliko koliko možemo da podnesemo, ali... Smrt muža je bila dovoljna da me slomi, a ponašanje mojih roditelja da me dokusuri. U jednom momentu, nisam videla izlaz i posegla sam za tabletama. Pisala sam o tome već. Sve crno oko mene, ne samo odeća koju sam kao dobra supruga nosila šest meseci nakon njegove smrti. Ljudi s kojima sam živela su bili crnji od najcrnje tame koju mogu da opišem. Taj momenat slabosti me je godinama držao na oprezu. "Tata, kupi mi auto.." i "Ti samo budi dovoljno daleko" su jedine dve pesme koje su mi tu noć bile u glavi. Moja J. spava onako mirno, kao prava beba. A ja, još više nedovoljno dobra, šta god da uradim oko bebe ili bilo čega u kući, sad nekako duplo ne valja. A ja moram. Moram da budem i majka, i domaćica, i kuvarica, i otac i ... sve šta treba da budem. Da nije bilo Ukrajinke koja je spavala u mojoj sobi i njene ruke koja je u snu prosula tablete po podu, ne znam da li bih ovo pisala danas. Nakon toga, digla sam glavu, skupila snagu, stisla zube i išla dalje, sama protiv svih. Tako je moralo biti. Retki ljudi koji su bili na mojoj strani, okarakterisani su najgorim mogućim epitetima od strane mojih roditelja, ali sam ja neke stvari gurala koliko god sam mogla, da budu ispravne. I danas, kad se okrenem nazad, znam da sam dobro radila.
Koliko god bilo teško, morala sam dalje. Moje dete nije imalo nikoga na svetu, sem mene. Bila je stara nepuna tri meseca kad smo nas dve ostale same, u kući koja je odisala neprijateljstvom više nego ikad ranije. A upravo sam iz tih razloga i otišla odatle tako rano. Sad je bilo puno teže. Nisam mogla da organizujem svoj život, pošto sam bila mama. Ništa mi nije bilo teško oko bebe, naprotiv. Koliko god puta se budila noću, ja sam bila tu. Koliko god nisam spavala, nisam bila umorna ni iscrpljena preko dana. Prosto bih sačekala narednu noć kad ona spava, da spavam i ja. Ili da plačem. Više da plačem.. Gde god je trebalo ići zbog J. moje ćerke, ja bih išla, jer nema ko. U nekoliko narednih meseci, mnogo vremena sam provodila u sređivanju papirologije za njenim pokojnim ocem. Kako ja nisam htela da se venčamo dok ne budem punoletna, da moji roditelji ništa ne potpisuju za mene, a J. se rodila dva meseca ranije, nismo stigli za tih dvadeset i četiri dana moje punoletnosti, da organizujemo ništa oko venčanja. Stoga je J. rođena pod mojim devojačkim prezimenom, a da bih ga promenila, morala sam da tužim njenu baku i dedu, da oni, u ime pokojnog sina, priznaju unuče! Vrlo bolna procedura i za njih i za mene. A moja J. je rođena na sliku i priliku svog oca. Ni danas ne vidim ništa što bi moglo da ukaže na fizički dokaz da sam joj ja majka. Zatim sređivanje papira za porodičnu penziju za J. Kad sam bila u kancelariji žene koja se bavi tim predmetima, iznenadilo me je pitanje da li ja želim da se pomrtno venčam sa pokojnim mužem, da bih dobijala penziju od njega!?!?! "Zaboga, gospođo, za mene je normalno da se žena uda iz ljubavi za živog čoveka, a ne za pokojnika, radi novčane dobiti!"- bio je moj odgovor. Mislila sam da ću uspeti nekako naći posao, raditi i dizati svoje dete kao i tolike samohrane majke.
Dok sam po prvi put otvarala vrata svih tih silnih kancelarija odraslog sveta, nisam mogla da ne razmišljam o tome kako je uopšte on mogao da umre? Pa bio je ranjen samo u nogu, a onaj dečko je imao tri rane na grudnom košu i preživeo je! Ništa nije imalo smisla, a ja sam očajnički trebala odgovore. Nisam znala ni kome da se obratim za pomoć, da mi objasni, šta se to, za ime Boga, desilo u bolnici, kad im je iskrvario čovek od dvadeset i šest godina za nepuna dva sata? Tražeći odgovor, naišla sam na poznanika koji je bio u sobi sa mojim pokojnim mužem, na krevetu pored, i prisustvovao svim dešavanjima, bespomoćan da uradi bilo šta. Igrom slučaja, on je bio najbolji drug mog devera. Kad sam čula da on zna šta se desilo, molila sam ga da mi ispriča. Prvo nije hteo, a pošto je hodao na štakama, priterala sam ga u ćošak jedne čekaonice i rekla da se neću pomeriti s mesta dok ne čujem celu priču.
On je operisao nogu, stavili su mu šipku zbog ranije povrede. Ležao je na krevetu iznad kojeg nije radilo zvonce za pozivanje medicinskog osoblja. Kad su dovezli mog muža, na odelenju je radio mladi kadar. Svi, sem jedne sestre koja je izbegla iz Sarajeva su pili kafu. Ona ga je smirivala, pokušavala da se izbori sa njim, dok se on bacakao po krevetu u delirijumu od velikog gubitka krvi i bolova. U isto vreme je dozivala pomoć sve vreme, ali se niko nije pojavljivao to mirno subotnje popodne. Za to vreme, dok je umirao, dozivao je moje ime, iznova i iznova i iznova. Na kraju, došao je neki sedi doktor sa drugog odelenja i počeo da galami po hodnicima dozivajući kolege:" Jeste vi normalni? Dolazite ovamo, čovek vam umire, dok vi pijete kafu!!!" Tad su svi utrčali, ali je bilo prekasno.... Tek sad je njegova smrt bila besmislenija od svih objašnjenja koje sam pokušavala da dam samoj sebi.
Na dan njegove sahrane, kad smo se vraćali kući, neke od komšija su čekale moju svekrvu ispred kuće. Saopštile su joj da je na lokalnom radiju objavljeno da joj je sin umro usled ponašanja prouzrokovanog alkoholom! Htela sam ja da idem sa obdukcijskim nalazom koji su nam poslali iz Novog Sada, da demantujem objavu, ali je ona insistirala da to uradi sama. I zbog njenog sina i zbog moje ćerke, da ne pričaju o nama zbog neke tamo doktorice, koja je izjavila ono što nije smela. Pogotovo zato što nije ni prišla pacijentu da ga pogleda, nego je iz nekog, njoj znanog razloga, posumnjala na alkohol i napisala to u izveštaju koji je predala lokalnom radiju. I to je bio bolan proces. Čuti da su, u trenucima našeg najvećeg bola, pričali laži o njemu, dok smo ga spuštali u zemlju. I slušati demant i izvinjenje doktorice u pisanoj formi. I kad joj je bilo najgore, kad se borila sa svojim životom, moja svekrva nikad nije pristala da je ta dokrorica pregleda, ako bi se zatekla na dežurstvu. Kasnije, život piše svoje priče, ta doktorica će postati delom naših života na malo drugačiji način.
Duže od šest meseci je trajala pravna bitka za sve potrebne papire, da bi moje dete počelo da živi i funkcioniše normalno. Sa prezimenom svoga oca i svim onim što joj, posle njega, pripada. Kad se sve to završilo, ja sam užasnuta shvatila da u sećanju imam crnu rupu. Prosto se ne sećam dela života pre udaje, a što je najgore od svega, ne sećam se lika mog pokojnog muža! Sećam se razgovora, sećam se detalja, boje njegove kože, oblika prstiju na rukama, načina na koji drži ruke dok objašnjava nešto, načina na koji je hodao,.. Ali njegovog lika-ne! Dva puta mi je njegov lik došao u pamćenje, tako brzo, kao slika za koju nisi siguran da li se pojavila, ili u pojavnosti nestala. Dijagnoza- amnezija usled šoka! Možda se setim, a možda i ne! Nisam. Dvadeset i jednu godinu kasnije, još uvek se nisam setila.....
Nisam odmah mogla da primetim mnoge stvari koje su se dešavale u meni i oko mene. Potiskivala sam svoje emocije toliko duboko, da me više niko nikad nije video kako plačem. Godinama. Uvek sam bila nasmejana, dobro raspoložena, voljna da idem sa svojim detetom na kraj sveta, samo da joj budem ono što sam preko noći postala- i otac i majka.
Mislimo da nam je dato samo onoliko koliko možemo da podnesemo, ali... Smrt muža je bila dovoljna da me slomi, a ponašanje mojih roditelja da me dokusuri. U jednom momentu, nisam videla izlaz i posegla sam za tabletama. Pisala sam o tome već. Sve crno oko mene, ne samo odeća koju sam kao dobra supruga nosila šest meseci nakon njegove smrti. Ljudi s kojima sam živela su bili crnji od najcrnje tame koju mogu da opišem. Taj momenat slabosti me je godinama držao na oprezu. "Tata, kupi mi auto.." i "Ti samo budi dovoljno daleko" su jedine dve pesme koje su mi tu noć bile u glavi. Moja J. spava onako mirno, kao prava beba. A ja, još više nedovoljno dobra, šta god da uradim oko bebe ili bilo čega u kući, sad nekako duplo ne valja. A ja moram. Moram da budem i majka, i domaćica, i kuvarica, i otac i ... sve šta treba da budem. Da nije bilo Ukrajinke koja je spavala u mojoj sobi i njene ruke koja je u snu prosula tablete po podu, ne znam da li bih ovo pisala danas. Nakon toga, digla sam glavu, skupila snagu, stisla zube i išla dalje, sama protiv svih. Tako je moralo biti. Retki ljudi koji su bili na mojoj strani, okarakterisani su najgorim mogućim epitetima od strane mojih roditelja, ali sam ja neke stvari gurala koliko god sam mogla, da budu ispravne. I danas, kad se okrenem nazad, znam da sam dobro radila.
Koliko god bilo teško, morala sam dalje. Moje dete nije imalo nikoga na svetu, sem mene. Bila je stara nepuna tri meseca kad smo nas dve ostale same, u kući koja je odisala neprijateljstvom više nego ikad ranije. A upravo sam iz tih razloga i otišla odatle tako rano. Sad je bilo puno teže. Nisam mogla da organizujem svoj život, pošto sam bila mama. Ništa mi nije bilo teško oko bebe, naprotiv. Koliko god puta se budila noću, ja sam bila tu. Koliko god nisam spavala, nisam bila umorna ni iscrpljena preko dana. Prosto bih sačekala narednu noć kad ona spava, da spavam i ja. Ili da plačem. Više da plačem.. Gde god je trebalo ići zbog J. moje ćerke, ja bih išla, jer nema ko. U nekoliko narednih meseci, mnogo vremena sam provodila u sređivanju papirologije za njenim pokojnim ocem. Kako ja nisam htela da se venčamo dok ne budem punoletna, da moji roditelji ništa ne potpisuju za mene, a J. se rodila dva meseca ranije, nismo stigli za tih dvadeset i četiri dana moje punoletnosti, da organizujemo ništa oko venčanja. Stoga je J. rođena pod mojim devojačkim prezimenom, a da bih ga promenila, morala sam da tužim njenu baku i dedu, da oni, u ime pokojnog sina, priznaju unuče! Vrlo bolna procedura i za njih i za mene. A moja J. je rođena na sliku i priliku svog oca. Ni danas ne vidim ništa što bi moglo da ukaže na fizički dokaz da sam joj ja majka. Zatim sređivanje papira za porodičnu penziju za J. Kad sam bila u kancelariji žene koja se bavi tim predmetima, iznenadilo me je pitanje da li ja želim da se pomrtno venčam sa pokojnim mužem, da bih dobijala penziju od njega!?!?! "Zaboga, gospođo, za mene je normalno da se žena uda iz ljubavi za živog čoveka, a ne za pokojnika, radi novčane dobiti!"- bio je moj odgovor. Mislila sam da ću uspeti nekako naći posao, raditi i dizati svoje dete kao i tolike samohrane majke.
Dok sam po prvi put otvarala vrata svih tih silnih kancelarija odraslog sveta, nisam mogla da ne razmišljam o tome kako je uopšte on mogao da umre? Pa bio je ranjen samo u nogu, a onaj dečko je imao tri rane na grudnom košu i preživeo je! Ništa nije imalo smisla, a ja sam očajnički trebala odgovore. Nisam znala ni kome da se obratim za pomoć, da mi objasni, šta se to, za ime Boga, desilo u bolnici, kad im je iskrvario čovek od dvadeset i šest godina za nepuna dva sata? Tražeći odgovor, naišla sam na poznanika koji je bio u sobi sa mojim pokojnim mužem, na krevetu pored, i prisustvovao svim dešavanjima, bespomoćan da uradi bilo šta. Igrom slučaja, on je bio najbolji drug mog devera. Kad sam čula da on zna šta se desilo, molila sam ga da mi ispriča. Prvo nije hteo, a pošto je hodao na štakama, priterala sam ga u ćošak jedne čekaonice i rekla da se neću pomeriti s mesta dok ne čujem celu priču.
On je operisao nogu, stavili su mu šipku zbog ranije povrede. Ležao je na krevetu iznad kojeg nije radilo zvonce za pozivanje medicinskog osoblja. Kad su dovezli mog muža, na odelenju je radio mladi kadar. Svi, sem jedne sestre koja je izbegla iz Sarajeva su pili kafu. Ona ga je smirivala, pokušavala da se izbori sa njim, dok se on bacakao po krevetu u delirijumu od velikog gubitka krvi i bolova. U isto vreme je dozivala pomoć sve vreme, ali se niko nije pojavljivao to mirno subotnje popodne. Za to vreme, dok je umirao, dozivao je moje ime, iznova i iznova i iznova. Na kraju, došao je neki sedi doktor sa drugog odelenja i počeo da galami po hodnicima dozivajući kolege:" Jeste vi normalni? Dolazite ovamo, čovek vam umire, dok vi pijete kafu!!!" Tad su svi utrčali, ali je bilo prekasno.... Tek sad je njegova smrt bila besmislenija od svih objašnjenja koje sam pokušavala da dam samoj sebi.
Na dan njegove sahrane, kad smo se vraćali kući, neke od komšija su čekale moju svekrvu ispred kuće. Saopštile su joj da je na lokalnom radiju objavljeno da joj je sin umro usled ponašanja prouzrokovanog alkoholom! Htela sam ja da idem sa obdukcijskim nalazom koji su nam poslali iz Novog Sada, da demantujem objavu, ali je ona insistirala da to uradi sama. I zbog njenog sina i zbog moje ćerke, da ne pričaju o nama zbog neke tamo doktorice, koja je izjavila ono što nije smela. Pogotovo zato što nije ni prišla pacijentu da ga pogleda, nego je iz nekog, njoj znanog razloga, posumnjala na alkohol i napisala to u izveštaju koji je predala lokalnom radiju. I to je bio bolan proces. Čuti da su, u trenucima našeg najvećeg bola, pričali laži o njemu, dok smo ga spuštali u zemlju. I slušati demant i izvinjenje doktorice u pisanoj formi. I kad joj je bilo najgore, kad se borila sa svojim životom, moja svekrva nikad nije pristala da je ta dokrorica pregleda, ako bi se zatekla na dežurstvu. Kasnije, život piše svoje priče, ta doktorica će postati delom naših života na malo drugačiji način.
Duže od šest meseci je trajala pravna bitka za sve potrebne papire, da bi moje dete počelo da živi i funkcioniše normalno. Sa prezimenom svoga oca i svim onim što joj, posle njega, pripada. Kad se sve to završilo, ja sam užasnuta shvatila da u sećanju imam crnu rupu. Prosto se ne sećam dela života pre udaje, a što je najgore od svega, ne sećam se lika mog pokojnog muža! Sećam se razgovora, sećam se detalja, boje njegove kože, oblika prstiju na rukama, načina na koji drži ruke dok objašnjava nešto, načina na koji je hodao,.. Ali njegovog lika-ne! Dva puta mi je njegov lik došao u pamćenje, tako brzo, kao slika za koju nisi siguran da li se pojavila, ili u pojavnosti nestala. Dijagnoza- amnezija usled šoka! Možda se setim, a možda i ne! Nisam. Dvadeset i jednu godinu kasnije, još uvek se nisam setila.....
Comments
Post a Comment