Marija Namerno Drugačija

   Kao neko ko je uspeo da dotakne neke dubine sopstva, te se vratio u površnost života, dok mu duša neumitno traži povratak na staro, iskustveno tvrdim da ne postoji ništa jače ni lepše od niti protkanim sa Suštinom. Ni jedna emocija, niti osoba, niti situacija nije dovoljno plemenita ako nije protkana finim, tananim osećajem jedinstva i ljubavi sa svim što jeste. Iako sam svesna da nisam došla do onoga što želim, potpunog spajanja, integracije sopstvene duše, kao polaznu osnovu za dalje postojanje, onaj deo atmosfere koji sam iskusila, neprocenljivo je blago i putokaz za sve što željno iščekujem da se nastavi.    Proživela sam rođenje četiri deteta, i potpunu radost i ljubav u tim periodima. Onako, kako samo majka može da voli. Ili čista duša, veliko srce. Proživela sam toliko toga, više ružnog, realno, nego lepog, ali uzvišenog. Onih momenata kad znaš da se raduješ i najmanjoj pobedi lepote nad tminom. Svačeg je bilo, uspona i padova, ali ni jedna emocija nije bila ni približna ono

Čini mi se da je najgore što možemo sebi uraditi, u odnosu na druge ljude, je živeti iz svog ugla. Do nedavno, živela sam tako da su svi bili nevini, dok ne dokažu suprotno, jer sam želela duboko da verujem da ljudi ne žele drugima loše, ukoliko nisu direktno umešani u situaciju koja to iziskuje. Iako ne razumem zlobu ni u tom obliku. Ne razumem čak ni sebe, kad sam je ispoljila, na nimalo prijatan način, jer mi je smetala. U svakom slučaju, predrasuda kojom se većina nas vodi je da svi misle slično ili bar približno slično poput nas. Iz tog ugla, radimo stvari koje su za nas podrazumevane, dok povređujemo one koji nas okružuju, bez naznake razumevanja zašto! Zapravo, ljude koji su nam dragi ili ih smatramo prijatnim kujemo u naše pakete. Ostale obično gledamo kao suprotno od toga. Ne znam da li možemo živeti veću iluziju.    Koliko puta zamišljamo osobe, prijatne nam spoljašnosti, kako sa nama dele poglede na život, principe, ideale i slično? Naravno, ne razmišljamo o svima tako, ali

  U poslednje vreme mnogo preispitujem sopstvene želje i pretačem tu sliku u realnost, te vidim veliku nepodudarnost. Toliko snova koje sam žarko želela da se ispune, danas nemaju apsolutno nikakvu vrednost. Na primer, dok su mi devojke bile male, a ja bila u braku sa bivšim mužem, uvek je bio problem prostora, kupatila, veličine trpezarijskog stola... U to vreme sam baš jako želela da imamo veliku kuću u kojoj bi postojao ogromni dnevni boravak, gde bi mogli doći i budući partneri i deca moje dece i da svi imamo mesta. A gore, na spratu sam želela svakome svoju sobu, da ispolji svoju kreativnost u istoj i svakoj po malo kupatilo u sobi. A negde u galeriji, ispred soba, mini kuhinju, za kad im dođu drugari. Danas, jedna je otišla u beli svet, druga samo što nije, ostasmo najmlađa ćerka, sin i ja, te čitav taj dugogodišnji san nema apsolutno nikakvog smisla.   Dok su bile male, moja želja je bila da budu takva deca da se drže jedna druge, da znaju da uvek mogu da računaju jedna na drug

  Postoje trenutci koji se pamte po bolnim istinama, a opet urežu u nas nešto mnogo bitnije od sveg bola koji nas je ophrvao u tom momentu. To su nepresušni izvori naše spoznaje o tome koliko smo jaki i koliko možemo, a i na koju stranu treba da gledamo kad je naša budućnost u pitanju. Ne trenira nas život za sportistu, ako ćemo završiti kao poeta. Ako smo za vrlo kratko vreme postali vrhunski sportista, a kasnije ceo život proveli kao poeta, znači da nam je sport sekundarni talenat. Upravo zato što neki od naših talenata ispliva na površinu, mnogi od nas se besomučno uhvatimo za njega, oblikujemo, brušimo, dovodimo do savršenstva i zaboravljamo da u nama, možda čuči još nešto. Kad uradimo sve što smo mogli, damo sve što imali za to, praznimo se kao balon. Umesto da se suočimo sa mogućnošću okretanja fokusa na drugu stranu, obično pravimo pauzu, tražimo gde smo pogrešili, radimo sve da bi se ponovo obrušili kao orao na plen, na taj naš, sad već dobro poznati talenat. Kad ovo kažem, mn

Razmišljam o ovim novim učenjima kojima nas obasipaju sa svih strana. Svi smo savršeni baš kakvi jesmo. Svi smo u pravo vreme na pravom mestu, duhovni nivoi, rast, rad na sebi i slično. I slažem se da sve to jeste tako. Ne smeta mi što svako ima svoju interpretaciju učenja. Ali mi pomalo smeta plitkoća svega toga. Da, istina je da smo svi savršeni. Ali, kad zavirimo duboko u sebe, otresemo sa svog bića sve ono što smo nakupili kroz život kao štitove koje smo upotrebljavali u određenim situacijama, pa zaboravili da ih skinemo sa sebe, kad smo iz istih izašli. Apsolutno smo savršeni onog momenta kad ne moramo da se ubeđujemo bilo kakvim afirmacijama, mantrama, molitvama, meditacijama ili bilo kojim drugim sredstvima da to jesmo. Savršeni smo onda kad smo prihvatili sebe sa svim vrlinama i manama, pa kroz prizmu ljubavi očistili sve ono što smo bili, spoznali svoje istinsko biće i stopili se sa njim. Tad možemo pričati o tom savršenstvu o kome se toliko priča.   A do tad, skrivamo se iz

   Jedna učestala konstatacija u okviru ovih novih duhovnjaških tema je reakcija ljudi koje smatraju duhovnim na kojekakve atake ljudi koje nazivamo neprobuđenima, je da svaka reakcija "duhovnjaka" bude napadana, vrednovana kroz prizmu sopstvenih gledišta, ma gde oni bili. Nije bitno da li se radi o ponašanju određene osobe ili fizičkim izgledom iste. Recimo, ja sam pričala o mojim fizičkim nedostacima i smatram da su one mogle duhovno da me unakaze ili oplemene. Zaista je izbor samo na meni. Ali sam mnogo puta bila u prilici da vidim napade na ljude koji su se dokazali kao duhovnjaci, a uradili neke fizičke korekcije na sebi, i to mi je strašno. Da sam mogla, pre nekih dvadesetak godina, ne bih ni razmišljala o tome da li da napravim korekciju moje noge. Zapravo, da je bilo mogućnosti u smislu medicinskog napretka u ortopediji, verovatno ne bih ni trunke razmišljala. Danas, više bih volela da nađem dobrog ortopedskog obućara. I to je sve u redu. Isto tako, što se tiče alope

    Mene ispunjava analiziranje veza u smislu uzročno posledičnih obrazaca koji se protežu kroz naše živote i traženje načina da ih promenimo, ukoliko ne služe našem najvišem dobru.To nije uvek lak zadatak, niti prijatan, niti bezazlen. Ali se isplati za sve koji to žele. Tokom tog nekog mog iskustvenog istraživanja i kombinovanja svega što sam upila kroz ove godine koliko trajem, prepoznala sam niz načina na koji ljudi funkcionišu i kako se bore sa određenim stvarima. U svemu tome, nikad nisam bila sama. Uvek, ali uvek sam imala pomoć "s one strane". Kroz intuiciju, kroz znakove koje volim da čitam, a pojavljuju nam se svima na putu, kroz reči koje su upućene nekom iza mene od nepoznate osobe iz mase, kroz oblik oblaka na nebu, šum reke, položaj grane na drvetu, kroz šta bilo se može dobiti odgovor na željeno pitanje, samo ako dovoljno gledamo.   Mnogi veruju u život posle života. A ne veruju u život pre života. Nije li to malo paradoksalno? Pogotovo izbegavaju život za vr

  U to vreme bila sam luda i poluluda. Čini mi se da mi je svaka misao bila u pravcu mogućih tužbi i posledica, i pitanja ko je tu, zapravo, mislio na moju decu? Da li je iko pomislio da sam ja ta koja ih gleda raspadnute u paramparčad? Da im kupim deliće i pokušavam zalepiti na svoje mesto, kao mozaik, svesna da su to rane koje nikad ne zarastu do kraja? Da li je iko pomislio koliko su suza njih tri prolile dok je to trajalo i posle toga mnogo, mnogo vremena? Gde je tu istinska briga za njih?   Tri duše. Tri različite duše je trebalo ispratiti u to vreme, a nakon što sam iz kreveta otišla na njivu da radim, postalo je malo vremena za sve. Nisam puno pisala o mojim poslovima, ali radila sam najviše po trgovinama, zatim u veleprodaji pića, restoranu, hamburgeriji, na pijaci, imala svoj komision, u hladnjači, mlm gde sam držala deo seminara... Svagde me bilo, zaista, ali se jedan moj talenat uvek provlačio kao primarni. Od malena imam dobru intuiciju, bar sam ja mislila da je to u pita

"30.11.2012. Dodjem kući, tanjira sa picama na stolu, verovatno je moja S. jela i ostavila..tj na dva tanjira je  bilo pice, jedna je ostala tu,na stolu, a drugu je mačak uzeo i jeo dole ,kraj stola... krenem sređivati to, stavila sam vodu za pasulj, krenem kupiti suđe da ga operem, dolazi polusestra na vrata.. .Poče priča o buvama kako moram voditi računa o deci, kako ne može da shvati da ja tako živim, u buvama, da decu puštam da žive tako itd...i bla bla, zvaće ona socijalnu službu, eto, ona samo misli najbolje za decu itd... Ja poludim, prvo sam joj govorila da prestane s glupostima, da mačak nema buve, da ne može moja S. preko sebe preneti ništa od buva kod babe, može samo spoljni mačak, koji ode kod mame i spava tamo... no, polusestra je odlučila i ništa nije kako ja kažem.... onda krenem da joj otvorim vrata i pokažem gde joj je mesto, ona pomislila da hoću da budem agresivna, kaže da joj se ne unosim u facu i opet spomene socijalnu službu... E onda ja nazovem i

    Kao samohrana majka koja nije alimentaciju dobijala redovno, a bila u nemogucnosti da tužim bivšeg muža za istu zbog ekstremne vezanosti najmlade cerke za njega, bilo je teško sklapati kraj s krajem. U isto vreme, ma koliko bio težak taj zadatak, izuzetno sam ponosna na sebe što sam uspela u uslovima u kojima smo bili da nas prehranim i pružim bar najosnovnije svojoj porodici. Nakon punih šest godina, okrecila sam kucu. Zapravo, okrecila sam je sa decom. Moja V. je uživala da kreci malom cetkicom oko bandaž trake pri vrhu zida. Isto tako sam prelakirala podove u svim prostorijama. Posle razvoda, moja deca su imala priliku po prvi put da jedu stvari koje su nam ranije bile nedostupne. I to u tolikim kolicinama, da ih danas više ne vole. Obnovila sam sve što sam mogla, držala moju decu obucenu, obuvenu, nahranjenu, napojenu, u toplom. Išle su na ekskurzije na kupalište, u šetnje...,, Drugarice ili rodake bi neretko prespavale kod nas. Imale su obeležene rodendane. Sve što je bilo u