Marija Namerno Drugačija

   Slušam priče o novim učenjima, zapravo o ljudima koji počinju da uče neke novonastale bombastične škole. Pridržavaju se ovoga, te im baš krenulo, pa probali ono, i baš, eto, ide. A onda malo stalo, pa ne znaju zašto. Pa teraju one prve aktivnosti, mora da su tu zapeli. Pa odustanu, pa ispočetka. I sve je to tako jako zanimljivo, da nemaju tu kontra začkoljicu, a to je- uvek ste vi krivi za sve! I kad je dobro, i kad nije. Obzirom da ne živimo sami, naše dobro nekad nije i svima dobro, radi toga osećamo grižu savesti i zbog tog nečijeg nedobrog! Eh, koliko samo kontri ima u svemu tome, a sve je, zapravo, toliko jednostavno....     Pretpostavljam da ljudi žive u zabludi i kad sa mnom stupe u kontakt, jer govorim da živim svoju istinu, ma kakva ona bila i da čuvam svoj mir. I onda dođu u situaciju da vide mene, mirnu, kako dižem ton ili zaustavljam razgovor na pola, jer ne vodi ničemu ili radim sve te "čudne" stvari, dok propagiram mir. Vide me kako nisam u stanju ni kafu p

    Negde mislim da imamo sklonost da odbacimo sve što je bilo poput tupog noža koji prezentuju na reklamama kao zastarelu tehniku, dok nam prezentuju super-ulta-giga-mega moderne aparate koji traju koliko i garancija za isti. Preispitujem sebe, pošto mi jako smeta olako odbacivanje onoga što je dobro i trudim se da napravim paralelu u vaspitanju, posvećivanju pažnje i svega onoga što roditelj treba da bude svom detetu.   Ne znam kakvi su tekstovi u medijima bili kad sam ja bila dete, jer sam, jel te, bila dete. Ali danas se toliko priča o tome kako biti roditelj, da to malo para uši, mozak, inteligenciju i čovečnost. Prosto, da li je moguće objašnjavati nekome ko ne razume kako biti roditelj? Smatram da je to uzaludna rabota, jer ne možeš biti sa nekim dvadeset i četiri sata i objašnjavati mu posledice njegovih dela na sopstveno dete. Ili jesi ili nisi dobar roditelj. U svakom slučaju, garancije nema. Mnogi loši roditelji imaju fantastičnu decu i obrnuto. Valjda to tako treba da bud

   Sve nešto razmišljam koliko smo otišli u materijalnost, kad ne vidimo mnoge stvari koje nam se pred nosom dešavaju. To se danas, recimo, zove portalima. Otvara se portal koji "čisti dušu i telo od starih rana i blokada". I u redu. Niko ne spori dešavanja tog tipa. Samo mi je malo čudno zašto je potrebno platiti nekom tamo guru majstoru ili nekom sličnom učitelju da nas sprovede kroz te portale? Pošto se ti portali otvaraju svima i svakome, neizbežno je da iskusimo to dejstvo na sebi, znali mi za to ili ne. Ne ubrzava proces uključivanje u neke grupe koje su povezane sa pojedincima koji, opet, znaju bolje kako mi to da uradimo.    Jednostavnim sagledavanjem ljudi oko sebe, došla sam do zaključka da se niko promenio nije, pogotovo ne suštinski, ukoliko se pridružio nekoj sličnoj grupaciji. Samo pričaju o tim stvarima malo detaljnije, nego što su ranije i to je to. Nikakvog drugog pomaka nisam primetila. S tim u vezi, pričati i osećati nešto su dva različita pojma. Postoji

Mnoga učenja idu upravo u ovom pravcu, ali da li je baš tako? Da, prioritet jeste voleti sebe, da bi uopšte mogli da volimo druge. Dakle, mi volimo. Volimo i prijatelje i "neprijatelje". Da li nas svi vole? Mislim da su to opšte zablude da će nas svi voleti ako smo sami u stanju ljubavi. Jedino što tada menjamo je naše unutrašnje stanje. To je sve, ali to je sasvim dovoljno. Kao i činjenica da moramo biti svesni da nas neće svi voleti. I ne trebaju. Neki nas neće voleti jer im ne prijamo na prvu loptu, tako da ne moraju imati drugi valjan razlog za to, ali nas ne vole. Neki iz nerazumevanja onoga što mi jesmo. Neki iz nemogućnosti postizanja stanja ljubavi u kojem smo. Neki iz sasvim nekih petih razloga. Zaista je nebitno. Ali bitno je da mi ne osećamo drugačije emocije u sebi i da se trudimo da imamo što manje negativnih emocija u sebi.    Kad je moguće da voliš i budeš voljen u apsolutnom smislu? Kad si na istim energetskim talasima svesnosti čoveka ili ljudi sa kojima de

   Nekako smo se uljuljkali kao ljudi, kao persone, kao bića. Svako nešto razmišlja o svojim životima, bilo da žive u realnom životu, ili su se bacili na ove duhovnjačke visine. A gde je sredina? Polako, deo po deo, država nam se rasparčava i strani kapital uplivava gde god može. U isto vreme, ljudi su se rasparčali i otišli u beli svet, ne bi li našli bolje sutra. Sve je popucalo kao mozaik koji preti da će da se raspadne u paramparčad, čim neko malo prodrma podlogu na kojoj stojimo. A podloga je naša zemlja, koja sve to stoički trpi i preživljava zajedno sa nama.   Negde se priča, manje se ćuti da će i ona, naša zemlja, zemljište koje je ostavljeno da čeka neko novo sutra, biti takođe rasprodato stranim državljanima. Stranim, jer su domaći u tolikoj meri osiromašeni, da od zemlje dobiju parče hleba koje kupuju onoliko koliko mogu. Kao i sve ostalo što nam ta naša zemlja daje. I mi ćemo i dalje da ćutimo, dok sve naše postaje tuđe, dok nas u potpunosti ne izguraju sa onog što je vek

   Ovu priču ću ispričati iz ugla isključivo mog okruženja. Znam da postoje izuzeci, stoga ovo što pišem ne gledam kao pravilo, već prosto opažanje onoga što sam videla do sad. Priča je o svim ženama sa kojima sam odrasla, bila u kontaktu malo bližem, tipa kafenisanja. Dakle, skoro sve imaju isti način ponašanja, tj ophođenja prema životu. Udale su se da bi zajedno stvorile porodicu, dom i život, te ponovo u zajedništvu podigle decu. Sve su zaposlene. Sve rade i posle posla nešto vezano za posao kojim se bave. Oko prihoda se razlikuju, najviše zbog pomoći baba i deda, ali i plate koju imaju. Dakle, u tom kontekstu nisu iste. Svaka je sanjala san o zajedništvu, a dobila...   Jednoj muž zarađuje drastično manje nego drugoj, ali.. Obe odlaze na more sa decom, pod različitim uslovima, ali odlaze. Svake godine. Obema babe i dede pomažu oko opremanja dece za školu. Obe posle posla imaju obaveze oko posla. Obema muževi posle posla imaju "posla" nevezanog za posao (druženje, sport.

   Oni koji me poznaju, teško mogu da zamisle scenu kako čitam crnu hroniku u bilo kojim medijima. Ne mogu da kažem da ne znam šta se dešava, naravno. Znam, ali iz prepričavanja ukućana koji čitaju. Ponukana svim ovim nemilim događajima koje ste, pretpostavljam ispratili dok su trajali, ja sam to sve iščitala za jedno veče. Dušu svoju sam isplakala čitajući o ubistvima žena i dece, te deci koja su svedočila ubistvima majki od strane očeva!   Sećam se priča nekih ljudi koji su šezdesetih i sedamdesetih bili u situacijama porodičnog nasilja. Žene bi bežale kod komšija, rođaka, nepoznatih ljudi, sa decom, a ovi bi ih stavili pod zaštitu dok se situacija ne smiri. Ali ne samo to, već bi i društvo u celini izopštilo čoveka koji radi takve stvari, te bi se ovaj, više pod pritiskom društva, nego nečeg drugog, neretko i smirio. A danas? Gde je danas to društvo? Pošto smo izgubili komšiluk i prijatelje koji su spremni da pomogne, u velikoj meri, čast izuzecima, naravno, moramo naći novi način

    Mnoge zablude koje haraju narodom vezane su za pojam "sudbinskog" povezivanja. Naročito kad je reč o emocionalnim partnerskim odnosima. Ali mi je neverovatno kako je mnogima pojam sudbinskog vezan za večnost. Ono, kad ti sudbinski dođe u život osoba suprotnog pola, a koja donekle ili u potpunosti liči na nekog s kim bi mogli provesti ceo život, i onda se prepuste u nadi da je to večno. A onda počnu problemi, koji neretko dovedu i do razlaza, iako je ljubav među njima evidentna. I onda se pitaju u čemu je problem?   Po mom mišljenju u poistovećivanju dva različita pojma. Trajno se zna šta je. A sudbinsko može biti sve. Zapravo, ništa se ne dešava bez tog sudbinskog faktora. Ako ste u redu ophrvani dosadom i nemate šta drugo da radite već da slušate razgovor vaših kolega u redu, a oni komuniciraju o temi koja vas ni najmanje ne zanima, no, odjednom, u tom smarajućem faktoru, čujete rečenicu koja u njihovom razgovoru možda i nema smisla, ali je vama odgovoreno na vama važn

   Pošto mislim da možemo da URADIMO nešto, umesto da gunđamo o događajima koji pune crnu hroniku, moja ideja se pretvara u projekat koji dalje treba da ide na odobrenje i realizaciju. Iako još uvek ne mogu da pričam javno o tome kakva mi je ideja, mogu samo reći da obuhvata decu bez roditeljskog staranja, dom za stare i žrtve porodičnog nasilja! Moja želja je da drugačije objedinim brigu o te tri grupe ljudi. Onako, kako nisam to videla nigde. A sveobuhvatnije od onoga što videh do sada bilo gde.     Ne želim da provodim život čitajući crne hronike o ljudima koji ne bi bili tamo, da im je neko pomogao. Ne, ne mislim da se svima može pomoći. Ali možemo učiniti da šačica ljudi dobije pomoć. Toliko možemo. Svi do jednog od nas. Ako želimo. Tako je moja ideja dospela u žižu svesti, kao i informacije o ubijenim zlostavljanim bićima, svuda po medijima. Ubijenim, jer nisu mogli da pobegnu. Ubijenim, od sopstvene ruke, jer više nisu mogli da podnesu. Ubijenim, jer su bili mali svedoci nemil

   Dečko sa kojim popričah danas je taksista. Kaže da studira saobraćajni fakultet, četvrta je godina, nema potrebu da radi jer mu roditelji svake nedelje pošalju dovoljno novca da ima, ali on želi. Ipak će i fakultet završiti, kaže. Kad je već počeo, jel. Pitam ga šta će posle završetka. Odgovara da će najverovatnije ostati u taksi službi! Priča mi da su mu sve opcije posle završetka fakulteta takve, da kad završi pripravnički rad, može polako da napreduje u struci, ali mu plata ne prelazi nekih šestotina eura, šta god da uradi. Sa taksijem, kaže, zaradi više. Toliko je divan, komunikativan, odlučan, uporan, neverovatno harizmatičan. Kaže, okružio se ljudima poput njega! Niko u njegovom društvu ne živi za izlaske i bančenje. Sve imaju isplanirano. Zapravo, put kojim žele ići. Nismo duže pričali, jer su me obaveze odvele na drugu stranu. Ali sam ga zamolila za dozvolu da njegovu priču, kratku i jasnu, napišem na blogu. Pristao je. Kaže, zašto da ne, svi moji znaju tu priču i neka čuju

  Ovo je obećana tema "tamo nekima" ;)  O seksualnosti nisam ni razmišljala previše dugo, dugo, dugo, jer sam odrasla u porodici gde tata nikad nije spominjao ništa o tome, sem da se gnušao pomisli da se ne "prokurvam", a mama o samom činu spajanja dvoje ništa lepo nije imala da kaže. Seks je mojoj mami bio pojam "istresanja muškarca" gde žena ni malo ne uživa, već jednostavno obavlja svoje dužnosti. Verovatno zbog takvog ustrojstva, ni ja nisam nešto drugačije razmišljala na tu temu. Međutim, kako sam odrastala, pa videla da moje drugarice "rade ono", pa i ova je i ona tamo, ona već odavno... negde sam se pomirila sa činjenicom da to i nije neki bauk. Pošto mi je negde bilo duboko usađeno, da je "ono dole" prljavo i da smrdi, nisam imala baš želju da ispitam sama ništa što je vezano sa tim.    I tako, danas, kad pogledam na sve to, prosto mi je smešno što je bilo tako, ali jeste. Danas, ja sa mojim devojkama imam otvorene razgovore

    Na fb-u, jedan čovek je često citirao Anastasiju. Meni, do tad, nepoznatu osobu, ali su mi svi ti citati bili duši bliski. Kako god sam probala da nađem nešto o njoj, nije išlo. A svaki me je citat nekako terao da vidim još. Moj prijatelj, koga zovem duhovnim bratom, me je kontaktirao i popričali smo o svemu, kad je spomenuo da on ima devet od deset knjiga o Anastasiji! Uh, sreće moje. Kad mi je prosledio, te kad sam se dočepala čitanja, nisam mogla da je pustim. Znam da treba da spavam, znam da je odmor preči od bilo koje knjige, ali prosto, ovo mi je bio lek za dušu. Pročitala sam skoro hiljadu i po stranica za četiri dana. Više noći, ako ćemo pravo ;)    Anastasija je neko koga ne mogu da prepričam, zapravo. Da bi ste razumeli o čemu se radi, zaista trebate pročitati bar jednu knjigu, mada toplo preporučujem svih deset, iako ja pročitah samo tih devet. Anastasija i njeni zvoneći kedri Rusije su doneli neka nova otkrića u mom životu. Nove poglede na sve. Ili stare, zapravo, jer

   Danas sam razmišljala kako je došlo uopšte do situacije sa tolikim svađama u svakodnevici. Nisam sigurna kako je krenulo, ali mogu da kažem da ne postoji različitost među nama koja ne dovodi do iste. Možda nije ni bitno gde je šta počelo, niti kuda je išlo, već kuda vodi dalje. A ako ne vidiš dalje, šta je poenta? JUTRO: SZ se probudi pre mene, obavi svoje rituale. Ja se budim sa sinom, dakle, odmah obavezna oko presvlačenja, hranjenja itd, u obavezama. Nije samo to obaveza, ima ih još, naravno. No, želim i ja svoju prvu jutarnju kafu popiti u miru. Do te moje jutarnje, SZ je naveliko spreman za sve planove ovog sveta, te započinje priču o istim, dok još ni oči nisam pošteno otvorila. Ja ipak volim odradovati se svakom jutru, pre nego krenem dalje u dan. Dakle, jutarnji povod za svađu, jer niko ne odustaje od svoga. PREPODNE: Ako smo zajedno, naravno, onda je svađa nastajala i oko toga kad ćemo otići na pijacu. Mi se "kasno" ustajemo, on bi to već obavio dok se mi sprem

   Kad sam rodila sina, moje ćerke su već bile spremne na činjenicu da će imati brata i sve tri su se radovale novonastaloj prinovi, dok su SZ-ovi sinovi bili suzdržani u početku. Sve su ispoštovali, što se tiče i nas i polubrata im, naravno. A ja? Iako mi je to četvrto dete, bila sam ludo zaljubljena u njega od uvek, čini mi se. Njegovo rođenje je bilo drugačije od prva tri. Svo četvoro dece volim, uvek kažem, podjednako, ali na različite načine. Svako je jedinka za sebe. Ali njega, tj sa njim, doživela sam onaj osećaj utiskivanja ili potpunog doživljavanja... Zapravo, iako obično imam način da objasnim ono što želim, ovo je pomalo nemoguće, ipak. Hajmo reći da sam postala mama koja je bila luda za svojim sinom, jer sam bila ovisna o njegovoj blizini u potpunosti. Obično, kad bebe spavaju, bar kad su moje ćerke spavale, dok su bile bebe, i ja bih. Mislim po noći. Sa njim nisam. Ni noću, ni danju. Dremnula bih i to je bilo to. Nisam želela da propustim ni jedan trenutak njegovog posto

   Dok sam bila sa B., bivšim verenikom, više od tri i po godine nije bilo šanse da mi neki muškarac bude dovoljno zanimljiv, da bih mu posvetila više pažnje, od one preko potrebne. Kad smo krenuli putem kraja, jednostavno se desilo da se neki čovek javi na facebooku i komentariše sliku, koju sam i ja prokomentarisala. Valjda je tako počelo. Tako on kaže. Dodali smo se za prijatelje i započeli neku komunikaciju, naravno uopštenu. Međutim, bila je vrlo kulturna. Čovek je bio odmeren, inteligentan, pismen! Nakon nekog vremena, bila sam zaprepašćena, jer je tražio da se čujemo preko skypa, a ja sam čak i razmišljala o tome! Nisam odmah pristala, ali ipak jesam, nakon nekog vremena. Nakon dosta komunikacije preko inboksa na fb-u, koje je zaista bilo na nivou, čovek koga sam čula preko skype-a, nije bio to! Moje devojke su čule razgovor, zato što su bile iznenađenje činjenicom da sam uopšte dodala nekog novog i to muškog na skype, te su bile zainteresovane da čuju ko je taj pametni čovek k