Dok sam bila sa B., bivšim verenikom, više od tri i po godine nije bilo šanse da mi neki muškarac bude dovoljno zanimljiv, da bih mu posvetila više pažnje, od one preko potrebne. Kad smo krenuli putem kraja, jednostavno se desilo da se neki čovek javi na facebooku i komentariše sliku, koju sam i ja prokomentarisala. Valjda je tako počelo. Tako on kaže. Dodali smo se za prijatelje i započeli neku komunikaciju, naravno uopštenu. Međutim, bila je vrlo kulturna. Čovek je bio odmeren, inteligentan, pismen! Nakon nekog vremena, bila sam zaprepašćena, jer je tražio da se čujemo preko skypa, a ja sam čak i razmišljala o tome! Nisam odmah pristala, ali ipak jesam, nakon nekog vremena. Nakon dosta komunikacije preko inboksa na fb-u, koje je zaista bilo na nivou, čovek koga sam čula preko skype-a, nije bio to! Moje devojke su čule razgovor, zato što su bile iznenađenje činjenicom da sam uopšte dodala nekog novog i to muškog na skype, te su bile zainteresovane da čuju ko je taj pametni čovek koji je smeo da mi se obrati i ovim putem. Međutim, kad smo započeli razgovor, izvalio je dve gluposti, za kratko vreme, da sam ga momentalno isključila i rekla da mi se više ne obraća, da to nije razgovor ni za mene, kamoli za moju decu za koju sam ga upozorila da su tu. Tako smo prešli na Vi prvi put. Međutim, moje zaprepašćenje je dobilo novu notu, kad sam imala viziju o njemu! Kako stojimo kraj vode i neke sivo-srebrne ograde, on mi pokazuje nešto preko, nebitno, ali količina ljubavi koja se u tom momentu izlivala u viziji je bila toliko velika, da sam prosto ostala zatečena. Sve je bilo zbunjujuće.
Komunikacija se nastavila u pravcu nekih kratkih prepiski na fb-u. To je bilo to. Moja veridba se završila, počela sam da radim na njivi, u plasteniku i imala sam klijente, moja V. je potrefila u bolnicu... Prosto, milion stvari se izdešavalo odjednom, da nisam ni stizala da provodim vreme na internetu. Tako su prolazili meseci. U međuvremenu, i SZ se rastao, te me je kontaktirao i ja sam bila vrlo oštra i tada. Bila sam u fazonu- ja sam to prošla jednom i ne pada mi na pamet da budem nekome rame za plakanje i da mi se ne obraća više u tom kontekstu, jer je to njegova stvar, ne moja. Tako je i bilo. Prešli smo na Vi, drugi put. Nakon toga, prošlo je još par meseci te smo ostali na povremenoj komunikaciji preko fb-a. Nekako, uvek je bio tu. Jednom prilikom je ko zna koji put tražio moj broj telefona, koji jako malo ljudi ima, a da nisu vezani za posao i ja sam mu dala. Fino je to izveo. Očekivala sam povremene razgovore i to je to. Dobila sam kilometarske. Vrlo inteligentne, o svemu i svačemu. Satima, danima. SZ te detalje pamti mnogo bolje nego ja. Znam da smo u jednom momentu poželeli da se vidimo i da smo se našli u gradu do mog, te došli kod mene. Ne mogu da opišem magnetnu silu koja me je prosto vukla ka njemu. Jednostavno ličilo je na onaj vorteks, koji toliko ne volim da upotrebljavam u bilo kom kontekstu. Pored svega toga, prosto sam dobila ogromnu želju za majčinstvom! Mislim, od devete godine znam da ću tamo negde, kasnije u životu, da rodim sina. Ali nisam znala da ću ovako da osetim to preklapanje želje i vremena u kome se dešava. Sa bivšim verenikom sam skoro četiri godine planirala taj momenat, koji nikad nije došao. A sa SZ sam ga osetila, jednostavno, odmah. Prvi put kad je došao je bio pijan. To je bio moj prvi susret sa nekim takvim i.... nemogućnost reagovanja, pošto nije iz mog mesta. No ok, kad je otišao kući, uslov je bio da bude trezan, što je on ispunio. Tako smo nastavili priču.
Vrlo brzo je prešao kod mene i onog momenta kad sam osetila da je vreme za moju trudnoću, mi smo je ostvarili. Sam njegov dolazak kod mene i moje dece, taj put je bio čudesan. Sve je htelo da ja ostanem duže na poslu, da on dođe ranije od planiranog, da moje dve mlađe ćerke budu kući. A moja V., srednja ćerka, na koju sam ga toliko upozoravala da jedva da prihvata bilo koga u njenom životu, prvi taj momenat njihovog upoznavanja je provela igrajući zanimljivu geografiju sa njim i mlađom sestrom!!! Otišla je u prodavnicu, zato što je on zamolio!!! Mnoštvo nezamislivih stvari. Jednostavno, svaka kockica se složila. SZ je bio kući i radio sve što žena radi, dok sam ja radila. Na njivu nije mogao, jer je to bila prva godina gde su samo žene vodili da rade taj deo posla koji se tada radio. Zato je kuvao, sklanjao, prao veš, usisavao, popravljao, sve što je trebalo da radi kod kuće, a kad bi se vratila sa njive, išao bi sa mnom u plastenik. Jednostavno, život mi je okrenut naglavačke, u nekom dobrom pravcu. Nije lako naći posao u drugom gradu, ja to razumem, a on se baš trudio. Raspitivao se, polepio oglase...
Sve je to bilo lepo, ali su meni bile čudne njegove navike u ponašanju. Zagledao bi se u daljinu, izgledao kao da je najtužniji na svetu, a on bi... uživao!!! Ima velike oči, često bi se zagledao širom razrogačenih očiju negde, pa bi ga stalno opominjala da izgleda smešno, čak i unezvereno. Sve je to išlo kroz šalu, jer je on došao u moj život, kad sam ja deset sati provodila u smehu na njivi, pa još koji sat u plasteniku i još plus koji kući. Ne osmesima, već smehu koji podrazumeva čest bol u stomaku, grčenje vilice, bol u obrazima i suze u očima. Onaj zarazni smeh, koji tera da se i drugi smeju, iako ne znaju razlog. I tako mesecima. Tako da je to moje "korigovanje" onoga što mi je bilo čudno, išlo kroz smeh. I radio je, polako. Rešavao se tih nekih stvari koje su, po meni, bile čudne, u najmanju ruku. Nikad se nisam susrela sa nekim sličnim njemu, ranije. Uostalom, svi smo mi jedinstveni. Ja sam radila još neko vreme, ali smo trebali da okopavamo papriku u to vreme, no gazda je doneo novo pravilo da se to ne sme raditi motikom, već kašikom! Da, običnom supenom kašikom, da se što manje paprike ošteti. Nije meni bio problem biti sagnuta osam sati, ali sam bila trudna, te sam prokrvarila. Jednom, pa još jednom. Onda sam bila na održavanju trudnoće. Tada je SZ počeo da radi, jer je počeo deo posla gde su muškarci smeli da rade, a ja sam prestala.
U vrlo kratkom periodu, obavili smo maturu moje V., upis u srednju školu u Novom Sadu, jer drugde bliže nema takve škole, a i SZ je rođeni novosađanin, te smo tako jako brzo odlučili da se preselimo. Poslednji dan jula, SZ je sve spakovao, jer meni nije bilo dobro i doselili smo u grad u koji sam čekala da se doselim preko dvadeset godina. Tog dana, duga nas je dočekala na nebu. On nas je prijavio kod njegove mame kući, obavili smo svu papirologiju na brzinu. Zapravo, SZ je sam obavio sve što je mogao bez mene. Voli to. Sve je bilo divno i krasno. Novi početak, on se vratio na posao. Podstanari, uslovi koji nam odgovaraju, uz neke probleme. Sve rešivo, ali....Mene ubi činjenica da ne radim. Jednostavno, volim da imam svoj novac, da raspolažem njim i da ne moram da zavisim od nikog. To je prva moja velika borba sa samom sobom bila. Bože, osećala sam se kao parazit, kao teret samoj sebi. SZ je baš bio srećan. On voli kad muškarac zarađuje i prehranjuje svoju porodicu. Ja i dalje volim kad i ja to radim. Valjda je uzelo danak sve ono vreme kad sam to radila sama. Meni teško da se prilagodim tome da on radi, nabavlja, donosi kući, kuva, pravi kolače, pomaže oko svega što treba i što ne treba. Ne pomaže, radi, pošto je moja trudnoća dalja imala svoju težinu koja se odrazila na moje funkcionisanje u porodici u smislu- ne funkcionišem! Noćima nisam spavala, jer kad bih se samo malo nagnula unazad, kiselina bi me živu pojela, činilo mi se. Stoga sam spavala po danu. Krevet koji sam koristila ranije sam rastavila i dušeke dala devojkama, jer su odlični, misleći da ćemo kupiti novi, isto tako dobar. Ali nismo, spavali smo na razvučenom dvosedu, koji mi je slomio kičmu. Stoga sam spavala na trosedu u dnevnom boravku. To kad sam spavala, preko dana. Sve se istumbalo, jednostavno rečeno. Jedva sam čekala da rodim, pa da radim nešto i ja. Uskoro smo dobili poziv za jedan mrežni marketing, te smo se dogovorili da će on to da radi posle posla, a ja čim rodim i uhvatim bebin ritam. Divno!!! Imam čemu da se radujem!
U međuvremenu, moje devojke su imale mnogo toga za razrešiti iz prošlosti, sustizala ih je. Prvo sam, uz njegovu pomoć, naravno, odvela najmlađu ćerku, moju S. kod psihologa. Najzad joj je postavljena dijagnoza, nakon pet punih godina moje muke sa njom, jer nisam znala kako da se ponašam, niti da joj objasnim stvari koje nije problem drugim dvema objasniti. Dijagnoza je bila manjak emocionalne inteligencije i to u toj meri, da je bilo malo gore, bila bi na nivou retardacije! Bila sam presrećna što je dijagnoza ustanovljena, naravno da sam se rasplakala tamo kod doktorice, ali od sreće, jer su me lepo uputili u proces izlečenja i objasnili da je to rešivo. Zapravo, doktorice su bile u šoku mojom reakcijom, jer kažu da drugi roditelji odbijaju da čuju da im sa decom nešto nije u redu! A ja presrećna, plačem, zahvaljujem im se do neba, zakazujem dalje termine za moju S. Pao mi kamen sa srca! Pa, za roditelje sa sličnim problemom, evo iskustva, godinu dana kasnije, moja S. funkcioniše skoro poput sve druge dece, a dve godine kasnije, uradila je psiho testove tako, kako su im objasnili, ko ima tri greške je visokointeligentan, a ona ima četiri! Hvala im do neba, šta god da su radili tamo sa njom! Radićemo i dalje, još samo jedan klik fali da to bude sve u savršenom redu i to je to. U isto vreme, desilo se i traženje moje V., srednje ćerke. Sva potisnuta sila emocija je izbijala na površinu i pretila da će da bukne svaki čas.
A mi? Trudili smo se da uradimo sve što je bilo u našoj moći da ublažimo sve što se dešava. Ja znam i suptilne nivoe i osećam moju decu drugačije od drugih. SZ teško prihvata sugestije, što dalje odmiče naša priča. Po njemu, odjednom trebamo napraviti sve da što pre budemo kompatibilni. Moja deca ne stižu tim tempom na tu adresu i rađa se otpor. Otpor, zbog njegovog preterivanja, guranja nosa tamo gde mu nije mesto, želje da zna baš sve o svemu. U početku sitne stvari, koje kasnije, zapravo, vrlo brzo prerastaju u nešto drugo. Do tada, najgori momenat je bio odnošenja smeća iz kupatila sa vrlo intimnim stvarima mojih ćerki, što je njima bilo neprijatno. SZ nije slušao. I kupovine uložaka za njih, koje su do tada bile ekstremno stidljive po tom pitanju. Njegova upornost po tom pitanju je dovela dotle da ih baš briga više za to. Nek kupuje on, kad već ne mogu da mu objasnim da mogu i trebaju one. Zapravo, još jedna potisnuta stvar na kojoj ću ja morati raditi sa njima kasnije....
Dok se nije rodio naš sin, bilo je već naveliko znakova da smo se spojili samo i isključivo radi njega. No, život je baš čudo. Venčali smo se na njegov rođendan. Meni venčanje znači toliko koliko i parče papira koji iskoristiš i baciš. No, politika današnjeg života kaže da je neke stvari mnogo lakše uraditi kad ga imaš. Taj dan sam se smejala toliko, da je i matičarka bila u šoku. A meni je bila činjenica da smo dan ranije bili na zakazanom terminu u Domu zdravlja, da potpišemo papir za odabranog lekara. Mene su prozvali i ja sam potpisala taj famozni papir. A njega nikako da prozovu. Na kraju, ustaje da pita u čemu je problem, zakazani smo zajedno. Pitaju ga za ime i prezime. On odgovara, sestra proverava u sistemu i ne nalazi. Ali, našla je kombinaciju njegovog imena i prezimena mog bivšeg muža! Ja se setim kako je on sav ponosan zakazivao taj termin gde je ko zna koliko puta rekao:" moja žena!", toliko, da je sestra upisala moje prezime i njemu, misleći da je isto. Sutradan, na venčanju, kad je matičarka pitala za prezime, dlaka je falila da ga pitam hoće li on svoje promeniti ili da to, ipak, učinim ja! Otud toliki smeh. Kad smo se vratili kući, sprdala sam ga da me prenese preko praga. SZ ne prihvata da nešto ne može da uradi! Preneo me je trudnu, krupniju i višu od sebe. Nisam tad bila debela, naprotiv. Ali sam bila trudna. Moja debljina u vreme trudnoće je bila tolika, da me je sestra koja me je merila pred porođaj pitala da li hoću da mi dopiše koji kilogram, da liči na trudnoću! Rekla sam joj da piše kako jeste. To je moja kilaža i tako nek bude unesena u "zapisnik".
Još jedna stvar, meni bitna se promenila. Bila sam vegetarijanac ranije. Trudnoća mi je donela napade nemoći i bukvalno preznojavanje i trešenje od slabosti, te sam ponovo počela da jedem meso. Svi su se smejali, a ja plakala. Ovo ne govorim zato da zagovaram ovakvu niti onakvu ishranu. Oni koji su svesniji razumeju koliko meso snižava vibraciju i kakve promene donosi na tom polju. Prosto, to je jedan važan momenat u kasnijem dešavanju i razvijanju situacije. Sve u svemu, taj period bih mogla staviti u folder kompromisa. Znam da kad mnogo meditiram, izgubim pojam o vremenu i prostoru. Sve što je bilo juče, moglo je biti i pre petnaest godina. Teško pamtim buduće zakazane termine i slično. Snalazila sam se, dok sam živela sama, naravno. Imala sam podsetnike po telefonima i dan ranije i taj dan. A sada, SZ je vodio računa o tome, bolje nego bilo koji računar. Pomislih:" taman, on vodi računa o "ovozemaljskim" stvarima, a ja mogu biti ja u potpunosti!". Da, da....
Komunikacija se nastavila u pravcu nekih kratkih prepiski na fb-u. To je bilo to. Moja veridba se završila, počela sam da radim na njivi, u plasteniku i imala sam klijente, moja V. je potrefila u bolnicu... Prosto, milion stvari se izdešavalo odjednom, da nisam ni stizala da provodim vreme na internetu. Tako su prolazili meseci. U međuvremenu, i SZ se rastao, te me je kontaktirao i ja sam bila vrlo oštra i tada. Bila sam u fazonu- ja sam to prošla jednom i ne pada mi na pamet da budem nekome rame za plakanje i da mi se ne obraća više u tom kontekstu, jer je to njegova stvar, ne moja. Tako je i bilo. Prešli smo na Vi, drugi put. Nakon toga, prošlo je još par meseci te smo ostali na povremenoj komunikaciji preko fb-a. Nekako, uvek je bio tu. Jednom prilikom je ko zna koji put tražio moj broj telefona, koji jako malo ljudi ima, a da nisu vezani za posao i ja sam mu dala. Fino je to izveo. Očekivala sam povremene razgovore i to je to. Dobila sam kilometarske. Vrlo inteligentne, o svemu i svačemu. Satima, danima. SZ te detalje pamti mnogo bolje nego ja. Znam da smo u jednom momentu poželeli da se vidimo i da smo se našli u gradu do mog, te došli kod mene. Ne mogu da opišem magnetnu silu koja me je prosto vukla ka njemu. Jednostavno ličilo je na onaj vorteks, koji toliko ne volim da upotrebljavam u bilo kom kontekstu. Pored svega toga, prosto sam dobila ogromnu želju za majčinstvom! Mislim, od devete godine znam da ću tamo negde, kasnije u životu, da rodim sina. Ali nisam znala da ću ovako da osetim to preklapanje želje i vremena u kome se dešava. Sa bivšim verenikom sam skoro četiri godine planirala taj momenat, koji nikad nije došao. A sa SZ sam ga osetila, jednostavno, odmah. Prvi put kad je došao je bio pijan. To je bio moj prvi susret sa nekim takvim i.... nemogućnost reagovanja, pošto nije iz mog mesta. No ok, kad je otišao kući, uslov je bio da bude trezan, što je on ispunio. Tako smo nastavili priču.
Vrlo brzo je prešao kod mene i onog momenta kad sam osetila da je vreme za moju trudnoću, mi smo je ostvarili. Sam njegov dolazak kod mene i moje dece, taj put je bio čudesan. Sve je htelo da ja ostanem duže na poslu, da on dođe ranije od planiranog, da moje dve mlađe ćerke budu kući. A moja V., srednja ćerka, na koju sam ga toliko upozoravala da jedva da prihvata bilo koga u njenom životu, prvi taj momenat njihovog upoznavanja je provela igrajući zanimljivu geografiju sa njim i mlađom sestrom!!! Otišla je u prodavnicu, zato što je on zamolio!!! Mnoštvo nezamislivih stvari. Jednostavno, svaka kockica se složila. SZ je bio kući i radio sve što žena radi, dok sam ja radila. Na njivu nije mogao, jer je to bila prva godina gde su samo žene vodili da rade taj deo posla koji se tada radio. Zato je kuvao, sklanjao, prao veš, usisavao, popravljao, sve što je trebalo da radi kod kuće, a kad bi se vratila sa njive, išao bi sa mnom u plastenik. Jednostavno, život mi je okrenut naglavačke, u nekom dobrom pravcu. Nije lako naći posao u drugom gradu, ja to razumem, a on se baš trudio. Raspitivao se, polepio oglase...
Sve je to bilo lepo, ali su meni bile čudne njegove navike u ponašanju. Zagledao bi se u daljinu, izgledao kao da je najtužniji na svetu, a on bi... uživao!!! Ima velike oči, često bi se zagledao širom razrogačenih očiju negde, pa bi ga stalno opominjala da izgleda smešno, čak i unezvereno. Sve je to išlo kroz šalu, jer je on došao u moj život, kad sam ja deset sati provodila u smehu na njivi, pa još koji sat u plasteniku i još plus koji kući. Ne osmesima, već smehu koji podrazumeva čest bol u stomaku, grčenje vilice, bol u obrazima i suze u očima. Onaj zarazni smeh, koji tera da se i drugi smeju, iako ne znaju razlog. I tako mesecima. Tako da je to moje "korigovanje" onoga što mi je bilo čudno, išlo kroz smeh. I radio je, polako. Rešavao se tih nekih stvari koje su, po meni, bile čudne, u najmanju ruku. Nikad se nisam susrela sa nekim sličnim njemu, ranije. Uostalom, svi smo mi jedinstveni. Ja sam radila još neko vreme, ali smo trebali da okopavamo papriku u to vreme, no gazda je doneo novo pravilo da se to ne sme raditi motikom, već kašikom! Da, običnom supenom kašikom, da se što manje paprike ošteti. Nije meni bio problem biti sagnuta osam sati, ali sam bila trudna, te sam prokrvarila. Jednom, pa još jednom. Onda sam bila na održavanju trudnoće. Tada je SZ počeo da radi, jer je počeo deo posla gde su muškarci smeli da rade, a ja sam prestala.
U vrlo kratkom periodu, obavili smo maturu moje V., upis u srednju školu u Novom Sadu, jer drugde bliže nema takve škole, a i SZ je rođeni novosađanin, te smo tako jako brzo odlučili da se preselimo. Poslednji dan jula, SZ je sve spakovao, jer meni nije bilo dobro i doselili smo u grad u koji sam čekala da se doselim preko dvadeset godina. Tog dana, duga nas je dočekala na nebu. On nas je prijavio kod njegove mame kući, obavili smo svu papirologiju na brzinu. Zapravo, SZ je sam obavio sve što je mogao bez mene. Voli to. Sve je bilo divno i krasno. Novi početak, on se vratio na posao. Podstanari, uslovi koji nam odgovaraju, uz neke probleme. Sve rešivo, ali....Mene ubi činjenica da ne radim. Jednostavno, volim da imam svoj novac, da raspolažem njim i da ne moram da zavisim od nikog. To je prva moja velika borba sa samom sobom bila. Bože, osećala sam se kao parazit, kao teret samoj sebi. SZ je baš bio srećan. On voli kad muškarac zarađuje i prehranjuje svoju porodicu. Ja i dalje volim kad i ja to radim. Valjda je uzelo danak sve ono vreme kad sam to radila sama. Meni teško da se prilagodim tome da on radi, nabavlja, donosi kući, kuva, pravi kolače, pomaže oko svega što treba i što ne treba. Ne pomaže, radi, pošto je moja trudnoća dalja imala svoju težinu koja se odrazila na moje funkcionisanje u porodici u smislu- ne funkcionišem! Noćima nisam spavala, jer kad bih se samo malo nagnula unazad, kiselina bi me živu pojela, činilo mi se. Stoga sam spavala po danu. Krevet koji sam koristila ranije sam rastavila i dušeke dala devojkama, jer su odlični, misleći da ćemo kupiti novi, isto tako dobar. Ali nismo, spavali smo na razvučenom dvosedu, koji mi je slomio kičmu. Stoga sam spavala na trosedu u dnevnom boravku. To kad sam spavala, preko dana. Sve se istumbalo, jednostavno rečeno. Jedva sam čekala da rodim, pa da radim nešto i ja. Uskoro smo dobili poziv za jedan mrežni marketing, te smo se dogovorili da će on to da radi posle posla, a ja čim rodim i uhvatim bebin ritam. Divno!!! Imam čemu da se radujem!
U međuvremenu, moje devojke su imale mnogo toga za razrešiti iz prošlosti, sustizala ih je. Prvo sam, uz njegovu pomoć, naravno, odvela najmlađu ćerku, moju S. kod psihologa. Najzad joj je postavljena dijagnoza, nakon pet punih godina moje muke sa njom, jer nisam znala kako da se ponašam, niti da joj objasnim stvari koje nije problem drugim dvema objasniti. Dijagnoza je bila manjak emocionalne inteligencije i to u toj meri, da je bilo malo gore, bila bi na nivou retardacije! Bila sam presrećna što je dijagnoza ustanovljena, naravno da sam se rasplakala tamo kod doktorice, ali od sreće, jer su me lepo uputili u proces izlečenja i objasnili da je to rešivo. Zapravo, doktorice su bile u šoku mojom reakcijom, jer kažu da drugi roditelji odbijaju da čuju da im sa decom nešto nije u redu! A ja presrećna, plačem, zahvaljujem im se do neba, zakazujem dalje termine za moju S. Pao mi kamen sa srca! Pa, za roditelje sa sličnim problemom, evo iskustva, godinu dana kasnije, moja S. funkcioniše skoro poput sve druge dece, a dve godine kasnije, uradila je psiho testove tako, kako su im objasnili, ko ima tri greške je visokointeligentan, a ona ima četiri! Hvala im do neba, šta god da su radili tamo sa njom! Radićemo i dalje, još samo jedan klik fali da to bude sve u savršenom redu i to je to. U isto vreme, desilo se i traženje moje V., srednje ćerke. Sva potisnuta sila emocija je izbijala na površinu i pretila da će da bukne svaki čas.
A mi? Trudili smo se da uradimo sve što je bilo u našoj moći da ublažimo sve što se dešava. Ja znam i suptilne nivoe i osećam moju decu drugačije od drugih. SZ teško prihvata sugestije, što dalje odmiče naša priča. Po njemu, odjednom trebamo napraviti sve da što pre budemo kompatibilni. Moja deca ne stižu tim tempom na tu adresu i rađa se otpor. Otpor, zbog njegovog preterivanja, guranja nosa tamo gde mu nije mesto, želje da zna baš sve o svemu. U početku sitne stvari, koje kasnije, zapravo, vrlo brzo prerastaju u nešto drugo. Do tada, najgori momenat je bio odnošenja smeća iz kupatila sa vrlo intimnim stvarima mojih ćerki, što je njima bilo neprijatno. SZ nije slušao. I kupovine uložaka za njih, koje su do tada bile ekstremno stidljive po tom pitanju. Njegova upornost po tom pitanju je dovela dotle da ih baš briga više za to. Nek kupuje on, kad već ne mogu da mu objasnim da mogu i trebaju one. Zapravo, još jedna potisnuta stvar na kojoj ću ja morati raditi sa njima kasnije....
Dok se nije rodio naš sin, bilo je već naveliko znakova da smo se spojili samo i isključivo radi njega. No, život je baš čudo. Venčali smo se na njegov rođendan. Meni venčanje znači toliko koliko i parče papira koji iskoristiš i baciš. No, politika današnjeg života kaže da je neke stvari mnogo lakše uraditi kad ga imaš. Taj dan sam se smejala toliko, da je i matičarka bila u šoku. A meni je bila činjenica da smo dan ranije bili na zakazanom terminu u Domu zdravlja, da potpišemo papir za odabranog lekara. Mene su prozvali i ja sam potpisala taj famozni papir. A njega nikako da prozovu. Na kraju, ustaje da pita u čemu je problem, zakazani smo zajedno. Pitaju ga za ime i prezime. On odgovara, sestra proverava u sistemu i ne nalazi. Ali, našla je kombinaciju njegovog imena i prezimena mog bivšeg muža! Ja se setim kako je on sav ponosan zakazivao taj termin gde je ko zna koliko puta rekao:" moja žena!", toliko, da je sestra upisala moje prezime i njemu, misleći da je isto. Sutradan, na venčanju, kad je matičarka pitala za prezime, dlaka je falila da ga pitam hoće li on svoje promeniti ili da to, ipak, učinim ja! Otud toliki smeh. Kad smo se vratili kući, sprdala sam ga da me prenese preko praga. SZ ne prihvata da nešto ne može da uradi! Preneo me je trudnu, krupniju i višu od sebe. Nisam tad bila debela, naprotiv. Ali sam bila trudna. Moja debljina u vreme trudnoće je bila tolika, da me je sestra koja me je merila pred porođaj pitala da li hoću da mi dopiše koji kilogram, da liči na trudnoću! Rekla sam joj da piše kako jeste. To je moja kilaža i tako nek bude unesena u "zapisnik".
Još jedna stvar, meni bitna se promenila. Bila sam vegetarijanac ranije. Trudnoća mi je donela napade nemoći i bukvalno preznojavanje i trešenje od slabosti, te sam ponovo počela da jedem meso. Svi su se smejali, a ja plakala. Ovo ne govorim zato da zagovaram ovakvu niti onakvu ishranu. Oni koji su svesniji razumeju koliko meso snižava vibraciju i kakve promene donosi na tom polju. Prosto, to je jedan važan momenat u kasnijem dešavanju i razvijanju situacije. Sve u svemu, taj period bih mogla staviti u folder kompromisa. Znam da kad mnogo meditiram, izgubim pojam o vremenu i prostoru. Sve što je bilo juče, moglo je biti i pre petnaest godina. Teško pamtim buduće zakazane termine i slično. Snalazila sam se, dok sam živela sama, naravno. Imala sam podsetnike po telefonima i dan ranije i taj dan. A sada, SZ je vodio računa o tome, bolje nego bilo koji računar. Pomislih:" taman, on vodi računa o "ovozemaljskim" stvarima, a ja mogu biti ja u potpunosti!". Da, da....
Comments
Post a Comment