Još uvek sam u raskoraku pri analiziranju učestvovanja ega u procesu kreiranja budućih događaja u smislu kooperanta u celoj toj priči. Ljudi koji su u skladu sa svojom dušom, nekako lakše prihvataju ono što im se dešava, bilo dobro ili loše, a oni koji su se upetljali u ego bez duše, se muče. Mnogo puta smo žarko želeli svim srcem da nam se desi neka određena situacija, misleći da je baš ona prava za nas. A onda nas život iznenadi i ponudi nam alternativu koju nismo mogli odbiti u tom trenutku. A kad prođe dosta vremena, shvatimo da smo, možda i spašeni, baš tom alternativom. A opet, nismo u stanju prihvatiti našu tadašnju želju kao nešto što nam nije bilo namenjeno, niti nam pripada. To se odnosi i na poslove i na ljubavne momente i na sve što smo takoreći, propustili nekada.
Pošto radim na karmičkim vezama, jasne su mi one veze koje imaju jasan uzrok. Zato što si ti tamo nekog zakinuo za nešto, ti danas nemaš baš to, a želiš, no nećeš ni dobiti dok ne odradiš šta trebaš! To je jasno. Ali karma je izuzetno suptilna po mnogim pitanjima, te je nije jednostavno objasniti na ovaj način. A i ako prihvatimo samo taj ugao gledanja na život, onda bi se morali pomiriti sa svim što nam se dešava, jer bi sve mogli staviti pod krov karme i tu nema ništa što bi mogli da promenimo. Meni se takav način oduzimanja prava na promenu ni najmanje ne sviđa.
Konkretno znam da je moja karma u potpunosti završena. Zašto onda ne živim životom kakav uistinu želim? Često dajem kao primer neusklađenost ega i duše moju ogromnu želju da imam veliku kuću, koja bi se mogla podeliti na nekoliko stambenih jedinica kasnije. To je bila toliko velika želja, da bi, da je prosto nemoguće da se ne ostvari. Htela sam biti grčka majka, koja bi svu svoju decu, iako su tada bile tri ćerke u pitanju, oženila i dovela zetove kod mene, neka tu stvaraju svoja gnezda, rađaju decu i žive. A ja ću, kao dobra baka, čuvati svoju unučad i uživati u njihovom kreiranju života. Ali, moja želja je ostala neuslišena, iako je bila zaista ogromna! Zašto? To je želja isključivo mog ega, isključivo mog pogleda na tadašnju situaciju. Bila sam mlada, mislila da ću imati snage zauvek toliko koliko sam imala tada, a bila sam nepresušni izvor u to vreme. Danas, umorila sam se. Nisam stara, naopako, ali je život uzeo svoje. Niti sam brza kao nekad, niti poletna, niti mi je cilj više da robujem kućnim obavezama, koje su podrazumevane kad imate veliku porodicu. Danas, i sama želim više vremena za sebe, jer imam toliko toga da pružim, mimo svega toga. A da bih to uradila, potrebno je da smanjim obaveze koje me od ovoga odvlače. Stoga, moj toliko veliki san danas nema nikakvog smisla! Zapravo je suprotan od onoga što sam tada toliko želela. Druga stvar koja dolazi u obzir u ovoj priči je želja moje dece. I one su davno, kad su bile baš male, želele da svi budemo na okupu, kao i ja tada. Ali, kako su rasle, promenile su se i više im to nije cilj. Svaka ima želje za sebe, koje ne podrazumevaju zajednički život svih nas. Naprotiv, svaka želi svoj.
Sad, zamislite da se meni ta želja ostvarila u ono vreme, kad su deca bila mala. Bili bi kratko zadovoljni ostvarenjem istog. A onda bi moja deca, u ogromnoj želji za samostalnošću, tražile kutak za sebe i faktički bežale od nas ostalih u toj velikoj kući. To bi stvorilo nezadovoljstvo nas, ostalih i nikakvo ispunjenje, ono unutrašnje ne bi bilo dostignuto. Bili bi kao u nekom velikom hotelu, ljudi koji se skupe ili ne, tokom obroka. I kad je nekom baš potreban razgovor. Kasnije, kad sve one nađu svoje mesto pod Nebeskom kapom, ja bih ostala sama u toj praznoj ogromnoj kući. Niti sreće, niti ispunjenja, niti radosti. Da li bi je danas prodala ili izdavala odvojene stanove, nebitno je. Bitno je da nikakva svrha koju sam joj namenila, ne bi bila ispunjena.
To se dešava sa željama iz ega. Realno je, da je meni potrebna jako mala kućica, gde bi lepo živela sa onima koji su sa mnom, a oni koji nisu da imaju prostoriju za sebe, kad dođu u posetu. To je to. Na isti način mnoge žene sa kojima sarađujem gledaju na muškarce. Baš taj bi bio savršen za nas! Baš taj i ni jedan drugi! A godinama se ništa ne dešava sa njim, iako se tu bacaju udice, konstantni kontakti, poneki susreti i sve ostale prigode, koje bi trebale da otvore vrata ka tome da se to savršenstvo uvrsti u njihov život. I sve uzalud. Zašto? Duša zna bolje!
Kako kreirati, onda? Kako želeti? Ispadamo glupi kad tako gledamo na stvari, a mislimo da znamo sve o nama i tome šta je najbolje za nas! Da, ali duša zna bolje. Stoga je najbitnije spojiti se što više sa svojom dušom, slušati šta ona ima da nam kaže i uraditi ono što trebamo da bi bili srećni i zadovoljni. Verovali ili ne, ali mnogi ljudi su žudeli za materijalnim bogatstvom, a kad im se i desilo da se obogate, vraćali bi se u svoja sela, ostavivši sva ta materijalna dobra za sobom. I bili su srećni. Ne kažem da treba da živimo astetskim životom, nego da spoznamo šta je to što nas uistinu čini srećnim i da onda to ispunimo. Činjenica je da su finansije bitne u ovoj priči, pogotovo kod ljudi koji su u dugovima ili teško preživljavaju. Ali, ta situacija sa novcem vam samo otežava put ka spoznaji onoga što je uistinu važno, a to je- šta vas čini srećnim?
Kad poslušamo svoju dušu, sve kockice se slažu na putu ostvarenja naših želja. Neke brže, neke sporije, ali se slažu. Dešava se da se i na tom putu izgubimo malo, pa pokupimo kockicu koja nam zapravo ne treba, ali kad imamo taj cilj iz duše pred sobom, lako ili lakše je odbaciti ono što nas usporava. Zato je važno razmisliti da li nas kroz život vodi ego ili smo spoznali vapaj duše, da nas odvede tamo gde nam je mesto.
Pre nego što završim ovaj post, samo da kažem da nisam od onih koji ego smatraju neprijateljem. Mislim da nas ništa drugo ne štiti bolje od direktne komunikacije sa ljudima danas. Teško da imamo uvek vremena i prostora da budemo blagi i u ljubavi kao što je to naša duša i naša esencija, dok ego seče sve ono što našoj duši ne prija. Nekad brzo i bezobrazno, nekad malo blaže, ali jasno. Ali, kao i sve što postoji, i on treba da bude u ravnoteži. Mislim da je njegova prava funkcija u realizaciji. Ako poslušamo dušu, a uz pomoć ega ostvarimo ono što trebamo, onda je i ravnoteža postignuta.
Pošto radim na karmičkim vezama, jasne su mi one veze koje imaju jasan uzrok. Zato što si ti tamo nekog zakinuo za nešto, ti danas nemaš baš to, a želiš, no nećeš ni dobiti dok ne odradiš šta trebaš! To je jasno. Ali karma je izuzetno suptilna po mnogim pitanjima, te je nije jednostavno objasniti na ovaj način. A i ako prihvatimo samo taj ugao gledanja na život, onda bi se morali pomiriti sa svim što nam se dešava, jer bi sve mogli staviti pod krov karme i tu nema ništa što bi mogli da promenimo. Meni se takav način oduzimanja prava na promenu ni najmanje ne sviđa.
Konkretno znam da je moja karma u potpunosti završena. Zašto onda ne živim životom kakav uistinu želim? Često dajem kao primer neusklađenost ega i duše moju ogromnu želju da imam veliku kuću, koja bi se mogla podeliti na nekoliko stambenih jedinica kasnije. To je bila toliko velika želja, da bi, da je prosto nemoguće da se ne ostvari. Htela sam biti grčka majka, koja bi svu svoju decu, iako su tada bile tri ćerke u pitanju, oženila i dovela zetove kod mene, neka tu stvaraju svoja gnezda, rađaju decu i žive. A ja ću, kao dobra baka, čuvati svoju unučad i uživati u njihovom kreiranju života. Ali, moja želja je ostala neuslišena, iako je bila zaista ogromna! Zašto? To je želja isključivo mog ega, isključivo mog pogleda na tadašnju situaciju. Bila sam mlada, mislila da ću imati snage zauvek toliko koliko sam imala tada, a bila sam nepresušni izvor u to vreme. Danas, umorila sam se. Nisam stara, naopako, ali je život uzeo svoje. Niti sam brza kao nekad, niti poletna, niti mi je cilj više da robujem kućnim obavezama, koje su podrazumevane kad imate veliku porodicu. Danas, i sama želim više vremena za sebe, jer imam toliko toga da pružim, mimo svega toga. A da bih to uradila, potrebno je da smanjim obaveze koje me od ovoga odvlače. Stoga, moj toliko veliki san danas nema nikakvog smisla! Zapravo je suprotan od onoga što sam tada toliko želela. Druga stvar koja dolazi u obzir u ovoj priči je želja moje dece. I one su davno, kad su bile baš male, želele da svi budemo na okupu, kao i ja tada. Ali, kako su rasle, promenile su se i više im to nije cilj. Svaka ima želje za sebe, koje ne podrazumevaju zajednički život svih nas. Naprotiv, svaka želi svoj.
Sad, zamislite da se meni ta želja ostvarila u ono vreme, kad su deca bila mala. Bili bi kratko zadovoljni ostvarenjem istog. A onda bi moja deca, u ogromnoj želji za samostalnošću, tražile kutak za sebe i faktički bežale od nas ostalih u toj velikoj kući. To bi stvorilo nezadovoljstvo nas, ostalih i nikakvo ispunjenje, ono unutrašnje ne bi bilo dostignuto. Bili bi kao u nekom velikom hotelu, ljudi koji se skupe ili ne, tokom obroka. I kad je nekom baš potreban razgovor. Kasnije, kad sve one nađu svoje mesto pod Nebeskom kapom, ja bih ostala sama u toj praznoj ogromnoj kući. Niti sreće, niti ispunjenja, niti radosti. Da li bi je danas prodala ili izdavala odvojene stanove, nebitno je. Bitno je da nikakva svrha koju sam joj namenila, ne bi bila ispunjena.
To se dešava sa željama iz ega. Realno je, da je meni potrebna jako mala kućica, gde bi lepo živela sa onima koji su sa mnom, a oni koji nisu da imaju prostoriju za sebe, kad dođu u posetu. To je to. Na isti način mnoge žene sa kojima sarađujem gledaju na muškarce. Baš taj bi bio savršen za nas! Baš taj i ni jedan drugi! A godinama se ništa ne dešava sa njim, iako se tu bacaju udice, konstantni kontakti, poneki susreti i sve ostale prigode, koje bi trebale da otvore vrata ka tome da se to savršenstvo uvrsti u njihov život. I sve uzalud. Zašto? Duša zna bolje!
Kako kreirati, onda? Kako želeti? Ispadamo glupi kad tako gledamo na stvari, a mislimo da znamo sve o nama i tome šta je najbolje za nas! Da, ali duša zna bolje. Stoga je najbitnije spojiti se što više sa svojom dušom, slušati šta ona ima da nam kaže i uraditi ono što trebamo da bi bili srećni i zadovoljni. Verovali ili ne, ali mnogi ljudi su žudeli za materijalnim bogatstvom, a kad im se i desilo da se obogate, vraćali bi se u svoja sela, ostavivši sva ta materijalna dobra za sobom. I bili su srećni. Ne kažem da treba da živimo astetskim životom, nego da spoznamo šta je to što nas uistinu čini srećnim i da onda to ispunimo. Činjenica je da su finansije bitne u ovoj priči, pogotovo kod ljudi koji su u dugovima ili teško preživljavaju. Ali, ta situacija sa novcem vam samo otežava put ka spoznaji onoga što je uistinu važno, a to je- šta vas čini srećnim?
Kad poslušamo svoju dušu, sve kockice se slažu na putu ostvarenja naših želja. Neke brže, neke sporije, ali se slažu. Dešava se da se i na tom putu izgubimo malo, pa pokupimo kockicu koja nam zapravo ne treba, ali kad imamo taj cilj iz duše pred sobom, lako ili lakše je odbaciti ono što nas usporava. Zato je važno razmisliti da li nas kroz život vodi ego ili smo spoznali vapaj duše, da nas odvede tamo gde nam je mesto.
Pre nego što završim ovaj post, samo da kažem da nisam od onih koji ego smatraju neprijateljem. Mislim da nas ništa drugo ne štiti bolje od direktne komunikacije sa ljudima danas. Teško da imamo uvek vremena i prostora da budemo blagi i u ljubavi kao što je to naša duša i naša esencija, dok ego seče sve ono što našoj duši ne prija. Nekad brzo i bezobrazno, nekad malo blaže, ali jasno. Ali, kao i sve što postoji, i on treba da bude u ravnoteži. Mislim da je njegova prava funkcija u realizaciji. Ako poslušamo dušu, a uz pomoć ega ostvarimo ono što trebamo, onda je i ravnoteža postignuta.
Comments
Post a Comment