Smatram da su određeni obrasci u našim životima tu, da nas usmere, preusmere ili nauče ono što nismo mogli ranije da učinimo. Oni su vrlo bitni, kad uzimamo u obzir promene koje želimo da napravimo u životu i način ophođenja prema svemu. Mnogi pokušavaju da naprave drugačiji ishod radeći iste stvari. To je šablon. Treba izaći iz toga, ako zaista želimo promene. Jedan od velikih razloga zašto sam odlučila blog pisati kao autobiografski deo, pre nego počnem da pišem ovo što sam, zapravo, želela, je upravo taj što nemam pravo prenositi iskustva ljudi sa kojima radim, bez njihovog pristanka, ali moja smem. Data su mi na raspolaganje. Sve što nam se u životu dešava, dešava se po određenim pravilima, obrascima. Bili mi svesni njih ili ne, oni funkcionišu. Kao što znamo da će jabuka koju bacimo u vis zasigurno pasti na pod, tako su sigurni i obrasci o kojima pričam.
Pisala sam o mom detinjstvu. Nemam nameru da pišem ponovo o tome, samo da vam skrenem pažnju na jedan osećaj koji je bio prisutan u tom periodu najveći deo vremena. A to je osećaj bezvrednosti ili manje vrednosti. Neko ko je rođen sa deformitetom stopala, poput mene, i pored najveće pažnje koju mu okolina može pružiti, teško se izbori sa osećajem manje vrednosti i osećaja da ste apsolutno nedovoljno dobri. Zašto? Vi ste posebni u svakom smislu, tada. Više obraćate pažnje na stvari na koje "normalni" nikad ni ne pomišljaju. Od pokretljivosti stopala, aktivnosti koje su potpuno normalne drugima poput šetnje i trčanja, u meni su izazivale osećaj bola u mom desnom skočnom zglobu. Onog, koji poput žileta preleti preko određenih delova zgloba. Nekad samo prođe, kako je i došao, a nekad ostane i podseća na svu tu nedovoljnost. Nisam se žalila oko toga. Mislim da nikome nisam ni pričala o tome ni kad sam bila mala, jer niko nije razumeo. A i da jeste, niko me nije mogao posavetovati kako da se ophodim prema sopstvenom stopalu, da izbegnem ta bolna sevanja. Stoga sam se sa tim borila sama. Ko može da razume različitost u anatomiji stopala, pete, veličini stopala i muki koja to nosi kad nemaš sredstava ili prilike da kupiš obuću po svojoj meri, pa se patiš sa onim što imaš, a ne prija ti? O silnim, većim od samog stopala, žuljevima neću ni da govorim. Mislim da sam celo detinjstvo provela tako, sa žuljevima na petama i prstima desne noge. Ko tu može da pomogne? Posebno ako se obraćaš onima koje to ni ne interesuje. Dakle, samo to je dovoljno za taj osećaj manje vrednosti. A pisala sam da je na to došla i alopecija u devetoj godini, gde mi je "oduzeto" ono što sam smatrala najlepšim na sebi, moja kosa. Na to sve i roditelji bez razumevanja i za moje fizičko stanje, a pogotovo za moju karakternu različitost od svih sa kojima su ikad imali kontakt!
Dakle, nije lako živeti u tom stanju svesti. Ali, ne samo da nije lako, već nosi svoje posledice, jer je to izuzetno rasprostranjen obrazac po kome mnogi žive. Ne smatram da sam imala više opravdanja da živim tako, nimalo. Samo pričam svoju priču. Ali, generalno, ljudi se u iste vode ubacuju i zbog jednog malo klempavijeg uha!!! Ili jedne situacije u kojoj smatraju da su se izblamirali pred ljudima koji su apsolutno nebitni za njihov život. Kod mene, takvo stanje svesti je dovelo do braka u kome mi je muž umro! Idealna podloga za tugu. Kako nisam izašla iz tog stanja, zbog svega prethodno napisanog u vezi smrti mog prvog muža, stvorila sam idealnu podlogu za novi obrazac: - toliko sam bezvredna da ne postojim! I taj obrazac nosi svoje posledice. Dobila sam muža koji me je ignorisao u najbukvalnijem smislu te reči. Ali, taj brak me je doveo do dna, u smislu dosezanja granica podnošljivosti takvog obrasca, te me je naterao da se promenim. Prosto, do tada nisam imala priliku da shvatim šta ja, zapravo, volim na sebi, oko sebe. Tada, iako nisam znala ni odakle da krenem, naučila sam da je to lekcija koju moram sama da savladam. I kad sam tražila način kako da dođem do tih stvari, postalo je očigledno. Napisala sam na papir sve stvari koje NE VOLIM u vezi sebe dok sam u braku sa njim, stvari koje ne volim kod njega, stvari koje mi se ne dopadaju kad smo nas dvoje u pitanju. Na drugom papiru sam napisala kontra, ne razmišljajući previše o tome da li se to odnosi baš na mene ili ne. Išla sam tom logikom da ne pišem novo Sveto pismo, već nešto što mogu da doteram, kad bude gotovo. Međutim, ispostavilo se da je sve kontra što sam napisala, baš SVE bilo upravo ono što zaista VOLIM. Tako sam počela da osvešćujem sebe. Spoznaju o sebi, zapravo.
Na ljubav prema sebi, nadogradila sam i vreme kao bitan faktor. Pošto sam odlučila da promenim obrasce iz sopstvenog života, htela sam da to uradim temeljno. Najbolje što mogu. Zaista sam ušla u sitna crevca u nameri da prokopam sve što mogu i promenim u sebi. Tad sam shvatila da je vreme izuzetno bitna činjenica u ovoj jednačini. Vreme koje posvećujemo uvek nečemu. A čemu sam ja posvećivala svoje? Pošto se podrazumeva da sam obavezna da odradim svakodnevne poslove, to je ono što sam jedino mogla da ublažim. Odrekla sam se peglanja svega sem peškira i donjeg veša. Prosto, nisam želela provoditi sate nad stolom za peglanje, niti sebe izlagati umoru koji je bio svakodnevna pojava nakon peglanja. To i preterana žeđ. Prosto sam prestala. Posteljina se ne pegla, sve se samo složi u regale i onda peglamo po potrebi. Ili ne. Vreme koje nisam provodila sa decom, provodila bih u društvu. Ili u čitanju knjiga ili u gledanju forenzičkih serija. Ili u... zapravo, bežanju od sebe.
Da bih spoznala da li je prvo meni samoj lepo sa mnom, odlučila sam isključiti muziku, televizor, sve smetače u mom miru i iskusiti sopstveno društvo. Ne znam ni šta sam očekivala, zapravo, samo je radoznalost bila ta koja me je naterala na taj korak i ono pitanje: ako meni nije lepo sa mnom, može li biti drugima u mom prisustvu? Iako sam se malo plašila tih namerno izdvojenih dvadesetak minuta odvojenih za to, prijatno sam se iznenadila u toj komunikaciji sa samom sobom. Zapravo, na taj način sam oslobodila toliko vremena, da dok drugi misle da mi je dosadno, ja prosto propustim kao kroz filter sve ono što bih do juče gomilala u sebe i sklanjala u neke duboke podsvesne sfere i možda nikad osvestila da je baš to nešto što je trebalo da se vidi, doživi i uradi nešto sa tim. To vreme za mene mi je donelo neviđene mogućnosti. Ljubav prema sebi i svemu što jeste. Onu sveprožimajuću ljubav gde ste sve sa svime, Jedno. Dozvolila sam sebi da živim u SADA! Dozvolila sam sebi da živim zahvalnost! Dozvolila sebi da, pored svih situacija u kojima sam se nalazila, ostanem u tom svom miru i ljubavi, ispunjenju i zadovoljstvu u svakom milideliću mog svesnog postojanja. Dovelo me dotle, da mi više san nije bio potreban. Bilo je dovoljno da se odmorim uz meditaciju dvadeset minuta i da funkcionišem dalje, kao i obično. Dozvolila sam sebi da uvidim svoje obrasce, prihvatim ih iz dubine svog bića, zahvalim im se i otpustim ih. I da stvaram neke nove. Dozvolila sam sebi da učestvujem u svom životu maksimalno, a ne kao neko ko je tu da obavi to i to, uradi to i to i onda pobegne od sebe u sve te silne ometače takve lepote življenja. Dozvolila sam sebi da shvatim i zašto je ljudima lepo u mom prisustvu. Shvatila sam ko sam, zašto sam ovde, koja mi je misija u životu i da će ona samo rasti i rasti i rasti jer je potrebna. Shvatila sam toliko toga o sebi, da se pitam... da nisam uradila to, da li bi mi život prošao uspavan, onako kakav je i bio. Tada sam uvidela i razliku u intenzitetu emocija i svih energetskih varijacija na koje pre nisam obraćala pažnju, ukoliko nisu bili baš intenzivni. Kad se izmaknete iz sopstvenosti, dozvoljavate da one univerzalne istine nađu odgovore za vas. Taj osećaj prepuštanja jer ste u sigurnim vodama je teško objašnjiv, ali dostojan svakog odvajanja vremena za sebe.
Svaki čovek na planeti ima svoje obrasce. Zapravo njegovu individualnu kombinaciju obrazaca. U globalu, oni su isti. Bitno je osvestiti ih, odvojiti se, prihvatiti ih, zahvaliti, otpustiti i promeniti. Bitno, ako želite promene. Ovde sam na jednom primeru objasnila kako obrasci nose svoje posledice, a vi bi trebali da spoznate svoje. Kažu da je to jedna od težih lekcija na duhovnom putu. Ali, ako ponavljate ono što su vaše majke, očevi, bake, deke već živeli, to može biti znak da karmički živite obrasce koje vaši preci nisu bili u stanju da promene. I ništa se ne dešava bez razloga. Baš vi ste ti koji trebate da se pozabavite time, jer ukoliko to uradite, oslobađate i sebe i sve naredne generacije makar tih obrazaca koje ste rešili. Pokušajte, nije teško, kad krenete.
Pisala sam o mom detinjstvu. Nemam nameru da pišem ponovo o tome, samo da vam skrenem pažnju na jedan osećaj koji je bio prisutan u tom periodu najveći deo vremena. A to je osećaj bezvrednosti ili manje vrednosti. Neko ko je rođen sa deformitetom stopala, poput mene, i pored najveće pažnje koju mu okolina može pružiti, teško se izbori sa osećajem manje vrednosti i osećaja da ste apsolutno nedovoljno dobri. Zašto? Vi ste posebni u svakom smislu, tada. Više obraćate pažnje na stvari na koje "normalni" nikad ni ne pomišljaju. Od pokretljivosti stopala, aktivnosti koje su potpuno normalne drugima poput šetnje i trčanja, u meni su izazivale osećaj bola u mom desnom skočnom zglobu. Onog, koji poput žileta preleti preko određenih delova zgloba. Nekad samo prođe, kako je i došao, a nekad ostane i podseća na svu tu nedovoljnost. Nisam se žalila oko toga. Mislim da nikome nisam ni pričala o tome ni kad sam bila mala, jer niko nije razumeo. A i da jeste, niko me nije mogao posavetovati kako da se ophodim prema sopstvenom stopalu, da izbegnem ta bolna sevanja. Stoga sam se sa tim borila sama. Ko može da razume različitost u anatomiji stopala, pete, veličini stopala i muki koja to nosi kad nemaš sredstava ili prilike da kupiš obuću po svojoj meri, pa se patiš sa onim što imaš, a ne prija ti? O silnim, većim od samog stopala, žuljevima neću ni da govorim. Mislim da sam celo detinjstvo provela tako, sa žuljevima na petama i prstima desne noge. Ko tu može da pomogne? Posebno ako se obraćaš onima koje to ni ne interesuje. Dakle, samo to je dovoljno za taj osećaj manje vrednosti. A pisala sam da je na to došla i alopecija u devetoj godini, gde mi je "oduzeto" ono što sam smatrala najlepšim na sebi, moja kosa. Na to sve i roditelji bez razumevanja i za moje fizičko stanje, a pogotovo za moju karakternu različitost od svih sa kojima su ikad imali kontakt!
Dakle, nije lako živeti u tom stanju svesti. Ali, ne samo da nije lako, već nosi svoje posledice, jer je to izuzetno rasprostranjen obrazac po kome mnogi žive. Ne smatram da sam imala više opravdanja da živim tako, nimalo. Samo pričam svoju priču. Ali, generalno, ljudi se u iste vode ubacuju i zbog jednog malo klempavijeg uha!!! Ili jedne situacije u kojoj smatraju da su se izblamirali pred ljudima koji su apsolutno nebitni za njihov život. Kod mene, takvo stanje svesti je dovelo do braka u kome mi je muž umro! Idealna podloga za tugu. Kako nisam izašla iz tog stanja, zbog svega prethodno napisanog u vezi smrti mog prvog muža, stvorila sam idealnu podlogu za novi obrazac: - toliko sam bezvredna da ne postojim! I taj obrazac nosi svoje posledice. Dobila sam muža koji me je ignorisao u najbukvalnijem smislu te reči. Ali, taj brak me je doveo do dna, u smislu dosezanja granica podnošljivosti takvog obrasca, te me je naterao da se promenim. Prosto, do tada nisam imala priliku da shvatim šta ja, zapravo, volim na sebi, oko sebe. Tada, iako nisam znala ni odakle da krenem, naučila sam da je to lekcija koju moram sama da savladam. I kad sam tražila način kako da dođem do tih stvari, postalo je očigledno. Napisala sam na papir sve stvari koje NE VOLIM u vezi sebe dok sam u braku sa njim, stvari koje ne volim kod njega, stvari koje mi se ne dopadaju kad smo nas dvoje u pitanju. Na drugom papiru sam napisala kontra, ne razmišljajući previše o tome da li se to odnosi baš na mene ili ne. Išla sam tom logikom da ne pišem novo Sveto pismo, već nešto što mogu da doteram, kad bude gotovo. Međutim, ispostavilo se da je sve kontra što sam napisala, baš SVE bilo upravo ono što zaista VOLIM. Tako sam počela da osvešćujem sebe. Spoznaju o sebi, zapravo.
Na ljubav prema sebi, nadogradila sam i vreme kao bitan faktor. Pošto sam odlučila da promenim obrasce iz sopstvenog života, htela sam da to uradim temeljno. Najbolje što mogu. Zaista sam ušla u sitna crevca u nameri da prokopam sve što mogu i promenim u sebi. Tad sam shvatila da je vreme izuzetno bitna činjenica u ovoj jednačini. Vreme koje posvećujemo uvek nečemu. A čemu sam ja posvećivala svoje? Pošto se podrazumeva da sam obavezna da odradim svakodnevne poslove, to je ono što sam jedino mogla da ublažim. Odrekla sam se peglanja svega sem peškira i donjeg veša. Prosto, nisam želela provoditi sate nad stolom za peglanje, niti sebe izlagati umoru koji je bio svakodnevna pojava nakon peglanja. To i preterana žeđ. Prosto sam prestala. Posteljina se ne pegla, sve se samo složi u regale i onda peglamo po potrebi. Ili ne. Vreme koje nisam provodila sa decom, provodila bih u društvu. Ili u čitanju knjiga ili u gledanju forenzičkih serija. Ili u... zapravo, bežanju od sebe.
Da bih spoznala da li je prvo meni samoj lepo sa mnom, odlučila sam isključiti muziku, televizor, sve smetače u mom miru i iskusiti sopstveno društvo. Ne znam ni šta sam očekivala, zapravo, samo je radoznalost bila ta koja me je naterala na taj korak i ono pitanje: ako meni nije lepo sa mnom, može li biti drugima u mom prisustvu? Iako sam se malo plašila tih namerno izdvojenih dvadesetak minuta odvojenih za to, prijatno sam se iznenadila u toj komunikaciji sa samom sobom. Zapravo, na taj način sam oslobodila toliko vremena, da dok drugi misle da mi je dosadno, ja prosto propustim kao kroz filter sve ono što bih do juče gomilala u sebe i sklanjala u neke duboke podsvesne sfere i možda nikad osvestila da je baš to nešto što je trebalo da se vidi, doživi i uradi nešto sa tim. To vreme za mene mi je donelo neviđene mogućnosti. Ljubav prema sebi i svemu što jeste. Onu sveprožimajuću ljubav gde ste sve sa svime, Jedno. Dozvolila sam sebi da živim u SADA! Dozvolila sam sebi da živim zahvalnost! Dozvolila sebi da, pored svih situacija u kojima sam se nalazila, ostanem u tom svom miru i ljubavi, ispunjenju i zadovoljstvu u svakom milideliću mog svesnog postojanja. Dovelo me dotle, da mi više san nije bio potreban. Bilo je dovoljno da se odmorim uz meditaciju dvadeset minuta i da funkcionišem dalje, kao i obično. Dozvolila sam sebi da uvidim svoje obrasce, prihvatim ih iz dubine svog bića, zahvalim im se i otpustim ih. I da stvaram neke nove. Dozvolila sam sebi da učestvujem u svom životu maksimalno, a ne kao neko ko je tu da obavi to i to, uradi to i to i onda pobegne od sebe u sve te silne ometače takve lepote življenja. Dozvolila sam sebi da shvatim i zašto je ljudima lepo u mom prisustvu. Shvatila sam ko sam, zašto sam ovde, koja mi je misija u životu i da će ona samo rasti i rasti i rasti jer je potrebna. Shvatila sam toliko toga o sebi, da se pitam... da nisam uradila to, da li bi mi život prošao uspavan, onako kakav je i bio. Tada sam uvidela i razliku u intenzitetu emocija i svih energetskih varijacija na koje pre nisam obraćala pažnju, ukoliko nisu bili baš intenzivni. Kad se izmaknete iz sopstvenosti, dozvoljavate da one univerzalne istine nađu odgovore za vas. Taj osećaj prepuštanja jer ste u sigurnim vodama je teško objašnjiv, ali dostojan svakog odvajanja vremena za sebe.
Svaki čovek na planeti ima svoje obrasce. Zapravo njegovu individualnu kombinaciju obrazaca. U globalu, oni su isti. Bitno je osvestiti ih, odvojiti se, prihvatiti ih, zahvaliti, otpustiti i promeniti. Bitno, ako želite promene. Ovde sam na jednom primeru objasnila kako obrasci nose svoje posledice, a vi bi trebali da spoznate svoje. Kažu da je to jedna od težih lekcija na duhovnom putu. Ali, ako ponavljate ono što su vaše majke, očevi, bake, deke već živeli, to može biti znak da karmički živite obrasce koje vaši preci nisu bili u stanju da promene. I ništa se ne dešava bez razloga. Baš vi ste ti koji trebate da se pozabavite time, jer ukoliko to uradite, oslobađate i sebe i sve naredne generacije makar tih obrazaca koje ste rešili. Pokušajte, nije teško, kad krenete.
Comments
Post a Comment