Neverovatna mi je činjenica koliko smo se mi, kao ljudski rod, odrodili od života. Po meni, život se dešava baš u ovom trenutku. Ni pre, ni posle toga. A mi, kao neku kolektivnu grešku, živimo u svim vremenima, osim sada, kada to možemo. Koliko ljudi znate da se konstantno vežu za prošlost? Šta god da im se dešava danas, bilo lepo ili ne, prisećaju se situacija kroz koje su prošli i porede ovaj sadašnji trenutak sa tim. Isto to radimo i kad je budućnost u pitanju. Ako nam je loše sada, komentarišemo kako ćemo u budućnosti živeti ovako ili onako, a ako nam je dobro ponavljamo kako će kasnije biti još bolje.
Za takvo funkcionisanje celog našeg bića, potrebno je raščlaniti samog sebe na ta tri glavna vremena. To vam je isto kao da projektujete sebe u isto vreme u tri različita vremena i očekujete da u isto vreme funkcionišete u najboljem svom izdanju u sada. Ako ste se podelili, ma i na pola, vi više niste celi. Deo vas je ili u prošlosti ili u budućnosti i za toliko koliko ste energije posvetili tome, smanjili ste sopstvenu snagu u jedinom trenutku u kom je važno da je posedujete. Koliko ste puta gledajući sebe ili nekog dragog zamišljali kako će sve to izgledati u budućnosti? A kad ste je dočekali, koliko je istine u tome bilo? I da je apsolutna istina, da li ste umanjili sebi snagu koja vam je bila potrebna u ono vreme da se izborite sa nečim bitnim?
A šta ako ste toliko dugo želeli da živite u nekoj drugoj državi ili na nekoj drugoj planeti, da se delić vaše duše odvojio i inkarnirao tamo, te postoji upravo u sadašnjem trenutku, tako da vi zapravo postojite na više mesta u isto vreme i u više dimenzija? A šta ako se to svaki put dešava kad previše mislite o nečemu? Neću previše pisati o multidimenzijama, jer je to tema koju mnogi ni ne dotiču, a oni koji je znaju, ne treba im objašnjenje za to. Ali, čisto predstave radi, zamislite da vam se svaka misao obistini, ako joj posvetite dovoljno pažnje. Ukoliko žalite za vremenom kad ste vi bili mali, jer vam je tada bio najlepši deo života, vi zapravo odvajate deo svoje duše i terate je da se vraća u iskustvo koje je već prošla i potpuno joj je poznato. Iako je tom delu duše tamo lepo, ona žudi da živi sadašnji trenutak jer je prirodno da se sve kreće. Ako se kreće, znači ide nekud, ne vraća se na ono što je prošlo. Ta žudnja vašeg dela duše budi osećaj nemanja. Nemanja onoga što je nekad bilo. A to se reflektuje na sve što postoji u sada, jer je tu početna tačka za ono što sledi. Stoga počinje vreme kad zaista nemate. Ljubav, pažnju, novac, prijatelje, porodicu. A suština je da nemate sebe u celosti. Nemate jer svesno odvajate taj deo sebe i vraćate ga tamo gde mu više nije mesto.
Normalno je da se prisetimo nekih stvari iz prošlosti. Prošlost nije tabu koji treba zaboraviti i izbrisati. To ne tvrdim. Ali, kao što nam je dat sadašnji trenutak da ga živimo što je moguće svesnije, tako smo tamo, nekad imali priliku da to uradimo i sa onim iskustvima. Ako smo onu priliku propustili, imamo ovu sada. Ali i nju propuštamo jer gledamo unazad. Ako tako živimo, onda nam život prolazi mimo nas, a mi kroz njega mehanički obavljamo što moramo, dok ostatak provodimo u "bilo nekad" i "možda bude nekad" vremenima. Na taj način, nikad nismo u svojoj središnjoj tački i propuštamo bisere koji nam se dešavaju svaki dan, kroz prste koji ih i ne primećuju.
Takav način življenja je vrlo izražen kod mnogih ljudi sa kojima sam radila, komunicirala i koje poznajem. I prosto mi bude žao kad vidim kako smo zaboravili umeće življenja. Postoji još mnogo načina da zaboravimo živeti u danas. Gledanje u komšijine uspehe i poređenje sa drugima na bilo kom nivou, recimo. Sve to i još mnogo toga ja gledam kao beg od stvarnosti. Ako je situacija loša, onda je svestan beg od iste, a ako je lepa, onda je više nesvestan. U svakom slučaju, po meni je besmisleno propuštati tako život, zbog nečega što više nema vrednost ili je možda nikad neće imati. Da živimo udaljeni od drugih, u kućama po svojoj meri, nameštaju po svojoj meri, da radimo ono što je potrebno za preživljavanje i ono što nam prija kad ne moramo raditi za život, nikad nam ne bi palo na pamet da nismo dovoljno dobri, da trebamo neke stvari maskirati ili bežati od situacije. Tada bi živeli u našoj punoj snazi, jer je to jedino što nam preostaje. Gledanje u televizor, čitanje silnih dnevnih vesti o kojima niti odlučujemo niti znamo pouzdanost, niti mnoge stvari vezane za njih, ne želim ni da analiziram. Mnogo bačenih sati dnevno na bacanje života u ništavilo.
Zapravo, sve što smo preživeli do sada, trebalo je nečemu da nas nauči. Ili je prosto trebalo to da preživimo iz mnogo razloga. I to je kraj, jer se završilo. Da vi trebate bilo koje iskustvo iz prošlosti, zapravo, ono bi vam se ponovilo i vi bi ga zaista živeli sada ponovo. A šta ako vam je upravo sad na snazi neka od bitnijih živonih lekcija, baš vama pred nosom, a vi je ne vidite jer su vam misli rastrzane između prošlih iskustava i mogućnosti sutrašnjice? Ako vi ne savladate lekcije, kud one odlaze? Kome ih ostavljate? I zašto? Da li je to život koji trebate živeti? Da li vam se neka iskustva ponavljaju uporno, a vi ih i dalje ignorišete ili pokušavate rešiti na isti način kao i pre? Vodi li to nekuda? I? Šta je jedino što možemo promeniti u toj situaciji? NAS! Naš pogled na sve, naše ponašanje, emotivne, verbalne i telesne reakcije. Da, sve možemo da promenimo kod nas. Jer ako nam se nešto ponavlja, onda to mora biti zato da nešto uradimo sa tim.
Negde sam pročitala da je najbolji način da se sada živi svesno do kraja i to tako da se podesimo da nam bude najbolje moguće u tom momentu, a da budemo spremni za još toga dobroga za budućnost. Namerno ovde nisam pisala više o budućem vremenu, jer smatram da bi trebalo obrazložiti malo drugačije kreiranje iz mozga, srca i duše. Stoga to ostavljam za sledeći post. A vama želim mnogo toga lepog u večitom SADA!
Za takvo funkcionisanje celog našeg bića, potrebno je raščlaniti samog sebe na ta tri glavna vremena. To vam je isto kao da projektujete sebe u isto vreme u tri različita vremena i očekujete da u isto vreme funkcionišete u najboljem svom izdanju u sada. Ako ste se podelili, ma i na pola, vi više niste celi. Deo vas je ili u prošlosti ili u budućnosti i za toliko koliko ste energije posvetili tome, smanjili ste sopstvenu snagu u jedinom trenutku u kom je važno da je posedujete. Koliko ste puta gledajući sebe ili nekog dragog zamišljali kako će sve to izgledati u budućnosti? A kad ste je dočekali, koliko je istine u tome bilo? I da je apsolutna istina, da li ste umanjili sebi snagu koja vam je bila potrebna u ono vreme da se izborite sa nečim bitnim?
A šta ako ste toliko dugo želeli da živite u nekoj drugoj državi ili na nekoj drugoj planeti, da se delić vaše duše odvojio i inkarnirao tamo, te postoji upravo u sadašnjem trenutku, tako da vi zapravo postojite na više mesta u isto vreme i u više dimenzija? A šta ako se to svaki put dešava kad previše mislite o nečemu? Neću previše pisati o multidimenzijama, jer je to tema koju mnogi ni ne dotiču, a oni koji je znaju, ne treba im objašnjenje za to. Ali, čisto predstave radi, zamislite da vam se svaka misao obistini, ako joj posvetite dovoljno pažnje. Ukoliko žalite za vremenom kad ste vi bili mali, jer vam je tada bio najlepši deo života, vi zapravo odvajate deo svoje duše i terate je da se vraća u iskustvo koje je već prošla i potpuno joj je poznato. Iako je tom delu duše tamo lepo, ona žudi da živi sadašnji trenutak jer je prirodno da se sve kreće. Ako se kreće, znači ide nekud, ne vraća se na ono što je prošlo. Ta žudnja vašeg dela duše budi osećaj nemanja. Nemanja onoga što je nekad bilo. A to se reflektuje na sve što postoji u sada, jer je tu početna tačka za ono što sledi. Stoga počinje vreme kad zaista nemate. Ljubav, pažnju, novac, prijatelje, porodicu. A suština je da nemate sebe u celosti. Nemate jer svesno odvajate taj deo sebe i vraćate ga tamo gde mu više nije mesto.
Normalno je da se prisetimo nekih stvari iz prošlosti. Prošlost nije tabu koji treba zaboraviti i izbrisati. To ne tvrdim. Ali, kao što nam je dat sadašnji trenutak da ga živimo što je moguće svesnije, tako smo tamo, nekad imali priliku da to uradimo i sa onim iskustvima. Ako smo onu priliku propustili, imamo ovu sada. Ali i nju propuštamo jer gledamo unazad. Ako tako živimo, onda nam život prolazi mimo nas, a mi kroz njega mehanički obavljamo što moramo, dok ostatak provodimo u "bilo nekad" i "možda bude nekad" vremenima. Na taj način, nikad nismo u svojoj središnjoj tački i propuštamo bisere koji nam se dešavaju svaki dan, kroz prste koji ih i ne primećuju.
Takav način življenja je vrlo izražen kod mnogih ljudi sa kojima sam radila, komunicirala i koje poznajem. I prosto mi bude žao kad vidim kako smo zaboravili umeće življenja. Postoji još mnogo načina da zaboravimo živeti u danas. Gledanje u komšijine uspehe i poređenje sa drugima na bilo kom nivou, recimo. Sve to i još mnogo toga ja gledam kao beg od stvarnosti. Ako je situacija loša, onda je svestan beg od iste, a ako je lepa, onda je više nesvestan. U svakom slučaju, po meni je besmisleno propuštati tako život, zbog nečega što više nema vrednost ili je možda nikad neće imati. Da živimo udaljeni od drugih, u kućama po svojoj meri, nameštaju po svojoj meri, da radimo ono što je potrebno za preživljavanje i ono što nam prija kad ne moramo raditi za život, nikad nam ne bi palo na pamet da nismo dovoljno dobri, da trebamo neke stvari maskirati ili bežati od situacije. Tada bi živeli u našoj punoj snazi, jer je to jedino što nam preostaje. Gledanje u televizor, čitanje silnih dnevnih vesti o kojima niti odlučujemo niti znamo pouzdanost, niti mnoge stvari vezane za njih, ne želim ni da analiziram. Mnogo bačenih sati dnevno na bacanje života u ništavilo.
Zapravo, sve što smo preživeli do sada, trebalo je nečemu da nas nauči. Ili je prosto trebalo to da preživimo iz mnogo razloga. I to je kraj, jer se završilo. Da vi trebate bilo koje iskustvo iz prošlosti, zapravo, ono bi vam se ponovilo i vi bi ga zaista živeli sada ponovo. A šta ako vam je upravo sad na snazi neka od bitnijih živonih lekcija, baš vama pred nosom, a vi je ne vidite jer su vam misli rastrzane između prošlih iskustava i mogućnosti sutrašnjice? Ako vi ne savladate lekcije, kud one odlaze? Kome ih ostavljate? I zašto? Da li je to život koji trebate živeti? Da li vam se neka iskustva ponavljaju uporno, a vi ih i dalje ignorišete ili pokušavate rešiti na isti način kao i pre? Vodi li to nekuda? I? Šta je jedino što možemo promeniti u toj situaciji? NAS! Naš pogled na sve, naše ponašanje, emotivne, verbalne i telesne reakcije. Da, sve možemo da promenimo kod nas. Jer ako nam se nešto ponavlja, onda to mora biti zato da nešto uradimo sa tim.
Negde sam pročitala da je najbolji način da se sada živi svesno do kraja i to tako da se podesimo da nam bude najbolje moguće u tom momentu, a da budemo spremni za još toga dobroga za budućnost. Namerno ovde nisam pisala više o budućem vremenu, jer smatram da bi trebalo obrazložiti malo drugačije kreiranje iz mozga, srca i duše. Stoga to ostavljam za sledeći post. A vama želim mnogo toga lepog u večitom SADA!
Comments
Post a Comment