Mnoge zablude koje haraju narodom vezane su za pojam "sudbinskog" povezivanja. Naročito kad je reč o emocionalnim partnerskim odnosima. Ali mi je neverovatno kako je mnogima pojam sudbinskog vezan za večnost. Ono, kad ti sudbinski dođe u život osoba suprotnog pola, a koja donekle ili u potpunosti liči na nekog s kim bi mogli provesti ceo život, i onda se prepuste u nadi da je to večno. A onda počnu problemi, koji neretko dovedu i do razlaza, iako je ljubav među njima evidentna. I onda se pitaju u čemu je problem?
Po mom mišljenju u poistovećivanju dva različita pojma. Trajno se zna šta je. A sudbinsko može biti sve. Zapravo, ništa se ne dešava bez tog sudbinskog faktora. Ako ste u redu ophrvani dosadom i nemate šta drugo da radite već da slušate razgovor vaših kolega u redu, a oni komuniciraju o temi koja vas ni najmanje ne zanima, no, odjednom, u tom smarajućem faktoru, čujete rečenicu koja u njihovom razgovoru možda i nema smisla, ali je vama odgovoreno na vama važno pitanje- to je sudbina. Ako vas je udario auto, te ste prošli sa lakšim telesnim povredama- to je sudbina. Ako ste se našli u partnerskoj vezi, bilo kakve vrste- to je sudbina. Šta želim reći? Sve je vezano i ništa od onoga što je bilo ne možemo promeniti, te je sve baš tako trebalo biti i to je sudbina. Ali smatram da ona nije uklesana u kamen, te da možemo da radimo na onome što tek treba da se desi. Prvo menjajući sebe, pa sadašnjost, te krojeći budućnost po našoj meri. Čak ni tada, niko nam ne može dati garanciju da nećemo skrenuti sa zacrtanog puta. I to je sudbina. Dakle, sve je to ono što treba da bude ili je bilo. A šta je, onda, na nama, da radimo? Da se trudimo da nam buduće neprijatnosti što kraće traju, da se trudimo da nam je fokus na ono što se dešava sada, da uživamo ne propuštajući ove trenutke koji mnogi previde živeći u juče ili sutra. Da se trudimo da damo od sebe više nego što smo mislili da možemo, uživajući u svemu koliko god nam je to moguće. Iz ličnog iskustva znam da je moguće mnoge stvari skrajnuti u stranu, da bi sačuvali taj osećaj mira u sebi. I on, zaista, u mnogome zavisi isključivo od nas i naše odluke da će biti tako. Naravno da isključujem ovde situacije koje su ekstremi i koje nas u trenu izbace iz šina. Ali uopšteno govoreći, itekako imamo uticaja na ono šta ćemo sa sobom.
Moja V. je došla u situaciju da debatuje oko nekih, za nas, gluposti i potpuno trivijalnih stvari. Ali se ispostavilo da mnogi ne misle tako. U pitanju je obični PMS, verovali ili ne. Moja V. je ceo život okružena sa još nas tri konstantno, plus ne zna se koliko drugarica koje je imala tokom života i niko nije pokazivao znake velikih izliva besa ili napada na okolinu zbog običnog PMS-a. Ispostavilo se da postoji ogroman broj ljudi, tj žena koje se baš tada istresaju na okolinu, jer su, zaboga, u stanju u kome jesu. Nama je to neshvatljivo, niti možemo da zamislimo život gde ćemo jednom mesečno biti svakakve, samo zato što smo u prirodnom ciklusu. Dok drugi to, čini mi se, debelo koriste. Pitam se da li ljudi koji žive u njihovoj okolini te ispade tokom tog perioda doživljavaju kao sudbinske ili?
Moje mišljenje je da nam niko u život nije došao, ako nije bilo potrebe za tim. Da nam pomogne, da mu pomognemo ili da zajedno nešto uradimo. Bilo kako bilo, uvek je neka razmena u pitanju. Stoga, svaki kontakt sa drugim živim bićem, meni je sudbinski. A koliko će ta sudbina trajati? Nekad samo tren, nekad ceo život. Zašto se unapred nervirati oko nečega što nam je nepoznanica, umesto da uživamo u svemu dok traje? I sve one duše koje žive život čekajući svoju sudbinu kroz partnera/ku, koliko ste života propustili dok ste to radili? Koliko vremena izgubili? Nadam se da će vam ta neka buduća persona sve to nadoknaditi, i da je vredno bilo toliko utrošenog vremena na sanjarenje o nečemu što može biti baš onako kako ste zamislili, a ne mora da znači....
Koliko toga još podvlačimo pod taj pojam? Za mene je još nešto fascinantno. Zašto se bojimo da se upustimo u nešto što nam eto, niko nije rekao, da je sudbinsko? Čak ni ne razmišljamo o tome! Koliko smo, zapravo, podložni tuđim mišljenjima, ako nam neko na taj način oduzima moć odluke? Ovo se odnosi na ljude koji to dozvoljavaju, naravno. Moj život je nekako posložen u kockice koje su prošle ili još traju. Neke dolaze, logično. Ja u njima vidim zakone koji vladaju čitavim svetom. Jedan od najvećih je zakon ljubavi. Koliko voliš sebe, toliko ljubavi ćeš dobiti. Ne koliko ljubavi daš pre nego što zavoliš sebe, na svu sreću! Drugi je da nam u život dolazi tačno ono kako se osećamo neko duže vreme. Dakle, dobijamo sopstveni odraz nazad, u svakom pogledu. Zašto dobri ljudi (ne oni koji sebe smatraju dobrima) onda, preživljavaju ružne stvari? Zato što od davanja drugima, ne stignu da stanu pred sopstveno ogledalo i dozvole i sebi da su vredni svake pažnje i svakog izliva ljubavi koje im je dato. Zato što uživaju u davanju, a nisu naučili da primaju. Zato što su poput razapetih svetaca provodili svoje živote, osuđivani od okoline zbog količine sopstvenog davanja. Zato su naučili da kriju mnogo toga što daju. Jako mi je velika želja da dignem sve te dobre, pravo i istinski dobre ljude iz tog stanja, da shvate da zaslužuju mnogo, te da priznaju sebi pravo na to. Da skroje sebi lepe živote i onda to zovu svojom sudbinom...
Po mom mišljenju u poistovećivanju dva različita pojma. Trajno se zna šta je. A sudbinsko može biti sve. Zapravo, ništa se ne dešava bez tog sudbinskog faktora. Ako ste u redu ophrvani dosadom i nemate šta drugo da radite već da slušate razgovor vaših kolega u redu, a oni komuniciraju o temi koja vas ni najmanje ne zanima, no, odjednom, u tom smarajućem faktoru, čujete rečenicu koja u njihovom razgovoru možda i nema smisla, ali je vama odgovoreno na vama važno pitanje- to je sudbina. Ako vas je udario auto, te ste prošli sa lakšim telesnim povredama- to je sudbina. Ako ste se našli u partnerskoj vezi, bilo kakve vrste- to je sudbina. Šta želim reći? Sve je vezano i ništa od onoga što je bilo ne možemo promeniti, te je sve baš tako trebalo biti i to je sudbina. Ali smatram da ona nije uklesana u kamen, te da možemo da radimo na onome što tek treba da se desi. Prvo menjajući sebe, pa sadašnjost, te krojeći budućnost po našoj meri. Čak ni tada, niko nam ne može dati garanciju da nećemo skrenuti sa zacrtanog puta. I to je sudbina. Dakle, sve je to ono što treba da bude ili je bilo. A šta je, onda, na nama, da radimo? Da se trudimo da nam buduće neprijatnosti što kraće traju, da se trudimo da nam je fokus na ono što se dešava sada, da uživamo ne propuštajući ove trenutke koji mnogi previde živeći u juče ili sutra. Da se trudimo da damo od sebe više nego što smo mislili da možemo, uživajući u svemu koliko god nam je to moguće. Iz ličnog iskustva znam da je moguće mnoge stvari skrajnuti u stranu, da bi sačuvali taj osećaj mira u sebi. I on, zaista, u mnogome zavisi isključivo od nas i naše odluke da će biti tako. Naravno da isključujem ovde situacije koje su ekstremi i koje nas u trenu izbace iz šina. Ali uopšteno govoreći, itekako imamo uticaja na ono šta ćemo sa sobom.
Moja V. je došla u situaciju da debatuje oko nekih, za nas, gluposti i potpuno trivijalnih stvari. Ali se ispostavilo da mnogi ne misle tako. U pitanju je obični PMS, verovali ili ne. Moja V. je ceo život okružena sa još nas tri konstantno, plus ne zna se koliko drugarica koje je imala tokom života i niko nije pokazivao znake velikih izliva besa ili napada na okolinu zbog običnog PMS-a. Ispostavilo se da postoji ogroman broj ljudi, tj žena koje se baš tada istresaju na okolinu, jer su, zaboga, u stanju u kome jesu. Nama je to neshvatljivo, niti možemo da zamislimo život gde ćemo jednom mesečno biti svakakve, samo zato što smo u prirodnom ciklusu. Dok drugi to, čini mi se, debelo koriste. Pitam se da li ljudi koji žive u njihovoj okolini te ispade tokom tog perioda doživljavaju kao sudbinske ili?
Moje mišljenje je da nam niko u život nije došao, ako nije bilo potrebe za tim. Da nam pomogne, da mu pomognemo ili da zajedno nešto uradimo. Bilo kako bilo, uvek je neka razmena u pitanju. Stoga, svaki kontakt sa drugim živim bićem, meni je sudbinski. A koliko će ta sudbina trajati? Nekad samo tren, nekad ceo život. Zašto se unapred nervirati oko nečega što nam je nepoznanica, umesto da uživamo u svemu dok traje? I sve one duše koje žive život čekajući svoju sudbinu kroz partnera/ku, koliko ste života propustili dok ste to radili? Koliko vremena izgubili? Nadam se da će vam ta neka buduća persona sve to nadoknaditi, i da je vredno bilo toliko utrošenog vremena na sanjarenje o nečemu što može biti baš onako kako ste zamislili, a ne mora da znači....
Koliko toga još podvlačimo pod taj pojam? Za mene je još nešto fascinantno. Zašto se bojimo da se upustimo u nešto što nam eto, niko nije rekao, da je sudbinsko? Čak ni ne razmišljamo o tome! Koliko smo, zapravo, podložni tuđim mišljenjima, ako nam neko na taj način oduzima moć odluke? Ovo se odnosi na ljude koji to dozvoljavaju, naravno. Moj život je nekako posložen u kockice koje su prošle ili još traju. Neke dolaze, logično. Ja u njima vidim zakone koji vladaju čitavim svetom. Jedan od najvećih je zakon ljubavi. Koliko voliš sebe, toliko ljubavi ćeš dobiti. Ne koliko ljubavi daš pre nego što zavoliš sebe, na svu sreću! Drugi je da nam u život dolazi tačno ono kako se osećamo neko duže vreme. Dakle, dobijamo sopstveni odraz nazad, u svakom pogledu. Zašto dobri ljudi (ne oni koji sebe smatraju dobrima) onda, preživljavaju ružne stvari? Zato što od davanja drugima, ne stignu da stanu pred sopstveno ogledalo i dozvole i sebi da su vredni svake pažnje i svakog izliva ljubavi koje im je dato. Zato što uživaju u davanju, a nisu naučili da primaju. Zato što su poput razapetih svetaca provodili svoje živote, osuđivani od okoline zbog količine sopstvenog davanja. Zato su naučili da kriju mnogo toga što daju. Jako mi je velika želja da dignem sve te dobre, pravo i istinski dobre ljude iz tog stanja, da shvate da zaslužuju mnogo, te da priznaju sebi pravo na to. Da skroje sebi lepe živote i onda to zovu svojom sudbinom...
Comments
Post a Comment