Nekako smo se uljuljkali kao ljudi, kao persone, kao bića. Svako nešto razmišlja o svojim životima, bilo da žive u realnom životu, ili su se bacili na ove duhovnjačke visine. A gde je sredina? Polako, deo po deo, država nam se rasparčava i strani kapital uplivava gde god može. U isto vreme, ljudi su se rasparčali i otišli u beli svet, ne bi li našli bolje sutra. Sve je popucalo kao mozaik koji preti da će da se raspadne u paramparčad, čim neko malo prodrma podlogu na kojoj stojimo. A podloga je naša zemlja, koja sve to stoički trpi i preživljava zajedno sa nama.
Negde se priča, manje se ćuti da će i ona, naša zemlja, zemljište koje je ostavljeno da čeka neko novo sutra, biti takođe rasprodato stranim državljanima. Stranim, jer su domaći u tolikoj meri osiromašeni, da od zemlje dobiju parče hleba koje kupuju onoliko koliko mogu. Kao i sve ostalo što nam ta naša zemlja daje. I mi ćemo i dalje da ćutimo, dok sve naše postaje tuđe, dok nas u potpunosti ne izguraju sa onog što je vekovima naše. Kud će s nama? Ne znam. Pomalo mi je sve ovo zastrašujuće, jer sam se nadala da će moja deca i deca moje dece živeti u državi u kojoj se priča našim jezikom, gde su ljudi koji razumeju naš mentalitet, gde smo vekovima zajedno prolazili sve daće i nedaće. I onda mislim, možda su ovi što su juče otišli negde preko, samo vesnici tog nekog novog doba koje preti da nas proguta u pomrčini naših prihvatanja svega. Možda su oni pametni, iako im je sad još teško. jer su tamo negde, dok pate za svojim. Mi, koji ostajemo ovde, doživećemo koliko sutra da smo ovde, te nemamo za čim da patimo. A komšije će nam biti iz svih krajeva sveta. Nećemo morati da im se javimo jutrom kad budemo išli u njegove pekare po hleb, jer nećemo znati njegov jezik. Možda će u pekari biti dvojezično objašnjeno svako pecivo ponaosob. Možda jedan od tiih jezika bude i naš...
Mnogo volim svoju zemlju. Ne zato što se volimo busati kako smo najstariji narod, ne zato što toliko pričamo o našoj velikoj istoriji a krojimo potpuno drugačiju. Ne zato što mislimo da smo toliko pametni, a nismo u stanju ujediniti se i napraviti promene dobre za sve. Ne zato što smo u stanju drugima pomoći do krajnjih granica, a sebe zaboraviti u potpunosti. Ne zato što se ovde gaji najbolji humor, zasnovan na istini. Ne zato što ovde postoji toliko topline i dobrote koja se teško nađe. Ne zato što ovde možeš popričati sa potpunim strancem na ulici, a da se osećaš kao da nastavljate razgovor koji je davno započet. Ne zato što se ovde ljudi osmehnu kad vas vide na ulici, i pozdrave gde god da krenete, iako ste se samo tad sreli i nikad više. Ne zato što je ovde voće i povrće još uvek ukusno, a cveće još uvek miriše. Ne zato što vas komšinica iznenadi čim vas čuje na dvorištu, tanjirom toplih uštipaka, preukusnom tortom, kesom punom mirisnih jabuka ili domaćih dinja prebačenih preko plota. Ne zato što ovde ljude koji su pali i posrnuli, nepoznati dižu i pomažu im da se smeste na sigurno. Ne zato što ovde kad vidimo da je nekom pozlilo, odlažemo sve svoje obaveze, zovemo taksi, hitnu, šta je već potrebno i čekamo da ih prepustimo u sigurne ruke. .Ne zato što često zaboravimo da vidimo sve dobro što postoji među nama i tražimo ono malo lošeg, predstavljajući sami sebe kao najgore na svetu. A nismo. Topli smo. Zato nas sve to loše i boli. Topli, zato teško podnosimo sve što se dešava. Topli, zato smo se umorili, pa se pomirili sa svim. Isturpijali su nas, izbrusili do tih granica. I u redu je. Ne može čovek biti u svojoj najvećoj snazi. Mi jesmo, ipak, samo ljudi. Ja volim svoju zemlju baš zbog topline koju imamo. Mi vidimo svoje mane kao ogromne, dok u drugima gledamo samo dobro. Hajmo malo drugačije, samo ovaj put....
Kao ljudi koji su toliko topli i vole svoje korene, imamo odgovornost da ostavimo te korene svom potomstvu. Sve vas, koji ste jedva punoletni, molim da razmislite. I ja sam juče napunila tih osamnaest, juče sanjala o svetlima grada koja će ispuniti sve moje snove... Danas imam četrdeset i jednu, grad mi nije doneo ono što sam očekivala. Danas, razmišljam o svojoj deci. I one vole grad. I one sanjaju o ispunjenju snova u gradu. I one će uskoro biti mojih godina. Za to vreme, ja sanjam o imanju. Mestu koje će biti puno zdravog voća i povrća za moju decu i unuke. Mesto gde će velike krošnje praviti hlad velikom stolu sa klupama, gde se okupljaju svi moji voljeni. Mesto gde će moja deca doći da odmore od gradske vreve i napune svoju dušu prirodom i mirom. Mesto gde će, kad mene više ne bude, doći da žive i odmaraju od života u gradu, dok će njihova deca biti oni koji žele grad... Pre nego što se naša zemlja rasproda, volela bih da država ponudi svojim građanima parče zemlje, poput predsednika Putina svojim građanima. Parče zemlje gde će smeti da naprave svoje kućerke i naprave svoje oaze mira za sebe i svoju decu. Parče zemlje koje će ostati u našim rukama. Ako i vi to poželite, to je još jedno parče, pa još jedno... Ko zna, možda ostanemo komšije koje se razumeju. Koje gaje svoju toplinu koje toliko imamo da možemo da je izvozimo. Možda, možda naša zemlja na taj način ostane naša...
Negde se priča, manje se ćuti da će i ona, naša zemlja, zemljište koje je ostavljeno da čeka neko novo sutra, biti takođe rasprodato stranim državljanima. Stranim, jer su domaći u tolikoj meri osiromašeni, da od zemlje dobiju parče hleba koje kupuju onoliko koliko mogu. Kao i sve ostalo što nam ta naša zemlja daje. I mi ćemo i dalje da ćutimo, dok sve naše postaje tuđe, dok nas u potpunosti ne izguraju sa onog što je vekovima naše. Kud će s nama? Ne znam. Pomalo mi je sve ovo zastrašujuće, jer sam se nadala da će moja deca i deca moje dece živeti u državi u kojoj se priča našim jezikom, gde su ljudi koji razumeju naš mentalitet, gde smo vekovima zajedno prolazili sve daće i nedaće. I onda mislim, možda su ovi što su juče otišli negde preko, samo vesnici tog nekog novog doba koje preti da nas proguta u pomrčini naših prihvatanja svega. Možda su oni pametni, iako im je sad još teško. jer su tamo negde, dok pate za svojim. Mi, koji ostajemo ovde, doživećemo koliko sutra da smo ovde, te nemamo za čim da patimo. A komšije će nam biti iz svih krajeva sveta. Nećemo morati da im se javimo jutrom kad budemo išli u njegove pekare po hleb, jer nećemo znati njegov jezik. Možda će u pekari biti dvojezično objašnjeno svako pecivo ponaosob. Možda jedan od tiih jezika bude i naš...
Mnogo volim svoju zemlju. Ne zato što se volimo busati kako smo najstariji narod, ne zato što toliko pričamo o našoj velikoj istoriji a krojimo potpuno drugačiju. Ne zato što mislimo da smo toliko pametni, a nismo u stanju ujediniti se i napraviti promene dobre za sve. Ne zato što smo u stanju drugima pomoći do krajnjih granica, a sebe zaboraviti u potpunosti. Ne zato što se ovde gaji najbolji humor, zasnovan na istini. Ne zato što ovde postoji toliko topline i dobrote koja se teško nađe. Ne zato što ovde možeš popričati sa potpunim strancem na ulici, a da se osećaš kao da nastavljate razgovor koji je davno započet. Ne zato što se ovde ljudi osmehnu kad vas vide na ulici, i pozdrave gde god da krenete, iako ste se samo tad sreli i nikad više. Ne zato što je ovde voće i povrće još uvek ukusno, a cveće još uvek miriše. Ne zato što vas komšinica iznenadi čim vas čuje na dvorištu, tanjirom toplih uštipaka, preukusnom tortom, kesom punom mirisnih jabuka ili domaćih dinja prebačenih preko plota. Ne zato što ovde ljude koji su pali i posrnuli, nepoznati dižu i pomažu im da se smeste na sigurno. Ne zato što ovde kad vidimo da je nekom pozlilo, odlažemo sve svoje obaveze, zovemo taksi, hitnu, šta je već potrebno i čekamo da ih prepustimo u sigurne ruke. .Ne zato što često zaboravimo da vidimo sve dobro što postoji među nama i tražimo ono malo lošeg, predstavljajući sami sebe kao najgore na svetu. A nismo. Topli smo. Zato nas sve to loše i boli. Topli, zato teško podnosimo sve što se dešava. Topli, zato smo se umorili, pa se pomirili sa svim. Isturpijali su nas, izbrusili do tih granica. I u redu je. Ne može čovek biti u svojoj najvećoj snazi. Mi jesmo, ipak, samo ljudi. Ja volim svoju zemlju baš zbog topline koju imamo. Mi vidimo svoje mane kao ogromne, dok u drugima gledamo samo dobro. Hajmo malo drugačije, samo ovaj put....
Kao ljudi koji su toliko topli i vole svoje korene, imamo odgovornost da ostavimo te korene svom potomstvu. Sve vas, koji ste jedva punoletni, molim da razmislite. I ja sam juče napunila tih osamnaest, juče sanjala o svetlima grada koja će ispuniti sve moje snove... Danas imam četrdeset i jednu, grad mi nije doneo ono što sam očekivala. Danas, razmišljam o svojoj deci. I one vole grad. I one sanjaju o ispunjenju snova u gradu. I one će uskoro biti mojih godina. Za to vreme, ja sanjam o imanju. Mestu koje će biti puno zdravog voća i povrća za moju decu i unuke. Mesto gde će velike krošnje praviti hlad velikom stolu sa klupama, gde se okupljaju svi moji voljeni. Mesto gde će moja deca doći da odmore od gradske vreve i napune svoju dušu prirodom i mirom. Mesto gde će, kad mene više ne bude, doći da žive i odmaraju od života u gradu, dok će njihova deca biti oni koji žele grad... Pre nego što se naša zemlja rasproda, volela bih da država ponudi svojim građanima parče zemlje, poput predsednika Putina svojim građanima. Parče zemlje gde će smeti da naprave svoje kućerke i naprave svoje oaze mira za sebe i svoju decu. Parče zemlje koje će ostati u našim rukama. Ako i vi to poželite, to je još jedno parče, pa još jedno... Ko zna, možda ostanemo komšije koje se razumeju. Koje gaje svoju toplinu koje toliko imamo da možemo da je izvozimo. Možda, možda naša zemlja na taj način ostane naša...
Comments
Post a Comment