Oni koji me poznaju, teško mogu da zamisle scenu kako čitam crnu hroniku u bilo kojim medijima. Ne mogu da kažem da ne znam šta se dešava, naravno. Znam, ali iz prepričavanja ukućana koji čitaju. Ponukana svim ovim nemilim događajima koje ste, pretpostavljam ispratili dok su trajali, ja sam to sve iščitala za jedno veče. Dušu svoju sam isplakala čitajući o ubistvima žena i dece, te deci koja su svedočila ubistvima majki od strane očeva!
Sećam se priča nekih ljudi koji su šezdesetih i sedamdesetih bili u situacijama porodičnog nasilja. Žene bi bežale kod komšija, rođaka, nepoznatih ljudi, sa decom, a ovi bi ih stavili pod zaštitu dok se situacija ne smiri. Ali ne samo to, već bi i društvo u celini izopštilo čoveka koji radi takve stvari, te bi se ovaj, više pod pritiskom društva, nego nečeg drugog, neretko i smirio. A danas? Gde je danas to društvo? Pošto smo izgubili komšiluk i prijatelje koji su spremni da pomogne, u velikoj meri, čast izuzecima, naravno, moramo naći novi način borbe protiv okrutnosti života u takvom okruženju. Jasno mi je da se ne može svima pomoći, jer poznajem žene koje se uvek vraćaju onima koji ih nanovo šalju u bolnice, pretučene, izlomljene, slomljenih kostiju itd, a to se sve dešava pred njihovom decom. To su priče, gde treba naći model u kome bi deca takvih roditelja bila zaštićena! Ali one žene koje žele da izađu iz priče žrtve nasilja.... Koji izbor imaju, zapravo? Da zovu policiju, koja sme da reaguje u "određenim situacijama", onda se obraćaju centrima za socijalni rad, koji takođe smeju da delaju u "određenim situacijama". I šta im preostaje? Ako ne mogu da izađu na kraj sa nasilnikom, životom ili preživljavanjem i još decom kojoj moraju da leče traume, te još sebe da postavi na noge, kuda da ide? Program sigurnih kuća u Srbiji dozvoljavaju šestomesečni boravak takvih žena i dece u ustanovama. Zamislite, izašli ste iz bolnice, operisani posle preloma koji ste pretrpili usled "porodične svađe!", jedva možete sa sobom, a rešenje se nalazi u vašem odlasku u sigurnu kuću. I vi pokupite stvari svoje dece i sebe, dok vam je - još uvek muž- van kuće, odlazite u nepoznato gde se trude da urade sve što mogu da vas postave na noge. Uzmimo u obzir da je sve idealno. Vi ste se oporavili i psihički, kao i vaša deca, a i fizički, za šta vam je bilo potrebno oko šest nedelja. Dakle, šest meseci minus dva meseca fizičkog oporavka. Situacija na poslu nestabilna, jer gazda privatnik ne želi da vas drži na bolovanju duže od preko potrebnog, dakle vraćate se na posao. Taman počnete da živite novi život, više nemate prava da budete u ustanovi, te se snađete i nalazite stan gde ćete vi sa vašom decom započeti sve ispočetka. A onda krenu traume, što vaše, što vaše dece koje nije ni bilo moguće tretirati u ustanovi, jer se nisu ispoljile.....
Sistem zakazuje, puca po šavovima, a mi gledamo i čudimo se, plačemo za njima i tako sve u krug. Zašto? Žrtve su, često u tolikom strahu da jedva mogu da se izbore sa svojim situacijama, jer se tu uvek nešto dešava, a mi od njih očekujemo da menjaju sistem, pored svega kroz šta prolaze! A šta je tu naša uloga? Nemih posmatrača? Zašto ne bi izglasali ne oštriji, već oštar zakon za ljude koji misle da se mogu i trebaju iživljavati nad svojim najbližima? Zakon koji kaže, ako pretučeš sopstvenu ženu pred sopstvenom decom, ideš u zatvor na četrdeset godina! Sva tvoja imovina se momentalno prepisuje ženi koja sa njom može da radi šta joj je volja! Deca kad napune osamnaest godina, smeju da te vide, ukoliko žele i samo ukoliko žele! Do tad... nikad mi nije jasno zašto zakon dopušta da deca nasilnika u bilo kojim uslovima, moraju da se viđaju sa njim! Razumem da im je ta osoba biološki roditelj, ali biti roditelj je nešto sasvim drugačije od takvog roditeljstva. Stoga mislim da bi bilo dobro da im se zabrani kontakt. Ne mora taj zakon biti trajan, al nek bude na snazi dvadesetak godina. Kad prođe to vreme, mislim da bi svi koji misle da je rešenje u nasilju debelo razmislili da li je vredno činiti nešto po tom pitanju, jer bi znali gde će završiti! Doživotne kazne za one koji seksualno koriste svoje potomstvo za ... uhhhhhh, samo ih sklonite od njihove i svačije dece!
Može li narod da se skupi, pa da uradimo nešto mi, koji nismo u konstantnom strahu šta će se desiti nama ili našoj deci, ako taj neko s kim živimo ustane na levu nogu? Mi, koji se ne bojimo sopstvene senke, jer nismo bili u situaciji da naučimo da nam je i ona krvnik? Mi, kojima je važnije šta ćemo danas lepo da doživimo i koji lak ćemo da koristimo na kom noktu i smatrati sebe dobrim osobama? Mi, koji okrećemo glavu od takvih i mislimo da im je pomoć plakanje u mraku, dok čitamo novinske članke o njima? Mi koji pričamo kako saosećamo, kako nas duša i srce boli i krvari sa i za njima, te se okrenemo i pogledamo odličan film kojim zaboravimo na sve što nas je bolelo? Nije naša bitka, jel da? Ne daj Bože da postane! Ali ne treba da bude ničija! Zato mi treba da budemo tu! Jer oni imaju previše senki oko sebe....
Sećam se priča nekih ljudi koji su šezdesetih i sedamdesetih bili u situacijama porodičnog nasilja. Žene bi bežale kod komšija, rođaka, nepoznatih ljudi, sa decom, a ovi bi ih stavili pod zaštitu dok se situacija ne smiri. Ali ne samo to, već bi i društvo u celini izopštilo čoveka koji radi takve stvari, te bi se ovaj, više pod pritiskom društva, nego nečeg drugog, neretko i smirio. A danas? Gde je danas to društvo? Pošto smo izgubili komšiluk i prijatelje koji su spremni da pomogne, u velikoj meri, čast izuzecima, naravno, moramo naći novi način borbe protiv okrutnosti života u takvom okruženju. Jasno mi je da se ne može svima pomoći, jer poznajem žene koje se uvek vraćaju onima koji ih nanovo šalju u bolnice, pretučene, izlomljene, slomljenih kostiju itd, a to se sve dešava pred njihovom decom. To su priče, gde treba naći model u kome bi deca takvih roditelja bila zaštićena! Ali one žene koje žele da izađu iz priče žrtve nasilja.... Koji izbor imaju, zapravo? Da zovu policiju, koja sme da reaguje u "određenim situacijama", onda se obraćaju centrima za socijalni rad, koji takođe smeju da delaju u "određenim situacijama". I šta im preostaje? Ako ne mogu da izađu na kraj sa nasilnikom, životom ili preživljavanjem i još decom kojoj moraju da leče traume, te još sebe da postavi na noge, kuda da ide? Program sigurnih kuća u Srbiji dozvoljavaju šestomesečni boravak takvih žena i dece u ustanovama. Zamislite, izašli ste iz bolnice, operisani posle preloma koji ste pretrpili usled "porodične svađe!", jedva možete sa sobom, a rešenje se nalazi u vašem odlasku u sigurnu kuću. I vi pokupite stvari svoje dece i sebe, dok vam je - još uvek muž- van kuće, odlazite u nepoznato gde se trude da urade sve što mogu da vas postave na noge. Uzmimo u obzir da je sve idealno. Vi ste se oporavili i psihički, kao i vaša deca, a i fizički, za šta vam je bilo potrebno oko šest nedelja. Dakle, šest meseci minus dva meseca fizičkog oporavka. Situacija na poslu nestabilna, jer gazda privatnik ne želi da vas drži na bolovanju duže od preko potrebnog, dakle vraćate se na posao. Taman počnete da živite novi život, više nemate prava da budete u ustanovi, te se snađete i nalazite stan gde ćete vi sa vašom decom započeti sve ispočetka. A onda krenu traume, što vaše, što vaše dece koje nije ni bilo moguće tretirati u ustanovi, jer se nisu ispoljile.....
Sistem zakazuje, puca po šavovima, a mi gledamo i čudimo se, plačemo za njima i tako sve u krug. Zašto? Žrtve su, često u tolikom strahu da jedva mogu da se izbore sa svojim situacijama, jer se tu uvek nešto dešava, a mi od njih očekujemo da menjaju sistem, pored svega kroz šta prolaze! A šta je tu naša uloga? Nemih posmatrača? Zašto ne bi izglasali ne oštriji, već oštar zakon za ljude koji misle da se mogu i trebaju iživljavati nad svojim najbližima? Zakon koji kaže, ako pretučeš sopstvenu ženu pred sopstvenom decom, ideš u zatvor na četrdeset godina! Sva tvoja imovina se momentalno prepisuje ženi koja sa njom može da radi šta joj je volja! Deca kad napune osamnaest godina, smeju da te vide, ukoliko žele i samo ukoliko žele! Do tad... nikad mi nije jasno zašto zakon dopušta da deca nasilnika u bilo kojim uslovima, moraju da se viđaju sa njim! Razumem da im je ta osoba biološki roditelj, ali biti roditelj je nešto sasvim drugačije od takvog roditeljstva. Stoga mislim da bi bilo dobro da im se zabrani kontakt. Ne mora taj zakon biti trajan, al nek bude na snazi dvadesetak godina. Kad prođe to vreme, mislim da bi svi koji misle da je rešenje u nasilju debelo razmislili da li je vredno činiti nešto po tom pitanju, jer bi znali gde će završiti! Doživotne kazne za one koji seksualno koriste svoje potomstvo za ... uhhhhhh, samo ih sklonite od njihove i svačije dece!
Može li narod da se skupi, pa da uradimo nešto mi, koji nismo u konstantnom strahu šta će se desiti nama ili našoj deci, ako taj neko s kim živimo ustane na levu nogu? Mi, koji se ne bojimo sopstvene senke, jer nismo bili u situaciji da naučimo da nam je i ona krvnik? Mi, kojima je važnije šta ćemo danas lepo da doživimo i koji lak ćemo da koristimo na kom noktu i smatrati sebe dobrim osobama? Mi, koji okrećemo glavu od takvih i mislimo da im je pomoć plakanje u mraku, dok čitamo novinske članke o njima? Mi koji pričamo kako saosećamo, kako nas duša i srce boli i krvari sa i za njima, te se okrenemo i pogledamo odličan film kojim zaboravimo na sve što nas je bolelo? Nije naša bitka, jel da? Ne daj Bože da postane! Ali ne treba da bude ničija! Zato mi treba da budemo tu! Jer oni imaju previše senki oko sebe....
Comments
Post a Comment