Danas sam dobila strašan motiv da napišem ono što mi baš jako bode dušu skoro svaki dan, a to je istorija. U kom smislu? Ja sam imala petnaestak godina kad je na ovim našim prostorima počeo rat. Svi koji su prošli kroz to, a prošli smo, na ovaj ili onaj način, su deo naše istorije. U poslednje vreme baš često slušam priče o tome kako je bilo nekad. Sad mi već naveliko smeta. Zašto? Evo mog ugla gledanja na to: svi oni koji pričaju o veselim sedamdesetim i lepim osamdesetim, imali su sve ove godine na raspolaganju da učine ono što treba i da sačuvaju kvalitete unutar sebe do dana današnjeg, te da našoj deci ostave te, prave kvalitete u amanet i dati im priliku da se samo nadograđuju na to. Sva priča o gubljenju domova, materijalnih stvari, prisilnih masovnih seljenja i svega što je to nosilo jeste prestrašna. No, meni su strašniji životi koji su u to vreme izgubljeni na tako traumatičan način. I surova mučenja svih tih koji više nisu sa nama. Mada više ovih koji preživeše to, jer tolike godine žive sa takvim iskustvima.
Nisu sami ljudi, pojedinci, bili proterani. To se desilo ogromnom broju ljudi. Dakle, postoje organizacije koje rade na okupljanju tih ljudi da razmene iskustva i pomognu jedni drugima, jer se najbolje razumeju. Postoje ljudi koji su im pružili ruku, kad im je bilo najpotrebnije. Postoji veliki broj ljudi koji su došli na ova područja i danas imaju lepe kuće, normalne živote i sve što je potrebno za sreću. Postoje ljudi koji ne žele da vide da im je danas, možda i bolje ovde, nego da su ostali tamo. Uostalom, sve su to priče tipa šta bi bilo kad bi bilo. Mislim da je teže kad kao pojedinac doživiš stradanje i nemaš nikog ko bi te razumeo jer niko nije prošao ništa slično. Možda ovo ružno zvuči, ali svi smo svedoci silnih pomoći koje su ti ljudi dobili da stanu na svoje noge. Dakle, nešto im je dato zauzvrat. Koliko ima onih kojima je oduzeto i nikad spomenuto? I dalje mislim da su životi prioritet. I kao što sam pisala o ličnim iskustvima, gde sam dala primer smrti mog prvog muža, gde je on jednom umro jer je to dovoljno svima koji su spremni da prihvate stvarnost, a ja njegovu smrt preživljavala hiljadama puta, tako mislim i o ovome. Dosta! Idemo dalje, ono što je bilo, ne može se promeniti.
Ljudi koji pričaju i vezuju svaki trenutak sreće iz današnjeg trenutka u ono što je bilo nekad, prosto stvaraju ogromnu energiju koja vuče unazad! DA! VI koji pričate sa tolikom nostalgijom o onim lepim vremenima pre tog rata, dok danas preživljavate to što ste tada doživeli, vi kočite i usporavate napredak današnjice! Vi ste deo voza koji putuje napred, a koji radi na pažnju ljudi u njemu. Vi gledate nazad, dok mladi pokušavaju napred! Vi ste ti koji rastrzašte taj voz na komade i komadiće, ne ostavivši puno toga za rad vašim potomcima, jer je vaše viđenje prošlosti ponovo i ponovo i ponovo važnije od njihove budućnosti! Vi ste ti koji krive istu tu mladež kako su ovakvi i onakvi, a oni se voze na krhotinama voza koji ste vi razbucali! Znate li koliko ljudi živi tako? Znate li koliko ljudi stvara taj teret koji je tako teško pokrenuti napred? Pogledajte svoju okolinu, pomnožite sa okolinama svih poput vas i opet nije dovoljno! Ma dosta više! Imali ste toliko godina da gradite sebe, da sačuvate te kvalitete koje mislite da ste imali i nadogradite ih! Da, lako je biti divan u dobrom. Baš taj rat o koji sam namerno spomenula sada je bio ispit na kome bi vaši kvaliteti trebali doći do izražaja. Ali ste pali! I sad vam svi drugi krivi što niste uspeli!
Ma i to je u redu, neka smo. Ali, hajde, pustite da živimo danas i krojimo bolje sutra na neke nove načine. Vi ste imali priliku i niste je iskoristili. Ne kvarite našu. Ne kvarite priliku naše dece, jer očigledno ne znate šta radite. Zato pustite da naša deca pronađu svoje puteve, kad im mi već nismo ostavili cvetne livade i povrćne bašte. Oni to moraju da izgrade sami. Pustite ih vaših davnih sjajnih vremena. Sva ta iluzija o dobroti ljudi nekad je pala na velikom ispitu gde smo trebali ostati ljudi, a postali smo svašta nešto drugo. Danas su te duše toliko zaprljane, da im je potrebna velika pomoć da zablistaju. I baš mi smeta što ne žele to da vide i ne puste ljude da žive onako slobodno od tog tog njihovog balasta! Ovaj tekst se odnosi na sve one koji su se izgubili u vremenu i prostoru i ne vide ništa danas dovoljno dobro, dok to ne povežu sa iskustvom koje su imali nekad! Prestanite biti istoričari naših života, budite oni koji pomažu da se stvori nova, bolja i lepša! Pomozite onima kojima je duša još uvek čista i imaju snage, volje i želje to da urade. Pomozite, jer vi, dokazano, ne znate kako!
I ono što je bitno u ovoj priči, ne terajte svoje potomke da rade iste stvari koje ste vi već uradili i koji su doveli da budemo ovde gde smo sada! Ne terajte ih da ponavljaju istoriju iz koje i sami želite da pobegnete! Zašto i dalje mislite da ste u pravu, kad vaše viđenje stvari deluje toliko iskrivljeno, da nosi ogromne posledice po sve nas? Možda sve ovo što napisah, baš u žaru revolta, zvuči grubo. Ali, kakav je život sa vama, kad se ne možeš obradovati nekoj lepoj stvari koja je u ovom momentu toliko divna, da vi ne prokomentarišete o toj vašoj istoriji? Ja imam istoriju, jedva sam se naterala iz dobrog razloga, da je pišem ovde. Ali živim danas!!!! Nije mi u cilju da sve danas vežem za juče, već da od današnjeg lepog krojim sutra! Moje juče me je napravilo ovakvom kakva sam danas i beskrajno sam zahvalna na tome! Ali ne želim da živim ništa što već jesam, jer želim nova, bolja iskustva i sebi i svojoj deci. Kao i svim ljudima sa kojima delim ovu našu divnu planetu. Stoga bih jako volela da svi učestvuju u tome. Neki aktivno, neki tako što će se skloniti i prepustiti novim snagama da urade šta trebaju. Bilo bi dobro i kad bi shvatili lekcije koje ih ti novi, mladi, "klinci" uče! Moj "oštar jezik" je proradio. Verujem s razlogom. Bilo kako bilo, više nisam mogla da ćutim.....
P.S. Ovo se ne odnosi na zdravu komunikaciju gde pregledom prošlih iskustava učiš nekoga ili sebe i savladavaš lekcije, već na patološku vezanu za prošlost! Da ne bude zabune....
Nisu sami ljudi, pojedinci, bili proterani. To se desilo ogromnom broju ljudi. Dakle, postoje organizacije koje rade na okupljanju tih ljudi da razmene iskustva i pomognu jedni drugima, jer se najbolje razumeju. Postoje ljudi koji su im pružili ruku, kad im je bilo najpotrebnije. Postoji veliki broj ljudi koji su došli na ova područja i danas imaju lepe kuće, normalne živote i sve što je potrebno za sreću. Postoje ljudi koji ne žele da vide da im je danas, možda i bolje ovde, nego da su ostali tamo. Uostalom, sve su to priče tipa šta bi bilo kad bi bilo. Mislim da je teže kad kao pojedinac doživiš stradanje i nemaš nikog ko bi te razumeo jer niko nije prošao ništa slično. Možda ovo ružno zvuči, ali svi smo svedoci silnih pomoći koje su ti ljudi dobili da stanu na svoje noge. Dakle, nešto im je dato zauzvrat. Koliko ima onih kojima je oduzeto i nikad spomenuto? I dalje mislim da su životi prioritet. I kao što sam pisala o ličnim iskustvima, gde sam dala primer smrti mog prvog muža, gde je on jednom umro jer je to dovoljno svima koji su spremni da prihvate stvarnost, a ja njegovu smrt preživljavala hiljadama puta, tako mislim i o ovome. Dosta! Idemo dalje, ono što je bilo, ne može se promeniti.
Ljudi koji pričaju i vezuju svaki trenutak sreće iz današnjeg trenutka u ono što je bilo nekad, prosto stvaraju ogromnu energiju koja vuče unazad! DA! VI koji pričate sa tolikom nostalgijom o onim lepim vremenima pre tog rata, dok danas preživljavate to što ste tada doživeli, vi kočite i usporavate napredak današnjice! Vi ste deo voza koji putuje napred, a koji radi na pažnju ljudi u njemu. Vi gledate nazad, dok mladi pokušavaju napred! Vi ste ti koji rastrzašte taj voz na komade i komadiće, ne ostavivši puno toga za rad vašim potomcima, jer je vaše viđenje prošlosti ponovo i ponovo i ponovo važnije od njihove budućnosti! Vi ste ti koji krive istu tu mladež kako su ovakvi i onakvi, a oni se voze na krhotinama voza koji ste vi razbucali! Znate li koliko ljudi živi tako? Znate li koliko ljudi stvara taj teret koji je tako teško pokrenuti napred? Pogledajte svoju okolinu, pomnožite sa okolinama svih poput vas i opet nije dovoljno! Ma dosta više! Imali ste toliko godina da gradite sebe, da sačuvate te kvalitete koje mislite da ste imali i nadogradite ih! Da, lako je biti divan u dobrom. Baš taj rat o koji sam namerno spomenula sada je bio ispit na kome bi vaši kvaliteti trebali doći do izražaja. Ali ste pali! I sad vam svi drugi krivi što niste uspeli!
Ma i to je u redu, neka smo. Ali, hajde, pustite da živimo danas i krojimo bolje sutra na neke nove načine. Vi ste imali priliku i niste je iskoristili. Ne kvarite našu. Ne kvarite priliku naše dece, jer očigledno ne znate šta radite. Zato pustite da naša deca pronađu svoje puteve, kad im mi već nismo ostavili cvetne livade i povrćne bašte. Oni to moraju da izgrade sami. Pustite ih vaših davnih sjajnih vremena. Sva ta iluzija o dobroti ljudi nekad je pala na velikom ispitu gde smo trebali ostati ljudi, a postali smo svašta nešto drugo. Danas su te duše toliko zaprljane, da im je potrebna velika pomoć da zablistaju. I baš mi smeta što ne žele to da vide i ne puste ljude da žive onako slobodno od tog tog njihovog balasta! Ovaj tekst se odnosi na sve one koji su se izgubili u vremenu i prostoru i ne vide ništa danas dovoljno dobro, dok to ne povežu sa iskustvom koje su imali nekad! Prestanite biti istoričari naših života, budite oni koji pomažu da se stvori nova, bolja i lepša! Pomozite onima kojima je duša još uvek čista i imaju snage, volje i želje to da urade. Pomozite, jer vi, dokazano, ne znate kako!
I ono što je bitno u ovoj priči, ne terajte svoje potomke da rade iste stvari koje ste vi već uradili i koji su doveli da budemo ovde gde smo sada! Ne terajte ih da ponavljaju istoriju iz koje i sami želite da pobegnete! Zašto i dalje mislite da ste u pravu, kad vaše viđenje stvari deluje toliko iskrivljeno, da nosi ogromne posledice po sve nas? Možda sve ovo što napisah, baš u žaru revolta, zvuči grubo. Ali, kakav je život sa vama, kad se ne možeš obradovati nekoj lepoj stvari koja je u ovom momentu toliko divna, da vi ne prokomentarišete o toj vašoj istoriji? Ja imam istoriju, jedva sam se naterala iz dobrog razloga, da je pišem ovde. Ali živim danas!!!! Nije mi u cilju da sve danas vežem za juče, već da od današnjeg lepog krojim sutra! Moje juče me je napravilo ovakvom kakva sam danas i beskrajno sam zahvalna na tome! Ali ne želim da živim ništa što već jesam, jer želim nova, bolja iskustva i sebi i svojoj deci. Kao i svim ljudima sa kojima delim ovu našu divnu planetu. Stoga bih jako volela da svi učestvuju u tome. Neki aktivno, neki tako što će se skloniti i prepustiti novim snagama da urade šta trebaju. Bilo bi dobro i kad bi shvatili lekcije koje ih ti novi, mladi, "klinci" uče! Moj "oštar jezik" je proradio. Verujem s razlogom. Bilo kako bilo, više nisam mogla da ćutim.....
P.S. Ovo se ne odnosi na zdravu komunikaciju gde pregledom prošlih iskustava učiš nekoga ili sebe i savladavaš lekcije, već na patološku vezanu za prošlost! Da ne bude zabune....
Comments
Post a Comment