Kad sam rodila sina, moje ćerke su već bile spremne na činjenicu da će imati brata i sve tri su se radovale novonastaloj prinovi, dok su SZ-ovi sinovi bili suzdržani u početku. Sve su ispoštovali, što se tiče i nas i polubrata im, naravno. A ja? Iako mi je to četvrto dete, bila sam ludo zaljubljena u njega od uvek, čini mi se. Njegovo rođenje je bilo drugačije od prva tri. Svo četvoro dece volim, uvek kažem, podjednako, ali na različite načine. Svako je jedinka za sebe. Ali njega, tj sa njim, doživela sam onaj osećaj utiskivanja ili potpunog doživljavanja... Zapravo, iako obično imam način da objasnim ono što želim, ovo je pomalo nemoguće, ipak. Hajmo reći da sam postala mama koja je bila luda za svojim sinom, jer sam bila ovisna o njegovoj blizini u potpunosti. Obično, kad bebe spavaju, bar kad su moje ćerke spavale, dok su bile bebe, i ja bih. Mislim po noći. Sa njim nisam. Ni noću, ni danju. Dremnula bih i to je bilo to. Nisam želela da propustim ni jedan trenutak njegovog postojanja u mom životu. Ljutila bih se kad ostali ne bi videli njegovu grimasu, pokret rukom ili slično. Lagala bih kad bi rekla da ostali nisu bili prisutni i učestvovali u njegovom životu, ali kad bi se odmakli, a ja videla nešto novo, tj samo ja, tad bih se ljutnula. Pod tim ne mislim na scene ljutnje ili nešto ludo, već ono.. ah, opet ste propustili, a za uživanje je! Moj sin je rođen kao najveća beba u porodilištu u to vreme, a ja sam bila mama sa najviše mleka. Kako je prenet jedanaest dana, nisam ga mogla probuditi puna dva dana, te ga nisam mogla ni hraniti. U mojoj glavi, to nije ništa neobično, prosto se rodio i tražio odmor. Međutim, protokol nalaže nešto drugo. On je bio i beba koja je najviše kalirala ta prva dva dana svog života, te zbog "nedozvoljenog" kaliranja u iznosu od deset grama!!! mi smo pušteni kući dan kasnije. Možda ne bi ni tad, da nisam insistirala da ga mere sa pelenom koju je upravo ukakio, jer je možda baš tu ta razlika od deset grama. Sestra je prihvatila moju molbu, te smo tako izašli. Naravno, napredovao je normalno kad smo došli kući. Jedini problemčić koji je imao je malo suvlja koža, te je malo više od godinu dana bio sklon crvenilu. Po licu, rukicama i guzi. Ali, pošto sam dozvolila da mu se organizam sam izbori sa tim, problem je nestao.
Kako mi je trebalo oko četiri meseca da uhvatim ritam dojenja, nekako je došlo vreme da se krenemo organizovati oko ta moja dva sata dnevno, gde bih radila mrežni marketing. Ali, ne samo to. Tada smo mi bili već nekoliko meseci u Novom Sadu, a moji bivši sugrađani su se baš retko javljali. A onda i sve ređe i ređe. Nekako je došlo ono što kažu, daleko od očiju, daleko od srca na videlo. Znam ja da život ide dalje, ali sam, iskreno, očekivala više kontakta. No, tad je bilo tako. Dakle, novi grad, jedine osobe koje sam upoznala do tada su bili kum, koga sam videla na venčanju, sinovi od SZ-a, sa devojkama sa kojima žive, njegovu mamu, dva brata i dve snaje. To je bilo to. Situacija takva, da iz kuće ne idem nigde posebno, beba mala, zima. Jedva sam čekala promenu. Smatrala sam da je dobro za mene iz više razloga da radim nešto. Prvo zato što volim da radim. Drugo, stičem nove kontakte, a među njima bi se, zasigurno našao neko sa kime bih popila kafu i popričala o nekim drugim temama, osim o ovim svakidašnjim. Međutim, kad je SZ trebao da zove ljude, uvek je nešto iskrsavalo. Tako je on počeo da ide na sastanke, seminare, šta je već trebalo. Pa, mislila sam, nije bitno ko će početi posao od nas dvoje, bitno je da ću da radim. Kako je vreme odmicalo, dobila sam muža koji je radio jedan posao, odlazio na taj drugi, a ja ostajala sama sa troje ili četvoro dece, u zavisnosti gde je moja J. bila. A odnos sa SZ se počeo kvariti u smislu da sam imala osećaj kao da vodim sve edukativne razgovore. Zaista mi je trebalo malo smeha, priče o ničemu. Na to sve, moja V. je upadala u sve veću zatvorenost, te sam se i sa tim borila, kako sam znala i umela.
Sa SZ su počele prepirke, svađice, svađe, a zaista više pojma nemam kako je došlo do toga da to traje sve vreme od kako dođe s posla do ranih jutarnjih sati. Zapravo, izuzetak je moje vreme provedeno sa sinom ili sve ređi razgovori sa ćerkama. Moja V. zatvorena u sebe, a moja S. najzad našla društvo, te je sve vreme koje je mogla, provodila sa njima. Nije bilo samo vreme koje se vodi pod popodne bilo namenjeno svađanju sa SZ. Tu su bili silni pozivi njegovi s posla. Sve vreme svađa. Odjednom, sve se preklopilo. Sve vreme, prostor, vazduh koji dišem, život koji živim, sve se spojilo u jednu jedinu tačku koja kaže da se sve ponavlja i da ništa nema smisla. Kao divlja zver u kavezu iz koga nema izlaza, zavisim u potpunosti od čoveka sa kojim ne mogu dve rečenice spojiti da se ne svađamo, moja deca u istoj situaciji. Sve je trebalo biti drugačije. Trebalo je da budem prijavljena, fiktivno. Trebalo je da imam naredna dvadeset i četiri meseca porodiljsko. Bilo bi drugačije. Ali je uvek nekako falio jedan papir, dok nije bilo smisla više. Trebalo je da postoje ljudi u našem životu. Nije postojao niko. Trebalo je da se računa ono što radim za svoju V, da izađe iz tog stanja. Tada se nije računalo. Trebalo je da bude lepo. Nije bilo. Spali smo na socijalnu pomoć u zamenu za nemogućnost sređivanja mog statusa. San o fiktivnom stažu i mogućnosti dizanja stambenog kredita, na osnovu toga se istopio. Sve se istopilo. A ja u kavezu. Čak nije ni lepo uređen kavez. Ušli smo u prljav stan, gde tepisi nisu oprani, onako, kako sam ja svoje prala, šmrkom, godinama. I danas su takvi, samo što sam ja digla onaj glavni, gde najviše vremena provodimo. Svagde ulazimo obuveni. Struja nije valjala. Često mi je moja S. istrčavala napolje, jer se užasno boji kratkih spojeva, kojih smo se naslušali nebrojeno puta, samo zato što su žice za struju stare, te kad palimo svetlo u kupatilu, desi se kratki spoj u dnevnoj sobi. Ponekad, bez razloga, samo bi se osetilo topljenje žica i čulo ponovno zujanje u toj kutiji od struje, u dnevnom boravku. Rernu nisam imala, tj nije radila oko godinu dana, kad mi je bilo najpotrebnije, zato što je bilo teško da gazdaricin sin pogleda šta joj je. Ispostavilo se da je trebalo spojiti dva dela, manja od nokta. Mašina za veš se pokvarila pri selidbi, te je SZ nosio veliki deo veša kod njegove mame na pranje. Ne mogu ja ženi odvajati šareni i beli veš i još tražiti da od njenog unuka pere posebno, jel da? Stoga je sve prala zajedno, a mi smo dobili sivi umesto belog veša. Sinove stvari sam prala na ruke. Bio je problem sa grejanjem. Zapravo, nismo se dogovorili kako i kad da ga palimo. Moj sin se prvi put prehladio u babinama!
Hoću reći da je sve bilo naopako i odjednom sve bez ikakvog smisla. Nakon silnog truda da sve bude kako najbolje može, ispadoh iz šina, po treći put i poželeh da me nema. Zapravo, fizički da nestanem. Zaista sam razmišljala o samoubistvu, po treći put u svom životu. I govorila sam to SZ, ali on to nije video. To je onaj momenat kad date sve, baš sve što možete i još mnogo više od toga, jer vrlo često idem nauštrb sebe, kad je nekome potrebna pomoć, a onda vam se vrati potpuna uzaludnost svega. Deca, koja nisu u nekom posebnom kontaktu sa ocem, te imaju isključivo vas, a smatraju da ništa niste uradili kako valja! Muž koji je negde zapeo u svojoj tački postojanja. Ćerku koja to sve posmatra sa strane, koja ne želi da se meša, ali samo da kaže da ja nisam ovo ili ono uradila kako ona misli da treba. Hoću reći, opet, još jedan momenat kad je sve došlo do nulte tačke i nije bilo nazad. Nekako sam se otrgla od tih misli. Zakazala pregled kod psihologa, na koji sam čekala skoro tri meseca. Do tog datuma, ostalo mi je samo da joj konstatujem da je postojala kriza, koja više nije takva, ali je i dalje prisutna.
Posle toga, život je nastavio da teče nekom rekom koja je više ličila na mulj. Konstante svađe, previranja, zvanja, rešavanje svih mogućih i nemogućih problema. U tom svemu meni su počeli da dolaze klijenti. Krug se širio. Često se šalim da sam, u marketinškom smislu, poput plastičnog hirurga. .Možeš ti uraditi bogovski posao, ako osoba ne želi da zna da je bila na korektivnom zahvatu, nikad te neće spomenuti. Stoga zavisiš od onih koji nemaju problem sa tim, a to baš nije brzo širenje posla. Bar ne meni u toj situaciji. Želim reći da je to trajalo dosta, dosta, dosta vremena. Ne mogu da se setim tačno koliko. Zaista je jako teško, dok ste u vatri, da se izmaknete i sagledate bilo šta, dok osećate kontantno dolivanje goriva koje preti da vas uguši, ukoliko ga ne sagorite u toj vatri. Kad sam, najzad, uspela da se otrgnem, makar malo, bila sam dovoljno svesna da uvidim zašto sve ovo nije ni malo normalno. SZ je kompilacija svega, ali baš i apsolutno svega što sam ikad proživela ranije sa dodacima još njegove sopstvene karakterizacije svega toga, što ni malo nije lako. Ali, zaista, kad samo malo bliže ili dalje izanaliziram sve, ništa novo on meni nije doneo u život. Naprotiv, sve što sam već preživela. Zato mi je bilo toliko teško da se borim sa tim. Od najmanjeg detalja, do najvećih stvari, sve je bilo bukvalno copy-paste onoga što je bilo, samo mnooooogggggooooo intenzivnije nego ikad. Zato što je bilo toliko intenzivno, u meni je probudilo moje, mislim, najgore izdanje. Toliko uvreda, ružnih reči, ma pogrdnih, svakakvih, nikad nikom u životu nisam izgovorila! Ne, ni to nije dovoljno. Kad se saberu sve moje svađe, uvrede upućene drugima, bilo šta što bi moglo da se stavi u fasciklu ružne strane mene, nije ni blizu ovoga što sam istresla kroz svađe sa SZ-em.
S moje strane gledišta, on se mnogo promenio. Popravio odnose koji su mu bili jako bitni, a nisu bili sjajni. Ponaša se potpuno drugačije nego ranije. Počeo je da gleda stvari drugačije, ne samo iz svog ugla. Počeo je drugačije da posmatra situacije oko sebe. Radi na sebi. Traži odgovore. Od kako smo mi zajedno, ne znam za pre jer je sve diskutabilno, radi, usput kupi šta treba za kuću, vodi računa o tome da ne fali ništa nikome. Bar od tih osnovnih stvari za život. Uvek se trudi da to sve bude u redu. Meni je to neverovatno i čudno, ali eto, sad i ja funkcionišem tako. Kad se posvađamo, najstrašnije ono baš baš, u stanju je da izađemo u šetnju sa sinom. Meni to sve ni malo nije prijatno, jer sam uvek ranije funkcionisala tako da rešavam sve normalnim razgovorom. Ako dođe do svađe, onda je to bila kulminacija i znalo se da jedno vreme ili ne komuniciram sa tom osobom ili komuniciram "samo službeno". Ovde su sve granice pomerene, po mom mišljenju, nekog normalnog funkcionisanja. Pored svega toga, meni je bilo bitno da deca budu u što većem miru, jer one mene nikad nisu videle ni čule da se tako ponašam prema nikome. A kakav mir možeš pružiti nekome, kad ga ni ti sam nemaš?
Ni sad ne mogu da odredim kad su te takve, silne svađe prestale u tom obimu. Verovatno kad smo oboje shvatili da od toga nema ništa. Jednostavno, tolika različitost je u nama, da ja odavno ne vidim način za nekim zajedničkim funkcionisanjem. Ni sad nije prijatno često biti u našem društvu, dok prividno normalno komuniciramo. Prividno, jer meni jako smeta što je ponovo počeo da pije. Ne da se napija, već da stekne onu verbalnu agresiju koja je meni toliko bljutava, pogotovo kad je potkrepljena alkoholom. Prividno, jer sve to tako lepo funkcioniše dok neko ne kaže bilo šta što znamo da ono drugo nervira. Prividno, jer nas vidim kao tempirane bombe, koje u svako doba mogu da eksplodiraju. On ne može da ne dira u neke stvari, koje ne treba, pogotovo kad se oseća ugroženim. A ja ne mogu da ćutim, pogotovo kad vidim dalekosežne posledice po našeg sina.
Za ove tri godine, prošli smo svašta. Od jedne fine, skladne, srećne, američke (spojena deca iz više brakova) porodice, do padanja u bezdan i ponovnog vraćanja nekud, valjda gde treba da budemo. Svako za sebe....
Kako mi je trebalo oko četiri meseca da uhvatim ritam dojenja, nekako je došlo vreme da se krenemo organizovati oko ta moja dva sata dnevno, gde bih radila mrežni marketing. Ali, ne samo to. Tada smo mi bili već nekoliko meseci u Novom Sadu, a moji bivši sugrađani su se baš retko javljali. A onda i sve ređe i ređe. Nekako je došlo ono što kažu, daleko od očiju, daleko od srca na videlo. Znam ja da život ide dalje, ali sam, iskreno, očekivala više kontakta. No, tad je bilo tako. Dakle, novi grad, jedine osobe koje sam upoznala do tada su bili kum, koga sam videla na venčanju, sinovi od SZ-a, sa devojkama sa kojima žive, njegovu mamu, dva brata i dve snaje. To je bilo to. Situacija takva, da iz kuće ne idem nigde posebno, beba mala, zima. Jedva sam čekala promenu. Smatrala sam da je dobro za mene iz više razloga da radim nešto. Prvo zato što volim da radim. Drugo, stičem nove kontakte, a među njima bi se, zasigurno našao neko sa kime bih popila kafu i popričala o nekim drugim temama, osim o ovim svakidašnjim. Međutim, kad je SZ trebao da zove ljude, uvek je nešto iskrsavalo. Tako je on počeo da ide na sastanke, seminare, šta je već trebalo. Pa, mislila sam, nije bitno ko će početi posao od nas dvoje, bitno je da ću da radim. Kako je vreme odmicalo, dobila sam muža koji je radio jedan posao, odlazio na taj drugi, a ja ostajala sama sa troje ili četvoro dece, u zavisnosti gde je moja J. bila. A odnos sa SZ se počeo kvariti u smislu da sam imala osećaj kao da vodim sve edukativne razgovore. Zaista mi je trebalo malo smeha, priče o ničemu. Na to sve, moja V. je upadala u sve veću zatvorenost, te sam se i sa tim borila, kako sam znala i umela.
Sa SZ su počele prepirke, svađice, svađe, a zaista više pojma nemam kako je došlo do toga da to traje sve vreme od kako dođe s posla do ranih jutarnjih sati. Zapravo, izuzetak je moje vreme provedeno sa sinom ili sve ređi razgovori sa ćerkama. Moja V. zatvorena u sebe, a moja S. najzad našla društvo, te je sve vreme koje je mogla, provodila sa njima. Nije bilo samo vreme koje se vodi pod popodne bilo namenjeno svađanju sa SZ. Tu su bili silni pozivi njegovi s posla. Sve vreme svađa. Odjednom, sve se preklopilo. Sve vreme, prostor, vazduh koji dišem, život koji živim, sve se spojilo u jednu jedinu tačku koja kaže da se sve ponavlja i da ništa nema smisla. Kao divlja zver u kavezu iz koga nema izlaza, zavisim u potpunosti od čoveka sa kojim ne mogu dve rečenice spojiti da se ne svađamo, moja deca u istoj situaciji. Sve je trebalo biti drugačije. Trebalo je da budem prijavljena, fiktivno. Trebalo je da imam naredna dvadeset i četiri meseca porodiljsko. Bilo bi drugačije. Ali je uvek nekako falio jedan papir, dok nije bilo smisla više. Trebalo je da postoje ljudi u našem životu. Nije postojao niko. Trebalo je da se računa ono što radim za svoju V, da izađe iz tog stanja. Tada se nije računalo. Trebalo je da bude lepo. Nije bilo. Spali smo na socijalnu pomoć u zamenu za nemogućnost sređivanja mog statusa. San o fiktivnom stažu i mogućnosti dizanja stambenog kredita, na osnovu toga se istopio. Sve se istopilo. A ja u kavezu. Čak nije ni lepo uređen kavez. Ušli smo u prljav stan, gde tepisi nisu oprani, onako, kako sam ja svoje prala, šmrkom, godinama. I danas su takvi, samo što sam ja digla onaj glavni, gde najviše vremena provodimo. Svagde ulazimo obuveni. Struja nije valjala. Često mi je moja S. istrčavala napolje, jer se užasno boji kratkih spojeva, kojih smo se naslušali nebrojeno puta, samo zato što su žice za struju stare, te kad palimo svetlo u kupatilu, desi se kratki spoj u dnevnoj sobi. Ponekad, bez razloga, samo bi se osetilo topljenje žica i čulo ponovno zujanje u toj kutiji od struje, u dnevnom boravku. Rernu nisam imala, tj nije radila oko godinu dana, kad mi je bilo najpotrebnije, zato što je bilo teško da gazdaricin sin pogleda šta joj je. Ispostavilo se da je trebalo spojiti dva dela, manja od nokta. Mašina za veš se pokvarila pri selidbi, te je SZ nosio veliki deo veša kod njegove mame na pranje. Ne mogu ja ženi odvajati šareni i beli veš i još tražiti da od njenog unuka pere posebno, jel da? Stoga je sve prala zajedno, a mi smo dobili sivi umesto belog veša. Sinove stvari sam prala na ruke. Bio je problem sa grejanjem. Zapravo, nismo se dogovorili kako i kad da ga palimo. Moj sin se prvi put prehladio u babinama!
Hoću reći da je sve bilo naopako i odjednom sve bez ikakvog smisla. Nakon silnog truda da sve bude kako najbolje može, ispadoh iz šina, po treći put i poželeh da me nema. Zapravo, fizički da nestanem. Zaista sam razmišljala o samoubistvu, po treći put u svom životu. I govorila sam to SZ, ali on to nije video. To je onaj momenat kad date sve, baš sve što možete i još mnogo više od toga, jer vrlo često idem nauštrb sebe, kad je nekome potrebna pomoć, a onda vam se vrati potpuna uzaludnost svega. Deca, koja nisu u nekom posebnom kontaktu sa ocem, te imaju isključivo vas, a smatraju da ništa niste uradili kako valja! Muž koji je negde zapeo u svojoj tački postojanja. Ćerku koja to sve posmatra sa strane, koja ne želi da se meša, ali samo da kaže da ja nisam ovo ili ono uradila kako ona misli da treba. Hoću reći, opet, još jedan momenat kad je sve došlo do nulte tačke i nije bilo nazad. Nekako sam se otrgla od tih misli. Zakazala pregled kod psihologa, na koji sam čekala skoro tri meseca. Do tog datuma, ostalo mi je samo da joj konstatujem da je postojala kriza, koja više nije takva, ali je i dalje prisutna.
Posle toga, život je nastavio da teče nekom rekom koja je više ličila na mulj. Konstante svađe, previranja, zvanja, rešavanje svih mogućih i nemogućih problema. U tom svemu meni su počeli da dolaze klijenti. Krug se širio. Često se šalim da sam, u marketinškom smislu, poput plastičnog hirurga. .Možeš ti uraditi bogovski posao, ako osoba ne želi da zna da je bila na korektivnom zahvatu, nikad te neće spomenuti. Stoga zavisiš od onih koji nemaju problem sa tim, a to baš nije brzo širenje posla. Bar ne meni u toj situaciji. Želim reći da je to trajalo dosta, dosta, dosta vremena. Ne mogu da se setim tačno koliko. Zaista je jako teško, dok ste u vatri, da se izmaknete i sagledate bilo šta, dok osećate kontantno dolivanje goriva koje preti da vas uguši, ukoliko ga ne sagorite u toj vatri. Kad sam, najzad, uspela da se otrgnem, makar malo, bila sam dovoljno svesna da uvidim zašto sve ovo nije ni malo normalno. SZ je kompilacija svega, ali baš i apsolutno svega što sam ikad proživela ranije sa dodacima još njegove sopstvene karakterizacije svega toga, što ni malo nije lako. Ali, zaista, kad samo malo bliže ili dalje izanaliziram sve, ništa novo on meni nije doneo u život. Naprotiv, sve što sam već preživela. Zato mi je bilo toliko teško da se borim sa tim. Od najmanjeg detalja, do najvećih stvari, sve je bilo bukvalno copy-paste onoga što je bilo, samo mnooooogggggooooo intenzivnije nego ikad. Zato što je bilo toliko intenzivno, u meni je probudilo moje, mislim, najgore izdanje. Toliko uvreda, ružnih reči, ma pogrdnih, svakakvih, nikad nikom u životu nisam izgovorila! Ne, ni to nije dovoljno. Kad se saberu sve moje svađe, uvrede upućene drugima, bilo šta što bi moglo da se stavi u fasciklu ružne strane mene, nije ni blizu ovoga što sam istresla kroz svađe sa SZ-em.
S moje strane gledišta, on se mnogo promenio. Popravio odnose koji su mu bili jako bitni, a nisu bili sjajni. Ponaša se potpuno drugačije nego ranije. Počeo je da gleda stvari drugačije, ne samo iz svog ugla. Počeo je drugačije da posmatra situacije oko sebe. Radi na sebi. Traži odgovore. Od kako smo mi zajedno, ne znam za pre jer je sve diskutabilno, radi, usput kupi šta treba za kuću, vodi računa o tome da ne fali ništa nikome. Bar od tih osnovnih stvari za život. Uvek se trudi da to sve bude u redu. Meni je to neverovatno i čudno, ali eto, sad i ja funkcionišem tako. Kad se posvađamo, najstrašnije ono baš baš, u stanju je da izađemo u šetnju sa sinom. Meni to sve ni malo nije prijatno, jer sam uvek ranije funkcionisala tako da rešavam sve normalnim razgovorom. Ako dođe do svađe, onda je to bila kulminacija i znalo se da jedno vreme ili ne komuniciram sa tom osobom ili komuniciram "samo službeno". Ovde su sve granice pomerene, po mom mišljenju, nekog normalnog funkcionisanja. Pored svega toga, meni je bilo bitno da deca budu u što većem miru, jer one mene nikad nisu videle ni čule da se tako ponašam prema nikome. A kakav mir možeš pružiti nekome, kad ga ni ti sam nemaš?
Ni sad ne mogu da odredim kad su te takve, silne svađe prestale u tom obimu. Verovatno kad smo oboje shvatili da od toga nema ništa. Jednostavno, tolika različitost je u nama, da ja odavno ne vidim način za nekim zajedničkim funkcionisanjem. Ni sad nije prijatno često biti u našem društvu, dok prividno normalno komuniciramo. Prividno, jer meni jako smeta što je ponovo počeo da pije. Ne da se napija, već da stekne onu verbalnu agresiju koja je meni toliko bljutava, pogotovo kad je potkrepljena alkoholom. Prividno, jer sve to tako lepo funkcioniše dok neko ne kaže bilo šta što znamo da ono drugo nervira. Prividno, jer nas vidim kao tempirane bombe, koje u svako doba mogu da eksplodiraju. On ne može da ne dira u neke stvari, koje ne treba, pogotovo kad se oseća ugroženim. A ja ne mogu da ćutim, pogotovo kad vidim dalekosežne posledice po našeg sina.
Za ove tri godine, prošli smo svašta. Od jedne fine, skladne, srećne, američke (spojena deca iz više brakova) porodice, do padanja u bezdan i ponovnog vraćanja nekud, valjda gde treba da budemo. Svako za sebe....
Comments
Post a Comment