Na fb-u, jedan čovek je često citirao Anastasiju. Meni, do tad, nepoznatu osobu, ali su mi svi ti citati bili duši bliski. Kako god sam probala da nađem nešto o njoj, nije išlo. A svaki me je citat nekako terao da vidim još. Moj prijatelj, koga zovem duhovnim bratom, me je kontaktirao i popričali smo o svemu, kad je spomenuo da on ima devet od deset knjiga o Anastasiji! Uh, sreće moje. Kad mi je prosledio, te kad sam se dočepala čitanja, nisam mogla da je pustim. Znam da treba da spavam, znam da je odmor preči od bilo koje knjige, ali prosto, ovo mi je bio lek za dušu. Pročitala sam skoro hiljadu i po stranica za četiri dana. Više noći, ako ćemo pravo ;)
Anastasija je neko koga ne mogu da prepričam, zapravo. Da bi ste razumeli o čemu se radi, zaista trebate pročitati bar jednu knjigu, mada toplo preporučujem svih deset, iako ja pročitah samo tih devet. Anastasija i njeni zvoneći kedri Rusije su doneli neka nova otkrića u mom životu. Nove poglede na sve. Ili stare, zapravo, jer su mi oduvek bili bliski. A ono što me je najviše dotaklo i o čemu zaista sanjam je njena ideja o hektaru zemlje. Pre nekoliko meseci, kad sam knjige pročitala, već je bilo mnoštvo organizacija po svetu koje zagovaraju taj način življenja. Ima ih i kod nas. A o čemu se radi, samo oko tog hektara zemlje? Ono što je mojoj duši milo je sam pojam pripadnosti. Ponoviću da se nikad nisam osetila u potpunosti kao da nekome pripadam. Možda to zvuči ružno, obzirom da imam četvoro dece. Ali, mislim na onu pripadnost, kad znaš da ti je tu mesto i da je sve uzajamno za najveće dobro svih. U odnosima sa decom vidim problem kod ambicije roditelja i puta deteta razmimoilaženje. A ono najvažnije, nisam ja rodila decu da pripadamo jedni drugima, već da se dopunjavamo. Rodih ih da vode svoje živote, ne živote uslovljene sa mnom, iako u velikoj meri i ta uslovljenost, prirodno, postoji.
Anastasija ne govori samo o hektaru zemlje, to je prosto osnova za svakoga , da ima svoje parče neba na ovom svetu. Ta osnova je nama još uvek nepoznata, i sva moć koja leži u tome. Ona govori o moći čoveka i kolika je, zapravo, snaga u svima nama. Ona govori o oduzetoj nam moći, onome što sami činimo sebi i načinu kako da to ispravimo. Ona govori o ustrojstvu svega što jeste i svega kako mi to vidimo. O zabludama i uzrocima svih naših postupaka. O veličini življenja i života i važnosti svega što jesmo, mislimo, kažemo, radimo. Ona govori o svim velikim istinama koje su preko potrebne da se čuju, na zaista poseban način, jer su joj poznati zakoni koji stoje iza svega. Ona je... neko koga treba pročitati, shvatiti i prihvatiti.
No, da se vratim na taj hektar zemlje. Anastasija priča o tome kako je jedan hektar zemlje sasvim dovoljan svima da žive na njemu. Da bi bilo dobro napraviti jezerce u sklopu tog hektara. Da na tom hektaru treba da budu zastupljene biljke koje su nam poznate i koje konzumiramo inače, ali i da obratimo pažnju na one koje ne poznajemo, a sveprisutne su svuda oko nas. Anastasija govori o pravim, izvornim, prirodnim zakonima, koje svako može da stvori na tom hektaru zemlje. Hajde da kažem to ovako, kako ja to razumem. Ona zagovara buđenje na svom imanju, gde se raduješ svakom jutru, te svojom radošću pozdravljaš sve oko sebe. Prirodno je da sve što je oko nas, upija tu našu energiju, te nam vraća višestruko. Ona priča o tome kako je dobro i odležati koji minut na zemlji pri buđenju, jer time prenosimo informaciju o nama svemu oko nas. Opet nam se višestruko vraća. Ona priča o tome kako kad se umivamo ili kupamo, trebamo raspršiti kapljice vode svuda oko nas. Time takođe prenosimo informacije o nama, stanju našeg tela i duše. I ponovo dobijamo za uzvrat upravo ono što nam je potrebno, da bi nam bilo bolje. Ona priča o sadnji biljaka na način koji je individualan za svakog pojedinca i njegovo stanje organizma, te da takav način konzumiranja plodova može da izleči bilo koju bolest. Postoji mini procedura, ali poenta je da seme biljke držimo u ustima desetak minuta, te ga malo držimo u ruci, spustimo u zemlju i ne zalivamo odmah. Time smo dobili prenošenje sopstvenog DNK u samo seme biljke, koja će informacije o našoj bolesti nositi dok ne da plod. A taj plod će nam dati baš ono što nam je potrebno da bi se izlečili. Ima još mnogo toga što se može napisati iz tih fantastičnih knjiga, koje je napisao Vladimir Megre, ali tih par detalja je ponelo moju dušu do takvih visina, da sanjam o svom hektaru naveliko i naširoko. Koliko smo se odrodili od prirode je Anastasija objasnila na tako divan način, koji je mene brecnuo, zapravo. Jel moguće da toliko više ne znamo? Ali jeste! Rekla je da treba da jedemo trave oko nas, ne dajući konkretan primer koje, a da svaka nečemu služi. Ne mislim da treba da se hranimo korovom, nego priča ide u smislu lekovitosti trava. Kad ju je Vladimir pitao kako da znamo koju smemo jesti, ona odgovara da pratimo pse i mačke, te koje oni jedu, možemo i mi. Nek nam to bude dobar početak upoznavanja biljaka oko nas!!! Zaista sam se ukočila od besmislenosti naših stremljenja i upoznavanja kosmosa i ko zna čega sve još, a ne poznajemo važnost onoga po čemu hodamo!!!
Što se mene tiče, ceo život mi je bio vezan za zemljoradnju. Ne u smislu nekih velikih poljoprivrednih akcija, ali nije bila ni zanemarljiva veličina bašte koju sam radila. Volela sam sam posao oko biljaka i uvek mi je to išlo od ruke, ali sam vremenom htela da pobegnem od svega, pa i od toga. Htela sam da živim "damskim" životom. Šalim se oko mene kao dame, samo karikiram poentu. Ništa fizikalisanje, samo uživanje u poslu i životu, a sve što mi bude trebalo, kupiću po pijacama!- tako sam razmišljala u toj fazi bunta. A onda dođoh u Novi Sad, gde ne kupujemo baš sve na pijaci, već i u supermarketima. Prvo mi je falilo prostranstvo dvorišta, pa same bašte, jer ovde imamo dvorište, ali je gazdin pas pušten i ostavlja svoje tragove po celom dvorištu. Nije baš prijatno za biti tu, pogotovo sa malim detetom. Tako da nam više služi za prolazak do ulice i širenje veša, nego za boravak u njemu. Isto tako, mi imamo veliku terasu sa zadnje strane kuće, koje gleda u dvorište i tu boravimo veliki deo vremena. A gazde kad imaju društvo, budu u dvorištu. Jednostavno, nije sjajno, ipak je ovo podstanarstvo. No, upravo kroz to podstanarstvo shvatila sam da ja nisam bežala od zemlje, kao zemlje. Niti od rada na toj zemlji. Već od mame koja je uvek bila sveprisutna, te nikad nisam bila sama dovoljno dugo na toj zemlji da uživam u njoj onako kako bih inače. Kao u šumi, kao u parku, kao bilo gde gde je sama priroda. Dakle, opet jedna samospoznaja vredna pažnje.
Anastasija je neko ko je dao ideju, hajmo reći tako, mada je mnogo više od toga, da se podeli hektar zemlje ljudima u Rusiji i da se taj projekat odande proširi po celom svetu. Predsednik Putin je taj projekat odobrio i danas postoje ljudi koji žive na svojim hektarima. Moj san nije da budem negde sama u nedođiji na svom hektaru, već da to bude zajednica nas kojima je ta ideja bliska. Postoje u Srbiji pokušaji da se takva zajednica stvori, ali dok država ne odreaguje i ne razdeli svo to neiskorišćeno zemljište, ne vidim stvaranje prave zajednice, o kakvoj Anastasija priča. Iako sanjam o tome, moram biti realna. Nismo došli u Novi Sad, da bih patila moju S. odlazeći daleko od grada, te njene škole i da joj otežavam put do tamo tokom celog školovanja. Ali me privlače ova fruškogorska prostranstva koja su blizu grada, a dovoljno daleko. Oduvek sam imala neki "san", mesto gde sam odlazila u svojim mislima kad želim da budem daleko od svih. Od čitanja Anastasije, to je neko moje imanje tu, blizu, na Fruškoj Gori, gde je sve tu negde, a opet odvojeno od svega. Mislim da bih mogla i da nacrtam svu lepotu življenja tamo, svaku biljku, drvo, cvet, kućicu i jezero. Moju decu i velikog psa, mačku i ptičice koje nam svakodnevno prenose pesmu visina. Hvala Vladimiru što je napisao te knjige. Hvala Anastasiji na svemu što jeste. I hvala Putinu što je prepoznao veličinu ideje i budućnost čovečanstva u njoj!
Anastasija je neko koga ne mogu da prepričam, zapravo. Da bi ste razumeli o čemu se radi, zaista trebate pročitati bar jednu knjigu, mada toplo preporučujem svih deset, iako ja pročitah samo tih devet. Anastasija i njeni zvoneći kedri Rusije su doneli neka nova otkrića u mom životu. Nove poglede na sve. Ili stare, zapravo, jer su mi oduvek bili bliski. A ono što me je najviše dotaklo i o čemu zaista sanjam je njena ideja o hektaru zemlje. Pre nekoliko meseci, kad sam knjige pročitala, već je bilo mnoštvo organizacija po svetu koje zagovaraju taj način življenja. Ima ih i kod nas. A o čemu se radi, samo oko tog hektara zemlje? Ono što je mojoj duši milo je sam pojam pripadnosti. Ponoviću da se nikad nisam osetila u potpunosti kao da nekome pripadam. Možda to zvuči ružno, obzirom da imam četvoro dece. Ali, mislim na onu pripadnost, kad znaš da ti je tu mesto i da je sve uzajamno za najveće dobro svih. U odnosima sa decom vidim problem kod ambicije roditelja i puta deteta razmimoilaženje. A ono najvažnije, nisam ja rodila decu da pripadamo jedni drugima, već da se dopunjavamo. Rodih ih da vode svoje živote, ne živote uslovljene sa mnom, iako u velikoj meri i ta uslovljenost, prirodno, postoji.
Anastasija ne govori samo o hektaru zemlje, to je prosto osnova za svakoga , da ima svoje parče neba na ovom svetu. Ta osnova je nama još uvek nepoznata, i sva moć koja leži u tome. Ona govori o moći čoveka i kolika je, zapravo, snaga u svima nama. Ona govori o oduzetoj nam moći, onome što sami činimo sebi i načinu kako da to ispravimo. Ona govori o ustrojstvu svega što jeste i svega kako mi to vidimo. O zabludama i uzrocima svih naših postupaka. O veličini življenja i života i važnosti svega što jesmo, mislimo, kažemo, radimo. Ona govori o svim velikim istinama koje su preko potrebne da se čuju, na zaista poseban način, jer su joj poznati zakoni koji stoje iza svega. Ona je... neko koga treba pročitati, shvatiti i prihvatiti.
No, da se vratim na taj hektar zemlje. Anastasija priča o tome kako je jedan hektar zemlje sasvim dovoljan svima da žive na njemu. Da bi bilo dobro napraviti jezerce u sklopu tog hektara. Da na tom hektaru treba da budu zastupljene biljke koje su nam poznate i koje konzumiramo inače, ali i da obratimo pažnju na one koje ne poznajemo, a sveprisutne su svuda oko nas. Anastasija govori o pravim, izvornim, prirodnim zakonima, koje svako može da stvori na tom hektaru zemlje. Hajde da kažem to ovako, kako ja to razumem. Ona zagovara buđenje na svom imanju, gde se raduješ svakom jutru, te svojom radošću pozdravljaš sve oko sebe. Prirodno je da sve što je oko nas, upija tu našu energiju, te nam vraća višestruko. Ona priča o tome kako je dobro i odležati koji minut na zemlji pri buđenju, jer time prenosimo informaciju o nama svemu oko nas. Opet nam se višestruko vraća. Ona priča o tome kako kad se umivamo ili kupamo, trebamo raspršiti kapljice vode svuda oko nas. Time takođe prenosimo informacije o nama, stanju našeg tela i duše. I ponovo dobijamo za uzvrat upravo ono što nam je potrebno, da bi nam bilo bolje. Ona priča o sadnji biljaka na način koji je individualan za svakog pojedinca i njegovo stanje organizma, te da takav način konzumiranja plodova može da izleči bilo koju bolest. Postoji mini procedura, ali poenta je da seme biljke držimo u ustima desetak minuta, te ga malo držimo u ruci, spustimo u zemlju i ne zalivamo odmah. Time smo dobili prenošenje sopstvenog DNK u samo seme biljke, koja će informacije o našoj bolesti nositi dok ne da plod. A taj plod će nam dati baš ono što nam je potrebno da bi se izlečili. Ima još mnogo toga što se može napisati iz tih fantastičnih knjiga, koje je napisao Vladimir Megre, ali tih par detalja je ponelo moju dušu do takvih visina, da sanjam o svom hektaru naveliko i naširoko. Koliko smo se odrodili od prirode je Anastasija objasnila na tako divan način, koji je mene brecnuo, zapravo. Jel moguće da toliko više ne znamo? Ali jeste! Rekla je da treba da jedemo trave oko nas, ne dajući konkretan primer koje, a da svaka nečemu služi. Ne mislim da treba da se hranimo korovom, nego priča ide u smislu lekovitosti trava. Kad ju je Vladimir pitao kako da znamo koju smemo jesti, ona odgovara da pratimo pse i mačke, te koje oni jedu, možemo i mi. Nek nam to bude dobar početak upoznavanja biljaka oko nas!!! Zaista sam se ukočila od besmislenosti naših stremljenja i upoznavanja kosmosa i ko zna čega sve još, a ne poznajemo važnost onoga po čemu hodamo!!!
Što se mene tiče, ceo život mi je bio vezan za zemljoradnju. Ne u smislu nekih velikih poljoprivrednih akcija, ali nije bila ni zanemarljiva veličina bašte koju sam radila. Volela sam sam posao oko biljaka i uvek mi je to išlo od ruke, ali sam vremenom htela da pobegnem od svega, pa i od toga. Htela sam da živim "damskim" životom. Šalim se oko mene kao dame, samo karikiram poentu. Ništa fizikalisanje, samo uživanje u poslu i životu, a sve što mi bude trebalo, kupiću po pijacama!- tako sam razmišljala u toj fazi bunta. A onda dođoh u Novi Sad, gde ne kupujemo baš sve na pijaci, već i u supermarketima. Prvo mi je falilo prostranstvo dvorišta, pa same bašte, jer ovde imamo dvorište, ali je gazdin pas pušten i ostavlja svoje tragove po celom dvorištu. Nije baš prijatno za biti tu, pogotovo sa malim detetom. Tako da nam više služi za prolazak do ulice i širenje veša, nego za boravak u njemu. Isto tako, mi imamo veliku terasu sa zadnje strane kuće, koje gleda u dvorište i tu boravimo veliki deo vremena. A gazde kad imaju društvo, budu u dvorištu. Jednostavno, nije sjajno, ipak je ovo podstanarstvo. No, upravo kroz to podstanarstvo shvatila sam da ja nisam bežala od zemlje, kao zemlje. Niti od rada na toj zemlji. Već od mame koja je uvek bila sveprisutna, te nikad nisam bila sama dovoljno dugo na toj zemlji da uživam u njoj onako kako bih inače. Kao u šumi, kao u parku, kao bilo gde gde je sama priroda. Dakle, opet jedna samospoznaja vredna pažnje.
Anastasija je neko ko je dao ideju, hajmo reći tako, mada je mnogo više od toga, da se podeli hektar zemlje ljudima u Rusiji i da se taj projekat odande proširi po celom svetu. Predsednik Putin je taj projekat odobrio i danas postoje ljudi koji žive na svojim hektarima. Moj san nije da budem negde sama u nedođiji na svom hektaru, već da to bude zajednica nas kojima je ta ideja bliska. Postoje u Srbiji pokušaji da se takva zajednica stvori, ali dok država ne odreaguje i ne razdeli svo to neiskorišćeno zemljište, ne vidim stvaranje prave zajednice, o kakvoj Anastasija priča. Iako sanjam o tome, moram biti realna. Nismo došli u Novi Sad, da bih patila moju S. odlazeći daleko od grada, te njene škole i da joj otežavam put do tamo tokom celog školovanja. Ali me privlače ova fruškogorska prostranstva koja su blizu grada, a dovoljno daleko. Oduvek sam imala neki "san", mesto gde sam odlazila u svojim mislima kad želim da budem daleko od svih. Od čitanja Anastasije, to je neko moje imanje tu, blizu, na Fruškoj Gori, gde je sve tu negde, a opet odvojeno od svega. Mislim da bih mogla i da nacrtam svu lepotu življenja tamo, svaku biljku, drvo, cvet, kućicu i jezero. Moju decu i velikog psa, mačku i ptičice koje nam svakodnevno prenose pesmu visina. Hvala Vladimiru što je napisao te knjige. Hvala Anastasiji na svemu što jeste. I hvala Putinu što je prepoznao veličinu ideje i budućnost čovečanstva u njoj!
Comments
Post a Comment