Danas sam razmišljala kako je došlo uopšte do situacije sa tolikim svađama u svakodnevici. Nisam sigurna kako je krenulo, ali mogu da kažem da ne postoji različitost među nama koja ne dovodi do iste. Možda nije ni bitno gde je šta počelo, niti kuda je išlo, već kuda vodi dalje. A ako ne vidiš dalje, šta je poenta?
JUTRO: SZ se probudi pre mene, obavi svoje rituale. Ja se budim sa sinom, dakle, odmah obavezna oko presvlačenja, hranjenja itd, u obavezama. Nije samo to obaveza, ima ih još, naravno. No, želim i ja svoju prvu jutarnju kafu popiti u miru. Do te moje jutarnje, SZ je naveliko spreman za sve planove ovog sveta, te započinje priču o istim, dok još ni oči nisam pošteno otvorila. Ja ipak volim odradovati se svakom jutru, pre nego krenem dalje u dan. Dakle, jutarnji povod za svađu, jer niko ne odustaje od svoga.
PREPODNE: Ako smo zajedno, naravno, onda je svađa nastajala i oko toga kad ćemo otići na pijacu. Mi se "kasno" ustajemo, on bi to već obavio dok se mi spremimo. .Poštujem. ali ja spavam mnogo manje nego bilo ko u ovoj kući, stoga nemam načina da to drugačije organizujem, već ovako. Uostalom, ne mogu ja nigde pre nego mi se sin probudi, stoga je potpuno svejedno hoću li se ja probuditi sat vremena pre njega ili sa njim, iz kuće ne idemo dok se on ne probudi.
ŠETNJA: SZ je hteo da idemo u šetnju pre podne. Razumem, ali naše šetnje su višečasovne, a kad se vratimo, meni ostaje sve ono što nisam uradila pre nego što smo otišli, uključujući i kuvanje ručka, dok je on slobodan da odmori. Meni je mnogo napornije tako ići u šetnju, nego da obavim svoje obaveze, pa onda. .Ni onda nisam slobodna, pošto sledi večera i kupanje te uspavljivanje sina, no drugačije je. Meni lakše tako. Dok smo u šetnji, ako ja guram kolica, idem stazom za pešake. Ako SZ to radi, ide biciklističkim stazama, stane na semaforu isto na biciklističku. Ako je neka preprekica na putu, ide okolo, cestom. Trčkara u nameri da bude zanimljivo. Ako ja guram kolica, vrlo smo neartikulisani, jer je on uvek nekako blizu, te mi je teško da manevrišem kolicima. Zapravo, to su bile stvari oko kojih smo se svađali ranije, sad više ne.
RUČAK: ne pravi SZ problem oko ručka, ali meni smeta momenat kad dođe s posla, pa ne znam jel gladan odmah ili će prvo popiti kafu ili će popiti pola kafe pa ručati, pa nastaviti sa kafom. Oko temperature ručka zna biti muke. Oko kvaliteta ne baš, jer volim da kuvam i lepo kuvam. To već nije razlog za veliku svađu, ali na sve ostalo... zna zasmetati.
NABAVKA: pošto on voli da obavlja taj deo posla, njegova je svaka nedelja ujutro. Dok mi spavamo, on je već obišao tri pijace, doneo, prineo i završio taj deo posla. On ide najčešće biciklom, te mu treba mnogo manje vremena da to obavi, nego mi koji smo pešaci, najčešće. Retko koristimo gradski prevoz, osim kad je potreba. Stoga nama treba bar četiri puta više vremena da obavimo bilo šta nego što to uradi SZ. Uostalom, on poznaje grad mnogo bolje nego ja, stoga ide prečicama, dok se ja još uvek držim nekih glavnih i glavnijih puteva. Ne znam koliko puta sam mu rekla da ostavi stvaari koje je doneo da ih ja spakujem, jer onda znam gde mi je šta. Možda je to i stvar moje stare navike dok sam bila sama, ali kad on ostavi, osećam se kao u tuđoj kući. Dok ja nađem..... Sad je i to u redu.
POPODNE: ako SZ radi, dođe kući, popijemo kafu, ruča i...... ako sedne na fotelju, ili stolicu ili trosed, a nekad i na stolici na terasi, prosto zaspe. To je krenulo još kad sam izašla iz porodilišta. Sećam se da sam ga molila da pridrži sina, dok se istuširam. Zbog života u brzini, potrebno mi je čitavih sedam minuta da obavim to. Neka bude i deset, jer sam bila sporija tada. Izađem iz kupatila, on spava sa sinom u rukama, na fotelji! Uhhh kako sam bila besna tada! Ne daj Bože da mi se sinu nešto desilo, mislim da bi ovo pisala posle robije! Posmatrala sam ga i pratila kad spava. Pokušala sam da to povežem sa umorom, iscrpljenošću, onim realnim stvarima koje ljude teraju na spavanje. Ali kod njega nisam našla poveznicu. Prosto mu je fotelja magnet za spavanje. U početku, moje devojke su pokušavale da budu kulturne te da budu tihe dok on spava u dnevnom boravku. To je bilo u vreme kad sam pokušavala da ga ubedim da je lepše kad ode u spavaću sobu i nama ostavi slobodan prostor dok on spava. I danas spava tako, po meni, izlomljen na fotelji. A mi odavno ne pridajemo značaj njemu u takvom stanju, jer ne možemo to da promenimo. Smeta nam jedino u slučaju kad želimo nešto da pričamo, a on je takav tu, jer to nije klasično spavanje gde nisi svestan okoline, već ono gde se budiš s vremena na vreme, progledaš, promeškoljiš se i nastaviš tamo gde si stao. Meni je to nerazumljivo jer od sebe dajem više nego što mogu, vrlo često i ako mi se i spava, a spava mi se veliki deo vremena tokom dana, ustanem i radim ono što će da me razbudi. Moje dnevno spavanje se svodi na dane kad od glavobolje ne mogu da gledam, pa zamolim najčešće devojke da čuvaju brata, dok ja dođem sebi. Tako ja vidim situaciju sa spavanjem.
UBEĐIVANJA OKO SPAVANJA: prestala sam, jer nema smisla, ali ranije mi je baš smetalo kad me SZ ubeđuje kako on jako malo spava, obzirom da se budi ranom zorom, jer mu ne treba više sna!!! To je konstatacija koja je užasno smešna danas i meni i mojim devojkama, jer su i one bezbroj puta čule kako on to tako sočno obrazlaže. Po meni, on spava sasvim dovoljno, jer odrema nekoliko sati pre nego pređe u krevet, što računa kao početak spavanja.
ZVANJE TELEFONOM: ranije, dok je radio, zvao je po nekoliko puta dok ne dođe kući. Nebrojeno puta smo ludili što zove toliko. Naravno da smo se svađali i preko telefona. To je eskaliralo dotle da smo svi imali snimače razgovora, jer više nismo znali gde je početak, gde kraj a gde poenta tih svađa. Ako se ne bih javila na telefon, zvao je decu. Uvek isti izgovor- zabrinut je!!!! Kad sam najzad uspela da ga ubedim da njih ne dira, zvao je gazdaricu na posao! To je bio jedan od onih dana kad me je glava bolela, pa sam legla, dok su devojke čuvale brata. Gazdarica doletela s posla kod nas, da čuje šta je bilo. Ne moram da objašnjavam njen šok kad je čula da je glavobolja i moje nejavljanje razlog panike. Tako nekako je i prestao da zove. Pre koji mesec. Tek ponekad, kad se nešto dešava.
VEČERI: svađa oko svega što se izdešavalo preko dana, a posebna tema je bio rad na njemu, u smislu nekog produhovljenja. Kao on hoće da radi nešto, što god bi mu rekla, njemu je u magli, treba mu vremena da složi u foldere, tako da sam odgovore na pitano dobijala naknadno ili nikad. Sve u svemu, nije odustajao od traženja da nastavimo taj rad. Za mene, rad na sebi nije informacija koju ćeš negde pohraniti, već istinski rad. No, do toga je tek počelo da dolazi nedavno, no ima vremena, videćemo kojim putem ide. Elem, kad mi neko traži pomoć, u stanju sam kao idiot da se trudim do besvesti iz svih mogućih uglova, a to sam i radila. Bezuspešno, jer sam kao odgovor dobijala te foldere i rečenice poput: Ja želim, ja hoću, ja mogu i ja ću to uraditi! OK, kad? Kad toliko vremena nemamo ni on ni ja, da je prosto nemoguće uraditi bilo šta po tom pitanju? Rasprave su znale da traju do jutra nekad. I nastavljale bi se pre podne.
NEUSLIŠENJE: bez obzira koliko puta sam ga molila, tražila, objašnjavala i obrazložavala koliko mi je potrebno vreme za decu, za sebe, za bilo šta drugo, nisam to dobijala, jer je nekako uvek njemu nešto trebalo. To je negde kulminiralo kad mi je moja V. ZAKAZALA TERMIN za priču sa mnom!!! I to nimalo lepim rečima:" ..kad ovaj debil prestane da sere..." I rekoh mu da nas ostavi. Šta se desilo? Ona je bila toliko na dnu, da mi je pričala o samoubistvu! Kraj, više nema svetle tačke u njenom životu i ona samo razmišlja o načinu na koji će to sprovesti u delo! Gde je bio SZ tada? U sobi? NE! On je nekoliko puta izlazio na terasu, gleda nas, prvo jednu, pa drugu, uzima cigaretu, pita jel smeta i svaki put dobije isti odgovor: DA!!! Onda ulazi u dnevnu sobu, dovoljno blizu da razgovor nije tečan, pa šetka okolo, na kraju dolazi i seda u kuhinju odakle prati situaciju iz bližeg ugla. Kad smo videle da nemamo mira, odložile smo razgovor za sutra. Kad je ona otišla u sobu, on je pokušao da pomogne planovima za ko zna kad... Bila sam toliko besna što me ne ostavi na miru, da sam ga bukvalno uhvatila za gušu u želji da odjebe više i od mene i mog prostora i vremena i dimenzije u kojoj se nalazim. Moja V. i ja smo nastavile da pričamo sutradan, između njegovih poziva, jer brine...
NAŠ SIN: ja sam sa njim dvadeset i četiri sata dnevno, sedam dana u nedelji. Sem kad me boli glava toliko, da moram da odmorim. On je dete koje se još uvek probudi, nekad jednom , nekad više puta noću. Dakle, konstantno prisutna u njegovom životu sam ja. SZ radi. Kad dođe s posla, uživam da ih vidim kako se igraju. Ali igra sa SZ je vrlo često nametanje njegove volje sinu. Sedi ovako! Sedi ovako! Sedi ovako! i dok ne sedne tako, ne ide dalje. Ovo ide tu, ovo ide ovako, voz ide tuda, tu je stanica, ne može dalje, mora da stane na stanicu itd itd itd. Ne znam kako se izboriti sa tim da SZ prestane biti diktator u toj igri, jer igra treba da teče, ne da guši. Ne pričam bez razloga. Naš sin je dobio tri bagerića u tri boje. Poenta igre je da se boje mogu kombinovati, delovi bagera. SZ je toliko puta sinu govorio da plava ide na plavu, zelena na zelenu, narandžasta na narandžastu, da kad ja pokušam da ih izmiksam, moj sin vraća boju na boju... SZ-u pokušavam da objasnim kako je on mator za igranje, pogotovo takvo, kako treba da pusti sina da se igra sam, radije nego tako, a on samo da mu pripomogne. Teška borba, pošto SZ ne vidi to što ja govorim i svaka moja sugestija na tu stranu je atak na njega. Zaista bih volela da mogu da mu dočaram lepotu kad se naš sin igra sam, kad se igra sa mnom, kako igra teče, bez nametanja pravila, ali ih postavljaš usput, kroz igru. Bila sam prisutna i kad je SZ kroz igru gurao našeg sina da vozi motorić brže nego što je mogao. On se otimao, pokušavao, klizale mu rukice sa volana, ali SZ je stajao ispred njega i i dalje govorio da požuri! Nije ga pratio. Ja sam išla iza mog sina i gledala to. Volela bih da SZ pronađe to ranjeno dete u sebi i otpusti svoje rane, da ne prenosi na dete to sa čim se on muči. Bojim se da ne pretera, kad ne bude bilo koga da mu kaže i ukaže. Ili da čuje sina kad mu kaže:" Ne, tata!"
VASPITANJE I DECA: svaki put kad ja kažem SZ da nešto treba da radi na sebi, on sasluša, onda uradi nešto gde će moje cure da budu lenje, neodgovorne, nešto ne dobro, one to ne urade, onda promrlja nešto u smislu:" I onda sam ja... takav ili takav!" Poenta ovoga je ta što njegova dva sina završavaju fakultete i dobri su momci i ljudi. Dok je moja J. napustila školu (sad se ne sećam da li sam o tome pisala već.. ako nisam, hoću) na kraju četvrtog razreda! Što moja V. nije htela da upiše sledeću godinu, kad je pala na popravnom iz matematike. Što ne žele da učestvuju u "radovima" po kući, ako ih ne pritisnem ili zamolim itd... U svakom slučaju, s njegove strane, one nisu dovoljno dobre. Ja pišem iz mog ugla, kako ja doživljavam sve to. A moj ugao ide ovako: dan pre nego što je moja V imala taj popravni iz matematike, bio je SZ-ov rođendan. Kako je on mene obradovao za moj, tako što je u ponoć organizovao iznenađenje, pretpostavljam da je nešto slično očekivao i za svoj. Ali, ja sam taj dan u po noći otišla na razgovor za posao. Do pola puta su me devojke obaveštavale kako mi se sin rasplakao i SZ pokušavao da ga umiri, ali nije uspeo, već su to devojke uradile, kad je on otišao na posao. Ja sam na tom razgovoru ostala pet sati, jer su tražili da vide šta znam. Znala sam, nije to problem, nego daljina radnog mesta, nepovezanost prevozom i kasno vraćanje kući iz druge smene, stoga nisam dobila taj posao. No, vratila sam se kući, skuvala ručak, napravila rolovane viršle, napravila tortu i spremila poklon za njega. No, on je razočaran, otišao s posla u kafanu, pa mi doveo on pijan, pijanog kolegu i pijanu koleginu družbenicu, koja mi je ispričala kako je došlo do toga da idu negde i koliko je on razočaran,al eto... nije imao pravo. Mi smo tada već nekoliko meseci bili, iz mog ugla vrlo jasno, u nebraku. Ja sam mu vratila burmu i jedino što je preostalo je da se dogovorimo oko razilaženja, ali to je drugi problem... No, taj dan je on pio i pio i pio i takav dočekao i sina i snaju. A kad je došlo veče, znao je da ja ne podnosim njegovo piće, jer mi smrdi njegov zadah užasno, ako zanemarim verbalnu agresiju, nije prestao da izaziva. Ja sam ga molila da spava u dnevnom boravku i ostavi mene i sina na miru. Hoće, pa neće. Kad je meni došlo vreme spavanja, pošto nije hteo on u dnevni, ja sam legla sa sinom. Onda me je počeo lupati po glavi, galamiti i praviti scenu.. Naš sin se nije probudio, dok je bio sa mnom. Nego kad je počeo da me lupa po ramenima i glavi i viče. Tad sam i ja skočila jer ... šta treba raditi u toj situaciji? Nisam nikad bila u sličnoj. Počela sam da ga guram napolje, na terasu, da nas ostavi na miru. Odjednom, moja V. skače između nas, on je stisnuo za ruku (to sam saznala kasnije), mi se svađamo, moja S. viri iz svoje sobe, trese se sad već, moja J. uzela brata i odjurila u spavaću sobu. I ona se trese. I ja nazovem njegovog sina, objasnim mu sve i kažem da ću zvati policiju ako ga on ne smiri. On ga je nazvao i smirio. SZ je fino ipak zalegao u spavaću sobu. Hajde, mislim se, možda preterujem, legnem i ja u svoj krevet, sa sinom. Od silnog smrada, meni muka, ispovraćam dušu svoju. Fino, mislim se, baš smo idealni, on pije, ja .... Bilo je jutro kad se sve to dešavalo. Moja V je sutradan imala popravni. Pala je. Njen psiholog mi je rekao ono što ja znam, ali malo bliže. Sreća njena pa ima mene u životu. Jebeš školu, jebeš sve, reče mi čovek, sve se to stigne. Nju su sustigle traume iz detinjstva, nadovezane na sadašnju situaciju. Bilo bi dobro da se seti onoga od pre, ali pošto još ne može, ne treba potencirati. Nije spremna. Reče mi da je pustim, da čekam da ona polako počne da se otvara i da budem tu za nju. To i radim. Možda prođe dva meseca, možda pet godina, ali doći će dan kad će moja V Otpustiti sve što joj se desilo. Zapravo radimo na tome sve vreme, ali polako, kad je ona za saradnju. Nije lako, naravno, ali radimo.
Moja deca nikad nisu živela ovakvim životom. Lenje izgledaju, da. Ali to je, zapravo, revolt na sve što se dešava. Ne žele da spremaju svoju sobu, dok im haos ne zasmeta toliko, da ipak urade nešto po tom pitanju. Ne žele da učestvuju u aktivnostima po kući, jer su toliko puta čule njegovu priču o tome, da prosto žele da se izgube iz svega ovoga negde daleko i nikad se ne okrenu. On to ne razume. Njemu su one neko ko treba da pomogne meni. Zapravo, bila bih apsolutno nefer kad bi rekla da one ništa ne rade. Nije tačno. One ne rade ništa kad on dođe kući ili kad ne radi. Kad smo same, pomognu i oko suđa i oko veša i ribanja podova i odlaska u prodavnicu i ono što je najvažnije, aktivnosti oko brata. Dakle, to je ona karika koja se ne vidi, a postoji.
Mislila sam da ću ovaj tekst napisati mnogo kraće, ali ne ide. Zapravo, ništa se ne dešava bez razloga. Svi koji ste pročitali one priče od pre, znate da moj bivši muž nije nikad stao na stranu moje dece kad je to trebalo da uradi. Život prosto uredi da ta situacija dođe. Došao je kad je tako bilo sa mnom i SZ-om. Iako ga SZ ne gleda kao merodavnog čoveka za takvu reakciju, jer ne plaća redovno alimentaciju i dalje. Ono što je bitno je, da su devojke najzad osetile bar neku sigurnost u rukama njihovog oca, po prvi put u životu. Njihova priča je sada drugačija nego što je bila. Iako se priča sa alimentacijom nije promenila, oni više komuniciraju nego ikad pre. U neku ruku, tata im se vratio u život, bar malo. Došao je u trenutku kad smo pokušavali da se dogovorimo sa SZ-om da on bude taj koji će izaći iz ovog stana i ostaviti nas da živimo u njemu. Čak je i moj bivši muž rekao SZ-u da se iz aviona vidi da se nas dvoje nećemo pomiriti i tražio datum iselenja da mu SZ kaže. Ali nije se desilo... Deca su bila ponosna na tatu. Iako SZ ne vidi razlog njegovog dolaska! I dalje!
SZ sebe smatra dobrim čovekom. Mene je povredio dovoljno puta da, trenutno, želim da verujem da je to radio iz afekta. No, ono što ne mogu da podvučem pod nikakav afekat je vređanje maloletne dece, koju si uzeo pod svoje okrilje. Moja S. je na psihološkom lečenju. Lečenje moje V je trenutno besmisleno, jer je odbijala saradnju, no mislim da polako i lepo napreduje sa mnom. Vratiće se kad ona bude spremna, tako je dogovoreno sa psiholozima. Rečenica koju je SZ izgovorio iz besa, a koja nikad nije smela ni da boravi u njegovoj glavi je:"Ja se bojim kome ću ostaviti sina, vi ste ovde svi pod dijagnozom!" I danas vrti priču kako je to izvučeno iz konteksta i slično, no nema konteksta koji, po meni, to može opravdati. I ja sam imala dijagnozu, ansioznost, naravno. Preddepresivno stanje. I ne znam kako se stručno zove, ali pred nervni slom. No, bilo pa prošlo. To nisu stanja u kome čovek život proživi, ako ne želi. U svakom slučaju, moja J. nema dijagnozu. Eto, ima bar neko ko je izbegao papir. To su stvari koje mogu staviti pod nerazumljivo ponašanje, po meni. I poređenje sa decom. Ako njemu kažem da nešto ne štima, on kaže:" A one mogu, a?"
Trebam li napomenuti da su njegovi sinovi sa moje strane dočekani sa uvek nečim na stolu? Sa toplim emocijama, smehom i pričom? Trebam li reći kako oni koji nisu imali neki kontakt poseban sa SZ.om, danas dolaze kad god mogu? Da njegov srednji sin kaže kako su kao Ivica i Marica kad dođu kod nas? A njegov stariji sin je trebao doći dan kasnije, sa devojkom neki dan, no kad je čuo da torte tada, verovatno, neće više biti, došao je sutradan? Trebam li spomenuti da sam ja ta koja je opominjala SZ-a da im se javi, da sad treba ovako ili onako komunicirati sa njima? Ne kažem da se ti momenti ne bi desili inače, ali ... poznavajući situaciju, SZ nikad ne bi neke stvari uradio ili radio, da nije imao nekoga da mu to kaže, jer nikad nije ni razmišljao ovako. Niti će, kao ja. Drago mi je da su momci sada deo SZ-og života mnogo više nego kad smo se upoznali. Jako mi je drago kad ih vidim kako su, kroz ove tri godine, od onih momčića postali ljudi sa svojim devojkama. Kako divno idu kroz život planski i uporno sebi krče put. Zaista ih je divno videti kako sazrevaju i planiraju buduće porodice. Moj život je, takođe, oplemenjen upoznavanjem njih, svo četvoro. A ono što želim njima, želim od srca, nek izgrade svoju sreću i ne daju nikome da im je poljulja. Ljubavi imaju, pametni su, sve će oni to lepo sačuvati i negovati kako valja.
Sve naše traumatične dnevne aktivnosti su povećane i našim ličnim borbama u fizičkom smislu. Od kako me je preneo preko praga, SZ ima bruhove koji se šire i šire i šire... I ma koliko sam ga molila da radi drugi posao za iste pare, nije hteo. Šta raditi sa čovekom koji ne želi da se menja, zapravo? Od sledeće nedelje će raditi takav posao, nakon skoro tri godine mučenja. Nek mu bude dobro tamo!
Od silnih stresova, meni je alopecija došla u takav stadijum, da sam izgledala kao Gustav! Za prvi maj, pre dve godine, dok je SZ bio u Crnoj Gori na terenu, a drugi roštiljali u prirodi, ja sam obrijala to malo kose što mi je ostalo. Dve godine nije rasla. Sad, kad je počela ponovo, skoro sva je seda. Sve to su borbe koje smo, svako na svoju stranu, trebali da odbolujemo mnogo drugačije. Tek od nedavno, kad sam shvatila da sve ide onako kako mora, jer ne može drugačije. Kad sam otpustila mnogo, mnogo, mnogo toga što je bilo i što jeste. Kad sam dozvolila sebi da se vratim svojoj kući, svome miru bar donekle, kad ponovo mogu da radim stvari koje nisu lake, a treba ih odraditi, mimo svega ovoga što napisah, počela sam malo da dišem. Tek malo, malo, malčice, ali dovoljno da skupljam snagu za promene.
JUTRO: SZ se probudi pre mene, obavi svoje rituale. Ja se budim sa sinom, dakle, odmah obavezna oko presvlačenja, hranjenja itd, u obavezama. Nije samo to obaveza, ima ih još, naravno. No, želim i ja svoju prvu jutarnju kafu popiti u miru. Do te moje jutarnje, SZ je naveliko spreman za sve planove ovog sveta, te započinje priču o istim, dok još ni oči nisam pošteno otvorila. Ja ipak volim odradovati se svakom jutru, pre nego krenem dalje u dan. Dakle, jutarnji povod za svađu, jer niko ne odustaje od svoga.
PREPODNE: Ako smo zajedno, naravno, onda je svađa nastajala i oko toga kad ćemo otići na pijacu. Mi se "kasno" ustajemo, on bi to već obavio dok se mi spremimo. .Poštujem. ali ja spavam mnogo manje nego bilo ko u ovoj kući, stoga nemam načina da to drugačije organizujem, već ovako. Uostalom, ne mogu ja nigde pre nego mi se sin probudi, stoga je potpuno svejedno hoću li se ja probuditi sat vremena pre njega ili sa njim, iz kuće ne idemo dok se on ne probudi.
ŠETNJA: SZ je hteo da idemo u šetnju pre podne. Razumem, ali naše šetnje su višečasovne, a kad se vratimo, meni ostaje sve ono što nisam uradila pre nego što smo otišli, uključujući i kuvanje ručka, dok je on slobodan da odmori. Meni je mnogo napornije tako ići u šetnju, nego da obavim svoje obaveze, pa onda. .Ni onda nisam slobodna, pošto sledi večera i kupanje te uspavljivanje sina, no drugačije je. Meni lakše tako. Dok smo u šetnji, ako ja guram kolica, idem stazom za pešake. Ako SZ to radi, ide biciklističkim stazama, stane na semaforu isto na biciklističku. Ako je neka preprekica na putu, ide okolo, cestom. Trčkara u nameri da bude zanimljivo. Ako ja guram kolica, vrlo smo neartikulisani, jer je on uvek nekako blizu, te mi je teško da manevrišem kolicima. Zapravo, to su bile stvari oko kojih smo se svađali ranije, sad više ne.
RUČAK: ne pravi SZ problem oko ručka, ali meni smeta momenat kad dođe s posla, pa ne znam jel gladan odmah ili će prvo popiti kafu ili će popiti pola kafe pa ručati, pa nastaviti sa kafom. Oko temperature ručka zna biti muke. Oko kvaliteta ne baš, jer volim da kuvam i lepo kuvam. To već nije razlog za veliku svađu, ali na sve ostalo... zna zasmetati.
NABAVKA: pošto on voli da obavlja taj deo posla, njegova je svaka nedelja ujutro. Dok mi spavamo, on je već obišao tri pijace, doneo, prineo i završio taj deo posla. On ide najčešće biciklom, te mu treba mnogo manje vremena da to obavi, nego mi koji smo pešaci, najčešće. Retko koristimo gradski prevoz, osim kad je potreba. Stoga nama treba bar četiri puta više vremena da obavimo bilo šta nego što to uradi SZ. Uostalom, on poznaje grad mnogo bolje nego ja, stoga ide prečicama, dok se ja još uvek držim nekih glavnih i glavnijih puteva. Ne znam koliko puta sam mu rekla da ostavi stvaari koje je doneo da ih ja spakujem, jer onda znam gde mi je šta. Možda je to i stvar moje stare navike dok sam bila sama, ali kad on ostavi, osećam se kao u tuđoj kući. Dok ja nađem..... Sad je i to u redu.
POPODNE: ako SZ radi, dođe kući, popijemo kafu, ruča i...... ako sedne na fotelju, ili stolicu ili trosed, a nekad i na stolici na terasi, prosto zaspe. To je krenulo još kad sam izašla iz porodilišta. Sećam se da sam ga molila da pridrži sina, dok se istuširam. Zbog života u brzini, potrebno mi je čitavih sedam minuta da obavim to. Neka bude i deset, jer sam bila sporija tada. Izađem iz kupatila, on spava sa sinom u rukama, na fotelji! Uhhh kako sam bila besna tada! Ne daj Bože da mi se sinu nešto desilo, mislim da bi ovo pisala posle robije! Posmatrala sam ga i pratila kad spava. Pokušala sam da to povežem sa umorom, iscrpljenošću, onim realnim stvarima koje ljude teraju na spavanje. Ali kod njega nisam našla poveznicu. Prosto mu je fotelja magnet za spavanje. U početku, moje devojke su pokušavale da budu kulturne te da budu tihe dok on spava u dnevnom boravku. To je bilo u vreme kad sam pokušavala da ga ubedim da je lepše kad ode u spavaću sobu i nama ostavi slobodan prostor dok on spava. I danas spava tako, po meni, izlomljen na fotelji. A mi odavno ne pridajemo značaj njemu u takvom stanju, jer ne možemo to da promenimo. Smeta nam jedino u slučaju kad želimo nešto da pričamo, a on je takav tu, jer to nije klasično spavanje gde nisi svestan okoline, već ono gde se budiš s vremena na vreme, progledaš, promeškoljiš se i nastaviš tamo gde si stao. Meni je to nerazumljivo jer od sebe dajem više nego što mogu, vrlo često i ako mi se i spava, a spava mi se veliki deo vremena tokom dana, ustanem i radim ono što će da me razbudi. Moje dnevno spavanje se svodi na dane kad od glavobolje ne mogu da gledam, pa zamolim najčešće devojke da čuvaju brata, dok ja dođem sebi. Tako ja vidim situaciju sa spavanjem.
UBEĐIVANJA OKO SPAVANJA: prestala sam, jer nema smisla, ali ranije mi je baš smetalo kad me SZ ubeđuje kako on jako malo spava, obzirom da se budi ranom zorom, jer mu ne treba više sna!!! To je konstatacija koja je užasno smešna danas i meni i mojim devojkama, jer su i one bezbroj puta čule kako on to tako sočno obrazlaže. Po meni, on spava sasvim dovoljno, jer odrema nekoliko sati pre nego pređe u krevet, što računa kao početak spavanja.
ZVANJE TELEFONOM: ranije, dok je radio, zvao je po nekoliko puta dok ne dođe kući. Nebrojeno puta smo ludili što zove toliko. Naravno da smo se svađali i preko telefona. To je eskaliralo dotle da smo svi imali snimače razgovora, jer više nismo znali gde je početak, gde kraj a gde poenta tih svađa. Ako se ne bih javila na telefon, zvao je decu. Uvek isti izgovor- zabrinut je!!!! Kad sam najzad uspela da ga ubedim da njih ne dira, zvao je gazdaricu na posao! To je bio jedan od onih dana kad me je glava bolela, pa sam legla, dok su devojke čuvale brata. Gazdarica doletela s posla kod nas, da čuje šta je bilo. Ne moram da objašnjavam njen šok kad je čula da je glavobolja i moje nejavljanje razlog panike. Tako nekako je i prestao da zove. Pre koji mesec. Tek ponekad, kad se nešto dešava.
VEČERI: svađa oko svega što se izdešavalo preko dana, a posebna tema je bio rad na njemu, u smislu nekog produhovljenja. Kao on hoće da radi nešto, što god bi mu rekla, njemu je u magli, treba mu vremena da složi u foldere, tako da sam odgovore na pitano dobijala naknadno ili nikad. Sve u svemu, nije odustajao od traženja da nastavimo taj rad. Za mene, rad na sebi nije informacija koju ćeš negde pohraniti, već istinski rad. No, do toga je tek počelo da dolazi nedavno, no ima vremena, videćemo kojim putem ide. Elem, kad mi neko traži pomoć, u stanju sam kao idiot da se trudim do besvesti iz svih mogućih uglova, a to sam i radila. Bezuspešno, jer sam kao odgovor dobijala te foldere i rečenice poput: Ja želim, ja hoću, ja mogu i ja ću to uraditi! OK, kad? Kad toliko vremena nemamo ni on ni ja, da je prosto nemoguće uraditi bilo šta po tom pitanju? Rasprave su znale da traju do jutra nekad. I nastavljale bi se pre podne.
NEUSLIŠENJE: bez obzira koliko puta sam ga molila, tražila, objašnjavala i obrazložavala koliko mi je potrebno vreme za decu, za sebe, za bilo šta drugo, nisam to dobijala, jer je nekako uvek njemu nešto trebalo. To je negde kulminiralo kad mi je moja V. ZAKAZALA TERMIN za priču sa mnom!!! I to nimalo lepim rečima:" ..kad ovaj debil prestane da sere..." I rekoh mu da nas ostavi. Šta se desilo? Ona je bila toliko na dnu, da mi je pričala o samoubistvu! Kraj, više nema svetle tačke u njenom životu i ona samo razmišlja o načinu na koji će to sprovesti u delo! Gde je bio SZ tada? U sobi? NE! On je nekoliko puta izlazio na terasu, gleda nas, prvo jednu, pa drugu, uzima cigaretu, pita jel smeta i svaki put dobije isti odgovor: DA!!! Onda ulazi u dnevnu sobu, dovoljno blizu da razgovor nije tečan, pa šetka okolo, na kraju dolazi i seda u kuhinju odakle prati situaciju iz bližeg ugla. Kad smo videle da nemamo mira, odložile smo razgovor za sutra. Kad je ona otišla u sobu, on je pokušao da pomogne planovima za ko zna kad... Bila sam toliko besna što me ne ostavi na miru, da sam ga bukvalno uhvatila za gušu u želji da odjebe više i od mene i mog prostora i vremena i dimenzije u kojoj se nalazim. Moja V. i ja smo nastavile da pričamo sutradan, između njegovih poziva, jer brine...
NAŠ SIN: ja sam sa njim dvadeset i četiri sata dnevno, sedam dana u nedelji. Sem kad me boli glava toliko, da moram da odmorim. On je dete koje se još uvek probudi, nekad jednom , nekad više puta noću. Dakle, konstantno prisutna u njegovom životu sam ja. SZ radi. Kad dođe s posla, uživam da ih vidim kako se igraju. Ali igra sa SZ je vrlo često nametanje njegove volje sinu. Sedi ovako! Sedi ovako! Sedi ovako! i dok ne sedne tako, ne ide dalje. Ovo ide tu, ovo ide ovako, voz ide tuda, tu je stanica, ne može dalje, mora da stane na stanicu itd itd itd. Ne znam kako se izboriti sa tim da SZ prestane biti diktator u toj igri, jer igra treba da teče, ne da guši. Ne pričam bez razloga. Naš sin je dobio tri bagerića u tri boje. Poenta igre je da se boje mogu kombinovati, delovi bagera. SZ je toliko puta sinu govorio da plava ide na plavu, zelena na zelenu, narandžasta na narandžastu, da kad ja pokušam da ih izmiksam, moj sin vraća boju na boju... SZ-u pokušavam da objasnim kako je on mator za igranje, pogotovo takvo, kako treba da pusti sina da se igra sam, radije nego tako, a on samo da mu pripomogne. Teška borba, pošto SZ ne vidi to što ja govorim i svaka moja sugestija na tu stranu je atak na njega. Zaista bih volela da mogu da mu dočaram lepotu kad se naš sin igra sam, kad se igra sa mnom, kako igra teče, bez nametanja pravila, ali ih postavljaš usput, kroz igru. Bila sam prisutna i kad je SZ kroz igru gurao našeg sina da vozi motorić brže nego što je mogao. On se otimao, pokušavao, klizale mu rukice sa volana, ali SZ je stajao ispred njega i i dalje govorio da požuri! Nije ga pratio. Ja sam išla iza mog sina i gledala to. Volela bih da SZ pronađe to ranjeno dete u sebi i otpusti svoje rane, da ne prenosi na dete to sa čim se on muči. Bojim se da ne pretera, kad ne bude bilo koga da mu kaže i ukaže. Ili da čuje sina kad mu kaže:" Ne, tata!"
VASPITANJE I DECA: svaki put kad ja kažem SZ da nešto treba da radi na sebi, on sasluša, onda uradi nešto gde će moje cure da budu lenje, neodgovorne, nešto ne dobro, one to ne urade, onda promrlja nešto u smislu:" I onda sam ja... takav ili takav!" Poenta ovoga je ta što njegova dva sina završavaju fakultete i dobri su momci i ljudi. Dok je moja J. napustila školu (sad se ne sećam da li sam o tome pisala već.. ako nisam, hoću) na kraju četvrtog razreda! Što moja V. nije htela da upiše sledeću godinu, kad je pala na popravnom iz matematike. Što ne žele da učestvuju u "radovima" po kući, ako ih ne pritisnem ili zamolim itd... U svakom slučaju, s njegove strane, one nisu dovoljno dobre. Ja pišem iz mog ugla, kako ja doživljavam sve to. A moj ugao ide ovako: dan pre nego što je moja V imala taj popravni iz matematike, bio je SZ-ov rođendan. Kako je on mene obradovao za moj, tako što je u ponoć organizovao iznenađenje, pretpostavljam da je nešto slično očekivao i za svoj. Ali, ja sam taj dan u po noći otišla na razgovor za posao. Do pola puta su me devojke obaveštavale kako mi se sin rasplakao i SZ pokušavao da ga umiri, ali nije uspeo, već su to devojke uradile, kad je on otišao na posao. Ja sam na tom razgovoru ostala pet sati, jer su tražili da vide šta znam. Znala sam, nije to problem, nego daljina radnog mesta, nepovezanost prevozom i kasno vraćanje kući iz druge smene, stoga nisam dobila taj posao. No, vratila sam se kući, skuvala ručak, napravila rolovane viršle, napravila tortu i spremila poklon za njega. No, on je razočaran, otišao s posla u kafanu, pa mi doveo on pijan, pijanog kolegu i pijanu koleginu družbenicu, koja mi je ispričala kako je došlo do toga da idu negde i koliko je on razočaran,al eto... nije imao pravo. Mi smo tada već nekoliko meseci bili, iz mog ugla vrlo jasno, u nebraku. Ja sam mu vratila burmu i jedino što je preostalo je da se dogovorimo oko razilaženja, ali to je drugi problem... No, taj dan je on pio i pio i pio i takav dočekao i sina i snaju. A kad je došlo veče, znao je da ja ne podnosim njegovo piće, jer mi smrdi njegov zadah užasno, ako zanemarim verbalnu agresiju, nije prestao da izaziva. Ja sam ga molila da spava u dnevnom boravku i ostavi mene i sina na miru. Hoće, pa neće. Kad je meni došlo vreme spavanja, pošto nije hteo on u dnevni, ja sam legla sa sinom. Onda me je počeo lupati po glavi, galamiti i praviti scenu.. Naš sin se nije probudio, dok je bio sa mnom. Nego kad je počeo da me lupa po ramenima i glavi i viče. Tad sam i ja skočila jer ... šta treba raditi u toj situaciji? Nisam nikad bila u sličnoj. Počela sam da ga guram napolje, na terasu, da nas ostavi na miru. Odjednom, moja V. skače između nas, on je stisnuo za ruku (to sam saznala kasnije), mi se svađamo, moja S. viri iz svoje sobe, trese se sad već, moja J. uzela brata i odjurila u spavaću sobu. I ona se trese. I ja nazovem njegovog sina, objasnim mu sve i kažem da ću zvati policiju ako ga on ne smiri. On ga je nazvao i smirio. SZ je fino ipak zalegao u spavaću sobu. Hajde, mislim se, možda preterujem, legnem i ja u svoj krevet, sa sinom. Od silnog smrada, meni muka, ispovraćam dušu svoju. Fino, mislim se, baš smo idealni, on pije, ja .... Bilo je jutro kad se sve to dešavalo. Moja V je sutradan imala popravni. Pala je. Njen psiholog mi je rekao ono što ja znam, ali malo bliže. Sreća njena pa ima mene u životu. Jebeš školu, jebeš sve, reče mi čovek, sve se to stigne. Nju su sustigle traume iz detinjstva, nadovezane na sadašnju situaciju. Bilo bi dobro da se seti onoga od pre, ali pošto još ne može, ne treba potencirati. Nije spremna. Reče mi da je pustim, da čekam da ona polako počne da se otvara i da budem tu za nju. To i radim. Možda prođe dva meseca, možda pet godina, ali doći će dan kad će moja V Otpustiti sve što joj se desilo. Zapravo radimo na tome sve vreme, ali polako, kad je ona za saradnju. Nije lako, naravno, ali radimo.
Moja deca nikad nisu živela ovakvim životom. Lenje izgledaju, da. Ali to je, zapravo, revolt na sve što se dešava. Ne žele da spremaju svoju sobu, dok im haos ne zasmeta toliko, da ipak urade nešto po tom pitanju. Ne žele da učestvuju u aktivnostima po kući, jer su toliko puta čule njegovu priču o tome, da prosto žele da se izgube iz svega ovoga negde daleko i nikad se ne okrenu. On to ne razume. Njemu su one neko ko treba da pomogne meni. Zapravo, bila bih apsolutno nefer kad bi rekla da one ništa ne rade. Nije tačno. One ne rade ništa kad on dođe kući ili kad ne radi. Kad smo same, pomognu i oko suđa i oko veša i ribanja podova i odlaska u prodavnicu i ono što je najvažnije, aktivnosti oko brata. Dakle, to je ona karika koja se ne vidi, a postoji.
Mislila sam da ću ovaj tekst napisati mnogo kraće, ali ne ide. Zapravo, ništa se ne dešava bez razloga. Svi koji ste pročitali one priče od pre, znate da moj bivši muž nije nikad stao na stranu moje dece kad je to trebalo da uradi. Život prosto uredi da ta situacija dođe. Došao je kad je tako bilo sa mnom i SZ-om. Iako ga SZ ne gleda kao merodavnog čoveka za takvu reakciju, jer ne plaća redovno alimentaciju i dalje. Ono što je bitno je, da su devojke najzad osetile bar neku sigurnost u rukama njihovog oca, po prvi put u životu. Njihova priča je sada drugačija nego što je bila. Iako se priča sa alimentacijom nije promenila, oni više komuniciraju nego ikad pre. U neku ruku, tata im se vratio u život, bar malo. Došao je u trenutku kad smo pokušavali da se dogovorimo sa SZ-om da on bude taj koji će izaći iz ovog stana i ostaviti nas da živimo u njemu. Čak je i moj bivši muž rekao SZ-u da se iz aviona vidi da se nas dvoje nećemo pomiriti i tražio datum iselenja da mu SZ kaže. Ali nije se desilo... Deca su bila ponosna na tatu. Iako SZ ne vidi razlog njegovog dolaska! I dalje!
SZ sebe smatra dobrim čovekom. Mene je povredio dovoljno puta da, trenutno, želim da verujem da je to radio iz afekta. No, ono što ne mogu da podvučem pod nikakav afekat je vređanje maloletne dece, koju si uzeo pod svoje okrilje. Moja S. je na psihološkom lečenju. Lečenje moje V je trenutno besmisleno, jer je odbijala saradnju, no mislim da polako i lepo napreduje sa mnom. Vratiće se kad ona bude spremna, tako je dogovoreno sa psiholozima. Rečenica koju je SZ izgovorio iz besa, a koja nikad nije smela ni da boravi u njegovoj glavi je:"Ja se bojim kome ću ostaviti sina, vi ste ovde svi pod dijagnozom!" I danas vrti priču kako je to izvučeno iz konteksta i slično, no nema konteksta koji, po meni, to može opravdati. I ja sam imala dijagnozu, ansioznost, naravno. Preddepresivno stanje. I ne znam kako se stručno zove, ali pred nervni slom. No, bilo pa prošlo. To nisu stanja u kome čovek život proživi, ako ne želi. U svakom slučaju, moja J. nema dijagnozu. Eto, ima bar neko ko je izbegao papir. To su stvari koje mogu staviti pod nerazumljivo ponašanje, po meni. I poređenje sa decom. Ako njemu kažem da nešto ne štima, on kaže:" A one mogu, a?"
Trebam li napomenuti da su njegovi sinovi sa moje strane dočekani sa uvek nečim na stolu? Sa toplim emocijama, smehom i pričom? Trebam li reći kako oni koji nisu imali neki kontakt poseban sa SZ.om, danas dolaze kad god mogu? Da njegov srednji sin kaže kako su kao Ivica i Marica kad dođu kod nas? A njegov stariji sin je trebao doći dan kasnije, sa devojkom neki dan, no kad je čuo da torte tada, verovatno, neće više biti, došao je sutradan? Trebam li spomenuti da sam ja ta koja je opominjala SZ-a da im se javi, da sad treba ovako ili onako komunicirati sa njima? Ne kažem da se ti momenti ne bi desili inače, ali ... poznavajući situaciju, SZ nikad ne bi neke stvari uradio ili radio, da nije imao nekoga da mu to kaže, jer nikad nije ni razmišljao ovako. Niti će, kao ja. Drago mi je da su momci sada deo SZ-og života mnogo više nego kad smo se upoznali. Jako mi je drago kad ih vidim kako su, kroz ove tri godine, od onih momčića postali ljudi sa svojim devojkama. Kako divno idu kroz život planski i uporno sebi krče put. Zaista ih je divno videti kako sazrevaju i planiraju buduće porodice. Moj život je, takođe, oplemenjen upoznavanjem njih, svo četvoro. A ono što želim njima, želim od srca, nek izgrade svoju sreću i ne daju nikome da im je poljulja. Ljubavi imaju, pametni su, sve će oni to lepo sačuvati i negovati kako valja.
Sve naše traumatične dnevne aktivnosti su povećane i našim ličnim borbama u fizičkom smislu. Od kako me je preneo preko praga, SZ ima bruhove koji se šire i šire i šire... I ma koliko sam ga molila da radi drugi posao za iste pare, nije hteo. Šta raditi sa čovekom koji ne želi da se menja, zapravo? Od sledeće nedelje će raditi takav posao, nakon skoro tri godine mučenja. Nek mu bude dobro tamo!
Od silnih stresova, meni je alopecija došla u takav stadijum, da sam izgledala kao Gustav! Za prvi maj, pre dve godine, dok je SZ bio u Crnoj Gori na terenu, a drugi roštiljali u prirodi, ja sam obrijala to malo kose što mi je ostalo. Dve godine nije rasla. Sad, kad je počela ponovo, skoro sva je seda. Sve to su borbe koje smo, svako na svoju stranu, trebali da odbolujemo mnogo drugačije. Tek od nedavno, kad sam shvatila da sve ide onako kako mora, jer ne može drugačije. Kad sam otpustila mnogo, mnogo, mnogo toga što je bilo i što jeste. Kad sam dozvolila sebi da se vratim svojoj kući, svome miru bar donekle, kad ponovo mogu da radim stvari koje nisu lake, a treba ih odraditi, mimo svega ovoga što napisah, počela sam malo da dišem. Tek malo, malo, malčice, ali dovoljno da skupljam snagu za promene.
Comments
Post a Comment