"30.11.2012.
Dodjem kući, tanjira sa picama na stolu, verovatno je moja S. jela i ostavila..tj na dva tanjira je
bilo pice, jedna je ostala tu,na stolu, a drugu je mačak uzeo i jeo dole ,kraj stola... krenem sređivati
to, stavila sam vodu za pasulj, krenem kupiti suđe da ga operem, dolazi polusestra na vrata..
.Poče priča o buvama kako moram voditi računa o deci, kako ne može da shvati da ja tako živim, u
buvama, da decu puštam da žive tako itd...i bla bla, zvaće ona socijalnu službu, eto, ona samo
misli najbolje za decu itd...
Ja poludim, prvo sam joj govorila da prestane s glupostima, da mačak nema buve, da ne može
moja S. preko sebe preneti ništa od buva kod babe, može samo spoljni mačak, koji ode kod mame i spava tamo... no, polusestra je odlučila i ništa nije kako ja kažem.... onda krenem da joj otvorim vrata i pokažem gde joj je mesto, ona pomislila da hoću da budem agresivna, kaže da joj se ne unosim u
facu i opet spomene socijalnu službu...
E onda ja nazovem informacije, tražim broj od socijalne službe, dobijem ih na telefon, pitam šta
da radim u tom slučaju više, izludih...a ona stalno nesto dobacivala odande, pa sam joj rekla
da ućuti, daću joj ja slušalicu, da se ne boji, da će se i njena reč čuti, al da me sad pusti da
pričam...pa bilo smešno već... ja govorim šta je bilo, ona isto ljuta dobacuje odande, kad sam
ja objasnila o čemu je reč i zamolila ljude da dođu ovamo, lik pita ko to dobacuje iz sobe,
kažem sestra mi...zamoli da čuje i nju...dajem telefon, ona utanjila glasić, ko jako neka fina
teta i tako ko ona samo radi dobrobiti dece i toga došla da reaguje radi buva.....
Dolaze oni....čekamo ih, kažem joj- super,sad si najzad pokazala svoje lice i završile smo za
vek vekova,nas dve,a i ti sa decom si završila... kaže ona, ma nemoj, ne možeš mi to uraditi,
tvoja deca su moja deca!!!
-reko, pokazala si svoju dobrobit
-kaže, imaju oni i drugog roditelja, ne samo tebe, ti bi da držiš monopol nad decom
-rekoh, nema potrebe nad daljom raspravom, svejedno smo zavrsile, moja deca, ja i ti
ma....svašta bilo, kaže kako ona samo brine za decu, kako ona ne može da shvati kako mi
možemo ko živeti kako živimo...kako ja o njima ne vodim računa, kako su stalno bolesne, kako
izostaju iz škole, kako moja S. ide u školu sa buvama na sebi itd...i ne znam kako mi reče za
račune za struju.. a pitam je, kako znaš sve o računima za struju, kad ne vodiš računa o
tuđim problemima..kaže, brinem o mami...rekoh mama je sposobna bila i do sad da se brine za
sebe, ne brini zna i sad...i opet spomene bivšeg mi muža, ko drugog roditelja od dece
ja skočim, ma kog roditelja, ma gde si ti bila sve te godine kad smo živeli skupa, da vidiš
KAKAV je on roditelj uopšte...uostalom, kakav god da je bio, šta ti njega imaš zvati nakon
moje rastave sa njim?
pita kad?
rekoh,oko moje J. rođendana?
ma kad, ona poče, ma šta pričam, ma ko mi to rekao...
a da,a J. sam zvala iz škole da dođe, da bude tu kad ovi dodju, stigla je u medjuvremenu....
tad moja J. kaže,kako je to moj bivši rekao
onda se polusestra povuče, kaže, aaaaaaaahhhhhhha, pa zvala sam ga da mi uradi nešto oko vinograda
reko, pored svih majstora, pravih majstora na svetu, zašto njega, kad si uvek govorila da je nikakav majstor?
kaže mi a što ja vodim tuđu brigu sada?!?
pa sam rekla ono, reko, čisto da znaš da znam da ste u kontaktu..
pita ona mene a što se ja družim sa S.- njegovom bivšom ženom?????(sa kojom sam se upoznala pre našeg venčanja, a počela družiti posle, nakon ko zna kog susreta koji je potrajao, popile smo kafu, pa još jednu, pa još.. i počele se družiti)
reko, kakve to veze ima?
kaže, pa eto, ko iz njegove prošlosti neko, a ja se družim sa tuđom brigom
reko, ja nju znam preko njenog brata, ne preko bivšeg nam, a nisam im se ja umesala u brak,
ma kako to tebi čudno izgledalo
a kaze, jel se ja tebi mešam?
reko,bože tvoje pameti,ona mu je bivša žena...a on je bivši muž tvoje sestre.. o kome ništa lepo nisi imala reći dok smo bili u braku, a sad ko nokat i meso....i ne znam zašto si u kontaktu sa njim, zaista....
utom dođoše socijalci........ a da, sve vreme mi je govorila da ne sklanjam sada kuću,
kao da oni vide u kakvom mi haosu živimo...tako da sam samo pristavila do pola ručak i
ostavila sve, bas sve....inače, zaista nije ovako kao danas...msm,suđe zna ostati neoprano,
a juce sam pekla pice,pa je ostalo tri tepsije i suđe od večere, dosta kabasto pa izgleda
puno...veš koji sam skupila i složila, veš koji sam donela sa pijace, u nekoj velikoj kesi,
poslala curama R. iz sombora....i moja S. na to sve ostavila pidžamu, što inače ne radi, i
ja jutros u spavaćoj, pobacala dole nekoliko dzempera da ihgde, operem danas, kad dodjem kuci...
ni to inače nije tako, al nema veze, ne umiru ljudi svaki dan ,ostavila sam sve kako je bilo...
kad su socijalci došli, ona ustala da im otvori, pa ja odem na vrata, reko sedi ti
još ovaj put kao gost,ja sam tu da dočekam ko treba da dođe...uđoše oni, stvarno haos u kući,
lepo se izvinim, kažem kako sam došla s posla, pa me sestra dočekala i rekla da sve ostavim
kako je, zato ništa nisam sklanjala i nek sačekaju da sad sklonim taj naramak veša, da mogu sesti
normalno...oni se samo nasmejaše i ono, ok je, pa živi se tu i sedoše...." -ovaj deo sam imala negde sačuavan, pa sam ga samo iskopirala. Iskreno, nekoliko sati sam odvojila da pronađem i ostatak događaja, ispisan tog dana kad se i desio, jer sam zaboravila mnogo toga, ali mi nije pošlo za rukom. Jedino što mogu je, da ispričam onoliko koliko se sećam, a ostatak, ako pronađem, da dodam.
Kad su njih se njih dvoje smestili, pokušali su da započnu normalan razgovor, ali im je polusestra upadala u reč, te su je zamolili da uspori, da pusti mene da ispričam ko sam, šta sam, s kim živim i sve po redu, pa će onda preći na optužbe. Nju nisam znala, ali je on bio jedini psiholog u gradu, stoga je bio neko kod koga sam odlazila i kad sam bila udovica, i kad sam imala probleme u braku, i na bračno savetovalište, ali nisam mogla biti sigurna da me se seća. I sve je krenulo po redu, predstavila sam se, objasnila ko smo mi, u kući, koliko još dece imam, kako je došlo do ovoga u kratkim crtama. Nisam mogla priča ti bez polusestrinih upadica. Pričala je kako živimo u buvama, kako je kod nas uvek nered, kako se ko zna kakav haos krije iza sledećih vrata, kako su moja deca konstantno bolesna, kako ja nisam dobra majka, niti dobar primer za roditelja, ali one imaju i drugog roditelja, pa ovo ne bi smelo ostati ovako....
Igrom slučaja ili ne, imala sam laboratorijski nalaz koji su tražili u sklopu sistematskog pregleda moje V. kod sebe, te sam ga predala doktoru. Kad je ona završila sve moguće napade, doktor je pregledao nalaze i ustanovio da je zdravstveno sve u najboljem redu. Zatim su tražili da odu u sobe i pregledaju ih. Već sam ispričala sve šta nije bilo na svom mestu, ali sam se setila i jedne papirne maramice sa kojom se mačak igrao u dečijoj sobi, te je skroz iscepkao i rasuo po tepihu. Njima dvoma je, ipak, bilo interesantnije da se raspituju ko je krečio sobu, farbao pod, jer je sva bila u nijansama ljubičaste boje, a na dva zida su imale naslikane crtane junake, Matovilku i Sirenu iz Under the sea, pa su me ispitivali kako sam im to nacrtala. Zatim smo prešli u moju sobu, spavaću, gde je od nereda bila crnina koju sam spustila ispod stola za peglanje tog jutra, a koju sam nosila predhodnih dana po groblju. Moja soba je bila sva u nijansama plave, a na plafonu ocrtani oblaci, te su se raspitivali i oko krečenja i farbanja u toj prostoriji, vidno smireni viđenim. Kad smo se vraćali u dnevni boravak, videla sam po reakciji polusestre da očekuje paljbu njih dvoje po meni, ali se ništa nije desilo, stoga je počela ponovo da me optužuje kako nisam dobra majka, kako ona sve radi u najboljem interesu moje dece, kako su moja deca i njena deca i slične stvari. I sve što je pričala je u najboljem interesu dece, o kojoj se ja ne staram dobro, niti dovoljno dobro. A kad ništa vezano za to nije urodilo plodom, počela je o suđu, vešu i neurednosti u tom pravcu. Ja nisam ni spomenula da sam nekoliko dana bila odsutna od kuće, niti da mi odvod u kuhinji nije radio i da je smešno da, pored mašine za pranje suđa, mi naše peremo u kupatilu. Ništa. Ali je žena iz službe prekinula polusestru govoreći joj da je evidentno da prljavo suđe postoji, ali isto tako je evidentno da su sve radne i zidne površine iza suđa, kao i sve ostalo u savršeno urednom stanju, zatim je skrenula razgovor o buvama na neki nameštaj koji sam napravila svom mačku, a koji joj se dopao, pa se raspitivala o tome, dok je doktor pisao neki zapisnik. Sve u svemu, kod mene su bili oko sat vremena, kad je polusestra pokušala ponovo da napadne, ali su je, ovaj put, brzo smirili. Ona opet počne o buvama, a njih dvoje joj odgovore da su oboje vlasnici kućnih mačaka i da su ovde dovoljno dugo, da su videli da se mačak igra u svojim napravljenim krevetima i igralištu, ali ga nisu videli da se češe, stoga i ta optužba pada u vetar.
Posebna tema je bio moj verenik, koji se nije dopadao nikome od mojih. Ali sam lepo objasnila službi da smo nas dvoje preko tri godine zajedno, da planiramo zajednički život i da ni tu nema problema, a ni oni ga nisu videli. Bila sam žena koja je nastavila svoj život sa decom, nakon razvoda.
Kad su krenuli ka izlazu, jasno su mi dali do znanja da nemam razlog da brinem, da su došli jer su se uplašili usled onakvog poziva, ali po službenoj dužnosti, moraju doći još jednom nenajavljeni u roku od nekih mesec-dva, da bi njihov uvid bio kompletan. Ne poznavajući proceduru, složila sam se sa tim.
Na odlasku, zamolili su me da ih ne pratim, jer je polusestra odlazila s njima.I nisam, samo sam joj zahvalila što je pokazala svoje namere prema meni i deci i rekla da je od tog momenta za mene mrtva, kao i za decu! Tako i mislim.
Ne, nije kraj socijalnoj službi. To je tek početak zapleta, ali da skratim. Došli su tri meseca kasnije, baš u vreme kad je moj verenik bio prisutan. Ispitali nas, fino, kulturno, a onda ispričali neke neverovatne stvari, koje ni u ludilu nisam mogla da slutim. Pričali su kako su se iznenadili da sam ih zvala, ali da su me, svejedno, imali u planu u utorak, tri radna dana od tog kad su bili!!!! Razlog? Mama godinama ide kod njih i žali se na mene i odnos sa mnom, a polusestra joj se pridružila nakon smrti mog oca. Kad su već primili slučaj, i moj bivši muž im se pridružio. O da, imali su tri dobra razloga da me obiđu. A onda su usledili sastanci kod njih.
Ne bih znala reći kojim redom se šta desilo, jer je sve bilo toliko stresno i napeto da sam se, po prvi put u životu, našla u situaciji da fizički ne mogu da ustanem iz kreveta. Skoro nikako. Kad me pitaju što nisam išla kod lekara, dođe mi da puknem od muke! Zato što nisam mogla da ustanem i da ogulim i isečem luk odjednom. Ne, ustala bih jednom da ga donesem, a onda bih morala leći. KAD osetim da mogu, ustala bih ponovo, pa bih ga isekla odjednom, ako sam jako dobro. I tako ukrug, oko običnih, podrazumevanih stvari. Znam da mnogi ljudi mogu da razumeju osećaj o kome govorim. Ali odlazak kod lekara je za mene bio nemoguć. Prvo fizički, drugo ako bi mene u tim okolnostima smestili na lečenje, šta bi bilo sa decom? Nemoguće, dakle. Stoga smo jeli što sam ja nabavila ranije, trošili ono što sam imala spremljeno za nešto deseto. Živeli bukvalno dan za dan, što nisam navikla, niti volela.
Negde između odlazaka u službu, mama je došla da me obavesti da dođem u subotu u jedanaest sati na godišnjicu tatine smrti, njih dve prave pomen! Ja sam otišla u deset, obavila ga sama, sa mojom decom i verenikom, a bila je prisutna još jedna osoba, koju ne smem da otkrijem i mnogo joj hvala. Ona je ispoštovala i mene i mamu. Nakon tog mučnog prepodneva, otišli smo kod moje drugarice i ostali kod nje do večeri. Kad smo se vratili kući, više nikog nije bilo u stanu mojih roditelja. Bože, kako sam mislila da sam pametna....Da mudro izbegavam svaki dodir sa njima dvema, sem onoga što se baš mora, a više nisam znala šta se mora. Sutradan, dobili smo pakovanje pečene prasetine, dvolitru kole i... ne sećam se da li još nešto, da eto učestvujemo u pomenu mog tate. Sve smo bacili, kad je mama otišla. Nekako, sa te strane, sve je bilo mnogo gorko. Ja sam i naučila da od nje ne uzimam mnogo, kad ostavi tri keksa, kolača, krofne, šta god na sto, podrazumeva se da za mene nema prostora tu. Ali moja deca nisu. Sad su one prolazile kroz istu stvar kao i ja nekad, a mnogo manje od mene. I nisu imale takvu istoriju sa njima, kao ja. Nerazumno, ali...
Dakle, na nekoliko sastanaka su pokušavali da pomire nesuglasice između mene i mame, kako su ih nazvali. Nemoguće, ja ne želim. Onda su našli neku rupu u zakonu gde deca moraju da se izjasne da li žele da se viđaju sa daljim srodnicima, ili kako već. Moje J. i V. su se izjasnile da ne žele, ali je moja S. zapravo verovala njenom tati, koji ju je, a to sam saznala neki dan, vodio u službe, bez mene, bespravno i bespotrebno, ali joj je ulio osećaj da ona mora da viđa svoju babu, dok je živa. I tako, dok sam gledala kako mi se moja mala porodica ponovo cepa u najsitne deliće, moje J.i V. su bile nemilosrdne u objašnjavanju mojoj S. da njen čin odlaska tamo, za nas znači izdaju. A ona, mala, sedam godina napunila, ne može da piše, da čita, da uči... muku muči i sa nama, službama, babom i tetkom. I otišlo je dete, dva- tri puta, ali je razočarana dolazila kući. Ništa tamo nisu radili, samo je tobož ljubazno pozdravili, prozborili koju, a onda gledali tv. A i kako bi? Ja sam tražila da se potpiše sporazum u kome ne smeju da pričaju o nama, koji ne želimo kontakt sa njima, ni u kom kontekstu i ako se to desi, sporazum je prekršen, te ona više nije u obavezi da odlazi tamo. Verujem da im usled sporazuma, nije bila interesantna, te je i sama odustala od odlazaka kod njih.
Dok se to dešavalo, zvali su na još jedan sastanak, gde su me, još u vreme dok nije bilo tako, ubeđivali da ja nemam novaca i da su moje mama i polusestra jako zabrinute za tu situaciju, te da žele da pomognu, a kako ja neću kontakt s njima, služba je prihvatila da preuzme novac od njih i uruči ga meni u različitim terminima!!!! Mene niko nije pitao od čega mi živimo! Niti su moje mama ni polusestra ikad učestvovale u finansiranju odgoja moje dece. Mama im je kupila ukupno tri jakne i jedne patike, polusestra za rođendan poneki nešto, ništa spektakularno. One su predstavile situaciju potpuno kontra, kao da one pomažu godinama i sad su zabrinute kako ćemo mi bez njih. Tad sam još radila, pa smo imali. Baš sam bila besna.. Imam prepisku sa prijateljicom o tome, pa ću je priložiti, jer me je tad doktor izbacio iz kancelarije, tvrdeći da sam bezobrazna!!!!
Tad se još vodio rat oko tog može li moja S. da prespava kod tetke, pošto joj tamo sad baba živi....
" -da čujemo kako dalje
kažem, nema dalje dok ne poslušate moju stranu priče i shvatite zašto radim to što radim.
kaže, pa vi pričate o vama i vašim svadjama sa majkom.
kazem, ne, pokušavam reći da moji problemi sa njom utiču na decu, ali ni jednom niste saslušali
kako i zašto, niti koliko je njih to duboko dirnulo. ni jednom. rekoh,moje rečenice su ovde desetkovane ,dok vidim da ste puni utisaka priča tih drugih strana sa kojima nemate problem u komuniciranju ni o prošlosti ni o bilo
čemu drugom.
kaže mi- ovako, da se razumemo, mi imamo izvore sa raznih strana, koji govore da je vaše
vaspitanje dece, hajmo reći, diskutabilno.
da ne bi došlo do suda, mi smo probali da se dogovorimo sa vama, ali pošto to ne ide, mi dalje
nemamo šta.
kažem, normalno da nemate šta, kad ste samo čuli priču iz "raznih izvora". znate, rekoh, zaista
nisam zadovoljna kako vodite slučaj. kao neutralna strana, trebali bi čuti sve strane priče,
pa onda suditi, ovako, smatram da niste obavili posao do kraja i sad jedini izlaz vidim u višim nivoima i
ponovim kako nisam zadovljna ni njihovim radom, posto ne žele da me čuju, a druge izvore
dobro su culi.
pita kako to mislim. eto,rekoh, primer, kad sam bila kod vas prošli put u vezi ove situacije,
rekli ste mi da eto, ja nemam para, a da mene niste pitali kako živim i od čega, stoga zaključke donosite na osnovu onoga što su vam rekli oni koji ne žive sa mnom.
on ustade, kaže, naše radno vreme je završilo, molim vas izadjite i otvori mi vrata
rekoh, dobro ,pošto zbog stresa i sve ove situacije, ja ne mogu dalje ovako, hocu da zatražim
socijalnu pomoć. okrenem se njoj sada,rekoh jel vaše radno vreme završilo?"
Nije, odvela me žena, dali mi papire, i koliko je meni bilo teško da podnesem papire za pomoć, toliko je njima bilo lako da nas odbiju zbog dva kvadrata kuće koju nasledih od oca, a koja prekoračuju zakonske okvire. Pa, hvala ti, tata.
Toliko već priča, pretnji sudom, neprospavanih noći, ubledela lica moje dece, očiju punih srama hoće li se kola službe opet pojaviti na našim vratima, ili će ih videti u školi i pitati se jesu li tamo radi njih... Toliko očaja oko tog neisplaniranog dan za danom života, da sam se budila ne znajući da li da ustanem, zašto, ni kako dalje. Bila sam providna u to vreme, malo je reći bleda. Iako su znali da smo u teškoj situaciji, nisu shvatali u koliko teškoj, pa su devojke često znale da odbiju moj poslednji pokušaj da od ničega napravim nešto što može da se nazove toplim obrokom. Računi su postali neplaćeni, telefon isključen, internet, sve ono bez čega se može. Samo struja, voda i hrana su dolazili u obzir. A kako ćemo na zimu, bez ogreva, nisam smela ni da mislim, jer sam sav novac namenjen tome potrošila usput. Počela sam da prodajem ono malo zlata što sam imala. Interesantno je da nisam nosila nakit, jer bih imala priveske, ali ne i lanac. Na kraju, sve je to bilo nevažno, jer su mi deca bila gladna.
Za sve to vreme, zaista se desilo možda pet puta da nismo imale ništa, baš ništa da jedemo tokom pola dana, a onda bi se nešto desilo i sve bi opet bilo normalnije. To deca nikad nisu zaboravila. Pričaju da je bilo češće. Ali neka, njihovo je da imaju svoje uspomene na ista iskustva. U to vreme, moja J. je još uvek živela kod momka, te nam je ona dva- tri puta dala obrok, jednom je moja drugarica upala kod mene, kad se nismo čule neko vreme, uplašila se kako izgledam, posedela malo, otišla i ...dok se ona vratila sa punom korpom namirnica, ja sam prodala moj poslednji privezak i platila joj to. Jedva, ali jesam. Hvala joj, u svakom slučaju. To je bilo to.
Poslednji put kad smo trebali ići u službu na sastanak, već mi je bilo dosta okrenutih priča, izvrtanja istine, malverzacija i zabadanja noževa direkt u srce, ali nisam znala i dalje kako da se izborim sa tim. Moj verenik je bio prisutan pri poslednjoj podeli troškova moje mame i mene. Računi koje smo delili su iznosili devet hiljada i dvestotine dinara, a ona je, po naređenju njenog organa, donela samo hiljadu i dvestotine, stavila na sto i rekla ako mislim da to nije dovoljno, da joj kažem. Nisam joj rekla, platila sam. Tad sam još radila.
Moj bivši muž je dan pre samog kraja priče sa službom došao kod mene i puna četiri sata me molio da idemo sutra zajedno u službu, da moramo neke stvari dogovoriti za dobrobit dece itd. Iako sam odmah pristala na dogovoreno ,vreme, i pozvala moju J. da me prati jer fizički nisam mogla da šetam do tamo, on je nastavljao da priča. Bilo mi je sumnjivo iz aviona, ali sam verovatno baš toliko vremena trebala da bih se dosetila šta da radim da se bar malo zaštitim. Sutradan, nekako smo došli do tamo, čim su videli J. rekli su joj da čeka ispred vrata, a ona je čekala zalepljena na vrata, dok sam ja uključila diktafon na mom telefonu i snimila čitavu šaradu. Da znam kako ovde da ubacim isti, uradila bih to, ali ne znam.
S vrata, doktor mi se obratio rečima da predpostavlja da ne znam razlog mog današnjeg dolaska tamo, pa da pređemo na stvar, i dogovor oko stanovanja!!! Bila sam u šoku, ali sam grizla jezik punih četrdeset i pet minuta da ih pustim da pričaju što više mogu, da moj snimak bude što jasniji. I jesu, baš im je bio lep dogovor. Moja mama je, očigledno, obećala mom bivšem mužu stanovanje u trećem stanu, ako se pridruži njihovoj šaradi, a kako je četvrtina istog moja, ne može bez mene da donese konačnu odluku, i zato sam ja sada tu, da se usaglasim, eto bar oko toga. Dakle, prvi stan u mom dvorištu bi bio prazan, u drugom bi bili deca i ja, a u trećem moj bivši muž, da bi, po njihovom izigravao tampon zonu, između moje mame i mene! Sve vreme sam stojički ćutala i kad su počeli da se smeju i likuju svom planu, pitala sam ih da li je uljudno kad moj verenik i ja pijemo kafu na dvorištu, ispred mog, pardon i stana bivšeg muža, pošto su na dva metra jedan od drugog, da zovemo i njega na istu? Ili na tortu, slavlje, roštilj, neku dvorišnu prigodu? Tad su uvideli da nema smisla, pa su otpisali zamisao.
Ali ja sam bila beznadežno iscrpljena i očajnički sam tražila izlaz i te situacije. Ne sećam se kako sam došla do besplatnog SOS telefona za područje Vojvodine, ali znam da sam im se jedan dan obratila, ispričala deo priče, a oni mi rekli da jedino osoba koja radi drugi dan može da mi pomogne. Desilo se da sam isti dan morala ponovo u službu, ne sećam se više radi čega. Uglavnom, kako ja ne poznajem zakon ni područja rada službi, žena sa druge strane žice mi je objasnila da se nada mnom vrši dugogodišnje psihičko nasilje, da je već okupila ekipu i da je dovoljna samo jedna moja reč i da će ona podneti tužbe protiv mame, polusestre i bivšeg muža, kao i protiv njih dvoje iz službe koji su debelo prekoračili ovlašćenja. Ali nisam mogla. Ni zbog sebe, ni zbog dece. Da su oni insistirali na nekim daljim tužbama, bih. Ovako, nisam. Ali sam njoj dala dozvolu da u moje ime priča sa doktorom iz službe, koji me je dočekao vidno veliki, a ispratio jako mali, jer mu je rečeno ono što ja nisam znala.....
Ovo je vreme kad je pojam porodice, rodbine, prijatelja, familije, bliskosti... duboko prodrmao moju sferu verovanja i zauvek promenio pogled na istu. Ne postoji krv koja me može doveka vezati za nekoga ko mi, evidentno ne želi dobro. Pod pojam mene, smatram mene i moju decu, jer to je jedno. Zajednica postoji dok se radi za nju. Onog momenta kad se jedan deo nje okrene, ona postaje samo iluzija. A ja ne želim ni sebi, ni deci život u iluziji. Pogotovo ne te vrste. To je vreme za koje smatram da sam izgubila sestru i mamu, a moja deca babu i tetku, sa svim što one nose.
Comments
Post a Comment