U to vreme bila sam luda i poluluda. Čini mi se da mi je svaka misao bila u pravcu mogućih tužbi i posledica, i pitanja ko je tu, zapravo, mislio na moju decu? Da li je iko pomislio da sam ja ta koja ih gleda raspadnute u paramparčad? Da im kupim deliće i pokušavam zalepiti na svoje mesto, kao mozaik, svesna da su to rane koje nikad ne zarastu do kraja? Da li je iko pomislio koliko su suza njih tri prolile dok je to trajalo i posle toga mnogo, mnogo vremena? Gde je tu istinska briga za njih?
Tri duše. Tri različite duše je trebalo ispratiti u to vreme, a nakon što sam iz kreveta otišla na njivu da radim, postalo je malo vremena za sve. Nisam puno pisala o mojim poslovima, ali radila sam najviše po trgovinama, zatim u veleprodaji pića, restoranu, hamburgeriji, na pijaci, imala svoj komision, u hladnjači, mlm gde sam držala deo seminara... Svagde me bilo, zaista, ali se jedan moj talenat uvek provlačio kao primarni. Od malena imam dobru intuiciju, bar sam ja mislila da je to u pitanju, kad je rešavanje problema u pitanju. Nekako, uvek imam odgovor na skoro sve. I ne samo to, oduvek mogu da proniknem u suštinu sagovornika, prepoznam njegovu srž, talente, blokade, vidim njegov put... Isto sam kao dete počela gledati u talog od kafe sa drugaricama, pa se ispostavilo da ja to radim drugačije, te da se ispunjava ono što vidim. Kasnije, počela sam da se bavim Ciganskim Tarotom, samouka, naravno, da bi, na kraju prešla na gledanje u Karmičke Karte, zapravo Karmičko otvaranje Tarota. To je gledanje u energetske otiske koji su uticali na naše odluke u životu i govore o tome šta smo upili od toga. šta trebamo promeniti.. Za mene, to je gledanje u srž, stoga ga jako volim praktikovati, jer je sve ostalo prolazno i lakše rešivo. Gledanje u karte je bio moj dodatni vid zarade.
Komšinica je došla sa rođakom da joj pogledam u karte, Usput je pitala moju J. hoće li s njom na njivu, pošto je videla da ja jedva sedim. Gledam ja moju J., devojčurak, dugački nalakirani nokti, mala, sitna... gde je ona za njivu? Ja hoću da idem. Komšinica u šoku. Zna da ja radim u našoj bašti, ali to je drugo, možeš raditi pod uslovima koje sam postaviš, ali njiva? Hajde dobro, nekako ona prihvati činjenicu da ću ja sa njom i tako počnem svoje slavno putešestvije po njivama, ili kako smo ih nas dve zvale- šumama i gorama. Tamo je bila veća dnevnica nego bilo gde drugde u gradu. Zamislite mene, retku belu tetu među romima, koji godinama idu u nadnicu, na daskama u kamionu, kako se vozim po sat vremena u neko okolno mesto da bi provela osam ili bar osam sati na njivi! Ja, koja sam do juče jedva luk isekla za ručak svojoj deci. Ali jesam. Pošto je bila sezona branja paprike, naravno da sam dobila upalu mišića. Prva tri dana, posle je bilo pesma. U početku, nekako sam uvek bila u zadnjim redovima, dok mi nisu objasnili kako se radi. Od tad, moja Miki i ja smo bile prve. I uvek stigle pomoći onima koji ili ne stignu zato što ne mogu, ili zato što se izmotavaju. Nebitno, bitno je bilo da smo tih osam sati rada provodile u ludom raspoloženju, pesmi i zezanciji. Neretko bi se desilo da se toliko zasmejemo da popadamo dole, ne možemo se pomaknuti, pa poslovođe prilaze da nas, kao opomenu, ali kad vide da je taj smeh pravi, zarazan, samo prođu. Baš je bilo lepo vreme. I bilo je lepo druženje sa njom i njenom porodicom. Iako smo provodile toliko sati na poslu, još dva u vožnji, redovno bi još popile kafu popodne. A uskoro, ona je našla još jedan posao, u plasteniku u našem komšiluku, te smo obe radile popodne tamo po nekoliko sati, posle njive. A kod mene su još dolazile žene i na gledanje u karte. To su bila tri posla kojim sam se bavila, da nas pripremim za zimu.
Kako je moj stan dosta veliki, a ogrev skup, rešila sam da preselim nas četiri u treći stan, jer je duplo manji i lakše ga je zagrejati. Dakle, dani su se sastojali od njive, plastenika i selidbe u treći stan. Sve što nisam mogla sama, pomogli su mi Miki i njen, odnedavno pokojni muž, Pile...
Nekako je postalo nebitno gde ćemo praviti ručak, ko će kome pomoći oko onoga u čemu mu je pomoć potrebna, ko je pravio doručak za posao, ko kolače, pite, šta god... sve smo delili. I dobro i loše i svemu se smejali i plakali zajedno. Mislim da su oni odigrali veliku ulogu u tih par meseci oporavka od svega što se desilo, jer je kuća bila puna smeha.
Nije to bila jedina promena u našem životu. Najveća je, pored situacije u kući, bilo odaljavanje mog verenika i mene do te mere, da smo nešto malo pred planirano venčanje, otišli na različite strane. Pošto su ga devojke zavolele baš jako do tada, bio je to još jedan udarac i za njih, ali smo i to, kao i sve ostalo, preokrenule na smeh i obaveze i terale dalje... Bilo je teško što smo se sretale u dvorištu sa mojom mamom i polusestrom, a nismo se ni javile njima. Bilo je teško što je polusestrina ćerka isto tako prestala da mi se javlja. Deci su se javljale na ulici, ali bi ove okretale glave od njih. Bilo je teško jer, iako je mama stanovala kod polusestre, skoro je svaki dan dolazila i prolazila kroz dvorište naše kuće i radila nešto u bašti. Bilo je teško, ali smo mi našle neki svoj, makar iluzorni mir u našim zidovima. Kako sam ja radila skoro uvek, često je moja V. znala skuvati ručak, kad dođe iz škole i to je deo na koji sam jako ponosna. U tom haosu, moja J. se vratila od momka i živela ponovo sa nama, tako da smo nas četiri bile neka klimava porodica.
Klimava, zato što se niko nije snašao u tome što nas je snašlo, te smo jedna drugoj okrenule leđa u nekim situacijama, iz nerazumevanja ili čega već. I to je bolelo najviše. Ali smo se držale. Nekako. Moja J. je zauzela neki neutralan stav u početku oko svega, te se kasnije dozvala pameti, kad je videla krajnost u koju sve to ide. Moja S. je bila sa tatom, a zna se koju je on ulogu odigrao tu. Jedino je moja V. uvek bila tu, kao mali miš, skupljenih nogu dok sedi na krevetu, lica zabijenog među kolena i pogleda uprtog u pod. Ali tu. Uvek.
Od avgusta do proleća sam radila tako, tri posla, uspela da rešim mnogo toga, ali ne sve. Imala sam dvomesečni zaostatak, kako sam ja to videla. Ili, da je bilo još jedno primanje u to vreme, rešila bi sve. Da nije bilo ovoga svega i onoga.. Još jedan udarac se desio sa mojom V. Otišla je sa tatom kod lekara, dobila inhalacije kao terapiju, a u inhalatoru lek koji se daje kao inekcija, u debelo meso. Malo, po malo, počela se onesvešćivati, te je završila u bolnici, na ispitivanjima koja nisu odvela nikud. Ali ja svoje dete poznajem najbolje, ona ne podnosi hemiju, lekove. Teško joj organizam podnosi to i bude kao otrovana, nakon duže terapije. Zato sam je ja alternativom držala pod kontrolom punih dvanaest godina. Tako i tad, rekla joj da ne uzima lekove u bolnici, kad su je pustili kući, dala joj sve prirodno, oporavila je dovoljno da može nazad u školu u roku od nedelju dana i onda smo mogli nastaviti dalje.
Nikad neću zaboraviti scenu gde se vraćam iz susednog grada, iz bolnice i rušim se na autobuskoj stanici. Tu mi dvoje ljudi pomažu da uđem u autobus, uzimaju novac iz ruke za kartu, vraćaju mi i kusur i kartu u ruku, smeštaju me sa mesto i prate do mog grada. Tamo, vozač stane između stanica, kaže mi da siđem, da mi je odavde najbliže kuća. Ja zabezeknuta, poznajemo se iz viđenja, nisam znala da zna gde mi je kuća. Izlazim, izlazi još jedan poznanik iz viđenja, koji insistira da me prati do kuće. Pokušavam da odbijem, svesna činjenice da sam preslaba da dođem do kuće, stoga prihvatam, ali samo do ćoška. Čovek nije znao gde stanujem, ali mi je pričao da me poznaje površno, ali zna da nikad nisam tako izgledala i da mu savest ne dozvoljava da me pusti da bauljam do kuće, ne znajući hoću li stići. Miki me zove, Pile me treba nešto, trebam odmah svratiti do njih. Usput mi je, ali ja bih kući, no nakon svega što smo prošli, kako da odbijem? Odlazim kod njih. Čim sam ušla, on odlazi negde, ali ja nemam vremena misliti o tome. Zapalimo Miki i ja, ispričam joj šta je bilo u bolnici i na putu nazad, utom Pile dolazi i donosi mi Bečku šniclu u tortilji. Ne sećam se da li sam bila vegetarijanac tada, ili posle, ali sam tu tortilju morala pojesti, jer je on seo na stočić ispred mene, stavio laktove na kolena, a lice u šake i gleda me, te govori kako se neće pomeriti dok ne pojedem! Miki i Pile, Bože dragi, koliko toplote i dobrote na jednom mestu....
I dalje se pitam, da li se oni pitaju koliko je suza proliveno u sobama moje dece, dok je sve to trajalo? Koliko patnje je njihovoj duši potrebno više nego što su je imale od drugih faktora? Koliko bola njihovo srce da istoleriše, pre nego što se prekali? Koliko straha da će se sve, još jednom poljuljati? Iako znam da sam ja jedino sigurno utočište u njihovom životu, pitam se koliko još toga ima da se preživi, pre nego što bude ono što treba i čemu uvek težimo- nečemu lepom?
Tri duše. Tri različite duše je trebalo ispratiti u to vreme, a nakon što sam iz kreveta otišla na njivu da radim, postalo je malo vremena za sve. Nisam puno pisala o mojim poslovima, ali radila sam najviše po trgovinama, zatim u veleprodaji pića, restoranu, hamburgeriji, na pijaci, imala svoj komision, u hladnjači, mlm gde sam držala deo seminara... Svagde me bilo, zaista, ali se jedan moj talenat uvek provlačio kao primarni. Od malena imam dobru intuiciju, bar sam ja mislila da je to u pitanju, kad je rešavanje problema u pitanju. Nekako, uvek imam odgovor na skoro sve. I ne samo to, oduvek mogu da proniknem u suštinu sagovornika, prepoznam njegovu srž, talente, blokade, vidim njegov put... Isto sam kao dete počela gledati u talog od kafe sa drugaricama, pa se ispostavilo da ja to radim drugačije, te da se ispunjava ono što vidim. Kasnije, počela sam da se bavim Ciganskim Tarotom, samouka, naravno, da bi, na kraju prešla na gledanje u Karmičke Karte, zapravo Karmičko otvaranje Tarota. To je gledanje u energetske otiske koji su uticali na naše odluke u životu i govore o tome šta smo upili od toga. šta trebamo promeniti.. Za mene, to je gledanje u srž, stoga ga jako volim praktikovati, jer je sve ostalo prolazno i lakše rešivo. Gledanje u karte je bio moj dodatni vid zarade.
Komšinica je došla sa rođakom da joj pogledam u karte, Usput je pitala moju J. hoće li s njom na njivu, pošto je videla da ja jedva sedim. Gledam ja moju J., devojčurak, dugački nalakirani nokti, mala, sitna... gde je ona za njivu? Ja hoću da idem. Komšinica u šoku. Zna da ja radim u našoj bašti, ali to je drugo, možeš raditi pod uslovima koje sam postaviš, ali njiva? Hajde dobro, nekako ona prihvati činjenicu da ću ja sa njom i tako počnem svoje slavno putešestvije po njivama, ili kako smo ih nas dve zvale- šumama i gorama. Tamo je bila veća dnevnica nego bilo gde drugde u gradu. Zamislite mene, retku belu tetu među romima, koji godinama idu u nadnicu, na daskama u kamionu, kako se vozim po sat vremena u neko okolno mesto da bi provela osam ili bar osam sati na njivi! Ja, koja sam do juče jedva luk isekla za ručak svojoj deci. Ali jesam. Pošto je bila sezona branja paprike, naravno da sam dobila upalu mišića. Prva tri dana, posle je bilo pesma. U početku, nekako sam uvek bila u zadnjim redovima, dok mi nisu objasnili kako se radi. Od tad, moja Miki i ja smo bile prve. I uvek stigle pomoći onima koji ili ne stignu zato što ne mogu, ili zato što se izmotavaju. Nebitno, bitno je bilo da smo tih osam sati rada provodile u ludom raspoloženju, pesmi i zezanciji. Neretko bi se desilo da se toliko zasmejemo da popadamo dole, ne možemo se pomaknuti, pa poslovođe prilaze da nas, kao opomenu, ali kad vide da je taj smeh pravi, zarazan, samo prođu. Baš je bilo lepo vreme. I bilo je lepo druženje sa njom i njenom porodicom. Iako smo provodile toliko sati na poslu, još dva u vožnji, redovno bi još popile kafu popodne. A uskoro, ona je našla još jedan posao, u plasteniku u našem komšiluku, te smo obe radile popodne tamo po nekoliko sati, posle njive. A kod mene su još dolazile žene i na gledanje u karte. To su bila tri posla kojim sam se bavila, da nas pripremim za zimu.
Kako je moj stan dosta veliki, a ogrev skup, rešila sam da preselim nas četiri u treći stan, jer je duplo manji i lakše ga je zagrejati. Dakle, dani su se sastojali od njive, plastenika i selidbe u treći stan. Sve što nisam mogla sama, pomogli su mi Miki i njen, odnedavno pokojni muž, Pile...
Nekako je postalo nebitno gde ćemo praviti ručak, ko će kome pomoći oko onoga u čemu mu je pomoć potrebna, ko je pravio doručak za posao, ko kolače, pite, šta god... sve smo delili. I dobro i loše i svemu se smejali i plakali zajedno. Mislim da su oni odigrali veliku ulogu u tih par meseci oporavka od svega što se desilo, jer je kuća bila puna smeha.
Nije to bila jedina promena u našem životu. Najveća je, pored situacije u kući, bilo odaljavanje mog verenika i mene do te mere, da smo nešto malo pred planirano venčanje, otišli na različite strane. Pošto su ga devojke zavolele baš jako do tada, bio je to još jedan udarac i za njih, ali smo i to, kao i sve ostalo, preokrenule na smeh i obaveze i terale dalje... Bilo je teško što smo se sretale u dvorištu sa mojom mamom i polusestrom, a nismo se ni javile njima. Bilo je teško što je polusestrina ćerka isto tako prestala da mi se javlja. Deci su se javljale na ulici, ali bi ove okretale glave od njih. Bilo je teško jer, iako je mama stanovala kod polusestre, skoro je svaki dan dolazila i prolazila kroz dvorište naše kuće i radila nešto u bašti. Bilo je teško, ali smo mi našle neki svoj, makar iluzorni mir u našim zidovima. Kako sam ja radila skoro uvek, često je moja V. znala skuvati ručak, kad dođe iz škole i to je deo na koji sam jako ponosna. U tom haosu, moja J. se vratila od momka i živela ponovo sa nama, tako da smo nas četiri bile neka klimava porodica.
Klimava, zato što se niko nije snašao u tome što nas je snašlo, te smo jedna drugoj okrenule leđa u nekim situacijama, iz nerazumevanja ili čega već. I to je bolelo najviše. Ali smo se držale. Nekako. Moja J. je zauzela neki neutralan stav u početku oko svega, te se kasnije dozvala pameti, kad je videla krajnost u koju sve to ide. Moja S. je bila sa tatom, a zna se koju je on ulogu odigrao tu. Jedino je moja V. uvek bila tu, kao mali miš, skupljenih nogu dok sedi na krevetu, lica zabijenog među kolena i pogleda uprtog u pod. Ali tu. Uvek.
Od avgusta do proleća sam radila tako, tri posla, uspela da rešim mnogo toga, ali ne sve. Imala sam dvomesečni zaostatak, kako sam ja to videla. Ili, da je bilo još jedno primanje u to vreme, rešila bi sve. Da nije bilo ovoga svega i onoga.. Još jedan udarac se desio sa mojom V. Otišla je sa tatom kod lekara, dobila inhalacije kao terapiju, a u inhalatoru lek koji se daje kao inekcija, u debelo meso. Malo, po malo, počela se onesvešćivati, te je završila u bolnici, na ispitivanjima koja nisu odvela nikud. Ali ja svoje dete poznajem najbolje, ona ne podnosi hemiju, lekove. Teško joj organizam podnosi to i bude kao otrovana, nakon duže terapije. Zato sam je ja alternativom držala pod kontrolom punih dvanaest godina. Tako i tad, rekla joj da ne uzima lekove u bolnici, kad su je pustili kući, dala joj sve prirodno, oporavila je dovoljno da može nazad u školu u roku od nedelju dana i onda smo mogli nastaviti dalje.
Nikad neću zaboraviti scenu gde se vraćam iz susednog grada, iz bolnice i rušim se na autobuskoj stanici. Tu mi dvoje ljudi pomažu da uđem u autobus, uzimaju novac iz ruke za kartu, vraćaju mi i kusur i kartu u ruku, smeštaju me sa mesto i prate do mog grada. Tamo, vozač stane između stanica, kaže mi da siđem, da mi je odavde najbliže kuća. Ja zabezeknuta, poznajemo se iz viđenja, nisam znala da zna gde mi je kuća. Izlazim, izlazi još jedan poznanik iz viđenja, koji insistira da me prati do kuće. Pokušavam da odbijem, svesna činjenice da sam preslaba da dođem do kuće, stoga prihvatam, ali samo do ćoška. Čovek nije znao gde stanujem, ali mi je pričao da me poznaje površno, ali zna da nikad nisam tako izgledala i da mu savest ne dozvoljava da me pusti da bauljam do kuće, ne znajući hoću li stići. Miki me zove, Pile me treba nešto, trebam odmah svratiti do njih. Usput mi je, ali ja bih kući, no nakon svega što smo prošli, kako da odbijem? Odlazim kod njih. Čim sam ušla, on odlazi negde, ali ja nemam vremena misliti o tome. Zapalimo Miki i ja, ispričam joj šta je bilo u bolnici i na putu nazad, utom Pile dolazi i donosi mi Bečku šniclu u tortilji. Ne sećam se da li sam bila vegetarijanac tada, ili posle, ali sam tu tortilju morala pojesti, jer je on seo na stočić ispred mene, stavio laktove na kolena, a lice u šake i gleda me, te govori kako se neće pomeriti dok ne pojedem! Miki i Pile, Bože dragi, koliko toplote i dobrote na jednom mestu....
I dalje se pitam, da li se oni pitaju koliko je suza proliveno u sobama moje dece, dok je sve to trajalo? Koliko patnje je njihovoj duši potrebno više nego što su je imale od drugih faktora? Koliko bola njihovo srce da istoleriše, pre nego što se prekali? Koliko straha da će se sve, još jednom poljuljati? Iako znam da sam ja jedino sigurno utočište u njihovom životu, pitam se koliko još toga ima da se preživi, pre nego što bude ono što treba i čemu uvek težimo- nečemu lepom?
Comments
Post a Comment