Polusestra

    Kao samohrana majka koja nije alimentaciju dobijala redovno, a bila u nemogucnosti da tužim bivšeg muža za istu zbog ekstremne vezanosti najmlade cerke za njega, bilo je teško sklapati kraj s krajem. U isto vreme, ma koliko bio težak taj zadatak, izuzetno sam ponosna na sebe što sam uspela u uslovima u kojima smo bili da nas prehranim i pružim bar najosnovnije svojoj porodici. Nakon punih šest godina, okrecila sam kucu. Zapravo, okrecila sam je sa decom. Moja V. je uživala da kreci malom cetkicom oko bandaž trake pri vrhu zida. Isto tako sam prelakirala podove u svim prostorijama. Posle razvoda, moja deca su imala priliku po prvi put da jedu stvari koje su nam ranije bile nedostupne. I to u tolikim kolicinama, da ih danas više ne vole. Obnovila sam sve što sam mogla, držala moju decu obucenu, obuvenu, nahranjenu, napojenu, u toplom. Išle su na ekskurzije na kupalište, u šetnje...,, Drugarice ili rodake bi neretko prespavale kod nas. Imale su obeležene rodendane. Sve što je bilo u mojoj moci, uradila sam. Sa takvom radošcu, uživanjem, ljubavlju, kakvo samo onaj koji toliko bezgranicno voli i može. Mnogi su mi govorili da se cude kako izdržavam. A ja? Jesam. I uživala u tome.
   Secam se jedne situacije kad mi je komšinica koja je godina moje najmlade cerke, ušla u kucu da proveri da li mi zaista opet imamo kolac u kuci! Kad se uverila da imamo, drugi ili treci put te nedelje, pocela je da se pravda kako nije verovala mojoj S. kad je cula da imamo kolace, a nije nedelja, ni rodendan, ni neki povod, jer i njeni roditelji imaju troje dece, i rade i mama i tata, a oni nemaju kolace kao mi, cesto. Nisam znala šta da mislim, da li mi je bilo žao što oni ne prave kolace, sem nedeljom ili mi je drago što ja mogu. A opet, nisam mogla da se ne zapitam zašto njih briga koliko ja cega pravim i kad? Ja sam samo tad dobila informaciju o njihovim kolacima. I to na taj nacin, nicim izazvan. Meni je lakše i lepše da deci umesim kiflice ili rolnice ili neko pecivo kojem se uvek obraduju za isti novac za koji bi mogle da kupimo dva-tri peciva u pekari. Isto tako kolaci ne moraju biti oni skupi, ali od brašna, šecera, jaja i mleka cuda se prave. Ko hoce, naravno.
  U to vreme bila sam dosta osvešcena što se tice mnogih stvari, samo još uvek ne želim da pišem o tome. Za sad, želim da pišem samo deo o tome šta se dešavalo, najrealnije. A dešavalo se to da, usled moje želje da procistim život, pocinjem da prizivam upravo to kao veliku manifestaciju u svom iskustvu. Kvalitet, ne kvantitet- to sam žarko želela. Da svi koji su lažni, odu iz mog života, da krenem ispocetka na nacin da se okružim ljudima koji me shvataju, razumeju bar veci deo onoga što pricam, da se okružim podrškom koju sam imala samo od verenika ikad u životu. Ne racunam tapšanje po ramenu, to je nešto drugo. Niti pomoc koju sam mogla da ocekujem od bracnog para sa kojim sam radila, i jedne osobe koja me je prijatno iznenadila. Otom potom... Idemo redom, a ovo što sam upravo napisala je toliko bitno, da bi svi trebali dva puta promisliti kad požele velike promene u životu, jer one, po pravilu, donose velike posledice. A ovo je moja.
   Bila sam spremna da otpustim sve što nije za najbolje dobro moje porodice. Ali nisu svi bili. Niti su hteli, niti mogli da razumeju. A desilo se da je sve kulminiralo. Pisala sam o roditeljima i njihovom ponašanju prema meni koliko god sam mogla detaljnije, jer se više ne secam mnogo cega. Pisala sam o bivšem mužu i njegovom ponašanju prema nama. Kad smo se rastali, jedino na šta sam mogla da racunam tada je bila povremena alimentacija. To je to. Iako sam mu lepo rekla ono što mislim, da u svako doba možemo sesti, popiti kafu i popricati o deci- to se desilo mnogo kasnije, kad je baš moralo da se desi. Mislim da je prošlo oko cetiri godine od razvoda kad je prvi put pitao za njih. Sve ostalo vreme je komunicirao direktno sa devojkama. Sa mnom samo kad mora. Pisala sam o svemu tome, ali nisam o polusestri. Nisam namerno.
    Njena uloga u mom životu je bila ta, da je ona bila neko koga sam ja jako volela. Bez obzira što je izmedu nas dvanaest godina razlike, ona je najrodenije što sam imala i ja sam nju baš jako volela. I njenu decu, koja su mnogo vremena provodili kod nas. Iako im nije biološki deda, moj tata ih je jako voleo. I igrao se sa njima, vodio ih u šetnje, nosio na ramenima, ali ih je najcešce vrlo brzo poslao u moju sobu, da on može da radi šta vec hoce- gleda tv, odmara, cita novine... Njena deca su osam i deset godina mlada od mene. Njen sin me je toliko voleo da nikad nije rekao da moje nešto ne valja. A njena cerka je sa mnom bila bliska malo kasnije, kad je vec bila u pubertetu. Uglavnom, život bih dala za njih, toliko sam ih sve volela. Da me je nekad neko pitao kako zamišljam buducnost sebe i svoje dece, oni bi uvek bili veliki deo iste. Prosto, to se podrazumevalo. Kod mene. A onda....
   Od kako sam rodila najstariju, moju J., uvek je postojalo neko nezadovoljstvo u nacinu na koji vaspitavam, hranim, oblacim, pricam sa, igram se, mazim... svoju decu. Neverovatan je raspon epiteta koji mi je bio dodeljivan tokom svih tih godina. U isti dan, isti sat bih bila i tiranin i neko ko je prevelik prijatelj svojoj deci. Ma, prosto spojite sve krajnosti koje se mogu povezati sa majcinstvom i ja sam to bila, garant. Bolelo me što se uopšte mešaju. Bolelo je i kad bi me mama prozivala kako sam svakakva, pa onda upotrebila one divne reci:"Da Bog da ti se vratilo kroz decu...!" ,"Imaš ih, videceš kakve ce biti!" i slicno, i sve recenice imaju isti kontekst- deca ce mi biti loša, da gora ne mogu biti. I uvek se provlacila neka pretnja i ekstremno loš krajnji ishod. Ako ih ne obucem po njihovom ukusu i instistiram na tome da ih necu presvlaciti samo zato što se njima ne dopada taj nacin, vreme, mesto, šta vec, cesto bih cula kako meni treba dovesti socijalnu službu, da vide šta radim sa decom. To je bila toliko cesto spominjana stvar, da je postala deo svakodnevnice. Prosto, samo jedna u nizu.
    Kada je moj tata umro i kad smo pravili cetrdeset dana, mama je ostala skoro nepokretna. Jedva je mogla od kreveta do kupatila da dode, a od silnih bolova koje je trpela, nije podnosila da joj pomognemo. Bilo je mucno gledati celu tu situaciju, dok smo pravili rucak povodom cetrdesetodnevnog pomena. Samo najuži krug tatinih prijatelja je bio prisutan, i jedna žena koja je predstavljala nekog drugog. Dok sam ja posluživala njih, mami je bivalo sve gore i gore. Na kraju je prešla u drugu sobu, ocajnicki se boreci da izdrži dok su nam ljudi u kuci, ali nije uspela. Jedva sam nagovorila polusestru da je odveze kod lekara, a ja cu sa gostima. Dok su njih dve bile odsutne, zapodenula se prica o politickoj situaciji u gradu, te sam u nekoliko navrata morala podsecati prisutne zašto su tu i da smanje ton. Baš je bilo haoticno, kad se setim. Elem, mami nije bilo prvi put da nekoliko meseci provede u krevetu na oporavku, na strogom mirovanju. Ali, u to vreme, njihova podstanarka je otišla iz stana. Stanovala je u trecem stanu u istom dvorištu. Tako da je meni ostala briga oko skoro nepokretne mame, sredivanje stana za podstanarkom, a koji nije bio oriban tih cetrdeset i tri meseca, koliko je stanovala kod nas!, briga o deci i mom domacinstvu, sredivanje dvorišta, ogromna bašta i posao. Imala sam isprogramirane dane. Svako jutro bih odnela mami dorucak i obišla nju pre posla. S kapije bih opet prvo nju obišla. Zatim bi usledio moj stan, rucak, odnošenje rucka mami, pa treci stan, dvorište i bašta, opet mama, pa na kraju moj stan. I tako mesecima. Svaki put kad bi njoj neko došao u goste, kuvala bih kafe, odnosila posluženje, sklanjala za njima. Ništa mi nije bilo teško. Prosto, tako je bilo. Smetale su mi sitnice. Svaki put bih odnela mami i dorucak i rucak i veceru i ono što napravim nama. I to je bilo ok, ovo je Marija donela. Moja polusestra je donela dva rucka i dva puta kolace. E to je bilo nešto posebno. To je mamina cerka donela. Jednom, kad sam završavala sredivanje maminog stana i otišla dalje, vratim se kod nje, kad polusestra malom metlicom cisti tepihic ispred maminog kreveta, pred maminim drugaricama. Pitam je šta radi kad sam ja malopre odnela usisivac, nakon što sam usisala to? Pa pomaže mami, zaboga, šta bi drugo? A ok, okrenem se i odem, ne shvatajuci šta se dešava. A i nisam imala vremena da razmišljam o tim glupostima, samo mi nisu bile jasne. Znam da sam postizala sve i to mi je bilo bitno. Polusestra je preuzela vožnju mame na preglede, ako je sanitet nije vozio. Neretko sam i ja odlazila kod lekara zbog mame. I sve sam stigla. Secam se, u to vreme, nekako su se moje V. I S. povredile nekoliko puta i svaki put su morale na rengen i kod ortopeda na kontrolu. Dva puta se desila takva povreda da dva lekara nisu bila sigurna da li je lom ili nije, te su samo predložili mirovanje i bandaž. Te nedelje sam treci put ušla kod istog doktora na vrata. Inace on samo ta tri dana nedeljno radi kod nas u ambulanti. Kad me je video, poceo je da panici i galami:"Šta je sad, zaboga?" Ja se nasmejem i kažem da sam ovaj put zbog mame tu. Pa se i on nasmeje, kaže da se uplašio da nije nešto ozbiljnije sa decom, a da je on prevideo. Simpaticne situacije su se dešavale, zaista.
   Negde u maju, bila je zakazana ostavinska rasprava. Mama i ja smo trebale da se pojavimo na sudu, a kako ona nije bila u mogucnosti, ja sam otišla u nameri da odložim postupak. Medutim, kad je sutkinja videla da je postupak cist, da moj otac poseduje pola imovine koja se deli na mamu i mene, po službenom postupku, zamolila me da pitam mamu da li se slaže da to obavimo odmah. Nazvala sam je i pristala je. Kako ja nisam znala detalje oko njegovih kredita i tih stvari, morala sam da pozovem mamu još tri puta i da je pitam za to. Sve bi bilo u redu da moja polusestra dan pre tog dana nije donela mami štake da joj pomognu oko odlaska u toalet. Moja mama, iako je znala da sam u sudu i zašto sam tamo, nije se javila na telefon. Zvala sam je opet i opet, u panici, pomišljajuci da je pala i da joj se nešto desilo, a onda se javila. Po isprekidanom signalu sam shvatila da je negde van dometa fiksnog telefona, najverovatnije u bašti. Bila sam baš povredena tom cinjenicom i veoma uplašena jer sam znala kojim putem mora proci do tamo. Bilo je dovoljno da joj se štaka samo malo poklizne i da nikad više ne stane na svoje noge. S duge strane, lagala sam sutkinju kako je nepokretna, a ona šeta po dvorištu. Tako smo se, telefonom, mama i ja iz suda dogovorile da sve prihvatamo što je iza tate ostalo po ravnim castima. Kad sam izlazila iz suda, nisam mogla da se ne setim toliko puta izrecenih recenica kako je ta kuca moja, kako to sve ostaje meni, kako je polusestri dao da napravi garažu u delu dvorišta, u zamenu za deo kuce. Od te "garaže" su malo kasnije pokojni zet i sestra hteli napraviti stan, a moj tata je nakon dogovora s njima, ušao kod mene u kucu dok sam prala sude i nicim izazvan, poceo da prica kako je razmišljao, kako toliko dvorište meni ne treba, kako je odlucio da ostavi samo cetiri metra od mog ulaza meni, a ostalo meni nije potrebno. Šta ce mi? Samo da robujem. I slicne price. Samo sam se nasmejala i rekla mu da radi šta hoce, Njegovo je i ima pravo na šta god poželi. Samo tad je pricao o imanju na taj nacin. Inace je uvek govorio da je to moje. A da, i jednom je rekao da ce kucu prepisati mojoj J. Tad sam rekla ili sve trima, ili ni jednoj. To je bilo to. Nikad nisam volela price o tome kome ce šta pripasti posle nekoga. Smatrala sam da je fer da meni pripadne tatino, a mamino da delimo polusestra i ja. Smatrala sam i da je u redu da polusestri pripadne ta garaža, po dogovoru, a meni ostatak kuce. Ipak je to moja ocevina. Ona je imala deo kuce od njenog oca, kog se odrekla u korist polubrata. U svakom slucaju, ona ima jedan stan u njenom dvorištu odvojen i iza kucu na sprat koju je podigla sa pokojnim mužem. Ima dvoje dece, svako ima mesta. To je bilo moje razmišljanje, ali život ne misli kao ja. Niti one, niti je moj tata mislio. Niti sud.
     Prica o polusestri je malo cudna. Ja sam nju volela. To znam sigurno. Uprkos svemu, volela sam je. Ona je bila jedino što imam, posle toditelja. Ona se udala kad sam ja imala sedam godina. Oduvek sam bila neko ko je išao kod nje da cuva decu, kuva kafe njenim gostima, pomaže oko pranja suda i slicno. Kasnije, ja sam išla sa starijima da okopavamo i beremo njen kukuruz, dok je njeno bilo da donese kafu i pice nama. Isto tako je bilo i kad se unosio kukuruz. Ja sam uvek bila sa radnicima, iako sam imala malo godina za to, dok je ona služila pice. Domacica. Ona je radila po šest meseci u jednoj, pa u drugoj firmi, zatim prešla u trecu. Jedna od tih firmi je bila firma mog tate i on joj je našao oba prva posla, da bi ona odlucila da prede na treci. Da je ostala u prvoj, danas bi bila milionerka. U trecoj je radila oko pet godina, s tim da je za to vreme rodila dvoje dece i bila oko cetiri godine na bolovanju. Tada je njen muž odlucio da napusti svoju firmu i otvori svoju. Imao je toliko posla da bi njena plata bila zanemarljiva, stoga je i ona napustila firmu.  Godinama su živeli tako. Upoznali mnoge ljude, družili se sa gazdama, privatnicima, bili baš poštovani u društvu. A kako su oboje bili veseljaci, bili su baš popularni par. Bili su svuda gde se nešto dešavalo. Ne postoji datum koji oni ispratili. Ni Nova Godina, Božic, rodendani, Dan žena, igranke, koncerti, šta god, bili su. Prvi maj se kod njih redovno obeležavao. On je bio baš zabavan covek. Stavljao bi perike, glupirao se, prosto si mogao da ga gledaš i smeješ se i kad se vratiš kuci shvatiš da ti ništa nisi radio, ali si se odlicno proveo. Takav je bio moj zet.
    Moja mama je bila cudna oko mene i njih. Ja sam imala pet- šest godina kad sam bila svesna da moja polusestra ima nekoga. On je mene i moje drugarice vozio motorom do coška i nazad i to je nama bila atrakcija. Ja sam znala da se sakrijem kod moje komšinice u kapiju i virim dok njih dvoje pricaju, ali bi me oni oterali unutra, kad bi došlo vreme da im ne trebaju oci viška. Ja sam cekala kad ce on reci da sednem na motor da me provoza. To bi bilo sve. Ali bi moja mama imala vrlo cudne komentare oko svega toga, tipa da je to njen momak, da ja ne trebam da se mešam i slicno. Tek nedavno sam shvatila šta je ona zapravo mislila time. Tad sam mislila da sam dosadna i da smetam.
  A polusestra je u mom životu imala pozadinsku ulogu. Recimo, isto stvari koje sam povezala mnogo godina kasnije: ja pocnem da pušim sa šesnaest godina. Bila sam jedna od poslednjih koje su propušile, ali za sve je to bio šok, jer sam bila veliki sportista. Jednom sam od zeta tražila cigaretu. Sledeci dan je mama znala da pušim. Zet rekao polusestri, ova mami, mama tati, i onda sam imala "govor" oko pušenja od coveka kome su se prsti žutili od cigareta još uvek iako je par godina ranije prestao da puši, iskljucivo iz straha posle infarkta. I sve je bilo u redu, tih par sati price, dok nije rekao da je pušenje prva stepenica ka prostituciji. Tad više nisam mogla da slušam gluposti. Mislim da bih prestala da pušim, da su me ostavili na miru, ali nisu. Dok god je tata bio živ, ostavljala bih upaljenu cigaretu u pepeljari, ako je on ušao u prostoriju gde sam ja, iako sam bila sama, ne bih je uzimala u ruku dok je on tu. Kažu da je to poštovanje starijih. Za mene je to glupost. Poštujem ga ako ne zapalim tamo gde on živi, gde spava, gde mu smeta. Ali kod mene, ne. To ima veze sa poštovanjem mene, ne njega.
  Da se vratim na polusestru. Sa njom sam, pored tih datuma imala neki cudan odnos, zapravo. Nikad nismo mi bili pozvani kod njih na rucak, recimo. Ali kad smo jedne nedelje naišli na skoro prazan kotlic i ostatke paprikaša, ponudila nas je time. Ja sam odbila, ali moj bivši muž nije. Meni je bilo krivo što i mi nismo bili pozvani, ali njoj nije bilo bitno. Ona je više volela sa svojim polubratom da se druži. Da li zato što je brat, ili zato što je i on bio privatnik jedno vreme, ne znam. Znam da je to, na kraju otišlo dotle da je na zadnjem Božicu cak i drugarica moje polusestre odreagovala. Ja sam došla sa decom, bila poslužena kao padobranac, ljubazno ali hladno. Nikakve druge reci mi polusestra nije uputila, vec sam pricala sa njenom komšinicom. Ali, kad joj se polubrat pojavio na vrata, sve je orilo. Evo meni moga brata, moj brat meni došao, moj brat, moj brat... Meni nije smetalo. I ja sam volela njegovo društvo, kao i njegove žene, naše dalje rodake. Ali drugarice su primetile hladnocu prema meni i tu žar prema njemu, pa su rekle kako sam ja prva došla, a prema meni ništa ne pokazuje. Ja sam samo odmahnula glavom i rekla da je u redu, pustila njih dvoje da sednu do mene i nastavila pricu sa njima, kao da sam došla kod njih. Šta drugo? Tad sam vec uveliko znala da je ljubav moja prema polusestri oduvek bila samo to- moja ljubav prema njoj. Ona ljubavi nema. Bar za mene ne.
  Danas znam sa koliko prica sam se morala izboriti kao osamnaestogodišnja udovica, Prica malog mesta, kuloarskih. I kasnije, kao loše žene, majke, domacice, coveka. Isto tako danas znam koliko je istih poteklo od nje. Koliko je od nje došlo preko mame, jer joj je oduvek slepo verovala. Koliko smo se puta mama i ja posvadale zbog polusestrinih ideja. Koliko puta se uplela u moj život, tako, preko mame, a da ja nisam shvatila? Prvi rodendan moje J. Kao dobra, mlada udovica, želela sam dve stvari istovremeno. Da proslavim cerki prvi rodendan, i da ispoštujem prvu godinu smrti njenog oca. Uradila sam to na najbolji nacin koji sam mogla da smislim tada: pozvala goste i obeležila taj dan, kao da je divan, kakav treba da bude, ali bez muzike. Smatrala sam da ce mi detetu bar slike ostati kao uspomena na taj dan. I to je bilo u redu, za onakvu moju svest, one okolnosti i okolinu. Ono što se ne zna je, da je dan ranije, moja mama poludela na mene, posvadala se sa mnom do krajnosti i odbila svu pomoc koju je trebala taj dan da mi pruži. Sreca, pa sam sa svojih tek napunjenih devetnaest imala spretnost koju mnogi nemaju nikad. U devet i deset je moja J. zaspala tu noc, kao nikad pre. Do dva i dvadeset jedanaest torti je bilo gotovo, a dvanaestoj sam trebala fil da napravim sutradan. Mislim da mi je nestalo materijala, inace bih i nju završila. Sutradan se budim, mojoj mami krivo. Pravi i ona tortu. Problem je u tome što nama radi samo jedna ringla, a ona kuva fil na njoj. Ja sam jedva moj fil završila na vreme. Umesto da moja polusestra služi goste, ja sam to radila. Ona se slikala sa mojom J, umesto mene i pokojnog joj oca, valjda. Ne znam iz kog razloga. Znam samo da je ona na slikama, umesto mene.
   Kad moja J. nije mogla da ide u unapred placenu školicu plivanja, zbog alergije koja joj je izbijala na ocima, srele smo moju polusestru koja je, bez ikakvih informacija o našem neodlasku na plivanje, smatrala da je zbog para, te nonšalantno izvukla hiljadarku iz novcanika i pružala nam kao da je u tome problem, non-stop govoreci da je sramota da mi dete živi pored vode, a ne zna da pliva. Odbila sam, jer mi nije trebalo, niti je vreme ni mesto da raspravljamo o stanju mog deteta, usput se susrevši na cošku moje ulice, dok mi ona kao svodnik daje novac iz auta. Ne znam da li je ikad cula pravi razlog neodlaska u školicu plivanja.
   Isto tako sam smetnula s uma moj odlazak kod nje po neku lepu košulju koja bi mi se uklapala uz ljubicaste pantalone, da mogu ko svet otici u svadbu na koju sam bila pozvana, dok je ona otvorila svoj krcat trokrilni orman i izvukla neku košulju sa tri cetvrt rukavima i ogromnim tamno zelenim listovima kao printom po njoj. Ko me imalo poznaje, zna da ni danas, dvadesetak godina kasnije, ne nosim ništa slicno, kamoli onda, dok sam bila teški heavy metal-ac. I slucaj kad mi je kao starija sestra pravila cipele po meri, dok je radila u obucarskoj firmi, Bila sam presrecna što cu prvi put imati cipele po svojoj meri. A onda dobijem takve da mi na desnoj nozi broj odgovara, a na levoj mi broj manja. Nije bilo nacina da joj objasnim da mi treba broj veci. Ni ogromni žuljevi nisu pomogli u konstataciji, Nosila sam ih dva puta i ostavila. Na kraju i bacila, jer ne poznajem nikoga ko ima slican problem sa stopalima, samo obrnut,
   Ne bih da nabrajam sitnice, koje su se godinama dešavale, jer su beznacajne, samo krupne stvari kojih se živo secam još uvek. Zapravo, do kraja se najviše secam maminih konstantnih poredenja i naglašavanja kako NJENA .... ovo, kako njena ... ono. Uglavnom, ceo moj život je bio jedan veliki tutorijal kako njena ... uvek sve radi najbolje na svetu i ona je za primer, a moje sve naopako. Razumela bih mamu, to je njena prva cerka i u redu je da, nakon što su, eto, propatile sa maminim prvim mužem, pa cetiri godine necega, pa sedam godina sa mojim tatom, drži stranu svom detetu. Samo nisam razumela zašto, kad ih niko ne napada? I zašto je i tata isto to radio, u odnosu na nas dve? Cista konstatacija bi glasila da bih i ja volela imati jednog roditelja na svojoj strani, ali...
   Od krupnih stvari, zapravo se sve nekako svelo na period kad je moj tata umro. Igrom slucaja (iako znam da to ne postoji), otvorila sam e-banking na racun u banci. Skroz sam zaboravila da mi je mama pre ne znam koliko godina dala punomoc na njen racun, pa i tatin. Ja sam im godinama dizala penzije, dok se cekalo u dva kilometarska reda. U jednom za cek, u drugom za isplatu. Ne pamtim kad sam prestala da obavljam tu dužnost. Elem, u amanet mi je ostao uvid u njihove transakcije. I tako, dok sam ja cutala i pratila šta rade, dizali su citave akontacije sa racuna. To je bilo pravilo. Onda je tata umro, pa sam ja trebala da dižem novac, preko mamine kartice sa bankomata. I jesam, ali.. najveci iznos koji sam podigla je bio tri hiljade dinara, od kojih bi mama ostavila sebi jednu, jednu dala polusestri za brigu o njoj, a jednu dala meni. Hajde i to da prevazidemo. Onda sam zamolila mamu da, pošto meni nije plata legla na vreme, s njenog racuna uplatim sve što treba, a dva dana kasnije, kad moja plata legne, ja cu joj sve vratiti. E to je trebalo snimiti. Umesto da prebacim racun po racun, tj iznos svakog racuna posebno, ja sam sve sabrala, prebacila sumu odjednom i s mog racuna uplatila sve. I zaista njoj vratila isto tako sve, dva dana kasnije. Imam uslikane uplatnice od svih tih transakcija. Da bi nakon sledecih nekoliko dana, moja mama došla sva unezverena i galamila na mene na onaj nacin od kojeg ne možeš da se odbraniš jer ona ima sve odgovore i zna sve. I ne znam ni zašto jesam, ali pokušala sam da joj objasnim da joj ne fali novaca, nego da je u trenutku vadenja izvoda iz banke, koji su slali na kucnu adresu, bio taj iznos zato što sam ga ja umanjila za placanje racuna, ali sam joj posle to nadoknadila, moje reci su otišle u etar. Ali, necije nisu. Momentalno je otišla kuci, a u roku od dve minute se polusestra stvorila kod nas, spremna za odlazak u grad! I tako su njih dve otišle u banku da mi opovrgnu punomoc. Ono što nisu znale, da banke ne reaguju odmah po pitanju e-bankinga. Stoga sam imala uvid da, od tog trenutka, nije podizano samo tri hiljade, sa sve priznanicom donetoj mami, vec je prvi iznos bio znatno veci, da bi sledeci bio povrat nekog tatinog kredita u iznosu od sto i sedam hiljada dinara, od kojih smo ja i moja deca videle koliko i vi.
   Onda je usledio osamnaesti rodendan moje J. Sve je nekako i bilo u redu, dok moja polusestra nije došla nekih dva- tri meseca pre rodendana i zapocela takvu ludu konverzaciju, da sam ostala zatecena. Probacu da evociram deo:
 P (polusestra)-Hoceš ti praviti rodendan J.?
JA: -Hocu
P:- Šta si planirala?
JA: Ništa konkretno, jer J. još nije odlucila ni gde ce slaviti, ni s kim, ni kako.
P:- Kakva si ti majka? Kako možeš tako? Ja ne razumem... evo, ja cu, kao tetka, napraviti dve torte i pogacice!!! Kako ti možeš tako??? Kako ne znaš? Cije je to dete? ....
  Na šta god bih ja krenula da odgovaram, ona bi nastavila napade, iako se ja nisam uzrujavala. Naprotiv, bilo mi je smešno. I zaista, ako sam mom detetu pravila sedamnaest rodendana, ne vidim razlog zašto ne bih i osamnaesti, posebni? Ali u tom trenutku moja J. je živela kod momka, te nisu utanacili hoce li slaviti u kaficu u centru grada u kom je on radio, a za šta sam joj ja govorila da nemam novca da joj priuštim, ili ce ga napraviti kod nas u sad vec praznom trecem stanu.
  Medutim, moja naivnost oko citave situacije je skalirala pred sam rodendan moje J. Ona je sa svojom tetkom organizovala stolove i stolice u našem trecem stanu, dok sam ja spremala torte i zakusku u našem. Do samog rodendana moje J. smo nas dve bile posvadane, i to je još jedna prilika gde nije sve prošlo ni blizu kako sam želela za sebe i svoje dete. I tu imam malo slika sa mojom J. Sreca pa je slikala njena najbolja drugarica, koja je mene baš volela.
    Ja i dalje nisam razumela o cemu se radi kod moje polusestre i koji su razlozi zbog kojih meni ne treba da bude lepo, ni kad sve uredim da bude, No, ja nisam imala vremena da smišljam šta se dešava iza njenih postupaka. Znam da je nekoliko puta nastupila tako, baš s namerom da se posvadamo, ali ja nisam imala tu nameru u toj meri, pa je sve ostajalo kao nedovršen posao. Ali ja i dalje nisam shvatala šta se sad desilo, pa je ona istupila u prvi plan? Zašto? Shvatila sam, do tad, da je mama njena marioneta. Ko ih dobro zna, tacno može da prepozna mamine reci, a njene. Mama kao sunder, upije ono što treba, pokuša da odreaguje i vrati se njoj, obicno neispunjenog zadatka. Ali cemu to?
   I tako, dok sam ja vidala rane svojoj deci zbog gubitka dede, pokušavala da dovedem u red ove dve male, pošto je moja J. živela kod momka, tražila nacin da se moja S. ne boji spavati sa ugašenim svetlom, kao što je uvek spavala itd, sve se pocelo kristalizovati..
  Zapravo, u svemu tome, nekako je najmucnije bilo gledati mamu kako se u jednom momentu kao raduje što je tata umro, jer se rešila njenog dugogodišnjeg tereta, u drugu ruku kao žali istog tog coveka, jer su ipak proveli tolike godine zajedno. Cak mi je sva ta šarada licila na gubitak njegove bankovne knjižice, pre nego na bilo šta drugo. Ipak su njih dvoje zajedno imali tri put više novca nego ja, a ja izdržavala nas cetiri. Nije mala stvar spasti na pola. Al, ne bih da nagadam, znam samo šta sam cula. Direktno od mame. I sve bi to bilo i nekako, da nisu otišle korak dalje.
   Oduvek se zna da sam ja želela svoju kucu za sebe i decu. Isto tako sam  navijala da mama i tata imaju svoju manju, taman za njih. Pricam za ono vreme, kad je došlo do prodaje njihove kuce i kupovine ove druge. Isto tako svi znaju da su se preko mene tu koplja lomila sa svih strana i da ja tu kucu ne smatram domom, jer on to meni nije ni bio. Svi koji me znaju, znaju da sam oduvek želela svoju kapiju, da mogu da je zakljucam kad hocu. I one su to znale, ali...
  Nakon što su proverile u sudu da li sam nekog potplatila pa mi je ostala ta cetvrtina kuce u amanet od pokojnog oca, pa nisu našle grešku, nakon što su mi ukinule bankovnu ponomoc, da ne vidim koliko novca je, zapravo, mama dobila, nakon što me je polusestra nekoliko puta pokušala isprovocirati da odreagujem... ne znam kako, moja mama se iseljava iz svoje kuce i useljava kod njene starije cerke!
  Nedugo zatim, jednog ponedeljka, krajem novembra, meni javljaju da je umro deda od moje J. i mole me da idem tamo da kuvam kafe i docekujem goste. Naravno, pristajem i provodim tamo naredna tri dana. Inace, u to vreme sam imala virus prehlade, gripa, šta li je, koji je trajao tri nedelje i sve što radim, radim pod temperaturom, jer ne mogu dobiti bolovanje, samo se desilo da sam taj ponedeljak bila slobodna, pa u utorak radila, pa posle išla kod pokojnika u kucu, u sredu isto radila, pa sahrana, a u cetvrtak su me kolege zamenile da odem na groblje i nazad na posao. Dolazim s posla, i dalje pod temperaturom, ali pravim mojim curama pice za rucak. U to vreme, odvod u kuhinji nije radio, pa nisam decu htela da opterecujem da nose sude u kupatilo da ga peru. Spremale su sve ostalo, ali je sude bilo moje, a kako nisam bila kuci ta tri dana, i suda je bilo toliko da se kuhinjski elementi nisu videli. Nije mi smetalo, sredicu sad, kad sam kuci, pa i pod temperaturom.
  Petak. Meni je dobro. Cak sam organizovala sa jednom medicinskom sestrom da dode u tri sata da me izmasira, a ja cu dotle skuvati rucak, napraviti tortu i raskrciti to sude. Ali, cim sam došla s posla, krenula oko rucka, moja polusestra ulazi na vrata, da me još jednom isprovocira. Tadašnja tema je bio macak koji je bio moj prvi kucni macak, koga sam na flašicu hranila kao bebu, a koji je bio star neka tri meseca u to vreme. Naime, moja mama je bila ubedena da ima buve u kuci od mog macka, iako su joj dve spoljne macke ulazile u sobu i spavale na krevetu. U svakom slucaju, nisu imale buve ni jedna od pomenutih, ali..
   Tad mi je bilo dosta slušanja svega i svacega i punih osamnaest godina pretnje socijalnom službom, što se upravo ponovilo od strane polusestre, te sam ih nazvala sama. Rekli su da nemaju koga da pošalju, ali sam ih uljudno zamolila da neko dode, ili zovem miliciju. Mislila sam da cu da prijavim polusestru i mamu radi psihickog zlostavljanja, pa nek ide život. Niko od njih nije mislio tako, pa su brzo došli. Ali, situacija mi je danas smešna, jer dok ja pricam sa njima, ona onako grubo dobacuje i ovo i ono, a kad su oni ispitali ko sam, ko je to kod mene i slicne detalje, zamolili su da njoj predam slušalicu, te je ona odmah pocela umilno da prica, i sve pakovala u najbolji interes dece.....
NAPOMENA: do tog momenta ona je bila neko ko se zove sestrom iz milja. To je momenat od kad je više nemam u životu svom, jer sam ja tako odlucila. I ne kajem se zbog toga. Ni moja deca ne žale za tim. Nastavak sutra......