U ulici u kojoj sam odrasla, bilo je mnogo dece, dok sam odrastala. I svi smo se družili u određenom periodu, sem jedne devojčice, izvesne S. Ona je bila četiri godine starija od mene. Živela je kod babe i dede u jednoj maloj kućici preko puta mene i moje M. Bila je vanbračno dete ćerke tih ljudi i oženenog komšije, pa su je se strašno stideli i nisu joj dali da se druži ni sa kim. Jedini kontakt koji smo imali sa njom je bio kad bi virila kroz odškrinutu kapiju, tek toliko da joj nos i velike zelene oči provire u spoljašnji svet. Ali, kad god bi mi videle da je ona tu, dojurile bi do nje da pričamo sa njom, molili je da izađe sa nama, nesvesni sramote koju je nosila sa sobom čitav svoj život. Nama to nije bilo jasno, dok smo bili deca. Ma, nije ni danas. Ali nismo mogli da se borimo protiv njenih babe i dede. Pošto je tako retko virila kroz kapiju, bila je prava atrakcija za nas.
Kad je bila osmi razred osnovne škole, pobegla je sa drugaricom na Dunav, da se malo druže. Sedele su na čamcu, pričale, kad se čamac zaljuljao i ona je upala u vodu. Kako se nije družila sa drugom decom, niti je imala bilo kakve aktivnosti van škole, nije znala da pliva. Vir je povukao i odneo nekoliko kilometara dalje od našeg grada. Tražili su je jedanaest dana. Kad su je našli, rekli su da je telo toliko otečeno i da su joj ribe pojele delove tela, a ronioci dobrovoljci koji su učestvovali u njenoj potrazi su imali doživotne traume. Na dan njene sahrane, moja mama je kuvala ručak za podušje u kući njenih babe i dede. Mi, deca, nismo smeli ići na sahranu, nisu nam roditelji dozvolili, jer smo bili previše mali. Tako da smo plakali na ulici, skupivši se ispred njene kuće. Kad su se vratili sa sahrane, roditelji dece iz ulice su grlili svoju decu, tešili ih, mazili po glavama, ljubili po glavama. Ja sam stajala sama gledajući svu tu decu sa svojim roditeljima, osećajući užasan bol zbog tragedije koja je bila u toku. U jednom trenutku, moja mama je izašla iz kuće u kojoj se trebalo održati podušje. Imala je kecelju na sebi, pošto je bila domaćica. A ja, videvši je, pojurila sam joj u zagrljaj, plačući, ridajući. Očekivala sam da će me zagrliti, kao što su svi drugi roditelji svoju decu, da će me pomaziti po glavi, reći reči utehe, bilo šta. Kad sam došla do nje, zagrlila je i dalje plačući, osetila sam kako me je grubo uzela za mišice, odgurnula od sebe tako da sam skoro pala, i procedila kroz zube:"Bože, al si gruba!". Samo sam je pogledala očiju punih suza, a onda se odaljila od nje i sela sama na ivičnjak, čekajući da roditelji druge dece odu kućama ili na podušje, pa da zajedno nastavimo da tugujemo. Dok sam ih čekala, gledala sam moju mamu sa još ispraznijim osećanjem koje me je obuzelo. Samo je stajala tamo, gledajući sve okolo, sa rukama na bokovima. Onda je ušla unutra i nisam je videla do naveče. Do tad sam se i ja smirila uz drugu decu. Slušajući priče kako je bilo i šta se desilo, zapravo. Svako je imao svoju verziju priče. I svaka je bila dovoljno dobra da bude istinita. Samo slušajući kako su roditelji pričali sa svojom decom o tome, opet sam osećala onaj osećaj nepripadnosti, jer moji roditelji sa mnom nisu ništa delili. Tad sam bila četvrti razred, a to je bio prvi slučaj tragičnog stradanja nekoga koga poznajem.
Interesantno je i to što sam nekoliko dana posle sahrane, bila na grobu pokojne S, sa drugim komšijama. Ali godinama kasnije, dok sam obilazila sve ostale koji se tamo nalaze, nisam nikako mogla da ga nađem. Sve dok se nije desilo da sam već rodila moje tri ćerkice, i da je jedna morala da piški, dok smo bili na groblju. A onda smo se zaustavili kod neke živice. Dok je ona obavljala šta je trebala, pogled mi je pao na spomenik dalje od mesta gde smo se nalazili. Bio je to njen spomenik, kog nisam videla preko dvadeset godina. I opet, posle toga, više ga nisam mogla naći. Ne znam razlog za to, prosto mi je interesantna činjenica da postoje samo dva groba koja ne mogu da nađem. Njen i od pokojnog bivšeg devera.
Smrt S. me je naterala da ozbiljnije gledam na Dunav i opasnosti koje on nosi. I na to mesto gde je S. nestala u njegovoj dubini. To je isto mesto gde je skončala i moja sestra od ujaka. Kad god odem tamo, setim se prolaznosti života i kako jedan tren može da promeni sve. I budem još zahvalnija na svemu još više. I više. Čudno je kako bolne uspomene mogu da nas podsete na lepe trenutke kojih često nismo ni svesni da imamo.
Kad je bila osmi razred osnovne škole, pobegla je sa drugaricom na Dunav, da se malo druže. Sedele su na čamcu, pričale, kad se čamac zaljuljao i ona je upala u vodu. Kako se nije družila sa drugom decom, niti je imala bilo kakve aktivnosti van škole, nije znala da pliva. Vir je povukao i odneo nekoliko kilometara dalje od našeg grada. Tražili su je jedanaest dana. Kad su je našli, rekli su da je telo toliko otečeno i da su joj ribe pojele delove tela, a ronioci dobrovoljci koji su učestvovali u njenoj potrazi su imali doživotne traume. Na dan njene sahrane, moja mama je kuvala ručak za podušje u kući njenih babe i dede. Mi, deca, nismo smeli ići na sahranu, nisu nam roditelji dozvolili, jer smo bili previše mali. Tako da smo plakali na ulici, skupivši se ispred njene kuće. Kad su se vratili sa sahrane, roditelji dece iz ulice su grlili svoju decu, tešili ih, mazili po glavama, ljubili po glavama. Ja sam stajala sama gledajući svu tu decu sa svojim roditeljima, osećajući užasan bol zbog tragedije koja je bila u toku. U jednom trenutku, moja mama je izašla iz kuće u kojoj se trebalo održati podušje. Imala je kecelju na sebi, pošto je bila domaćica. A ja, videvši je, pojurila sam joj u zagrljaj, plačući, ridajući. Očekivala sam da će me zagrliti, kao što su svi drugi roditelji svoju decu, da će me pomaziti po glavi, reći reči utehe, bilo šta. Kad sam došla do nje, zagrlila je i dalje plačući, osetila sam kako me je grubo uzela za mišice, odgurnula od sebe tako da sam skoro pala, i procedila kroz zube:"Bože, al si gruba!". Samo sam je pogledala očiju punih suza, a onda se odaljila od nje i sela sama na ivičnjak, čekajući da roditelji druge dece odu kućama ili na podušje, pa da zajedno nastavimo da tugujemo. Dok sam ih čekala, gledala sam moju mamu sa još ispraznijim osećanjem koje me je obuzelo. Samo je stajala tamo, gledajući sve okolo, sa rukama na bokovima. Onda je ušla unutra i nisam je videla do naveče. Do tad sam se i ja smirila uz drugu decu. Slušajući priče kako je bilo i šta se desilo, zapravo. Svako je imao svoju verziju priče. I svaka je bila dovoljno dobra da bude istinita. Samo slušajući kako su roditelji pričali sa svojom decom o tome, opet sam osećala onaj osećaj nepripadnosti, jer moji roditelji sa mnom nisu ništa delili. Tad sam bila četvrti razred, a to je bio prvi slučaj tragičnog stradanja nekoga koga poznajem.
Interesantno je i to što sam nekoliko dana posle sahrane, bila na grobu pokojne S, sa drugim komšijama. Ali godinama kasnije, dok sam obilazila sve ostale koji se tamo nalaze, nisam nikako mogla da ga nađem. Sve dok se nije desilo da sam već rodila moje tri ćerkice, i da je jedna morala da piški, dok smo bili na groblju. A onda smo se zaustavili kod neke živice. Dok je ona obavljala šta je trebala, pogled mi je pao na spomenik dalje od mesta gde smo se nalazili. Bio je to njen spomenik, kog nisam videla preko dvadeset godina. I opet, posle toga, više ga nisam mogla naći. Ne znam razlog za to, prosto mi je interesantna činjenica da postoje samo dva groba koja ne mogu da nađem. Njen i od pokojnog bivšeg devera.
Smrt S. me je naterala da ozbiljnije gledam na Dunav i opasnosti koje on nosi. I na to mesto gde je S. nestala u njegovoj dubini. To je isto mesto gde je skončala i moja sestra od ujaka. Kad god odem tamo, setim se prolaznosti života i kako jedan tren može da promeni sve. I budem još zahvalnija na svemu još više. I više. Čudno je kako bolne uspomene mogu da nas podsete na lepe trenutke kojih često nismo ni svesni da imamo.
Comments
Post a Comment