Neko nam u život dođe i ode, neko zaluta i ostane, neko je oduvek i zauvek tu... I kod mene su došli i otišli. Malobrojni su ostali. Milion je razloga za to. I nikom nije jasno zašto baš tako. Ni ja nisam uvek znala, ali vremenom sve dođe na svoje. I sve se razume. Imala sam prijateljstva koja su iz neprijateljstva nastajala. I trajala relativno kratko. Danas, kao da ih nikad nije ni bilo, iako su godine prošle u tim druženjima. Iz svih takvih sam naučila da nisu prava. Čak su mi danas, mnoga od tih i besmislena. Prosto nemaju sadržaj. Iz jedne trogodišnje priče upečatljivi su bili početak i kraj. Iz drugog, sedmogodišnjeg druženja, naučila sam da neki ljudi ničemu ne veruju, sem svojim očima. Daljnja neka druženja su bila nametnuta, rodbinskim ili poslovnim vezama najčešće. Nisu trajna
A ono jedno, koje je trajalo dvadeset i pet godina je bilo najkompleksnije od svih. Nakon toliko godina, ja koja sam bila mirna, dok me neko baš ne izbaci iz takta, i ona, prznica iz ko zna kakvih pobuda, bile smo baš u velikim usponima i padovima tokom svih tih godina. Mene iritiraju ljudi koji drame, a ona je baš bila dugo deo mog života. Još u osnovnoj školi, ona je bila ta koja se nametala dečacima, izazivajući ih da je pipkaju i štipkaju gde koji stigne. Kad bi se svi sjatili na nju odjednom, kao čopor vukova, bilo je ružno gledati to, ali niko nije imao nameru da se meša, pa ni ja. A ona se baš na to ljutila, jer sam ja na sve druge devojčice i te kako pazila i nisam dozvoljavala da budu tako napadnute. Njoj nije bilo jasno ono što je meni bilo očigledno. Ni jedna od njih ničim nije provocirala, prosto su se ponašale normalno, za razliku od nje, koja se trćila i oblačila dekoltirane majice, te celokupnim ponašanjem doprinosila tome što joj se dešavalo. U te, izazvane posledice, ja nisam želela da se mešam. Ona je imala svoju najbolju drugaricu, a ja svoju, no nas četiri smo u kasnijim razredima bile neka kao ekipa. To je trajalo tri godine. Da bi u srednjoj školi nas dve ostale same. Njena dotadašnja najbolja drugarica je otišla u drugi grad u srednju školu, a moju je počeo da interesuje kič i šund i malograđanske priče, te ja više nisam imala šta da pričam sa njom. Tako smo X. i ja dodeljene jedna drugoj. Iako prznica u osnovnoj školi, u srednjoj je bila povučena. Dok sam ja išla sa njom u razred, bilo je tako. Nas dve smo prihvatile jednu devojku iz Bosne, koju niko drugi nije. I još jedna, B, tako da smo nas četiri postale nekako dobre. .S.- bosanka, družila se sa nama i delila i dobre i loše stvari. Na kraju druge godine, kad je internat, gde je ona boravila, bio u opsadnom stanju, zbog prijave o podmetnutim bombama, te hitno evakuisan, ona došla kod mene da živi, dok organizovani prevoz ne vrati učenike kućama, u Bosnu. Iako smo je prihvatili od srca, delili sa njom sve što smo imali, njoj to nije smetalo da se nabacuje mom momku. To je onaj, moja prva velika ljubav, o kojoj sam pisala već. Uprkos svemu, kad je moj pokojni otac čuo da autobus kojim ona i njen brat treba da idu u Bosnu, ne prolazi kroz grad u kome stanuju njihovi roditelji, potegao je sve veze koje je imao da isposluje da autobus njih dvoje odveze ispred kučnih vrata, jer samo su oni stanovali u tom mestu. Niko od nas ne bi bio miran da ih u ono, ratno vreme, ostave negde drugde, bez mogućnosti da se jave svojima. Tako nekako smo se nas dve i udaljile, jer je u treću godinu krenula tako, što me je, posle svega, ignorisala.
Uglavnom, ostale smo B.- ona koja me je posle sedam godina druženja naučila da možeš pričati, dok ne vidi svojim očima, ništa od toga. I X.- sa kojom sam zaista prošla mnogo toga. Još u osnovnoj školi, neki su tvrdili da ona poseduje knjige iz okultizma i crnomagijašenju. Ja sam to negirala, jer mi je sve to bila prevelika glupost. Za mene, u to vreme, postojala je crna magija, u smislu neke tamo vudu magije u Africi. Ali neka druga, bliža, ni u ludilu. Kad je bila na zimovanju, navodno je rekla da će neki dečak pasti i slomiti obe noge, te se to zaista i desilo. Stoga su neki povezali to sa njenim knjigama i odlučili da je ona napravila nešto iz tih knjiga, da to tako i bude. Još jednom odbačeno s moje strane, kao budalaština. I tako smo odrastali u nekim glupostima i nekako, sve je bilo dobro dok ona ne upadne u svoje "kaprice"- tako nekako bih ja to mogla nazvati. Ja sam na to gledala kao na njen ventil, jer bi iz ničega poludela, počela da galami i priča o meni nejasnim stvarima, te se brzo smirila i postala normalna. Bila je takva i, ma koliko mi ti "kaprici" smetali, ignorisala sam ih. Za mene, ona je baš izuzetno lepa devojka. I nekako neobično zgodna. Sve smo mi nekako izgledale lepo, ali je ona prirodno imala onako lepo telo i dignutu zadnjicu, poput crnkinja. I fantastično joj je stajalo. Imala je uvek neku umetničku notu u sebi, te je umela da pravi nakit još u ono vreme, kad mislim da niko nije u našem okruženju. Umela je da piše pesme, priče, da slika... Baš svašta, ali kad zapeva, nekako je to bilo baš nešto posebno, što dira u srž i tera suze na oči. Od lepote. Nekako, kad sam ja napustila gimnaziju, ona je otišla u Beograd, bila izabrana od tristotine pedeset hiljada devojaka, među pet najboljih vokala. Napravili su bend, snimili album. I onda je rat izbio.
U međuvremenu, ja sam se udala, rodila moju J. i naši životi su se prosto razišli , na neko vreme. Ali, kad je moja J. imala dve godine, ja sam prodavala proizvode jedne strane kompanije, koja je podrazumevala pravljenje prezentacija proizvoda, te sam nju pozvala na jednu. Došla je, poručila nešto. Nekoliko dana kasnije, ja odlazim kod moje sponzorke po robu i direkt od nje je raznosim ljudima. Da bi me ona nazvala i rekla kako sam ja to razređivala sa vodom. Tako smo opet prestale da se družimo. Meni su ti ludi "kaprici" bili već pomalo dosadili tada. A i imala sam druge, mnogo bitnije stvari u životu, na koje sam trebala da se fokusiram. Tada je moj život ulazio u neku fazu odricanja, sa kojom se na neki način borim i dan danas. Tada sam bila puna života, željna velikog društva, muzike, igre, pesme, smeha. A bila sam u braku sa čovekom kojem ništa od toga nije bilo bitno. Stoga sam se, vremenom, prilagodila tome. Borbu za Novogodišnju noć ostavila bih za neka bolja vremena, te bih odgledala filmski maraton, jer su me one Novogodišnje emisije sa živom muzikom bolele. Tako sam godinama potiskivala volju za životom, bar na te neke bitne datume. A onda, ne sećam se tačno kako, X. je ponovo došla u naš grad, te smo se ponovo počele družiti. Zapravo, tada sam ja imala sve tri moje cure, a moja S. je bila stara oko dve godine. X. je sa njenom bivšom najboljom drugaricom iz osnovne škole organizovala neki mini susret, te me je pozvala da dođem. Kako ja nigde, ali nigde nisam išla bez dece, a to se dešavalo u večernjim časovima, preskočila sam i taj događaj. Ali, nekako je tako krenulo, onda su one došle kod mene na kafu, pa ja dolazila kod X. preko dana, sa decom i počele smo sve češće i češće da se družimo, dok to nije postala skoro svakodnevica. I pored svega što je bilo, nisam ni primetila da ja više ne znam da se družim. Nekako sam bila autsajder svuda, a da to nisam ni shvaćala.
Kad su one bile kod mene, ja sam odličan domaćin. Ovo nije hvala, nego činjenica. Bile su ugošćene najbolje što sam mogla, uvek. I sve smo se odlično provodile, bez izuzetka, u granicama trenutnih mogućnosti, naravno. Prvi put sam otišla bez dece kod bilo koga, posebno naveče, kad su se moja deca razbolela. Naime, jedno jutro su se moje V. i S. probudile i obe su imale isti problem. Kad piške, jako ih je boleo stomak. Toliko, da su tražile da im celu moju ruku gurnem u stomak, da ih manje boli, a i onda su plakale dok piške. Naravno, otišle smo kod doktorice koja mi je objasnila da su pokupile neku bakteriju i da je se neće rešiti minimum šest meseci! Zar da ih gledam pola godine kako plaču dok piške? E pa, ne mogu! Stoga sam nazvala X., znajući da se bavi nekom alternativom, nisam znala šta tačno, te je pitala za savet. A ona mi rekla da mi ne može telefonom objasniti, već da moram doći kod nje da mi pokaže. Iako je na samo sedam minuta od mene, ja sam bila na ivici nervnog sloma. Uspavala decu, ostavila ih tati, spakovala se i otišla kod X. Uh, kako sam bila besna, kad mi je samo jednu tačkicu nacrtala na prst crnim flomasterom! To mi je nacrtala, i objasnila da lepim neka semena na određene tačke na dlanovima cura, ali to sam mogla tek sutradan da uradim. Kako sam se samo tresla od straha šta će biti sa curama, dok ne dođem kući, panike što sam ih prvi put ostavila i besa što sam to uradila zbog obične tačke na prstu!!! Međutim, pošto nisam imala drugo rešenje, nacrtala sam curama te tačke čim sam došla kući. I one su se sutradan probudile i sele na noše da piške, i ja krenula da im držim stomak, a one mi rekle da ih ništa ne boli! To je bilo u utorak, dan posle dijagnoze. U petak smo proverili, nije bilo nikakvih bakterija u njihovim organizmima. U međuvremenu, lepili smo i semena koja nam je X. preporučila. Od tada, i ja sam se edukovala i poznajem osnovno lečenje tog sistema i neizmerno sam zahvalna X. što me je uvukla u taj svet.
Ali ja i dalje nisam znala da se družim. Moj život su bila moja deca kojima trebam, te je apsolutno podrazumevano da sam tu za njih i da ću sve uraditi što je u mojoj moći. I više od toga. Tako sam radila i za debelo poljuljan brak, i na svakom poslu, verujući da se pošten i takav način delanja, negde mora isplatiti. Ja dam svoj maksimum, a onda iako ne dobijem odgovarajući odgovor u to vreme, ja sam mirna, jer znam da nisam mogla bolje. To je misao koja me je uvek vodila. Tad sam bila takva, u modu davanja. Davanja, bez kalkulacije. Tako nisam ni primetila šta se dešava. Dok sam ja primala goste, nekako su bila moja pravila. A iz zezanja smo svaki put okretale šolju, nakon kafe. I X. ima tu neku notu, da vidi stvari u šolji. Ostale su se zezale sa tim. Ali su svi znali da ja to baš umem. I nekako mi je drago što sam jednoj tamo prorekla rođenje deteta, za koje su joj svi rekli da nema šanse, jer je negativna krvna grupa i sam joj je organizam takav, da trudnoću tretira kao strano telo. A ona danas ima svoje dete, koje voli najviše na svetu. Dugo sam ja odlazila kod X. povremeno, naravno, slepa kraj očiju, što bi se reklo. Naime, ja sam mislila da sam umorna od druženja tamo, zato što toliko dugo nisam izlazila nigde, a eto, isposlovala sam da jednom u dva- tri meseca odem kod nje. I to je trajalo tako, u mojoj nesvesti dosta dugo. A onda, jednom, naiđem na dve poznanice, koje sve radosne idu kod X. na druženje, a posebno ih raduje što će im tamo neka žena gledati za budućnost. Tek tad sam shvatila da ona poziva ljude i ima ih toliko zato što ja sedim u ćošku, "mojoj" fotelji i redom im gledam u šolju, dok se one druže i čekaju svoj red. Dok ja završim, budem umorna, svi ostali prezadovoljni, ja imam još toliko snage i vremena da se malo našalim sa njima i idem svojoj kući da dođem sebi. Bez veze je to što ja nisam znala da je to takvo skupljanje. Da sam ja razlog tolikog odziva. A bila sam ubeđena da su to neke njene drugarice, prijateljice, koje je pozivala na druženja. E kad sam osvestila da sam umorna od toga i da to ne želim da radim, onda su se i druženja kod nje svela na nas tri, eventualno četiri osobe i to je bilo to.
Ja, i dalje u modu davanja bez pitanja, nikad nisam videla, pa ni imala potrebu da pretresam šta se krije iza kulise. Ostale smo nas tri, na kraju. X, njena komšinica (koja je rodila ćerku, uprkos izgledima) i ja. One su prošle sa mnom i razvod i moju vezu sa B, kasnijim verenikom, a ja sa C, vezu sa čovekom s kojim ima dete, i sa X.- vezu koja je trajala tri godine i mali deo posle toga. Ali ono što je meni značilo mnogo je to, što je X. bila jedna od onih koju je interesovao rast. Duhovni rast. I tu smo prošle zaista mnogo. Ona nema decu, stoga ima sve vreme ovog sveta da istražuje novine po internetu i da mi prosledi neke od stvari za koje smatra da su bitne. Dok sam ja sve to nekako drugačije proživljavala. Ali je bilo jako bitno i važno meni, da imam s kim da delim ono što mislim. A i njoj isto. I dok smo tako prolazile kroz te začetke novootkrivenog sveta, i apsolutno uživale u tome... zapravo, govoriću iz svog ugla, ja sam bila apsolutno u tome, posvećena do kraja, život je dobio one plemenite note, o kojima sam malo pisala ranije. X. je bila ta koja me je pratila u tome do krajnosti. Mogle smo satima i danima pričati na tu temu, stoga mi je postala kao sestra rođena, najbliža od najbližih, duši i srcu bitna.
I u tim momentima je imala "kaprice", naravno. Ali su bili nekako podnošljiviji, ili ređi, pojma nemam. Recimo, došla bi na rođendan moje dece sa svojim psom, koga nije htela da ostavi samog kući, a to je radila nebrojeno puta do tad. Dovela mene u situaciju da pazim na odrasle, veliku decu, srednju i malu decu, decu unutra, decu u dvorištu i decu na ulici, te decu koja se panično boje pasa. I dok sam je molila da drži psa uz sebe, njoj nije bilo jasno kakvi su to roditelji kad vaspitavaju svoju decu tako da se boje životinja! Pisala sam o malobrojnim rođendanima koje sam ja proslavila. E na poslednjem, ona se počela zabavljati sa tim čovekom s kojim je bila tri godine. Jedno vreme smo svi proveli napolju, na dvorištu, a ostatak večeri je trebao da bude unutra. Svi su ušli, sem njih dvoje. Njima je bilo lepo napolju, kao na vikendici, mir, tišina, priroda, romantika. U redu je to, ali došli ste na moj rođendan i doveli me u situaciju da budem sa gostima unutra, a vama iznosim posluženje i ignorišem vas, faktički. No, i to je prošlo.
U sklopu tog, ipak, negde lepog druženja, ja uvek idem otvorenog srca i čistih namera. I nekako, naivno, to očekujem i za uzvrat. Videla sam da je njoj postalo neprijatno da se družimo, a nisam videla razlog tome. Prosto sam videla da se vrti na mestu, da nema mira, da često prosto ode na polovini razgovora i slične stvari, ali sam sve pripisivala tim njenim sitnim "kapricima". Ja sam i dalje sa njom naučila mnogo toga, naučila da otvaram Tarot karte, kasnije sam sama naučila Karmičko gledanje. Ona je ta koja mi je pokazala načine otvaranja, kako se možeš igrati sa njima, kao i čitati. I dok smo zajedno gledale u Ciganske karte, uvek se otvarala neka meni bliska osoba kao neprijatelj, a ja uvek znala da takve osobe postoje u mom okruženju, ali nikad nisam ni razmišljala ko bi to mogao biti. Nemam ja vremena za to, a i vreme sve pokaže na kraju, stoga nije toliko ni bitno. I nije bilo, na kraju. Meni ne. Sve se posložilo tako kako treba, baš kad treba.
Jednom, kad mi je došla u posetu, njena nelagodnost je dostigla vrhunac. Dočekana je kao i obično, od srca. Napravila sam večeru, nešto što i ona sme da jede, pošto je imala netoleranciju na određene namirnice. Kako je brašno jedna od tih, nije lako uklopiti moj budžet sa njenim zdravljem, no uspevala sam. Koliko god sam mogla. Mi kod nje, za deceniju druženja u tom poslednjem krugu, nikad nismo bili pozvani na neki obrok, a znala sam da roštilja sa ljudima koji su trenutno u njenom životu. Možda samo tad i nikad više. I nije mi ni to bilo bitno. Sedimo nas dve tako, ja skuvala kafu, sela, počela da pričam šta se dešava kod mene, sva oduševljena, ali vidim da me ona polusluša. Zato prekidam priču i puštam je da kaže šta ima. Ne znam da li je moguće opisati moj šok usled njene ispovesti, ali probaću. Ispričala mi je kako je neko bio kod nje, ili je ona bila negde, nebitno. Uglavnom, neko joj je rekao da plava žena koja joj dolazi u kuću i uvek donosi veselje i smeh, zapravo radi crnomagijaške radnje usmerene na nju. I tako je ona, zajedno sa C. i njenom mamom, analizirala situaciju i sve tri su došle do zaključka da sam to ja!!! Nisam mogla da verujem svojim ušima, ali sam je pustila da priča dalje. I tako se ona, tokom tog vremena, branila od mene. Ja nisam primetila, ali ona kaže da je stavljala beli luk gde sedim, ili bosiljak iznad tog mesta ili ne znam ti ni ja šta još. Moj šok je upravo postao bezdan! Ja ništa od toga nisam primetila! Ona je nastavila u stilu da ne može više da krije od mene, zato što zna da sam ja iskrena do srži, a ona toliko dugo em radi to, em mi krije. Koliko dugo? Dve- tri godine, kaže mi! DVE-TRI GODINE!?!?! Zaboga, šta se ovo dešava? Uglavnom, ona je negde zaključila da joj je sa mnom jako dobro, a da, kad god sa C. i njenom mamom dođu na temu odbrane od mene i toga šta treba da stave gde, pre nego što ja dođem, ove dve uvek imaju sve spremno za tu prigodu. Tako je to X. postalo previše sumnjivo, te je odlučila da prestane to da radi i sve mi prizna. Ma, hvala joj. Samo, ja sam teško mogla da pređem preko toga. Baš me je onako, duboko razočarala ovaj put. Uvek polazim od sebe, da je meni neko za nju rekao ovo ili ono, najverovatnije bih momentalno odbacila sve priče na tu temu, od onoga ko mi je preneo tako nešto stvorila tihog neprijatelja, a sa njom se nastavila družiti, tako što joj odmah ispričam kakvu glupost sam upravo doživela. Ali, to sam ja. Ona se sa mnom družila, podelila sa mnom najlepše i najbolnije trenutke, dok je živela u laži sve vreme. I mene uvukla u istu....
Iako sam bila užasno ljuta, povređena, razočarana što se desilo tako nešto između nas, trebalo mi je dosta vremena da podnesem činjenicu da ona, sa kojom sam toliko toga delila, nije tako dobra, kao što sam mislila da jeste. Zapravo, nije čistih namera, ni otvorenog srca. Ipak, nekako sam joj, vremenom, oprostila i nastavile smo druženje, mada mnogo smanjenim intenzitetom. Valjda kad jednom izgubiš poverenje u nekoga, nikad ga u potpunosti ne vratiš. Na kraju, ipak su to sve bili dovoljno jasni znakovi, koje nisam htela da prepoznam, pa mi je poslat još jedan, poslednji.
Bila je pozvana na rođendan moje J. mislim da je to bio njen sedamnaesti. Sedela je sa ljudima, pričala, bila poslužena i sve kako dolikuje. Ali ja nisam imala vremena da budem sa svima, kao i obično na takvom događaju. Služila sam okolo dok je trebalo, a kad sam završila sa tortom, onda su sva deca mogla sama da sipaju sokove i dodavaju peciva, te sam se posvetila odraslima. Pre tog rođendana, X. i ja smo malo vremena provodile zajedno. S moje strane zbog posla, pomalo revolta i drugih obaveza. S njene zato što je počela da živi sa nekim dečkom. U međuvremenu, kod mene se baš dosta toga izdešavalo novog, starog, nebitno. Stvari koje sam donedavno, delila sa njom. Pomalo mi je i falila tih dana, stoga sam nekako bila blagonaklona prema svoj toj priči o našem pomirenju. Uostalom, svaki čovek može da pogreši, zar ne? Gosti su odlazili, ja sam za njima sređivala suđe, rasklanjala deo, po deo, jer sam sutradan radila, pa sam htela sebi da olakšam. A i nikome nije smetalo što sam pobacala kartonske tanjire, a ostalo suđe ređala u mašinu. Nisam previše razmišljala o tome ko s kim priča, ali mi se cela atmosfera činila sasvim u redu. Svi su delovali zadovoljno. Na kraju, ostala je samo ona. Namerno je ostala za kraj. Kao i toliko puta do tad. Onda je počela opet sa nekim "kapricima", tipa kako sam je učarala! Molim? Kaže da je celo veče ćutala, jer su svi pričali o deci! Pa, dečiji je rođendan. To što ona nema svoju, ne znači da nije bila u kontaktu sa decom, te da nema šta da kaže, jel da? Dakle, opet glupost. I pored toga, nekako otpočnemo priču normalniju i tu ona meni prepriča kako je počela da živi sa njim, a ja njoj šta se kod mene izdešavalo. U jednom momentu, zvoni joj telefon i ona odlazi kući jer je on zove! U pola razgovora, tek tako. No, opet, nisam imala vremena da razmišljam o mogućim razlozima za to, pa sam otišla na spavanje. Sutradan dolazim s posla, kažem curama da me ostave na miru, da popijem kafu za računarom, pogledam šta ima na fejsbuku i idem da legnem, baš sam umorna. Otvorim stranicu, kad ona napisala nešto i tagovala me. Otvorim, i imam šta da vidim, ceo naš jučerašnji razgovor u njenom stilu, napisan i objavljen u njenim beleškama. Što je još interesantnije, obeležila je sve ljude koji joj idu na živce i baš oni su joj komentarisali sve to, u smislu bravo na svakoj izrečenoj misli! Tad sam uzela telefon u ruke, nazvala je, išla rečenicu po rečenicu i rekla sve što mislim o njoj i njenom sranju o kome čitam. Zatim sam joj rekla da nema potrebe više ni na ulici da mi se javi, jer mrzim kad neko nema muda neke stvari da kaže u lice, a onda baljezga poluistine i neistine po društvenim mrežama, ne bi li ispao faca. I tako sam mislila da smo završile sve naše odnose.
Ali, kad je moj tata umro, par meseci kasnije, ona se nije pojavila na sahrani, već.... Moj bivši verenik je odlazio i mi smo se spremali da ga ispratimo. Bilo nam je baš teško što odlazi, i svi smo bili u fazonu da stisnemo zube, a plakaćemo kad ostanemo sami. Ustajemo, on pripremio kofer da ide, kad ona ulazi na vrata! Zagrlila njega, plače. On me gleda i pravi grimase. Ja sležem ramenima. Ona grli mene, izjavljuje saučešće. I što je najsmešnije, govori da ne moramo mi zbog nje da izlazimo iz kuće, otići će ona ako je nepoželjna! Mislim, kako smo mogli znati da će doći nenajavljena, baš u tom momentu? I još da se pripremimo za njen dolazak tako što ćemo izaći iz kuće? Hmm.. Al dobro, bar nam je ublažila rastanak. Tako smo mi izašli, prateći njega, ja se vratila unutra da pričam sa njom. I ponovo je molila da se pomirimo, sva uplakana, misleći da će sve biti kao pre, ali ovaj put, moja vrata za nju su bila zatvorena. I još nekoliko puta je došla na moje radno mesto, stajala tako sama, zapali jednu, pa drugu i onda ode, jer ne želim da pričam sa njom....Tako je otišlo i ono što nikad nije bilo- nazovi prijateljstvo.
Ono što je najinteresantnije u svemu ovome, ona je neko ko će mi, bez obzira na sve, uvek biti drag. Onaj jedan CD koji je snimila nosi pesmu koja se zove "Nikola i ja". Moj sin je slušao bezbroj pesama pre te, ali je tu prvu pevao. Hvala ti na tome, X. Hvala ti na svemu, zaista. Budi dobro, gde god da si. Voli te Marija...
A ono jedno, koje je trajalo dvadeset i pet godina je bilo najkompleksnije od svih. Nakon toliko godina, ja koja sam bila mirna, dok me neko baš ne izbaci iz takta, i ona, prznica iz ko zna kakvih pobuda, bile smo baš u velikim usponima i padovima tokom svih tih godina. Mene iritiraju ljudi koji drame, a ona je baš bila dugo deo mog života. Još u osnovnoj školi, ona je bila ta koja se nametala dečacima, izazivajući ih da je pipkaju i štipkaju gde koji stigne. Kad bi se svi sjatili na nju odjednom, kao čopor vukova, bilo je ružno gledati to, ali niko nije imao nameru da se meša, pa ni ja. A ona se baš na to ljutila, jer sam ja na sve druge devojčice i te kako pazila i nisam dozvoljavala da budu tako napadnute. Njoj nije bilo jasno ono što je meni bilo očigledno. Ni jedna od njih ničim nije provocirala, prosto su se ponašale normalno, za razliku od nje, koja se trćila i oblačila dekoltirane majice, te celokupnim ponašanjem doprinosila tome što joj se dešavalo. U te, izazvane posledice, ja nisam želela da se mešam. Ona je imala svoju najbolju drugaricu, a ja svoju, no nas četiri smo u kasnijim razredima bile neka kao ekipa. To je trajalo tri godine. Da bi u srednjoj školi nas dve ostale same. Njena dotadašnja najbolja drugarica je otišla u drugi grad u srednju školu, a moju je počeo da interesuje kič i šund i malograđanske priče, te ja više nisam imala šta da pričam sa njom. Tako smo X. i ja dodeljene jedna drugoj. Iako prznica u osnovnoj školi, u srednjoj je bila povučena. Dok sam ja išla sa njom u razred, bilo je tako. Nas dve smo prihvatile jednu devojku iz Bosne, koju niko drugi nije. I još jedna, B, tako da smo nas četiri postale nekako dobre. .S.- bosanka, družila se sa nama i delila i dobre i loše stvari. Na kraju druge godine, kad je internat, gde je ona boravila, bio u opsadnom stanju, zbog prijave o podmetnutim bombama, te hitno evakuisan, ona došla kod mene da živi, dok organizovani prevoz ne vrati učenike kućama, u Bosnu. Iako smo je prihvatili od srca, delili sa njom sve što smo imali, njoj to nije smetalo da se nabacuje mom momku. To je onaj, moja prva velika ljubav, o kojoj sam pisala već. Uprkos svemu, kad je moj pokojni otac čuo da autobus kojim ona i njen brat treba da idu u Bosnu, ne prolazi kroz grad u kome stanuju njihovi roditelji, potegao je sve veze koje je imao da isposluje da autobus njih dvoje odveze ispred kučnih vrata, jer samo su oni stanovali u tom mestu. Niko od nas ne bi bio miran da ih u ono, ratno vreme, ostave negde drugde, bez mogućnosti da se jave svojima. Tako nekako smo se nas dve i udaljile, jer je u treću godinu krenula tako, što me je, posle svega, ignorisala.
Uglavnom, ostale smo B.- ona koja me je posle sedam godina druženja naučila da možeš pričati, dok ne vidi svojim očima, ništa od toga. I X.- sa kojom sam zaista prošla mnogo toga. Još u osnovnoj školi, neki su tvrdili da ona poseduje knjige iz okultizma i crnomagijašenju. Ja sam to negirala, jer mi je sve to bila prevelika glupost. Za mene, u to vreme, postojala je crna magija, u smislu neke tamo vudu magije u Africi. Ali neka druga, bliža, ni u ludilu. Kad je bila na zimovanju, navodno je rekla da će neki dečak pasti i slomiti obe noge, te se to zaista i desilo. Stoga su neki povezali to sa njenim knjigama i odlučili da je ona napravila nešto iz tih knjiga, da to tako i bude. Još jednom odbačeno s moje strane, kao budalaština. I tako smo odrastali u nekim glupostima i nekako, sve je bilo dobro dok ona ne upadne u svoje "kaprice"- tako nekako bih ja to mogla nazvati. Ja sam na to gledala kao na njen ventil, jer bi iz ničega poludela, počela da galami i priča o meni nejasnim stvarima, te se brzo smirila i postala normalna. Bila je takva i, ma koliko mi ti "kaprici" smetali, ignorisala sam ih. Za mene, ona je baš izuzetno lepa devojka. I nekako neobično zgodna. Sve smo mi nekako izgledale lepo, ali je ona prirodno imala onako lepo telo i dignutu zadnjicu, poput crnkinja. I fantastično joj je stajalo. Imala je uvek neku umetničku notu u sebi, te je umela da pravi nakit još u ono vreme, kad mislim da niko nije u našem okruženju. Umela je da piše pesme, priče, da slika... Baš svašta, ali kad zapeva, nekako je to bilo baš nešto posebno, što dira u srž i tera suze na oči. Od lepote. Nekako, kad sam ja napustila gimnaziju, ona je otišla u Beograd, bila izabrana od tristotine pedeset hiljada devojaka, među pet najboljih vokala. Napravili su bend, snimili album. I onda je rat izbio.
U međuvremenu, ja sam se udala, rodila moju J. i naši životi su se prosto razišli , na neko vreme. Ali, kad je moja J. imala dve godine, ja sam prodavala proizvode jedne strane kompanije, koja je podrazumevala pravljenje prezentacija proizvoda, te sam nju pozvala na jednu. Došla je, poručila nešto. Nekoliko dana kasnije, ja odlazim kod moje sponzorke po robu i direkt od nje je raznosim ljudima. Da bi me ona nazvala i rekla kako sam ja to razređivala sa vodom. Tako smo opet prestale da se družimo. Meni su ti ludi "kaprici" bili već pomalo dosadili tada. A i imala sam druge, mnogo bitnije stvari u životu, na koje sam trebala da se fokusiram. Tada je moj život ulazio u neku fazu odricanja, sa kojom se na neki način borim i dan danas. Tada sam bila puna života, željna velikog društva, muzike, igre, pesme, smeha. A bila sam u braku sa čovekom kojem ništa od toga nije bilo bitno. Stoga sam se, vremenom, prilagodila tome. Borbu za Novogodišnju noć ostavila bih za neka bolja vremena, te bih odgledala filmski maraton, jer su me one Novogodišnje emisije sa živom muzikom bolele. Tako sam godinama potiskivala volju za životom, bar na te neke bitne datume. A onda, ne sećam se tačno kako, X. je ponovo došla u naš grad, te smo se ponovo počele družiti. Zapravo, tada sam ja imala sve tri moje cure, a moja S. je bila stara oko dve godine. X. je sa njenom bivšom najboljom drugaricom iz osnovne škole organizovala neki mini susret, te me je pozvala da dođem. Kako ja nigde, ali nigde nisam išla bez dece, a to se dešavalo u večernjim časovima, preskočila sam i taj događaj. Ali, nekako je tako krenulo, onda su one došle kod mene na kafu, pa ja dolazila kod X. preko dana, sa decom i počele smo sve češće i češće da se družimo, dok to nije postala skoro svakodnevica. I pored svega što je bilo, nisam ni primetila da ja više ne znam da se družim. Nekako sam bila autsajder svuda, a da to nisam ni shvaćala.
Kad su one bile kod mene, ja sam odličan domaćin. Ovo nije hvala, nego činjenica. Bile su ugošćene najbolje što sam mogla, uvek. I sve smo se odlično provodile, bez izuzetka, u granicama trenutnih mogućnosti, naravno. Prvi put sam otišla bez dece kod bilo koga, posebno naveče, kad su se moja deca razbolela. Naime, jedno jutro su se moje V. i S. probudile i obe su imale isti problem. Kad piške, jako ih je boleo stomak. Toliko, da su tražile da im celu moju ruku gurnem u stomak, da ih manje boli, a i onda su plakale dok piške. Naravno, otišle smo kod doktorice koja mi je objasnila da su pokupile neku bakteriju i da je se neće rešiti minimum šest meseci! Zar da ih gledam pola godine kako plaču dok piške? E pa, ne mogu! Stoga sam nazvala X., znajući da se bavi nekom alternativom, nisam znala šta tačno, te je pitala za savet. A ona mi rekla da mi ne može telefonom objasniti, već da moram doći kod nje da mi pokaže. Iako je na samo sedam minuta od mene, ja sam bila na ivici nervnog sloma. Uspavala decu, ostavila ih tati, spakovala se i otišla kod X. Uh, kako sam bila besna, kad mi je samo jednu tačkicu nacrtala na prst crnim flomasterom! To mi je nacrtala, i objasnila da lepim neka semena na određene tačke na dlanovima cura, ali to sam mogla tek sutradan da uradim. Kako sam se samo tresla od straha šta će biti sa curama, dok ne dođem kući, panike što sam ih prvi put ostavila i besa što sam to uradila zbog obične tačke na prstu!!! Međutim, pošto nisam imala drugo rešenje, nacrtala sam curama te tačke čim sam došla kući. I one su se sutradan probudile i sele na noše da piške, i ja krenula da im držim stomak, a one mi rekle da ih ništa ne boli! To je bilo u utorak, dan posle dijagnoze. U petak smo proverili, nije bilo nikakvih bakterija u njihovim organizmima. U međuvremenu, lepili smo i semena koja nam je X. preporučila. Od tada, i ja sam se edukovala i poznajem osnovno lečenje tog sistema i neizmerno sam zahvalna X. što me je uvukla u taj svet.
Ali ja i dalje nisam znala da se družim. Moj život su bila moja deca kojima trebam, te je apsolutno podrazumevano da sam tu za njih i da ću sve uraditi što je u mojoj moći. I više od toga. Tako sam radila i za debelo poljuljan brak, i na svakom poslu, verujući da se pošten i takav način delanja, negde mora isplatiti. Ja dam svoj maksimum, a onda iako ne dobijem odgovarajući odgovor u to vreme, ja sam mirna, jer znam da nisam mogla bolje. To je misao koja me je uvek vodila. Tad sam bila takva, u modu davanja. Davanja, bez kalkulacije. Tako nisam ni primetila šta se dešava. Dok sam ja primala goste, nekako su bila moja pravila. A iz zezanja smo svaki put okretale šolju, nakon kafe. I X. ima tu neku notu, da vidi stvari u šolji. Ostale su se zezale sa tim. Ali su svi znali da ja to baš umem. I nekako mi je drago što sam jednoj tamo prorekla rođenje deteta, za koje su joj svi rekli da nema šanse, jer je negativna krvna grupa i sam joj je organizam takav, da trudnoću tretira kao strano telo. A ona danas ima svoje dete, koje voli najviše na svetu. Dugo sam ja odlazila kod X. povremeno, naravno, slepa kraj očiju, što bi se reklo. Naime, ja sam mislila da sam umorna od druženja tamo, zato što toliko dugo nisam izlazila nigde, a eto, isposlovala sam da jednom u dva- tri meseca odem kod nje. I to je trajalo tako, u mojoj nesvesti dosta dugo. A onda, jednom, naiđem na dve poznanice, koje sve radosne idu kod X. na druženje, a posebno ih raduje što će im tamo neka žena gledati za budućnost. Tek tad sam shvatila da ona poziva ljude i ima ih toliko zato što ja sedim u ćošku, "mojoj" fotelji i redom im gledam u šolju, dok se one druže i čekaju svoj red. Dok ja završim, budem umorna, svi ostali prezadovoljni, ja imam još toliko snage i vremena da se malo našalim sa njima i idem svojoj kući da dođem sebi. Bez veze je to što ja nisam znala da je to takvo skupljanje. Da sam ja razlog tolikog odziva. A bila sam ubeđena da su to neke njene drugarice, prijateljice, koje je pozivala na druženja. E kad sam osvestila da sam umorna od toga i da to ne želim da radim, onda su se i druženja kod nje svela na nas tri, eventualno četiri osobe i to je bilo to.
Ja, i dalje u modu davanja bez pitanja, nikad nisam videla, pa ni imala potrebu da pretresam šta se krije iza kulise. Ostale smo nas tri, na kraju. X, njena komšinica (koja je rodila ćerku, uprkos izgledima) i ja. One su prošle sa mnom i razvod i moju vezu sa B, kasnijim verenikom, a ja sa C, vezu sa čovekom s kojim ima dete, i sa X.- vezu koja je trajala tri godine i mali deo posle toga. Ali ono što je meni značilo mnogo je to, što je X. bila jedna od onih koju je interesovao rast. Duhovni rast. I tu smo prošle zaista mnogo. Ona nema decu, stoga ima sve vreme ovog sveta da istražuje novine po internetu i da mi prosledi neke od stvari za koje smatra da su bitne. Dok sam ja sve to nekako drugačije proživljavala. Ali je bilo jako bitno i važno meni, da imam s kim da delim ono što mislim. A i njoj isto. I dok smo tako prolazile kroz te začetke novootkrivenog sveta, i apsolutno uživale u tome... zapravo, govoriću iz svog ugla, ja sam bila apsolutno u tome, posvećena do kraja, život je dobio one plemenite note, o kojima sam malo pisala ranije. X. je bila ta koja me je pratila u tome do krajnosti. Mogle smo satima i danima pričati na tu temu, stoga mi je postala kao sestra rođena, najbliža od najbližih, duši i srcu bitna.
I u tim momentima je imala "kaprice", naravno. Ali su bili nekako podnošljiviji, ili ređi, pojma nemam. Recimo, došla bi na rođendan moje dece sa svojim psom, koga nije htela da ostavi samog kući, a to je radila nebrojeno puta do tad. Dovela mene u situaciju da pazim na odrasle, veliku decu, srednju i malu decu, decu unutra, decu u dvorištu i decu na ulici, te decu koja se panično boje pasa. I dok sam je molila da drži psa uz sebe, njoj nije bilo jasno kakvi su to roditelji kad vaspitavaju svoju decu tako da se boje životinja! Pisala sam o malobrojnim rođendanima koje sam ja proslavila. E na poslednjem, ona se počela zabavljati sa tim čovekom s kojim je bila tri godine. Jedno vreme smo svi proveli napolju, na dvorištu, a ostatak večeri je trebao da bude unutra. Svi su ušli, sem njih dvoje. Njima je bilo lepo napolju, kao na vikendici, mir, tišina, priroda, romantika. U redu je to, ali došli ste na moj rođendan i doveli me u situaciju da budem sa gostima unutra, a vama iznosim posluženje i ignorišem vas, faktički. No, i to je prošlo.
U sklopu tog, ipak, negde lepog druženja, ja uvek idem otvorenog srca i čistih namera. I nekako, naivno, to očekujem i za uzvrat. Videla sam da je njoj postalo neprijatno da se družimo, a nisam videla razlog tome. Prosto sam videla da se vrti na mestu, da nema mira, da često prosto ode na polovini razgovora i slične stvari, ali sam sve pripisivala tim njenim sitnim "kapricima". Ja sam i dalje sa njom naučila mnogo toga, naučila da otvaram Tarot karte, kasnije sam sama naučila Karmičko gledanje. Ona je ta koja mi je pokazala načine otvaranja, kako se možeš igrati sa njima, kao i čitati. I dok smo zajedno gledale u Ciganske karte, uvek se otvarala neka meni bliska osoba kao neprijatelj, a ja uvek znala da takve osobe postoje u mom okruženju, ali nikad nisam ni razmišljala ko bi to mogao biti. Nemam ja vremena za to, a i vreme sve pokaže na kraju, stoga nije toliko ni bitno. I nije bilo, na kraju. Meni ne. Sve se posložilo tako kako treba, baš kad treba.
Jednom, kad mi je došla u posetu, njena nelagodnost je dostigla vrhunac. Dočekana je kao i obično, od srca. Napravila sam večeru, nešto što i ona sme da jede, pošto je imala netoleranciju na određene namirnice. Kako je brašno jedna od tih, nije lako uklopiti moj budžet sa njenim zdravljem, no uspevala sam. Koliko god sam mogla. Mi kod nje, za deceniju druženja u tom poslednjem krugu, nikad nismo bili pozvani na neki obrok, a znala sam da roštilja sa ljudima koji su trenutno u njenom životu. Možda samo tad i nikad više. I nije mi ni to bilo bitno. Sedimo nas dve tako, ja skuvala kafu, sela, počela da pričam šta se dešava kod mene, sva oduševljena, ali vidim da me ona polusluša. Zato prekidam priču i puštam je da kaže šta ima. Ne znam da li je moguće opisati moj šok usled njene ispovesti, ali probaću. Ispričala mi je kako je neko bio kod nje, ili je ona bila negde, nebitno. Uglavnom, neko joj je rekao da plava žena koja joj dolazi u kuću i uvek donosi veselje i smeh, zapravo radi crnomagijaške radnje usmerene na nju. I tako je ona, zajedno sa C. i njenom mamom, analizirala situaciju i sve tri su došle do zaključka da sam to ja!!! Nisam mogla da verujem svojim ušima, ali sam je pustila da priča dalje. I tako se ona, tokom tog vremena, branila od mene. Ja nisam primetila, ali ona kaže da je stavljala beli luk gde sedim, ili bosiljak iznad tog mesta ili ne znam ti ni ja šta još. Moj šok je upravo postao bezdan! Ja ništa od toga nisam primetila! Ona je nastavila u stilu da ne može više da krije od mene, zato što zna da sam ja iskrena do srži, a ona toliko dugo em radi to, em mi krije. Koliko dugo? Dve- tri godine, kaže mi! DVE-TRI GODINE!?!?! Zaboga, šta se ovo dešava? Uglavnom, ona je negde zaključila da joj je sa mnom jako dobro, a da, kad god sa C. i njenom mamom dođu na temu odbrane od mene i toga šta treba da stave gde, pre nego što ja dođem, ove dve uvek imaju sve spremno za tu prigodu. Tako je to X. postalo previše sumnjivo, te je odlučila da prestane to da radi i sve mi prizna. Ma, hvala joj. Samo, ja sam teško mogla da pređem preko toga. Baš me je onako, duboko razočarala ovaj put. Uvek polazim od sebe, da je meni neko za nju rekao ovo ili ono, najverovatnije bih momentalno odbacila sve priče na tu temu, od onoga ko mi je preneo tako nešto stvorila tihog neprijatelja, a sa njom se nastavila družiti, tako što joj odmah ispričam kakvu glupost sam upravo doživela. Ali, to sam ja. Ona se sa mnom družila, podelila sa mnom najlepše i najbolnije trenutke, dok je živela u laži sve vreme. I mene uvukla u istu....
Iako sam bila užasno ljuta, povređena, razočarana što se desilo tako nešto između nas, trebalo mi je dosta vremena da podnesem činjenicu da ona, sa kojom sam toliko toga delila, nije tako dobra, kao što sam mislila da jeste. Zapravo, nije čistih namera, ni otvorenog srca. Ipak, nekako sam joj, vremenom, oprostila i nastavile smo druženje, mada mnogo smanjenim intenzitetom. Valjda kad jednom izgubiš poverenje u nekoga, nikad ga u potpunosti ne vratiš. Na kraju, ipak su to sve bili dovoljno jasni znakovi, koje nisam htela da prepoznam, pa mi je poslat još jedan, poslednji.
Bila je pozvana na rođendan moje J. mislim da je to bio njen sedamnaesti. Sedela je sa ljudima, pričala, bila poslužena i sve kako dolikuje. Ali ja nisam imala vremena da budem sa svima, kao i obično na takvom događaju. Služila sam okolo dok je trebalo, a kad sam završila sa tortom, onda su sva deca mogla sama da sipaju sokove i dodavaju peciva, te sam se posvetila odraslima. Pre tog rođendana, X. i ja smo malo vremena provodile zajedno. S moje strane zbog posla, pomalo revolta i drugih obaveza. S njene zato što je počela da živi sa nekim dečkom. U međuvremenu, kod mene se baš dosta toga izdešavalo novog, starog, nebitno. Stvari koje sam donedavno, delila sa njom. Pomalo mi je i falila tih dana, stoga sam nekako bila blagonaklona prema svoj toj priči o našem pomirenju. Uostalom, svaki čovek može da pogreši, zar ne? Gosti su odlazili, ja sam za njima sređivala suđe, rasklanjala deo, po deo, jer sam sutradan radila, pa sam htela sebi da olakšam. A i nikome nije smetalo što sam pobacala kartonske tanjire, a ostalo suđe ređala u mašinu. Nisam previše razmišljala o tome ko s kim priča, ali mi se cela atmosfera činila sasvim u redu. Svi su delovali zadovoljno. Na kraju, ostala je samo ona. Namerno je ostala za kraj. Kao i toliko puta do tad. Onda je počela opet sa nekim "kapricima", tipa kako sam je učarala! Molim? Kaže da je celo veče ćutala, jer su svi pričali o deci! Pa, dečiji je rođendan. To što ona nema svoju, ne znači da nije bila u kontaktu sa decom, te da nema šta da kaže, jel da? Dakle, opet glupost. I pored toga, nekako otpočnemo priču normalniju i tu ona meni prepriča kako je počela da živi sa njim, a ja njoj šta se kod mene izdešavalo. U jednom momentu, zvoni joj telefon i ona odlazi kući jer je on zove! U pola razgovora, tek tako. No, opet, nisam imala vremena da razmišljam o mogućim razlozima za to, pa sam otišla na spavanje. Sutradan dolazim s posla, kažem curama da me ostave na miru, da popijem kafu za računarom, pogledam šta ima na fejsbuku i idem da legnem, baš sam umorna. Otvorim stranicu, kad ona napisala nešto i tagovala me. Otvorim, i imam šta da vidim, ceo naš jučerašnji razgovor u njenom stilu, napisan i objavljen u njenim beleškama. Što je još interesantnije, obeležila je sve ljude koji joj idu na živce i baš oni su joj komentarisali sve to, u smislu bravo na svakoj izrečenoj misli! Tad sam uzela telefon u ruke, nazvala je, išla rečenicu po rečenicu i rekla sve što mislim o njoj i njenom sranju o kome čitam. Zatim sam joj rekla da nema potrebe više ni na ulici da mi se javi, jer mrzim kad neko nema muda neke stvari da kaže u lice, a onda baljezga poluistine i neistine po društvenim mrežama, ne bi li ispao faca. I tako sam mislila da smo završile sve naše odnose.
Ali, kad je moj tata umro, par meseci kasnije, ona se nije pojavila na sahrani, već.... Moj bivši verenik je odlazio i mi smo se spremali da ga ispratimo. Bilo nam je baš teško što odlazi, i svi smo bili u fazonu da stisnemo zube, a plakaćemo kad ostanemo sami. Ustajemo, on pripremio kofer da ide, kad ona ulazi na vrata! Zagrlila njega, plače. On me gleda i pravi grimase. Ja sležem ramenima. Ona grli mene, izjavljuje saučešće. I što je najsmešnije, govori da ne moramo mi zbog nje da izlazimo iz kuće, otići će ona ako je nepoželjna! Mislim, kako smo mogli znati da će doći nenajavljena, baš u tom momentu? I još da se pripremimo za njen dolazak tako što ćemo izaći iz kuće? Hmm.. Al dobro, bar nam je ublažila rastanak. Tako smo mi izašli, prateći njega, ja se vratila unutra da pričam sa njom. I ponovo je molila da se pomirimo, sva uplakana, misleći da će sve biti kao pre, ali ovaj put, moja vrata za nju su bila zatvorena. I još nekoliko puta je došla na moje radno mesto, stajala tako sama, zapali jednu, pa drugu i onda ode, jer ne želim da pričam sa njom....Tako je otišlo i ono što nikad nije bilo- nazovi prijateljstvo.
Ono što je najinteresantnije u svemu ovome, ona je neko ko će mi, bez obzira na sve, uvek biti drag. Onaj jedan CD koji je snimila nosi pesmu koja se zove "Nikola i ja". Moj sin je slušao bezbroj pesama pre te, ali je tu prvu pevao. Hvala ti na tome, X. Hvala ti na svemu, zaista. Budi dobro, gde god da si. Voli te Marija...
Comments
Post a Comment