Ponekad mi nije jasno čemu sva naša iskustva ako ih ne možemo ili ne želimo preneti drugima? Nekada davno, u vreme starih plemena, svi bi se skupljali u određena vremena i slušali starce kako pripovedaju. Nije to bilo ubijanje vremena, da bi skrajnuli novonastali pojam zvani dosada, već prenošenje životnih iskustava i mudrosti onih koji imaju o čemu da pričaju. Njihove reči su upijali svi koji su slušali, ali bi ih nekolicina shvatila. Od te nekolicine su birani oni koji će voditi pleme, nakon što glavni napusti ovaj svet. Da li je to bez razloga ili smo mi sve razloge pobrkali u današnje vreme, te nam više ništa nije sveto?
Danas teško da imamo vremena da sednemo i setimo se šta smo prošli i koja su naša iskustva. Vrlo često mahinalno donosimo zaključke zasnovane upravo na iskustvu, a da i sami prestanemo da razmišljamo da li se taj vid rešenja odnosi na jednu vrstu situacija u kojoj smo se našli ili se može primeniti na svaku. Neretko slušam o odbijanju mladih da čuju starije, kamoli saslušaju i prosude u kojoj meri bi im ta priča bila korisna. Na sam pojam priča tipa "u moje vreme" se odmahuje rukama i prekida svaka moguća komunikacija, jer je to vreme odavno završeno, te nema potrebe da se priča o onome što je prošlo! Nema veze što mnoge istine imaju vrednost kako na početku vremena, tako i danas i zauvek, a mogu se naučiti upravo iz tih priča. Nije sve potrebno iskustveno proći. Ali čemu žurba ovih novih generacija i čemu odbijanje onoga što bi mogli dobiti samo slušanjem priča? Kad smo mi izgubili glas da prenesemo ono što imamo onima koji bi to sve itekako trebali čuti? Zašto pristajemo na to, uopšte? Zar nije poenta života upravo iskusiti stvari koje treba da se iskuse, te preneti svoja iskustva dalje? Mnogi ne prenose ništa, jer ne žele! Njih apsolutno ne razumem. Smatram to određenom vrstom egoizma koji graniči sa bezobrazlukom. Nikad ne znamo kome će naša iskustva biti itekako korisna!
Mi smo negde pristali na to da se svaka dobra stvar plaća! Novcem! Zapravo, ne postoji ništa skuplje ni vrednije od informacije! Ako imate pravu informaciju u pravo vreme, možete čuda da činite. Ali kako kad smo upravo na tome postali škrti? Da delimo ono što znamo! Moje iskustvo plus iskustvo onoga ko pročita nešto njemu korisno plus iskustvo onoga kome prenese tu priču jednako je rešenje do juče nerešivog problema! Koliko novca vredi kad otvorite vrata koja su do juče bila blindirana? Kada bi svi po društvenim mrežama delili svoja iskustva, umesto tuđih citata za koje smatram da svako ima priliku da ih pročita u originalnim knjigama, ako žele, koliko bi to bilo potrebnih informacija za one kojima baš ta karika fali da reši nešto svoje? Zašto smo škrti na informacijama, na jedinom vrednom što imamo, a to je naše iskustvo? Odavno nas uče da je potrebno deliti! Kad se to pretvorilo isključivo u materijalizam, te smatramo da smo uradili pravu stvar ako smo kome udelili krpe koje nama više ne koriste? Makar te krpe bile skupe, ipak su samo krpe! Bezvredne stvari koje vremenom nemaju nikakvu vrednost! A informacija? Ona je večna! Vrlo je bitno kako kodiramo sebe, a da bi to znali, potrebno je deliti iskustva. Ako podelimo ono što znamo, zapravo smo to umnožili. A svaka informacija koja nekom tamo pomogne, makar ga lično ne znamo, vredi svake potrošene minute posvećene deljenju sopstvenog iskustva! Zašto ne bi ponovo odvajali vreme za nekadašnja prela na kojima bi prosto kvalitetno komunicirali? Ne o vremenskim uslovima i teško podnošljivoj današnjici, već o onim vremenima kad smo uspevali da se snađemo a bilo nam je itekako teško? Možda, samo možda nekome ta priča pomogne da svoj život promeni iz korena! Možda, samo možda ta ista osoba sutra pomogne vama i vašim najmilijim. Ali prvo mi moramo da damo, da bi dobili. Zašto da ne? Košta samo vremena i dobre volje!
Danas teško da imamo vremena da sednemo i setimo se šta smo prošli i koja su naša iskustva. Vrlo često mahinalno donosimo zaključke zasnovane upravo na iskustvu, a da i sami prestanemo da razmišljamo da li se taj vid rešenja odnosi na jednu vrstu situacija u kojoj smo se našli ili se može primeniti na svaku. Neretko slušam o odbijanju mladih da čuju starije, kamoli saslušaju i prosude u kojoj meri bi im ta priča bila korisna. Na sam pojam priča tipa "u moje vreme" se odmahuje rukama i prekida svaka moguća komunikacija, jer je to vreme odavno završeno, te nema potrebe da se priča o onome što je prošlo! Nema veze što mnoge istine imaju vrednost kako na početku vremena, tako i danas i zauvek, a mogu se naučiti upravo iz tih priča. Nije sve potrebno iskustveno proći. Ali čemu žurba ovih novih generacija i čemu odbijanje onoga što bi mogli dobiti samo slušanjem priča? Kad smo mi izgubili glas da prenesemo ono što imamo onima koji bi to sve itekako trebali čuti? Zašto pristajemo na to, uopšte? Zar nije poenta života upravo iskusiti stvari koje treba da se iskuse, te preneti svoja iskustva dalje? Mnogi ne prenose ništa, jer ne žele! Njih apsolutno ne razumem. Smatram to određenom vrstom egoizma koji graniči sa bezobrazlukom. Nikad ne znamo kome će naša iskustva biti itekako korisna!
Mi smo negde pristali na to da se svaka dobra stvar plaća! Novcem! Zapravo, ne postoji ništa skuplje ni vrednije od informacije! Ako imate pravu informaciju u pravo vreme, možete čuda da činite. Ali kako kad smo upravo na tome postali škrti? Da delimo ono što znamo! Moje iskustvo plus iskustvo onoga ko pročita nešto njemu korisno plus iskustvo onoga kome prenese tu priču jednako je rešenje do juče nerešivog problema! Koliko novca vredi kad otvorite vrata koja su do juče bila blindirana? Kada bi svi po društvenim mrežama delili svoja iskustva, umesto tuđih citata za koje smatram da svako ima priliku da ih pročita u originalnim knjigama, ako žele, koliko bi to bilo potrebnih informacija za one kojima baš ta karika fali da reši nešto svoje? Zašto smo škrti na informacijama, na jedinom vrednom što imamo, a to je naše iskustvo? Odavno nas uče da je potrebno deliti! Kad se to pretvorilo isključivo u materijalizam, te smatramo da smo uradili pravu stvar ako smo kome udelili krpe koje nama više ne koriste? Makar te krpe bile skupe, ipak su samo krpe! Bezvredne stvari koje vremenom nemaju nikakvu vrednost! A informacija? Ona je večna! Vrlo je bitno kako kodiramo sebe, a da bi to znali, potrebno je deliti iskustva. Ako podelimo ono što znamo, zapravo smo to umnožili. A svaka informacija koja nekom tamo pomogne, makar ga lično ne znamo, vredi svake potrošene minute posvećene deljenju sopstvenog iskustva! Zašto ne bi ponovo odvajali vreme za nekadašnja prela na kojima bi prosto kvalitetno komunicirali? Ne o vremenskim uslovima i teško podnošljivoj današnjici, već o onim vremenima kad smo uspevali da se snađemo a bilo nam je itekako teško? Možda, samo možda nekome ta priča pomogne da svoj život promeni iz korena! Možda, samo možda ta ista osoba sutra pomogne vama i vašim najmilijim. Ali prvo mi moramo da damo, da bi dobili. Zašto da ne? Košta samo vremena i dobre volje!
Comments
Post a Comment