Mnogo sam vremena provela u sticanju spoznaja o tome koliko su bitni određeni segmenti naših života. Ma koliko vrtila sve ukrug i naopako, ispostavlja se da mi zaista upijamo u sebe sve što se dešava oko nas od vremena začeća do neke treće godine našeg života. Tada je vrlo bitno da svako dete ima oba roditelja maksimalno posvećena njemu, da bi moglo lakše da izbalansira ono što je najbitnije u životu svakog od nas- sebe! Svi mi ceo život zapravo pokušavamo da se izbalansiramo. Sve ostalo su samo drugi nazivi za to. Ali, poenta je da pomirimo u nama sve što postoji i nađemo tu nultu tačku postojanja koja je, zapravo, početna tačka za čistu kreaciju svega što jesmo.
Mukotrpan je posao rad na sebi. To zna svako ko je makar i zagrebao površinu ovoga što pričam. Ja nisam došla do te nulte tačke. Nisam, jer sam bila posvećena svemu drugom više nego sebi. Ali sam se trudila da je dosegnem. Smatram da sam bila relativno blizu, a onda dozvolila da ne mislim na sebe uopšte. No,apsolutno sam svesna da ta moja osobina takođe datira baš iz perioda do moje treće godine. To, da mislim na sve druge, sem na sebe. Tada je situacija u domu u kome sam odrasla bila upravo takva da su svi mislili na druge, a ja im bila preokupacija u toj meri, da su bili prinuđeni da se bave mnom na taj način. To je sve. Mnoge osobine koje imamo i nosimo kroz život su upravo utkane tada, u periodu koga se, najčešće, uopšte ne sećamo. Oni koji su bili voljeni od strane oba roditelja, nose tu ljubav protkanu prema svemu i svima ceo život. Njih smatram blagoslovenim upravo tom ljubavlju koja je sveta! Na žalost, njih je toliko malo, da su prosto zanemarljiva brojka u odnosu na nas ostale, gde je u tom, najvažnijem periodu našeg dolaska na ovaj svet, bilo bitnije ko je važniji faktor u životu roditelja. Ko je više ovo ili ono, ko je bolji, pametniji, ko zanemaren, ko preopterećen i slično. Užasno je šta radimo sopstvenoj deci, koju smo toliko želeli da nam dođu u život! Užasno koliko smo egoistični, koliko samoživi, koliko slepi pored svih pokazatelja kako treba i zašto treba baš tako.
Najgori su mi slučajevi gde roditelji znaju šta rade i kako se to odražava na njihovo čedo, ali i dalje ne odustaju od svojih principa. To košta! Ne toliko roditelja, pogotovo ne kad ne želi da vidi koliko je štete naneo svom detetu. Ne njega, to košta dete! Košta ga života! Takvo dete mnogo teže dolazi do odgovora o sebi samom, jer je skrajnut sa sopstvenog puta onda kad je trebalo graditi taj put. Ako mu put pospemo trnjem i blatom, on mora proći mnogo puteva ne bi li skinulo sa sebe blato i izlečilo se od trnovitih rana. Kako ja to vidim, blato mu često može zamagliti vid, te mnogo puta uđe u zabludu iz koje se čupa mnogo teže nego oni koji je prepoznaju samo pogledavši je. A trnje može da ostane po detetovom telu toliko dugo, dok se ne navikne da ga ima, te i zaboravi da treba da uradi nešto po tom pitanju. .I tako luta, tražeći nešto, ne shvatajući da ga žulja to što je u njemu samom, nametnuto od njegovih roditelja. Takva deca teško nalaze svoje snove, svoje puteve i sreću u životu. Ne kažem da ne nađu, nego da im je mnogo teže od one dece čiji su roditelji svojoj deci posuli puteve ružinim laticama.
Takva deca takođe nailaze na osude okoline, vrlo često. Mladi momci skrenu s puta u kocku, alkohol, loše društvo... budu ruglo društva, poput devojaka koje ne možemo zvati smernima. I najlakše ih je osuditi, jer ko od nas gleda pozadinu svega toga? Ko od nas i pomisli da su, možda odrasli sa ocem egoistom i majkom narkomankom? Da su ceo život bili kupovani, umesto voljeni, te su im sada apetiti porasli i fali im ono na šta su navikli? Ili nikad nisu imali, a osete potrebu za tim, te je traže kojekuda, ne shvatajući da tamo negde nema ništa, dok to ne postoji u nama? Koliko mi, kao posmatrači, možemo takvoj deci otežati potragu kroz život? Samim osudama, onoga što ne razumemo? Pogotovo mi koji smo iste stvari iskusili od svojih roditelja ili smo isto to napravili sopstvenoj deci?
Kakvo pravo imamo suditi i sopstvenoj deci, ako nismo uspeli da postignemo taj balans kad je njima bilo potrebno? A kakvo imamo za tuđu decu? Odakle nam pomisao da mi znamo bolje kad su tuđa deca u pitanju? Pogotovo ako ne možemo da shvatimo ni razloge sopstvenih poriva. Zato je izuzetno bitno biti apsolutno prisutan u životu sopstvene dece te prve bar tri godine života. Sve ostalo je samo nadogradnja. Bitna nadogradnja. Ali nadograditi možeš kuću koju si napravio na dobrim temeljima. Ako temelja nema, onda ne možeš ni da nadograđuješ! Poznajem mnogo roditelja koji misle da nije bitno kako se ponašaju prema svojoj deci u tom periodu, jer se deca neće toga sećati! To je najveća zabluda, jer mi struktuiramo čitavu energiju naše dece baš u tom periodu. A ako nema te poveznice, te spone koja je izuzetno bitna, ona se ne može nadograditi kasnije. Ne može, jer je to taj temelj bez kojeg dalje ne postoji. Iz tog razloga su deci koja su odrasla bez pravog prisustva majke, mnoge žene ono što svojataju kao takve. Prosto u tom slučaju majka može biti svako ko ima imalo topline da osvoji to dete. Ali je češći slučaj kad su očevi ti koji ne razumeju tu povezanost. Takvi odnosi se kasnije ogledaju u mehaničkim komunikacijama između očeva i dece. Bez detalja, bliskosti, intime, podeljenih tajni. To su one uopštene priče, koje možete pričati i sa komšijom, a to nije ono što biti roditelj znači.
U svakom slučaju, ukoliko propustimo te prve tri godine života naše dece, budimo spremni da će ta naša deca sutra da pate. Boleće ih svaki trn koji smo im zabili ne misleći o njima, već o sebi, a neće znati, kao što ni mi nećemo prepoznati da je baš taj trn uzrok bola detetovog. Što je najgore od svega, gledaćemo ga kako pati, a mi nećemo biti ti koji mu možemo pomoći, jer nema spone koja to dozvoljava. Mi smo jednostavno oni koji su stvorili život i uništili svu njegovu veličinu na samom startu. Zato rodite, zaboravite na sve drugo, sve je prolazno, a životi naše dece ostaju i posle nas. Utkajmo u njih najbolje od sebe, onda kad je za to vreme. Napravimo te večne spone koje se nikad ne mogu preseći do kraja, jer na pravu ljubav niko nije imun. I uživajmo u našoj deci gledajući kako ono što im dali buja i cveta i pretvara se u nešto lepše nego što smo mogli i da zamislimo da će biti. Ili... ćemo biti sa strane dok se to bude dešavalo i praviti se da smo deo toga samo zato što smatramo da jesmo.
Mukotrpan je posao rad na sebi. To zna svako ko je makar i zagrebao površinu ovoga što pričam. Ja nisam došla do te nulte tačke. Nisam, jer sam bila posvećena svemu drugom više nego sebi. Ali sam se trudila da je dosegnem. Smatram da sam bila relativno blizu, a onda dozvolila da ne mislim na sebe uopšte. No,apsolutno sam svesna da ta moja osobina takođe datira baš iz perioda do moje treće godine. To, da mislim na sve druge, sem na sebe. Tada je situacija u domu u kome sam odrasla bila upravo takva da su svi mislili na druge, a ja im bila preokupacija u toj meri, da su bili prinuđeni da se bave mnom na taj način. To je sve. Mnoge osobine koje imamo i nosimo kroz život su upravo utkane tada, u periodu koga se, najčešće, uopšte ne sećamo. Oni koji su bili voljeni od strane oba roditelja, nose tu ljubav protkanu prema svemu i svima ceo život. Njih smatram blagoslovenim upravo tom ljubavlju koja je sveta! Na žalost, njih je toliko malo, da su prosto zanemarljiva brojka u odnosu na nas ostale, gde je u tom, najvažnijem periodu našeg dolaska na ovaj svet, bilo bitnije ko je važniji faktor u životu roditelja. Ko je više ovo ili ono, ko je bolji, pametniji, ko zanemaren, ko preopterećen i slično. Užasno je šta radimo sopstvenoj deci, koju smo toliko želeli da nam dođu u život! Užasno koliko smo egoistični, koliko samoživi, koliko slepi pored svih pokazatelja kako treba i zašto treba baš tako.
Najgori su mi slučajevi gde roditelji znaju šta rade i kako se to odražava na njihovo čedo, ali i dalje ne odustaju od svojih principa. To košta! Ne toliko roditelja, pogotovo ne kad ne želi da vidi koliko je štete naneo svom detetu. Ne njega, to košta dete! Košta ga života! Takvo dete mnogo teže dolazi do odgovora o sebi samom, jer je skrajnut sa sopstvenog puta onda kad je trebalo graditi taj put. Ako mu put pospemo trnjem i blatom, on mora proći mnogo puteva ne bi li skinulo sa sebe blato i izlečilo se od trnovitih rana. Kako ja to vidim, blato mu često može zamagliti vid, te mnogo puta uđe u zabludu iz koje se čupa mnogo teže nego oni koji je prepoznaju samo pogledavši je. A trnje može da ostane po detetovom telu toliko dugo, dok se ne navikne da ga ima, te i zaboravi da treba da uradi nešto po tom pitanju. .I tako luta, tražeći nešto, ne shvatajući da ga žulja to što je u njemu samom, nametnuto od njegovih roditelja. Takva deca teško nalaze svoje snove, svoje puteve i sreću u životu. Ne kažem da ne nađu, nego da im je mnogo teže od one dece čiji su roditelji svojoj deci posuli puteve ružinim laticama.
Takva deca takođe nailaze na osude okoline, vrlo često. Mladi momci skrenu s puta u kocku, alkohol, loše društvo... budu ruglo društva, poput devojaka koje ne možemo zvati smernima. I najlakše ih je osuditi, jer ko od nas gleda pozadinu svega toga? Ko od nas i pomisli da su, možda odrasli sa ocem egoistom i majkom narkomankom? Da su ceo život bili kupovani, umesto voljeni, te su im sada apetiti porasli i fali im ono na šta su navikli? Ili nikad nisu imali, a osete potrebu za tim, te je traže kojekuda, ne shvatajući da tamo negde nema ništa, dok to ne postoji u nama? Koliko mi, kao posmatrači, možemo takvoj deci otežati potragu kroz život? Samim osudama, onoga što ne razumemo? Pogotovo mi koji smo iste stvari iskusili od svojih roditelja ili smo isto to napravili sopstvenoj deci?
Kakvo pravo imamo suditi i sopstvenoj deci, ako nismo uspeli da postignemo taj balans kad je njima bilo potrebno? A kakvo imamo za tuđu decu? Odakle nam pomisao da mi znamo bolje kad su tuđa deca u pitanju? Pogotovo ako ne možemo da shvatimo ni razloge sopstvenih poriva. Zato je izuzetno bitno biti apsolutno prisutan u životu sopstvene dece te prve bar tri godine života. Sve ostalo je samo nadogradnja. Bitna nadogradnja. Ali nadograditi možeš kuću koju si napravio na dobrim temeljima. Ako temelja nema, onda ne možeš ni da nadograđuješ! Poznajem mnogo roditelja koji misle da nije bitno kako se ponašaju prema svojoj deci u tom periodu, jer se deca neće toga sećati! To je najveća zabluda, jer mi struktuiramo čitavu energiju naše dece baš u tom periodu. A ako nema te poveznice, te spone koja je izuzetno bitna, ona se ne može nadograditi kasnije. Ne može, jer je to taj temelj bez kojeg dalje ne postoji. Iz tog razloga su deci koja su odrasla bez pravog prisustva majke, mnoge žene ono što svojataju kao takve. Prosto u tom slučaju majka može biti svako ko ima imalo topline da osvoji to dete. Ali je češći slučaj kad su očevi ti koji ne razumeju tu povezanost. Takvi odnosi se kasnije ogledaju u mehaničkim komunikacijama između očeva i dece. Bez detalja, bliskosti, intime, podeljenih tajni. To su one uopštene priče, koje možete pričati i sa komšijom, a to nije ono što biti roditelj znači.
U svakom slučaju, ukoliko propustimo te prve tri godine života naše dece, budimo spremni da će ta naša deca sutra da pate. Boleće ih svaki trn koji smo im zabili ne misleći o njima, već o sebi, a neće znati, kao što ni mi nećemo prepoznati da je baš taj trn uzrok bola detetovog. Što je najgore od svega, gledaćemo ga kako pati, a mi nećemo biti ti koji mu možemo pomoći, jer nema spone koja to dozvoljava. Mi smo jednostavno oni koji su stvorili život i uništili svu njegovu veličinu na samom startu. Zato rodite, zaboravite na sve drugo, sve je prolazno, a životi naše dece ostaju i posle nas. Utkajmo u njih najbolje od sebe, onda kad je za to vreme. Napravimo te večne spone koje se nikad ne mogu preseći do kraja, jer na pravu ljubav niko nije imun. I uživajmo u našoj deci gledajući kako ono što im dali buja i cveta i pretvara se u nešto lepše nego što smo mogli i da zamislimo da će biti. Ili... ćemo biti sa strane dok se to bude dešavalo i praviti se da smo deo toga samo zato što smatramo da jesmo.
Comments
Post a Comment