Ako imate klempave uši, grbu na nosu ili bilo kakav "sitniji" fizički problem, bez sumnje ste bili u nekim životnim fazama gde bi promenili taj deo na sebi. I ja sam. Čekala sam da odrastem i da operišem nogu. Tad bi bila donekle normalna. Mada sa ožiljcima, koji bi me podsećali na to ko sam ja, zapravo. Dugo sam patila zbog posledica koje je operacija ostavila na moju nogu, međutim, kad sam čula da sam rođena sa stopalom okrenutim unazad i da su mi urađene samo dve operacije u isto vreme, da bi se to ispravilo, razmislila sam ponovo. Ali i dalje mi nije bilo jasno zašto, kad su te dve operacije uspešno obavljene, nisu tražili da idem dalje na preglede, koji bi doveli do daljnjih operacija, sve dok se ta razlika ne sanira. Nekako sam nagovorila mamu, kad sam imala šesnaest godina da me povede sa sobom u Beograd i odvede me na pregled u kliniku gde sam operisana. Nikad u životu nisam išla negde sa više nade. Toliko sam bila srećna, da nisam prestajala pričati. Taj put od četiri i po sata sam provela maštajući o meni kao normalnoj osobi. Bar nogu da mi reše, a za alopeciju je krajnje rešenje nošenje perike. Dođosmo mi u Beograd, obiđosmo rodbinu, a ja sam jedva čekala zakazani pregled. Doktor koji me je primio, rekao nam je da je doktor koji me je operisao, davno preminuo. On me je pregledao, rekao da je operacija fantastično odrađena. Ali da nisu u mogućnosti da me operišu dalje. Razlog za to je bio što je prethodni doktor spojio prste za neku tetivu koju, ako sad popusti, prsti bi se razbežali na sve strane i to ne bi ličilo na stopalo više. A što se tiče debljine lista, tada još nisu bile dostupne plastične operacije koje bi taj problem rešile, ali mi je rekao da u neko buduće vreme mogu da očekujem da će te operacije raditi i kod nas. Bila sam toliko razočarana da celim putem do kuće nisam progovorila ni reč.
Ni ja nisam znala bolji način da se nosim sa onim što jesam, a moji roditelji nisu doprineli ni malo. Terali su me da budem manekenka! Išli su tom logikom da, ako me ubede da je moj fizički problem zanemarljiv, što je nemoguće, naći ću mesto gde pripadam. Da, ali manekenstvo? Nikad me nije interesovalo manekenstvo kao moja buduća karijera. Kad bi se spremala i bacila zadnji pogled u ogledalo, redovno bi čula opaske o tome kako mi je tanak vrat, sitne oči, debeo nos, uska ramena a široki kukovi i slično. Na sve moje postojeće probleme, to me je dodatno opterećivalo. Problem je bio u tome što je mama volela da se obučem lepo. To je bio veliki problem, jer nekako se dešavalo da imam patike za obuti, ali cipele ne. I onda ne možeš nikakve elegantne kombinacije nositi, bez cipela. A tata je voleo sportski da se nosim. Patike, trenerke i to je to. A oboje su bili glasni u davanju svog mišljenja, i dosledni u tome da isteraju svoje. Na kraju, patike, farmerke i obične majice kratkih rukava ili duksevi su bili "moj stil". Toliko sam slušala o svom tankom vratu, da sam, na kraju počela da umišljam da ga zaista imam, pa sam ga sakrivala osećajući se poput žirafe. Tad sam imala dugačku kosu, koju sam iz tog razloga, nosila puštenu. Oči sam sakrivala isto tako, kosom nabačenom preko lica. Koliko god je to bilo moguće. Tad sam, uprskos alopeciji, imala baš gustu kosu. Za nos nije bilo leka. Kao ni ramena, ni kukove. Pošto me je mama terala da nosim naramenice, ne bi li izjednačila tu, opet nepostojeću razliku, odbila sam. Kakva sam-takva sam. Ne želim da se menjam, niti eksponiram. Ljude ionako osvajam onim što nosim u sebi, ne fizičkim izgledom.
Prvi put sam se oči u oči suočila sa otkrivanjem istine o sebi sa šesnaest godina. Bila sam u vezi sa mojom najvećom ljubavi, sad je zovem mladalačkom. Došli smo i do planova o završetku škole, venčanju, planiranju porodice za koju godinu. Ali, nije znao moje fizičko stanje. Stoga sam organizovala njegov dolazak kod mene, planirajući da mu kažem svoje tajne. Ali, kako se približavalo vreme njegovog dolaska, videla sam razne mogućnosti, pa i to da može da me ostavi, zato sam napisala pismo, u slučaju da ne budem mogla da govorim. Kad je, najzad, došao u moju sobu, ja sam se rasplakala i zaista nisam mogla da pričam. Zabrninutost u njemu je rasla, do neizdrživosti. Umesto da pričamo, dala sam mu pismo i sliku na kojoj sam jako mala, ne znam koliko sam stara, nisu mi rekli, i na kojoj se vidi kako mi je desno stopalo uvijeno unutra i posle operacije. Pogledao je sliku, zatim na brzinu pročitao pismo, a onda me pogledao prestravljen. Gotovo, pomislila sam, svi snovi o ljubavi su upravo raspršeni. Ali, on me je zagrlio, vidno teško dišući, počeo je da priča kako se uplašio da ću raskinuti sa njim, kako me on voli takvu kakva sam, kako ja nisam kriva što sam se rodila takva i što imam probleme koje imam, kako me neizmerno voli i sve može da podnese, samo ne činjenicu da nismo zajedno. Dok sam bila sa njim u vezi, prvi put u životu sam obukla minić, njemu za ljubav. Ali sam preko njega imala baloner do zemlje, tako da je samo on video kako mi stoji.
Kad sam se otvorila drugaricama, bilo nas je četiri u društvu tada, sve su bile tu za mene. Znale su za moj problem sa nogom, jer smo zajedno imale fizičko, ali nisu znale da mi kosa opada. I sve je to bilo slatko dok bi sedele i pričale o tome. Ali, ako bi se meni obratio neko ko se sviđao nekoj od njih ( ne u nameri da bude sa mnom, već da popričamo, pošto sam ja bila Velika mama, ona koja ima pravu reč u pravo vreme), ili bi se ja iz nekog razloga zamerila nekoj od njih, onda bi one smišljale veče na kome bi sve četiri izašle u istom. To bi podrazumevalo suknje ili helanke. Ne iz namere da mi pomognu da se izborim sa problemom koji imam, nego da ga otežaju i pokažu mi "gde mi je mesto".
Sve u svemu, bilo je dosta teško izboriti se sa roditeljima, okolinom, rodbinom, društvom, predrasudama i bezobrazlukom koji ide uz različitost na bilo kom nivou. Ali najteže je izboriti se sa samim sobom. Nisam ja bila u senci onoga što mogu da budem samo radi realnih fizičkih mana sa kojima živim. Proganjali su me i dugogodišnji komentari mojih roditelja. I možda zvuči neverovatno, ali posle toliko priče o svemu i svačemu što ne valja na meni, ja sam počela da ističem moj veliki stomak, posle drugog porođaja. Pre nje, rodila sam i izašla iz porodilišta bez grama sala, ali posle druge ćerke ugojila sam se više nego pred porođaj. I od svega što ne valja na meni, ja sam najmanje volela svoj stomak. Nekoliko godina kasnije, kad sam počela raditi na ljubavi prema sebi u fizičkom obliku, prvo što sam zavolela bio je baš taj stomak, koji je doneo tri prelepa deteta na svet, sa svim onim što roditeljstvo nosi. Na kraju, danas ima mogućnosti, plastičnih operacija koje mogu da mi promene izgled, ali više ne razmišljam o njemu na taj način. Jednostavno, volim se takva kakva jesam. Čak sam se opustila toliko da, po prvi put u životu, dopuštam nekome da me mazi po glavi. To moj muž baš voli da radi, a ja po prvi put, uživam u tome.
Ni ja nisam znala bolji način da se nosim sa onim što jesam, a moji roditelji nisu doprineli ni malo. Terali su me da budem manekenka! Išli su tom logikom da, ako me ubede da je moj fizički problem zanemarljiv, što je nemoguće, naći ću mesto gde pripadam. Da, ali manekenstvo? Nikad me nije interesovalo manekenstvo kao moja buduća karijera. Kad bi se spremala i bacila zadnji pogled u ogledalo, redovno bi čula opaske o tome kako mi je tanak vrat, sitne oči, debeo nos, uska ramena a široki kukovi i slično. Na sve moje postojeće probleme, to me je dodatno opterećivalo. Problem je bio u tome što je mama volela da se obučem lepo. To je bio veliki problem, jer nekako se dešavalo da imam patike za obuti, ali cipele ne. I onda ne možeš nikakve elegantne kombinacije nositi, bez cipela. A tata je voleo sportski da se nosim. Patike, trenerke i to je to. A oboje su bili glasni u davanju svog mišljenja, i dosledni u tome da isteraju svoje. Na kraju, patike, farmerke i obične majice kratkih rukava ili duksevi su bili "moj stil". Toliko sam slušala o svom tankom vratu, da sam, na kraju počela da umišljam da ga zaista imam, pa sam ga sakrivala osećajući se poput žirafe. Tad sam imala dugačku kosu, koju sam iz tog razloga, nosila puštenu. Oči sam sakrivala isto tako, kosom nabačenom preko lica. Koliko god je to bilo moguće. Tad sam, uprskos alopeciji, imala baš gustu kosu. Za nos nije bilo leka. Kao ni ramena, ni kukove. Pošto me je mama terala da nosim naramenice, ne bi li izjednačila tu, opet nepostojeću razliku, odbila sam. Kakva sam-takva sam. Ne želim da se menjam, niti eksponiram. Ljude ionako osvajam onim što nosim u sebi, ne fizičkim izgledom.
Prvi put sam se oči u oči suočila sa otkrivanjem istine o sebi sa šesnaest godina. Bila sam u vezi sa mojom najvećom ljubavi, sad je zovem mladalačkom. Došli smo i do planova o završetku škole, venčanju, planiranju porodice za koju godinu. Ali, nije znao moje fizičko stanje. Stoga sam organizovala njegov dolazak kod mene, planirajući da mu kažem svoje tajne. Ali, kako se približavalo vreme njegovog dolaska, videla sam razne mogućnosti, pa i to da može da me ostavi, zato sam napisala pismo, u slučaju da ne budem mogla da govorim. Kad je, najzad, došao u moju sobu, ja sam se rasplakala i zaista nisam mogla da pričam. Zabrninutost u njemu je rasla, do neizdrživosti. Umesto da pričamo, dala sam mu pismo i sliku na kojoj sam jako mala, ne znam koliko sam stara, nisu mi rekli, i na kojoj se vidi kako mi je desno stopalo uvijeno unutra i posle operacije. Pogledao je sliku, zatim na brzinu pročitao pismo, a onda me pogledao prestravljen. Gotovo, pomislila sam, svi snovi o ljubavi su upravo raspršeni. Ali, on me je zagrlio, vidno teško dišući, počeo je da priča kako se uplašio da ću raskinuti sa njim, kako me on voli takvu kakva sam, kako ja nisam kriva što sam se rodila takva i što imam probleme koje imam, kako me neizmerno voli i sve može da podnese, samo ne činjenicu da nismo zajedno. Dok sam bila sa njim u vezi, prvi put u životu sam obukla minić, njemu za ljubav. Ali sam preko njega imala baloner do zemlje, tako da je samo on video kako mi stoji.
Kad sam se otvorila drugaricama, bilo nas je četiri u društvu tada, sve su bile tu za mene. Znale su za moj problem sa nogom, jer smo zajedno imale fizičko, ali nisu znale da mi kosa opada. I sve je to bilo slatko dok bi sedele i pričale o tome. Ali, ako bi se meni obratio neko ko se sviđao nekoj od njih ( ne u nameri da bude sa mnom, već da popričamo, pošto sam ja bila Velika mama, ona koja ima pravu reč u pravo vreme), ili bi se ja iz nekog razloga zamerila nekoj od njih, onda bi one smišljale veče na kome bi sve četiri izašle u istom. To bi podrazumevalo suknje ili helanke. Ne iz namere da mi pomognu da se izborim sa problemom koji imam, nego da ga otežaju i pokažu mi "gde mi je mesto".
Sve u svemu, bilo je dosta teško izboriti se sa roditeljima, okolinom, rodbinom, društvom, predrasudama i bezobrazlukom koji ide uz različitost na bilo kom nivou. Ali najteže je izboriti se sa samim sobom. Nisam ja bila u senci onoga što mogu da budem samo radi realnih fizičkih mana sa kojima živim. Proganjali su me i dugogodišnji komentari mojih roditelja. I možda zvuči neverovatno, ali posle toliko priče o svemu i svačemu što ne valja na meni, ja sam počela da ističem moj veliki stomak, posle drugog porođaja. Pre nje, rodila sam i izašla iz porodilišta bez grama sala, ali posle druge ćerke ugojila sam se više nego pred porođaj. I od svega što ne valja na meni, ja sam najmanje volela svoj stomak. Nekoliko godina kasnije, kad sam počela raditi na ljubavi prema sebi u fizičkom obliku, prvo što sam zavolela bio je baš taj stomak, koji je doneo tri prelepa deteta na svet, sa svim onim što roditeljstvo nosi. Na kraju, danas ima mogućnosti, plastičnih operacija koje mogu da mi promene izgled, ali više ne razmišljam o njemu na taj način. Jednostavno, volim se takva kakva jesam. Čak sam se opustila toliko da, po prvi put u životu, dopuštam nekome da me mazi po glavi. To moj muž baš voli da radi, a ja po prvi put, uživam u tome.
Comments
Post a Comment