U svom okruženju sam bila poznata kao osoba koja može sve sama. Razlog za to mi nije baš jasan. Ali uvek sam važila za jaku ženu. Super jaku ženu. I to mi je smetalo. Zapravo, ako tražim savet za neku određenu situaciju u kojoj sam se našla, ne tolerišem previše gluposti koje iskrsnu prilikom razgovora. Tačnije, moj način razmišljanja je ovakav: ako me neko pita za mišljenje, tokom izlaganja njegovog problema, uživim se u njegovu priču do mojih maksimuma, i krenem odatle. Nakon izlaganja, logično mi je da je ta osoba već probala da reši problem nekim jednostavnim rešenjima, stoga dublje razmišljam, tražim novi ugao gledanja i obično se tu nađe rešenje. Ali ja jesam u toj priči koju su mi ispričali. Nisam čula delić, niti se isključila tokom razgovora, niti zanemarila pogled svih aktera ispričane priče. Zato mi nikad nije bilo jasno kako ja nisam imala koga da pogleda moju situaciju iz drugog ugla, koji sam ja zaboravila, pa da mi ukaže na propušteni mogući način rešavanja situacije. Međutim, tokom godina, često bih dobijala tu ogavnu opasku zauzvrat, kako sam ja jaka žena i kako ću već naći rešenje! To znam i sama, naravno. Ali, da mi ne treba drugi pogled na situaciju, ne bih je ni spominjala, zar ne? Tad sam se povukla ponovo u sebe, jer sam shvatila da niko od moje okoline nije spreman da se udubi u moju priču dovoljno da želi da je pogleda mojim očima i pomogne mi iz svog nekog ugla. Narednih šesnaest godina, ponovo sam bila sama sa sobom. Gomilala gomile i gomile situacija i problema koje nisam imala s kim da podelim. Naučena da budem jaka žena, sve sam situacije rešavala sama. A one, koje bih spomenula tadašnjim družbenicima (komšijama, rodbini, nazovi prijateljima), završavale bi se istom opaskom kao i svih tih godina ranije- ja sam jaka žena, izguraću ja to nekako.
U tom pipkanju u mraku, mnogi nisu znali da sam htela da popijem tablete, kad mi je prvi muž umro. Bilo mi je preteško da nosim teret koji sam nosila. Ceo dan sam bila ili na poslu, ili sa ćerkom, nasmejana i vedra i davala sve od sebe da joj budem i majka i otac. Pošto sam se vratila kod roditelja, morala sam da živim ponovo po njihovim pravilima, koja su se tada drastično menjala. Sećam se, kad smo pravili četrdeset dana mom pokojnom mužu, nakon odlaska gostiju, moj tata je hteo da priča sa mnom. Nadala sam se da je video da sam posećena detetu, da živim za nju, da ću uraditi sve što je potrebno da ona bude srećno i dobro odgojeno dete, da ću se truditi da ne oseti nedostatak oca, jer ću ja biti njena zaštita kroz život. Ona je moje, a ja sam njeno sve na svetu. Otišla sam u trpezariju na taj famozni razgovor, čekajući tračak nade, jer se moj život koji sam želela da živim, srušio pre četrdeset dana, kao kula od karata koje je vetar odneo u nepovrat. Tih četrdeset dana, nisam mogla doći sebi. A morala sam biti prisutna u sopstvenom životu i novonastaloj ulozi majke. I oca. Sećam se kako sam vrištala bezbroj puta: "NEEEEEEE!!!!!" kad su javili da mi je muž umro. Sećam se kako mi se utroba pokidala u hiljade komada. Ti delići i danas plutaju negde po Univerzumu, jer ih nisam pokupila. Kažu da četrdeset dana služi upravo za to, da se oporaviš, dođeš sebi, pomiriš se i oprostiš od pokojnika. Ja nisam imala kad, ja sam imala moju ćerku. I moje roditelje.
Sedeli bi za ručkom, ja bih brljavila po tanjiru, pokušavajući da suzbijem suze. Onda bi mama, koja nije podnosila mog prvog muža, prozborila kako je on bio baš dobar čovek. Meni suze krenu. Tata baci kašiku u tanjir i uz glasan prasak napuklog tanjira, počne da psuje, besni i odlazi u njegovu sobu. Ja uzimam moju ćerku, odlazim u kupatilo, pokušavam da se smirim, ali ne mogu. Jecam. Onda mama lupa po vratima da joj dam bebu, jer ne valja plakati nad njom. Dajem joj je, nevoljno. Mama ljuta, viče kako se u ovoj kući ništa ne sme reći, kako smo svi ludi, nenormalni i da se nosimo u tri ......Beba plače, ja se brzinom svetlosti umivam i odlazim da je uzmem. Mama ne da, prvo moram da sklonim sto i sredim kuhinju. Poslušno obavljam što mi je naredila, naravno što brže mogu, da mogu do mog deteta. Ona se u međuvremenu smiruje. Najzad je uzimam, spremam i odlazimo u šetnju. Sve vreme sam slušala kako sam ja jako teška osoba, karakterom. Kako nije ni čudo što sam ostala udovica, čovek nije izdržao da živi sa mnom takvom, pa je presudio sebi. To sam slušala godinu i po dana. Naravno, ja sam bila za sve. I dalje naučena da budem, prihvatala sam to kao istinu. Nije bilo bitno što to nema veze sa životom, sa istinom. Za mene je bila. Oni su mi rekli, a oni znaju najbolje. Razgovor, koji sam tako željno čekala, nakon četrdeset dana sa mojim tatom je protekao u njegovom monogolu, kojeg se, zapravo, ne sećam. Pretpostavljam da je bio vrlo sličan svim monolozima koje sam čula do tad u životu, od njega, pošto su svi bili na isti kalup. Sati i sati kritike o tome koliko sam ja loša, sve što dodirnem upropastim i sve slično tome. Sećam se samo početka: "Marija, ti moraš da shvatiš da je od danas tvoj život završen! Nema drugarica! Nema kafenisanja, odlaska na druženja, nema ničega....." I onda je počelo kako sam ja kriva za sve, kako sam ponovo s.ebala svoj život, ovaj put zauvek itd itd itd. Monolog je počeo oko pola tri popodne, a završio u pola osam, kad sam trebala da okupam i nahranim bebu. Za to vreme, mama je šetkala okolo i potvrdno klimala glavom. Tu i tamo bi dobacila neku opasku, koja bi trebala da podseti tatu da mi još i to treba reći. Ali ja sam bila daleko. Ja sam bila negde, dva metra ispod zemlje, sa mojim mužem, spokojna. Mir koji me tamo čekao sa njim, bio je mnogo primamljiviji od ovog što imam ovde. Zasigurno mu je sad bar bolje tamo, u mraku. u miru. Ionako je imao uzrečicu da će se naspavati kad umre, pošto je bio hiperaktivan, poput mene u to doba. Sad spava. Blago li mu je. Htela bih se menjati sa njim. Sve bi dala da je obrnuto. Ali nije. Okupala sam moju bebu, stavila je na spavanje, a onda sam joj pokušala biti dobra majka, poslednjim trzajima snage. Bila sam totalno iscrpljena od dana provedenog na groblju, emocija koje su me savladale tada. Od foliranja da sam jaka i da mogu sve da podnesem, da bi mogla da funkcionišem kad dođem kući. Od popodneva, provedenog sa familijom. Od razgovora sa mojim tatom. Počela sam da joj pevušim. Prvo neku melodiju, a onda su reči počele da teku same od sebe- "Tata, kupi mi auto, bicikl i romobil...". Odjednom, to je postala jedina dečija pesmica koje sam mogla da se setim. Jedina koja je postojala na celom svetu. Postalo je preteško, sedela sam na podu, kraj krevetca, naslonjena na krevet na kome je spavala stanarka koju su moji primili netom pre nego što ću se ja vratiti kod njih. Jedino svetlo u sobi je bilo od grejača kvarcne grejalice, koju sam upalila da dogreje prohladnu sobu. Uzela sam tablete od tate, koji je bio srčani bolesnik. Sipala ih u šaku. To je bilo to. Pridružiću se mom mužu. Ionako ništa dobro u životu nisam uradila, niti sam sad na dobrom putu, pošto tračka nade kojem sam se toliko nadala, više nema. Ne postoji ništa, samo mir onaj dva metra ispod zemlje, koji me je obuzeo do kraja. Gledam tablete u ruci, opraštam se od moje bebe. Govorim joj da će je baba i deda vaspitati bolje nego ja, jer ja ništa ne umem da uradim kako valja. Vidim tablete koje mi se približavaju sve više i više. Osećam suze koje su već dobro nakvasile obraze i sve gde su pale. Odjednom, ruka stanarke lupi po mojoj ruci i tablete se raspu po podu. "Marija, što to radiš?" čula sam ukrajinku kako progovara. Ništa, ništa što bi bilo dobro, kao po običaju, zar ne? Pokupila sam tablete i vratila ih tati sutradan ujutru, pre nego što je primetio da ih nema. Mislila sam da mi više neće pasti na pamet tako nešto. Tišina grobnice je ostala rezervisana za mog muža i deo mene koji će mu se uvek vratiti, kad bude preteško. Ali ja, ili ono što je od mene ostalo, mora da živi za moju ćerku. Dok god joj budem potrebna. A onda ću odlučiti šta dalje.
Šesnaest godina kasnije, bila sam u ulozi samohrane majke tri ćerke. Toliko dugo sam gurala u sebe sve što me je mučilo, jer nisam imala kome da kažem. Da ne čujem istu priču, kako sam ja super jaka žena koja će već sve rešiti, kao i uvek. Taj dan se opet sve nakupilo. Koliko god sam davala sebe, a tad sam važila za ženu borca, koja radi dva posla da bi obezbedila mojoj deci što bolje uslove života, ali to nije bilo dovoljno. Šta god uradila, nije bilo dovoljno. U to vreme, najstarija ćerka bi dolazila iz grada u dogovoreno vreme, sačekala da zaspem, a onda se iskradala kroz prozor i odlazila da čuva stražu drugarici dok se vidi sa momkom, zato što njena mama brani tu vezu. To je trajalo nekoliko nedelja. Ja bih radila dva posla, dolazila kući i nalazila brdo suđa, nesređene krevete, stvari razbacane na sve strane. I bez obzira koliko puta bih molila moju decu da srede to dok ja ne dođem, jer ja ionako imam drugih dodatnih obaveza, nisu poslušale. Popustile u školi, obe starije. Najmlađa je krenula sa problemom u školu. O tome ću neki drugi put. Jednostavno, život ponovo nije imao smisla. Zar je moguće da tako daješ sebe unedogled, a zauzvrat dobiješ toliko nepoštovanje? Došao je šesnaesti rođendan najstarije ćerke. Ujutru sam kretala na posao u sedam, a ona je u dva trebalo da se vrati iz grada. Ali nije. Zvala sam je, slala sms-ove, bez odgovora. Na kraju, ja moram da idem, a ona mi u šest i četrdeset i pet pošalje sms: "Šta hoćeš? U pekari sam". Nikad mi nije poslala takvu poruku, ali je čitava situacija bila dovoljna da padnem na kolena i prvi put, posle šesnaest godina zajecam kao da se sa dušom opraštam. Radila sam dva posla, krečila stan i farbala stolariju. Sklanjala, spremala, kuvala, peglala, čistila, savetovala, slušala, radila domaće, pravila kolače... Sve, baš sve što sam mogla, ja sam radila. Sve vreme krečenja, pošto smo živeli u istoj kući sa mojim roditeljima, samo u odvojenim stanovima, slušala sam moje kako kritikuju da sam trebala uzeti majstore, kako boje nisu dobre, jer moj tata voli belo a kod mene su beli samo detalji... Jednostavno, ponovo ništa, ali baš ništa nije bilo kako treba. I ponovo se pokazalo da su moji potpuno u pravu. Ja sam kriva za sve i ja jesam nesposobna da vaspitam sopstvenu decu. I da živim i ... Nedovoljno dobra sam i kraj priče. Moja ćerka ulazi na vrata, ja krećem na posao. Ona počinje priču kako joj je drug oteo telefon i odgovorio onim sms-om, ali ja moram da idem. Sećam se da sam joj udarila šamar i rekla da javi drugaricama da danas neće biti rođendanskog slavlja, a sutra ćemo napraviti nešto, za rodbinu. Odlazim na posao, a moj tata počne da zove. Bezbroj puta me je pozvao na mobilni, da mi kaže kako ja nisam majka, kako sam grozna osoba, kako mogu da uradim tako nešto sopstvenom detetu... Džabe što sam pokušavala da mu kažem da radim. U trgovini, sa ljudima i novcem. Njega ionako ništa moje nije interesovalo. Stalno je zvao i zvao i zvao. A mama je dolazila na moje radno mesto da mi kaže kako sam ja tiranin mojoj deci, da ona ne vidi ništa dobro da će iz tog mog hirovitog ponašanja izaći i slično. Na kraju, meni je toliko pozlilo, da sam završila na hitnoj. Da sam došla koji minut kasnije, doživela bih ili moždani ili srčani udar. Smirili su me inekcijama i rekli da odmaram. Ali ja sam morala otići kući i napraviti tortu mojoj ćerki za rođendan. Tad sam prvi put napravila slanu koru. I jedini. Pa su njene drugarice, koje su me volele, napravile od toga šou. Njima je bilo interesantno, a meni se duša raspadala u komade. Sutradan, kad je rodbina došla, pitali su me šta mi je, nisam nasmejana. Ali ja nisam imala snage da se smejem više. Ni na silu. Nikad više, zapravo, od tog dana. Kad sam im rekla da se u mom životu dešavaju stvari koje više ne mogu da podnesem, da je trenutno preteško, usledili su napadi s njihove strane. Zapravo, ja sam to tako doživela. Govorili su kako svi na svetu mogu da kažu da im je teško, ali ne i ja. Ja sam njihov idol za prelazak preko teških situacija, neko ko uvek može sve. Ne smem sad da pokleknem i slične stvari. Ali niko, baš niko nije ni upitao o čemu se radi i šta je to što je postalo toliko teško u tom momentu. Tad sam ponovo shvatila da sam potpuno sama, u moru ljudi koji postoje kao figure u mom životu, bila sam usamljenija nego ikad. Kad su gosti otišli, sve je imalo još manje smisla. Raskrčila sam kuću i pozvala moje tri ćerke. Rekla sam im da, kad mene više ne bude, jednog dana, moraju da zapamte ove stvari. I onda sam im, svakoj posebno, ponovila ono na šta sam im skretala pažnju sve vreme, od kako su rođene. Svakoj drugačije. Svaka je drugačija. Tako sam mislila da sam se oprostila od njih. A onda sam im rekla da sam svesna da ja to ponavljam od kako znaju za sebe i da se nadam da će im te rečenice ostati u glavama, srcima i da će ih pratiti kroz život i kad mene ne bude. Nisam planirala način na koji ću napustiti ovaj svet, ali sam znala da je ta noć presudna. One su otišle na spavanje, a ja sam sedela u mraku smišljajući šta dalje. Onda je najstarija krenula u kupatilo. Sela kraj mene, i ispričala mi svoju priču o detetu bez oca koje nikad nije osetilo da joj nešto fali u životu. Razlog za to je bio što su njene drugarice svoje očeve spominjale u kontekstu zaštite, a ona se uvek osećala potpuno zaštićenom zato što je imala mene uz sebe. I zna, šta god da se desi, uvek ću biti tu za nju. Za njih. I zna da nisu idealne, ni dobre, i da se ne trude ni najmanje da mi pokažu koliko im značim. Ali da ne može da zamisli život bez mene. I da, do sad, kad god nešto treba da odluči u životu, seti se mojih reči koje se pravila da ne sluša. I da joj to daje snagu da ide dalje. I da će, možda, jednog dana, znati kako da mi pokaže koliko joj sve to znači, ali sad nije spremna da priča o tome, niti da mi pokazuje, jer je to prosto tako. Iako sam bila ponovo prazna iznutra, koliko god se trudila da se borim protiv toga, njen kratki monolog mi je dao novi uvid u stvari. Ipak nije bilo uzalud. Neki trag je ostao i taj trag živi u mojoj deci. Samo one nisu spremne da ga podele sa mnom, niti su ga, možda, još svesne. U svakom slučaju, moj odlazak bi bio svesno predavanje moje dece u ruke mojih roditelja ili mog bivšeg muža, a niko od njih nije dovoljno dobar za moju decu. I tad sam odlučila da živim. Ovaj put za sebe, jer živeti za druge je pogrešno. Kad je meni dobro, dobro je i mojoj deci, jer njih volim najviše na svetu.
Danas, promena koja je usledila nakon tog dana je nemerljiva bilo čim što može da se rečima opiše. Danas sam ponosna na svoje ćerke, kao što sam uvek bila. Sem tog dana, kad se sve nakupilo. Danas, moje ćerke o svemu pričaju sa mnom. Ne mora to biti svakodnevno, ali kad je bitno. Danas znam da su ta dva momenta kad sam pala na dno, bila ogromna prekretnica koja mi je pomogla da vratim svoj život u sopstvene ruke. I ako sam pala toliko da sam pomislila na najgore, iz toga je proisteklo nešto najbolje. I naučilo me da već jednom shvatim da sam borac. Da borac ne odustaje, a ja ni tad nisam. Iako sam mislila da jesam. I ništa nije onako kako se čini, jer iza svake kiše, dođe Sunce. I sve u životu prođe, i dobro, i loše. Jedino je bitno šta ćemo uraditi sa tim trenucima, kad nas sustignu. I koliko ćemo ih dugo držati u sebi, kao i šta smo naučili iz njih. Kad daš vrednost samom sebi, kad shvatiš kolika je tvoja uloga u sopstvenom životu, više ništa ne može da te pokoleba. I onda uživaš u pričama koje si nekad davno ispričao svojoj deci, a koje ti se vraćaju kao divni bumerang:"Mama, sećaš se kad si mi pričala o ... Bila si u pravu, hvala ti,,,. Volim te.". Volim i ja vas, uvek i zauvek.
U tom pipkanju u mraku, mnogi nisu znali da sam htela da popijem tablete, kad mi je prvi muž umro. Bilo mi je preteško da nosim teret koji sam nosila. Ceo dan sam bila ili na poslu, ili sa ćerkom, nasmejana i vedra i davala sve od sebe da joj budem i majka i otac. Pošto sam se vratila kod roditelja, morala sam da živim ponovo po njihovim pravilima, koja su se tada drastično menjala. Sećam se, kad smo pravili četrdeset dana mom pokojnom mužu, nakon odlaska gostiju, moj tata je hteo da priča sa mnom. Nadala sam se da je video da sam posećena detetu, da živim za nju, da ću uraditi sve što je potrebno da ona bude srećno i dobro odgojeno dete, da ću se truditi da ne oseti nedostatak oca, jer ću ja biti njena zaštita kroz život. Ona je moje, a ja sam njeno sve na svetu. Otišla sam u trpezariju na taj famozni razgovor, čekajući tračak nade, jer se moj život koji sam želela da živim, srušio pre četrdeset dana, kao kula od karata koje je vetar odneo u nepovrat. Tih četrdeset dana, nisam mogla doći sebi. A morala sam biti prisutna u sopstvenom životu i novonastaloj ulozi majke. I oca. Sećam se kako sam vrištala bezbroj puta: "NEEEEEEE!!!!!" kad su javili da mi je muž umro. Sećam se kako mi se utroba pokidala u hiljade komada. Ti delići i danas plutaju negde po Univerzumu, jer ih nisam pokupila. Kažu da četrdeset dana služi upravo za to, da se oporaviš, dođeš sebi, pomiriš se i oprostiš od pokojnika. Ja nisam imala kad, ja sam imala moju ćerku. I moje roditelje.
Sedeli bi za ručkom, ja bih brljavila po tanjiru, pokušavajući da suzbijem suze. Onda bi mama, koja nije podnosila mog prvog muža, prozborila kako je on bio baš dobar čovek. Meni suze krenu. Tata baci kašiku u tanjir i uz glasan prasak napuklog tanjira, počne da psuje, besni i odlazi u njegovu sobu. Ja uzimam moju ćerku, odlazim u kupatilo, pokušavam da se smirim, ali ne mogu. Jecam. Onda mama lupa po vratima da joj dam bebu, jer ne valja plakati nad njom. Dajem joj je, nevoljno. Mama ljuta, viče kako se u ovoj kući ništa ne sme reći, kako smo svi ludi, nenormalni i da se nosimo u tri ......Beba plače, ja se brzinom svetlosti umivam i odlazim da je uzmem. Mama ne da, prvo moram da sklonim sto i sredim kuhinju. Poslušno obavljam što mi je naredila, naravno što brže mogu, da mogu do mog deteta. Ona se u međuvremenu smiruje. Najzad je uzimam, spremam i odlazimo u šetnju. Sve vreme sam slušala kako sam ja jako teška osoba, karakterom. Kako nije ni čudo što sam ostala udovica, čovek nije izdržao da živi sa mnom takvom, pa je presudio sebi. To sam slušala godinu i po dana. Naravno, ja sam bila za sve. I dalje naučena da budem, prihvatala sam to kao istinu. Nije bilo bitno što to nema veze sa životom, sa istinom. Za mene je bila. Oni su mi rekli, a oni znaju najbolje. Razgovor, koji sam tako željno čekala, nakon četrdeset dana sa mojim tatom je protekao u njegovom monogolu, kojeg se, zapravo, ne sećam. Pretpostavljam da je bio vrlo sličan svim monolozima koje sam čula do tad u životu, od njega, pošto su svi bili na isti kalup. Sati i sati kritike o tome koliko sam ja loša, sve što dodirnem upropastim i sve slično tome. Sećam se samo početka: "Marija, ti moraš da shvatiš da je od danas tvoj život završen! Nema drugarica! Nema kafenisanja, odlaska na druženja, nema ničega....." I onda je počelo kako sam ja kriva za sve, kako sam ponovo s.ebala svoj život, ovaj put zauvek itd itd itd. Monolog je počeo oko pola tri popodne, a završio u pola osam, kad sam trebala da okupam i nahranim bebu. Za to vreme, mama je šetkala okolo i potvrdno klimala glavom. Tu i tamo bi dobacila neku opasku, koja bi trebala da podseti tatu da mi još i to treba reći. Ali ja sam bila daleko. Ja sam bila negde, dva metra ispod zemlje, sa mojim mužem, spokojna. Mir koji me tamo čekao sa njim, bio je mnogo primamljiviji od ovog što imam ovde. Zasigurno mu je sad bar bolje tamo, u mraku. u miru. Ionako je imao uzrečicu da će se naspavati kad umre, pošto je bio hiperaktivan, poput mene u to doba. Sad spava. Blago li mu je. Htela bih se menjati sa njim. Sve bi dala da je obrnuto. Ali nije. Okupala sam moju bebu, stavila je na spavanje, a onda sam joj pokušala biti dobra majka, poslednjim trzajima snage. Bila sam totalno iscrpljena od dana provedenog na groblju, emocija koje su me savladale tada. Od foliranja da sam jaka i da mogu sve da podnesem, da bi mogla da funkcionišem kad dođem kući. Od popodneva, provedenog sa familijom. Od razgovora sa mojim tatom. Počela sam da joj pevušim. Prvo neku melodiju, a onda su reči počele da teku same od sebe- "Tata, kupi mi auto, bicikl i romobil...". Odjednom, to je postala jedina dečija pesmica koje sam mogla da se setim. Jedina koja je postojala na celom svetu. Postalo je preteško, sedela sam na podu, kraj krevetca, naslonjena na krevet na kome je spavala stanarka koju su moji primili netom pre nego što ću se ja vratiti kod njih. Jedino svetlo u sobi je bilo od grejača kvarcne grejalice, koju sam upalila da dogreje prohladnu sobu. Uzela sam tablete od tate, koji je bio srčani bolesnik. Sipala ih u šaku. To je bilo to. Pridružiću se mom mužu. Ionako ništa dobro u životu nisam uradila, niti sam sad na dobrom putu, pošto tračka nade kojem sam se toliko nadala, više nema. Ne postoji ništa, samo mir onaj dva metra ispod zemlje, koji me je obuzeo do kraja. Gledam tablete u ruci, opraštam se od moje bebe. Govorim joj da će je baba i deda vaspitati bolje nego ja, jer ja ništa ne umem da uradim kako valja. Vidim tablete koje mi se približavaju sve više i više. Osećam suze koje su već dobro nakvasile obraze i sve gde su pale. Odjednom, ruka stanarke lupi po mojoj ruci i tablete se raspu po podu. "Marija, što to radiš?" čula sam ukrajinku kako progovara. Ništa, ništa što bi bilo dobro, kao po običaju, zar ne? Pokupila sam tablete i vratila ih tati sutradan ujutru, pre nego što je primetio da ih nema. Mislila sam da mi više neće pasti na pamet tako nešto. Tišina grobnice je ostala rezervisana za mog muža i deo mene koji će mu se uvek vratiti, kad bude preteško. Ali ja, ili ono što je od mene ostalo, mora da živi za moju ćerku. Dok god joj budem potrebna. A onda ću odlučiti šta dalje.
Šesnaest godina kasnije, bila sam u ulozi samohrane majke tri ćerke. Toliko dugo sam gurala u sebe sve što me je mučilo, jer nisam imala kome da kažem. Da ne čujem istu priču, kako sam ja super jaka žena koja će već sve rešiti, kao i uvek. Taj dan se opet sve nakupilo. Koliko god sam davala sebe, a tad sam važila za ženu borca, koja radi dva posla da bi obezbedila mojoj deci što bolje uslove života, ali to nije bilo dovoljno. Šta god uradila, nije bilo dovoljno. U to vreme, najstarija ćerka bi dolazila iz grada u dogovoreno vreme, sačekala da zaspem, a onda se iskradala kroz prozor i odlazila da čuva stražu drugarici dok se vidi sa momkom, zato što njena mama brani tu vezu. To je trajalo nekoliko nedelja. Ja bih radila dva posla, dolazila kući i nalazila brdo suđa, nesređene krevete, stvari razbacane na sve strane. I bez obzira koliko puta bih molila moju decu da srede to dok ja ne dođem, jer ja ionako imam drugih dodatnih obaveza, nisu poslušale. Popustile u školi, obe starije. Najmlađa je krenula sa problemom u školu. O tome ću neki drugi put. Jednostavno, život ponovo nije imao smisla. Zar je moguće da tako daješ sebe unedogled, a zauzvrat dobiješ toliko nepoštovanje? Došao je šesnaesti rođendan najstarije ćerke. Ujutru sam kretala na posao u sedam, a ona je u dva trebalo da se vrati iz grada. Ali nije. Zvala sam je, slala sms-ove, bez odgovora. Na kraju, ja moram da idem, a ona mi u šest i četrdeset i pet pošalje sms: "Šta hoćeš? U pekari sam". Nikad mi nije poslala takvu poruku, ali je čitava situacija bila dovoljna da padnem na kolena i prvi put, posle šesnaest godina zajecam kao da se sa dušom opraštam. Radila sam dva posla, krečila stan i farbala stolariju. Sklanjala, spremala, kuvala, peglala, čistila, savetovala, slušala, radila domaće, pravila kolače... Sve, baš sve što sam mogla, ja sam radila. Sve vreme krečenja, pošto smo živeli u istoj kući sa mojim roditeljima, samo u odvojenim stanovima, slušala sam moje kako kritikuju da sam trebala uzeti majstore, kako boje nisu dobre, jer moj tata voli belo a kod mene su beli samo detalji... Jednostavno, ponovo ništa, ali baš ništa nije bilo kako treba. I ponovo se pokazalo da su moji potpuno u pravu. Ja sam kriva za sve i ja jesam nesposobna da vaspitam sopstvenu decu. I da živim i ... Nedovoljno dobra sam i kraj priče. Moja ćerka ulazi na vrata, ja krećem na posao. Ona počinje priču kako joj je drug oteo telefon i odgovorio onim sms-om, ali ja moram da idem. Sećam se da sam joj udarila šamar i rekla da javi drugaricama da danas neće biti rođendanskog slavlja, a sutra ćemo napraviti nešto, za rodbinu. Odlazim na posao, a moj tata počne da zove. Bezbroj puta me je pozvao na mobilni, da mi kaže kako ja nisam majka, kako sam grozna osoba, kako mogu da uradim tako nešto sopstvenom detetu... Džabe što sam pokušavala da mu kažem da radim. U trgovini, sa ljudima i novcem. Njega ionako ništa moje nije interesovalo. Stalno je zvao i zvao i zvao. A mama je dolazila na moje radno mesto da mi kaže kako sam ja tiranin mojoj deci, da ona ne vidi ništa dobro da će iz tog mog hirovitog ponašanja izaći i slično. Na kraju, meni je toliko pozlilo, da sam završila na hitnoj. Da sam došla koji minut kasnije, doživela bih ili moždani ili srčani udar. Smirili su me inekcijama i rekli da odmaram. Ali ja sam morala otići kući i napraviti tortu mojoj ćerki za rođendan. Tad sam prvi put napravila slanu koru. I jedini. Pa su njene drugarice, koje su me volele, napravile od toga šou. Njima je bilo interesantno, a meni se duša raspadala u komade. Sutradan, kad je rodbina došla, pitali su me šta mi je, nisam nasmejana. Ali ja nisam imala snage da se smejem više. Ni na silu. Nikad više, zapravo, od tog dana. Kad sam im rekla da se u mom životu dešavaju stvari koje više ne mogu da podnesem, da je trenutno preteško, usledili su napadi s njihove strane. Zapravo, ja sam to tako doživela. Govorili su kako svi na svetu mogu da kažu da im je teško, ali ne i ja. Ja sam njihov idol za prelazak preko teških situacija, neko ko uvek može sve. Ne smem sad da pokleknem i slične stvari. Ali niko, baš niko nije ni upitao o čemu se radi i šta je to što je postalo toliko teško u tom momentu. Tad sam ponovo shvatila da sam potpuno sama, u moru ljudi koji postoje kao figure u mom životu, bila sam usamljenija nego ikad. Kad su gosti otišli, sve je imalo još manje smisla. Raskrčila sam kuću i pozvala moje tri ćerke. Rekla sam im da, kad mene više ne bude, jednog dana, moraju da zapamte ove stvari. I onda sam im, svakoj posebno, ponovila ono na šta sam im skretala pažnju sve vreme, od kako su rođene. Svakoj drugačije. Svaka je drugačija. Tako sam mislila da sam se oprostila od njih. A onda sam im rekla da sam svesna da ja to ponavljam od kako znaju za sebe i da se nadam da će im te rečenice ostati u glavama, srcima i da će ih pratiti kroz život i kad mene ne bude. Nisam planirala način na koji ću napustiti ovaj svet, ali sam znala da je ta noć presudna. One su otišle na spavanje, a ja sam sedela u mraku smišljajući šta dalje. Onda je najstarija krenula u kupatilo. Sela kraj mene, i ispričala mi svoju priču o detetu bez oca koje nikad nije osetilo da joj nešto fali u životu. Razlog za to je bio što su njene drugarice svoje očeve spominjale u kontekstu zaštite, a ona se uvek osećala potpuno zaštićenom zato što je imala mene uz sebe. I zna, šta god da se desi, uvek ću biti tu za nju. Za njih. I zna da nisu idealne, ni dobre, i da se ne trude ni najmanje da mi pokažu koliko im značim. Ali da ne može da zamisli život bez mene. I da, do sad, kad god nešto treba da odluči u životu, seti se mojih reči koje se pravila da ne sluša. I da joj to daje snagu da ide dalje. I da će, možda, jednog dana, znati kako da mi pokaže koliko joj sve to znači, ali sad nije spremna da priča o tome, niti da mi pokazuje, jer je to prosto tako. Iako sam bila ponovo prazna iznutra, koliko god se trudila da se borim protiv toga, njen kratki monolog mi je dao novi uvid u stvari. Ipak nije bilo uzalud. Neki trag je ostao i taj trag živi u mojoj deci. Samo one nisu spremne da ga podele sa mnom, niti su ga, možda, još svesne. U svakom slučaju, moj odlazak bi bio svesno predavanje moje dece u ruke mojih roditelja ili mog bivšeg muža, a niko od njih nije dovoljno dobar za moju decu. I tad sam odlučila da živim. Ovaj put za sebe, jer živeti za druge je pogrešno. Kad je meni dobro, dobro je i mojoj deci, jer njih volim najviše na svetu.
Danas, promena koja je usledila nakon tog dana je nemerljiva bilo čim što može da se rečima opiše. Danas sam ponosna na svoje ćerke, kao što sam uvek bila. Sem tog dana, kad se sve nakupilo. Danas, moje ćerke o svemu pričaju sa mnom. Ne mora to biti svakodnevno, ali kad je bitno. Danas znam da su ta dva momenta kad sam pala na dno, bila ogromna prekretnica koja mi je pomogla da vratim svoj život u sopstvene ruke. I ako sam pala toliko da sam pomislila na najgore, iz toga je proisteklo nešto najbolje. I naučilo me da već jednom shvatim da sam borac. Da borac ne odustaje, a ja ni tad nisam. Iako sam mislila da jesam. I ništa nije onako kako se čini, jer iza svake kiše, dođe Sunce. I sve u životu prođe, i dobro, i loše. Jedino je bitno šta ćemo uraditi sa tim trenucima, kad nas sustignu. I koliko ćemo ih dugo držati u sebi, kao i šta smo naučili iz njih. Kad daš vrednost samom sebi, kad shvatiš kolika je tvoja uloga u sopstvenom životu, više ništa ne može da te pokoleba. I onda uživaš u pričama koje si nekad davno ispričao svojoj deci, a koje ti se vraćaju kao divni bumerang:"Mama, sećaš se kad si mi pričala o ... Bila si u pravu, hvala ti,,,. Volim te.". Volim i ja vas, uvek i zauvek.
Comments
Post a Comment