Imala sam osamnaest godina i bebu od dva i po meseca. Upravo smo sahranjivali mog muža, S. Doktori su, kao što to uvek rade u situacijama kad neko mlad prerano napusti ovaj svet, došli pre odlaska na groblje u kuću odakle će sahrana krenuti. Svima su dali inekcije za smirenje, kome je bilo potrebno. Naravno da su pitali i mene, ali nije mi trebalo. Tad sam mislila da ja mogu i to da podnesem. Sve ostalo jesam, i to ću. Otišli smo na groblje, mnogo ljudi je bilo. Samo gužve se sećam, izjava saučešća i bola, praznine, kidanja celog mog bića koje je bilo izloženo na svim mogućim nivoima. Neko je nešto rekao, bilo je vreme da se S. izveze iz kapele i da sahrana počne. Svega toga se sećam kao kroz maglu. Nekako smo se, ili su nas postrojili i .. onda su došli da nam jave da su iskopali pogrešnu raku. Tad sam osetila da ne mogu da stojim, ne mogu da pomeram ruke, noge, ništa. Potiljak mi je bio skroz utrnut, kao i udovi. Kao i ja cela. Odvezli su me na hitnu. Dočekao nas je doktor, ali ja nisam mogla puno da pričam, jer sam jecala. Dao mi je inekciju za smirenje i rekao da idem kući da legnem i da gledam da se više ne nerviram toliko da od sebe pravim to. Pogledala sam ga i rekla da idem da sahranim muža, a kući me čeka beba, ako imaju lek protiv stresa za takve situacije, doći ću posle sahrane po njega. Ostao je šokiran, izvinio se i tad sam izašla iz ordinacije da obavim ono što mi je bila sveta dužnost. Pokopam muža, deo sebe i deo mog deteta u zemlju.
Ubrzo posle njegove sahrane, došla mi je tetka u posetu. Njena ćerka je nešto pre toga ugradila spiralu i sad je tetka sigurna da neće biti iznenadne trudnoće u njenoj porodici. Ušla je u moju sobu i dala mi pedeset maraka. To jest, dok mi je pružala tih pedeset maraka, koje su u ono vreme bile velika para, kroz moje misli su prolazile slike kako odlazim i kupujem mojoj J., najstarijoj, tad jedinoj ćerki, robicu, prsluk što smo neki dan gledale u izlogu, plišanu igračkicu koja joj se dopala, slatkiše, i meni bar dva para donjeg veša. Međutim, novac je samo dotakao moj dlan i tetka ga je brzinom munje povukla sebi. Samo me je uzela za ruku i rekla da idem sa njom na jedno mesto. Otišle smo do apoteke, gde je i meni kupila spiralu, koja je koštala upravo tih pedeset maraka. I to je bilo njeno dobro delo za mene. I dan danas, spirala stoji neotpakovana i služi mi za edukaciju mojih ćerki o jednom od načina kontracepcije. Tetka nije pitala imam li ja koga, planiram li da imam ikoga, da li sam ja slučajno ostala trudna ili je moja J. rođena po planu i programu... Ništa, samo je zaključila da mi je to najpotrebnija stvar na svetu i kupila mi je. Ja sam bila u crnini, posvećena mom detetu, nije mi na pamet padalo ništa drugo, sem da se najbolje moguće brinem o njoj i da joj pružim ono što bi joj pružili S. i ja zajedno, da je on ostao živ.
Nekoliko meseci kasnije, radila sam u veleprodaji pića. Iako mi je radno vreme bilo do devet sati, a uvek sam radila posle podnevnu smenu, retko bi se desilo da dođem kući pre deset i trideset, jedanaest, a nekad i kasnije. Bilo je to vreme novih privatnika, kad si bio obavezan da, ako ćeš raditi, radiš kako oni hoće. Ili ti pokažu vrata i nađu drugu radnicu. Tako sam i ja zavisila od gazde, hoće li imati goste kojima ću morati da služim kafu i piće, iako mi to nije u opisu posla, ili ću morati sačekati da stigne roba, koju je namerno poručio posle radnog vremena, zato što je samo deo toga prijavljivao. Onda smo morali da neprijavljeni deo sklanjamo u jedan magacin, a ostalo u ovaj redovni. Uglavnom, kud sam morala raditi to što je on tamo tražio od mene, kud sam kući ostavljala moju bebu od pola godine, koja bi često zaspala dok se ja vratim s posla. Bilo je strašno naporno i napeto raditi tamo, zato što su se uvek pojavljivali neki manjkovi, i to redovno u poslepodnevnoj smeni, bez obzira koja od radnica radila tada. I tako je trajalo godinama. Ja nisam dugo izdržala tamo, baš iz tog razloga i zato što nije plata bila redovna. Elem, jedan dan, pred zatvaranje koje se opet odužilo sat i po, dolaze dva čoveka, traže piće da upišu. To je bila redovna praksa, samo sam tebala nazvati gazdu i pitati ga za dozvolu. Taj dan sam bila posebno ljuta radi ostajanja toliko duže na poslu, ali sam bila ljubazna uvek, prema mušterijama. I nasmejana, počnem da se šalim sa njima, kako nisu mogli doći ranije i slično.. Da bi mi oni rekli da su upravo imali smrtni slučaj, zato im je SAD potrebno piće. Izvinila sam se neprimerenim šalama, odradila što sam trebala i tako tužna otišla kući, jer sam povredila nekog kome je bilo jako teško u tom momentu.
Niko od nas nije imao loše namere, ni doktor, ni tetka, ni ja. Ali sam naučila da pre nego što napravim dobro delo, pitam ljude kako mogu da im pomognem, pa onda zaključim šta mi je raditi. U suprotnom, dobre namere su ožiljci koji ostaju dok im ne dopustimo da zacele.
Comments
Post a Comment