Ona je bila niska žena, crne duge kose koja je nakon smrti sina, počela da sedi. Nekad je bila izuzetno mršava. Najstarija od šestoro, bila je prinuđena rano da ide u nadnicu, da pomogne dizanje brata i sestara. Nikad se nije žalila. Uvek je pomirljivo prihvatala sve što život nosi i čekala da se kolo sreće okrene, jer ničija nije doveka, a iza oblaka uvek sija sunce. Sve je pamtila, što joj je bitno. Rođendane dragih ljudi, kad je neko učinio nešto lepo za drugoga, kad je njoj ko pomogao... Razbolela se kad je rodila drugog sina. Bubreg joj se sušio, a to je doprinelo širenju bolesti na druge organe. Kad sam je ja upoznala, bila je debela, organizam joj se mučio sa izbacivanjem vode, imala je visok pritisak, bolesno srce... Pored svega, bila je vedra i nasmejana, vredna, društvena, uvek spremna da pomogne.
Svekar je bio viši od nje, crn, tamne puti, mršav. Uvek isti. Voleo je šalu, voleo je društvo, imao svoje rituale. Mnogi ljudi su ga poštovali. Ljudi na položaju. Imali su vikendicu na koju su voleli ići. Tamo im je bila bašta. I dve trešnje. Dok sam bila trudna, oni su obrali te dve trešnje, čiji su plodovi bili veličine poveće šljive. Svaki drugi dan su mi donosili punu pletenu korpu za pijacu trešanja. Mislim da su one najveći razlog zašto sam rodila ćerku koja je bila "zrela" beba, te nije morala u inkubator, iako je prevremeno rođena. Pored trešanja, donosili su nam sve što su imali u bašti. Prosto, to je bio neki njihov način da nam pokažu brigu o nama, a mi smo im bili neizmerno zahvalni.
Moji roditelji su njih gledali kao siromašnije od nas. Živeli su u starijoj kući, koja je imala vlage po ćoškovima i ponegde u podu. Nisu je često krečili, pa se vlaga osećala malo više. Nameštaj im je bio dotrajao. U kupatilu pokoja pločica otpala sa zidova. Sve to jeste bilo tako, ali su njih dvoje imali dušu. Dušu, kakva se retko sreće. To dvoje "siromašnih" su meni poklonili tanjire, kašike, dve kašike za bebu, krkcalicu za orase.. milion stvari koje bi, po nekom pravilu, moja mama trebala da spremi za miraz. To sam ja dobila od svekrve. Ona je godinama skupljala sitnice i bitnije stvari za tamo neko vreme, kad joj se sinovi požene, pa dobije snaje.
Kad sam se udala, znala sam i da kuvam i da spremam. Pošto sam išla u školu još uvek, svekrva mi nije dala da ja diram ništa, sem naše sobe. Čekao me je ručak, kao i sve ukućane, na stolu. A svekar mi je svaki dan namotao kutiju cigareta, da imam, pošto je tad bilo skupo kupovati cigarete, pa smo motali duvan. Tako smo živeli oko mesec i po dana. Sa svekrvom sam se skoro svaki dan svađala oko pranja suđa. Pošto je ona skuvala, meni je bilo logično da ja preuzmem poslove kasnije, kad sam kući. Ali ona me je samo terala da idem i uživam. Ja to nisam mogla, i uvek bih se nekako izborila da operem suđe. Bar to, kad ne da da skuvam. Elem, jednom prilikom, ona je otišla u posetu kod svojih. Odvela me u špajz i rekla: " To ti je tu, to tu, to tu. Eto, pa kuvaj, kad znaš i voliš!" Ja, sva ponosna, preuzela kutlaču, kad sam u panici shvatila da oni imaju četiri ringle koje rade, za razliku od mojih, gde je bio kombinovani šporet na plin i struju, a od dve, samo je jedna ringla radila! Pored svega, kod svekrve je bio i šporet na drva sa rernom u funkciji! Na moj užas, shvatila sam da znam šta ću skuvati, ali nisam znala kad šta da stavim da sve bude u isto vreme gotovo, pa sam brzo nazvala mamu da je pitam. Tako je moj prvi recept u kući mog muža glasio otprilike ovako; staviš meso da se peče u rernu, kad je napola gotovo dodaš krompir, kad je on napola gotov, skuvaš paradajz čorbu.
Tako sam i uradila, te je sve bilo na vreme gotovo. Ja sva ponosna na sebe, što znam da kuvam sa četiri ringle, šporetom i dve rerne, postavljam svoju prvu paradajz čorbu pred muža, devera i svekra. Sipaju svi, a moj muž i dever počeše da hukću. Probam ja, auuuuuuuuuuu, ljuta kao otrov! A svekar sipa ko zna koji put u tanjir, sav se preznojava, crven u licu i govori kako je dobra, pa dobra čorba. Mene sramota, mi nikad nismo kuvali ljuti paradajz, a ovaj nisam probala kad sam počela da kuvam. Mi, mladi nismo mogli jesti, ali je svekar pojeo skoro sve. Ostalo je bilo fantastično, pa smo se najeli toga. Svekrva se baš slatko smejala, kad sam joj pričala moje prvo kulinarsko umeće.
Par dana sam živela kod njih, kad sam sedela za stolom i pila kafu sa svekrvom. Ona je sedela na fotelji, iznad kreveta, a svekar je bio umoran, pa je prilegao i zaspao na krevetu. Mi mu nismo smetali. Nije niko, kad mu se spava, zapravo. Dok smo nas dve pričale, on odjednom pokaza rukom prema meni i poče da govori nešto, kao da naređuje; "TI!!! Ti!!! Dođi ovamo......" dalje je mrmljao. Ja ga pitam da ponovi, misleći da je budan, a svekrva se smeje. Kaže mi da slušam sad. Počne da ga ispituje gde je bio, šta je radio, šta je taj neko rekao, gde su pili kafu i slično. On joj je sve uredno odgovarao. Onda mi je ona objasnila da kad svekar zapadne u neku ranu fazu sna, onda možeš da ga pitaš šta hoćeš, on sve odgovara i to onako kako je bilo. Kaže da je ona tako znala sve njegove tajne. Baš smo se slatko ismejale dok je to radila. Pitala sam je da li tako i moj muž, ali ne.. Samo svekar.
Vrlo brzo smo moj muž i ja otišli na stan. Mislim da nismo živeli sa njima ni punih dva meseca. Kad smo otišli od njih, tamo bi nam donosili voće i povrće. Ako bih spavala, a muž mi radio, svekrva bi sela na fotelju kraj kreveta, odmorila malo i otišla, ostavljajući za sobom toplinu majke koja brine. Kasnije bi mi pričala kako sam spavala kao anđeo, kako bi u snu mazila stomak koji je rastao, kako se okrećem u snu, pazeći na nerođeno dete.. Stvari koje nikad nisam čula od moje mame.
Kad se rodila naša ćerka, prvo smo svratili kod svekra i svekrve, posle otišli kod mojih, pa u stan. Uvek, ali uvek smo toplo dočekani kod njih. Mogli smo doći nenajavljeni, usput, ma kako god, kod njih bi nam i vrata i srce bili širom otvoreni. Moja svekrva je žena koja je na najteže priče samo odgovarala: "Pusti, sine, proći će!" Nekako je to rečenica koju sam od nje toliko puta čula, da je i danas prizovem u stvarnost i kažem da je u pravu. Sve prođe, zaista.
Kad je umro moj muž, a njihov sin, svekar je počeo više da pije. Imao je periode u životu kad je pio više, nekad manje. Nisam ga osuđivala. Kako bih? Svako svoje rane leči na svoj način. Ali mi je bilo jako žao nje. Koliko puta bi ostajala sama, tako bolesna, kad bi joj pozlilo, pa zove komšije, pa hitnu, pa tako redom. Iz tog razloga, ali najviše iz neke moje dubine sam osećala da trebam da joj dovodim unuku svaki dan. Da zna da je nikad nećemo napustiti, da će dete njenog deteta uvek biti tu za nju. I ja, koliko god budem mogla. Toliko puta smo je digle iz kreveta, digle na noge, bar na fotelju, pa na stolicu na kojoj je volela da sedi ispred kuće sa komšinicama. Vremenom, čim bi nas videla, skočila bi i išle bi napolje, gledala bi, mazila, ljubila i grlila svoju unuku sa tolikom ljubavlju, da je to bilo neverovatno. Ja bih joj oprala suđe, skuvala kafu, ponudila goste, ako je ko tamo, pripomogla ako šta trebam, mada je sve to bilo sitno.
Prva Nova Godina od kako je umro moj muž. Nije prošlo ni tri meseca. Odem kod njih. Kako da im čestitam? Ušla sam na vrata, pogledam ih, svi smo u crnom. Duša nam tužna, plače, čujem ih. Čuju ih svi. Svekar sedi na stolici za stolom, svekrva leži, loše joj je, popila je lekove, krije suze, ali ih vidim. Zove me da priđem. Sagnem se kod nje, a ona mi šapuće:" Sine, mlada si, živi! Nemoj da se zatvoriš u kuću i zaboraviš na sebe! Živi, čitav je život pred tobom! Živi za sebe i J. Samo nemoj da se zapostaviš, nemoj da propadneš. Skini crno, prestani da plačeš, da patiš! Idi, živi, živi dok si mlada..." A ja, razorenog srca, boli svaki atom mene. Boli od neoplakane smrti. Boli od nemogućnosti da se izborim sa tim. Boli od samoće i usamljenosti koja je ostala. Boli od progutane tuge. Boli od borbe da budem dvoje. Boli od pritiska koji preti da će da pukne svaki čas. Nespremna da mislim o sutra, o meni, o bilo čemu što može da se zove nekom budućnosti. Još manje životom. Samo sam je grlila i govorila da sam tu, ne mogu o tome sad, dogovorićemo se nekad tamo, kasnije, samo ne sad.
To je žena koja je bila uz mene kad mi je bilo najteže. Jedina koja je bila uz mene, kad mi je bilo potrebno, tamo kasnije, kroz tri godine. To je žena koja je svojom neizmernom ljubavlju i dobrotom skupila oko sebe i komšiluk i rodbinu i prijatelje i sve koje je trebala imati kraj sebe.
Ona nikad nije zaboravila moj rođendan. Nikad ništa nije propuštala. Nikad nije prestala da me zove svojom. To je žena je svojom toplinom grejala ceo svet. Kad razmišljam o njoj, žao mi je što mene nije rodila. Žao mi je što nisam pripadala njoj od samog početka svog života. Žao mi je danas više nema među nama, jer je svet bez nje siromašniji za veliko bogatstvo.
Svekar je bio sa nama u dobrim odnosima do njegovog kraja. Ali, kad je svekrva umrla, retko je dolazio kod nas, na rođendan svoje unuke jeste, a mimo toga jako retko. U početku, ja sam pokušavala da ga nađem kući, ali je uvek bilo zaključano. A onda se tako namestilo da sam ga viđala skoro svaki dan u gradu, dok sam radila. A u tu kuću sam ponovo ušla tek kad je umro.
Svekar je bio viši od nje, crn, tamne puti, mršav. Uvek isti. Voleo je šalu, voleo je društvo, imao svoje rituale. Mnogi ljudi su ga poštovali. Ljudi na položaju. Imali su vikendicu na koju su voleli ići. Tamo im je bila bašta. I dve trešnje. Dok sam bila trudna, oni su obrali te dve trešnje, čiji su plodovi bili veličine poveće šljive. Svaki drugi dan su mi donosili punu pletenu korpu za pijacu trešanja. Mislim da su one najveći razlog zašto sam rodila ćerku koja je bila "zrela" beba, te nije morala u inkubator, iako je prevremeno rođena. Pored trešanja, donosili su nam sve što su imali u bašti. Prosto, to je bio neki njihov način da nam pokažu brigu o nama, a mi smo im bili neizmerno zahvalni.
Moji roditelji su njih gledali kao siromašnije od nas. Živeli su u starijoj kući, koja je imala vlage po ćoškovima i ponegde u podu. Nisu je često krečili, pa se vlaga osećala malo više. Nameštaj im je bio dotrajao. U kupatilu pokoja pločica otpala sa zidova. Sve to jeste bilo tako, ali su njih dvoje imali dušu. Dušu, kakva se retko sreće. To dvoje "siromašnih" su meni poklonili tanjire, kašike, dve kašike za bebu, krkcalicu za orase.. milion stvari koje bi, po nekom pravilu, moja mama trebala da spremi za miraz. To sam ja dobila od svekrve. Ona je godinama skupljala sitnice i bitnije stvari za tamo neko vreme, kad joj se sinovi požene, pa dobije snaje.
Kad sam se udala, znala sam i da kuvam i da spremam. Pošto sam išla u školu još uvek, svekrva mi nije dala da ja diram ništa, sem naše sobe. Čekao me je ručak, kao i sve ukućane, na stolu. A svekar mi je svaki dan namotao kutiju cigareta, da imam, pošto je tad bilo skupo kupovati cigarete, pa smo motali duvan. Tako smo živeli oko mesec i po dana. Sa svekrvom sam se skoro svaki dan svađala oko pranja suđa. Pošto je ona skuvala, meni je bilo logično da ja preuzmem poslove kasnije, kad sam kući. Ali ona me je samo terala da idem i uživam. Ja to nisam mogla, i uvek bih se nekako izborila da operem suđe. Bar to, kad ne da da skuvam. Elem, jednom prilikom, ona je otišla u posetu kod svojih. Odvela me u špajz i rekla: " To ti je tu, to tu, to tu. Eto, pa kuvaj, kad znaš i voliš!" Ja, sva ponosna, preuzela kutlaču, kad sam u panici shvatila da oni imaju četiri ringle koje rade, za razliku od mojih, gde je bio kombinovani šporet na plin i struju, a od dve, samo je jedna ringla radila! Pored svega, kod svekrve je bio i šporet na drva sa rernom u funkciji! Na moj užas, shvatila sam da znam šta ću skuvati, ali nisam znala kad šta da stavim da sve bude u isto vreme gotovo, pa sam brzo nazvala mamu da je pitam. Tako je moj prvi recept u kući mog muža glasio otprilike ovako; staviš meso da se peče u rernu, kad je napola gotovo dodaš krompir, kad je on napola gotov, skuvaš paradajz čorbu.
Tako sam i uradila, te je sve bilo na vreme gotovo. Ja sva ponosna na sebe, što znam da kuvam sa četiri ringle, šporetom i dve rerne, postavljam svoju prvu paradajz čorbu pred muža, devera i svekra. Sipaju svi, a moj muž i dever počeše da hukću. Probam ja, auuuuuuuuuuu, ljuta kao otrov! A svekar sipa ko zna koji put u tanjir, sav se preznojava, crven u licu i govori kako je dobra, pa dobra čorba. Mene sramota, mi nikad nismo kuvali ljuti paradajz, a ovaj nisam probala kad sam počela da kuvam. Mi, mladi nismo mogli jesti, ali je svekar pojeo skoro sve. Ostalo je bilo fantastično, pa smo se najeli toga. Svekrva se baš slatko smejala, kad sam joj pričala moje prvo kulinarsko umeće.
Par dana sam živela kod njih, kad sam sedela za stolom i pila kafu sa svekrvom. Ona je sedela na fotelji, iznad kreveta, a svekar je bio umoran, pa je prilegao i zaspao na krevetu. Mi mu nismo smetali. Nije niko, kad mu se spava, zapravo. Dok smo nas dve pričale, on odjednom pokaza rukom prema meni i poče da govori nešto, kao da naređuje; "TI!!! Ti!!! Dođi ovamo......" dalje je mrmljao. Ja ga pitam da ponovi, misleći da je budan, a svekrva se smeje. Kaže mi da slušam sad. Počne da ga ispituje gde je bio, šta je radio, šta je taj neko rekao, gde su pili kafu i slično. On joj je sve uredno odgovarao. Onda mi je ona objasnila da kad svekar zapadne u neku ranu fazu sna, onda možeš da ga pitaš šta hoćeš, on sve odgovara i to onako kako je bilo. Kaže da je ona tako znala sve njegove tajne. Baš smo se slatko ismejale dok je to radila. Pitala sam je da li tako i moj muž, ali ne.. Samo svekar.
Vrlo brzo smo moj muž i ja otišli na stan. Mislim da nismo živeli sa njima ni punih dva meseca. Kad smo otišli od njih, tamo bi nam donosili voće i povrće. Ako bih spavala, a muž mi radio, svekrva bi sela na fotelju kraj kreveta, odmorila malo i otišla, ostavljajući za sobom toplinu majke koja brine. Kasnije bi mi pričala kako sam spavala kao anđeo, kako bi u snu mazila stomak koji je rastao, kako se okrećem u snu, pazeći na nerođeno dete.. Stvari koje nikad nisam čula od moje mame.
Kad se rodila naša ćerka, prvo smo svratili kod svekra i svekrve, posle otišli kod mojih, pa u stan. Uvek, ali uvek smo toplo dočekani kod njih. Mogli smo doći nenajavljeni, usput, ma kako god, kod njih bi nam i vrata i srce bili širom otvoreni. Moja svekrva je žena koja je na najteže priče samo odgovarala: "Pusti, sine, proći će!" Nekako je to rečenica koju sam od nje toliko puta čula, da je i danas prizovem u stvarnost i kažem da je u pravu. Sve prođe, zaista.
Kad je umro moj muž, a njihov sin, svekar je počeo više da pije. Imao je periode u životu kad je pio više, nekad manje. Nisam ga osuđivala. Kako bih? Svako svoje rane leči na svoj način. Ali mi je bilo jako žao nje. Koliko puta bi ostajala sama, tako bolesna, kad bi joj pozlilo, pa zove komšije, pa hitnu, pa tako redom. Iz tog razloga, ali najviše iz neke moje dubine sam osećala da trebam da joj dovodim unuku svaki dan. Da zna da je nikad nećemo napustiti, da će dete njenog deteta uvek biti tu za nju. I ja, koliko god budem mogla. Toliko puta smo je digle iz kreveta, digle na noge, bar na fotelju, pa na stolicu na kojoj je volela da sedi ispred kuće sa komšinicama. Vremenom, čim bi nas videla, skočila bi i išle bi napolje, gledala bi, mazila, ljubila i grlila svoju unuku sa tolikom ljubavlju, da je to bilo neverovatno. Ja bih joj oprala suđe, skuvala kafu, ponudila goste, ako je ko tamo, pripomogla ako šta trebam, mada je sve to bilo sitno.
Prva Nova Godina od kako je umro moj muž. Nije prošlo ni tri meseca. Odem kod njih. Kako da im čestitam? Ušla sam na vrata, pogledam ih, svi smo u crnom. Duša nam tužna, plače, čujem ih. Čuju ih svi. Svekar sedi na stolici za stolom, svekrva leži, loše joj je, popila je lekove, krije suze, ali ih vidim. Zove me da priđem. Sagnem se kod nje, a ona mi šapuće:" Sine, mlada si, živi! Nemoj da se zatvoriš u kuću i zaboraviš na sebe! Živi, čitav je život pred tobom! Živi za sebe i J. Samo nemoj da se zapostaviš, nemoj da propadneš. Skini crno, prestani da plačeš, da patiš! Idi, živi, živi dok si mlada..." A ja, razorenog srca, boli svaki atom mene. Boli od neoplakane smrti. Boli od nemogućnosti da se izborim sa tim. Boli od samoće i usamljenosti koja je ostala. Boli od progutane tuge. Boli od borbe da budem dvoje. Boli od pritiska koji preti da će da pukne svaki čas. Nespremna da mislim o sutra, o meni, o bilo čemu što može da se zove nekom budućnosti. Još manje životom. Samo sam je grlila i govorila da sam tu, ne mogu o tome sad, dogovorićemo se nekad tamo, kasnije, samo ne sad.
To je žena koja je bila uz mene kad mi je bilo najteže. Jedina koja je bila uz mene, kad mi je bilo potrebno, tamo kasnije, kroz tri godine. To je žena koja je svojom neizmernom ljubavlju i dobrotom skupila oko sebe i komšiluk i rodbinu i prijatelje i sve koje je trebala imati kraj sebe.
Ona nikad nije zaboravila moj rođendan. Nikad ništa nije propuštala. Nikad nije prestala da me zove svojom. To je žena je svojom toplinom grejala ceo svet. Kad razmišljam o njoj, žao mi je što mene nije rodila. Žao mi je što nisam pripadala njoj od samog početka svog života. Žao mi je danas više nema među nama, jer je svet bez nje siromašniji za veliko bogatstvo.
Svekar je bio sa nama u dobrim odnosima do njegovog kraja. Ali, kad je svekrva umrla, retko je dolazio kod nas, na rođendan svoje unuke jeste, a mimo toga jako retko. U početku, ja sam pokušavala da ga nađem kući, ali je uvek bilo zaključano. A onda se tako namestilo da sam ga viđala skoro svaki dan u gradu, dok sam radila. A u tu kuću sam ponovo ušla tek kad je umro.
Comments
Post a Comment