Čitave četiri godine od kako sam rodila moju J. snalazila sam se sa poslovima, mestom u društvu i svemu što život znači. Otac mi je obećavao da će me zaposliti u neku dobru firmu, ali nikad nije ispunio to obećanje. Naprotiv, ni on, ni mama, ni bilo ko od mojih bližnjih, a ni daljih poznanika, prijatelja, rodbine, nije mi rekao jednu zakonsku začkoljicu, a ja sam bila premlada da bih znala za nju. Naime, kao udovica čoveka koji je bio nekoliko godina stalno zaposlen, imala sam rok od godinu i po dana da se prijavim u njegovu firmu i da dobijem posao. Da ne spominjem da je radio u firmi u kojoj su plate bile toliko velike, da bih mogla za relativno kratko vreme da dignem kredit i kupim meni i mojoj ćerki kuću o kojoj smo sanjali? Nisam mogla da čekam, u svakom slučaju. Imala sam dete kome sam morala da nadoknadim ono što nema, stoga sam radila svakojake poslove. Firme su se gasile u to vreme na veliko, stoga sam ceo svoj radni vek, od tada do nedavno, provela kod novopečenih privatnika. Njihova politika je da bila da radiš koliko moraš, imaš minimalnu platu, nisi prijavljen, nemaš prava na obećani slobodan dan u toku nedelje, a o bolovanju, godišnjem ili nečem drugom da ne pričam. Radila sam od one veleprodaje pića o kojoj sam pričala, preko hamburgerije, restorana, maloprodajnih prodavnica, hladnjače, mrežnih marketinga... Sve i svašta, ne bih li uradila što više mogu da budem dobra za dvoje roditelja. Jako malo sam spavala, svaki slobodan momenat sam provodila sa mojom J. Vodila je u šetnje, u grad, na igrališta, razgovarala sa njom o svemu i svačemu, učila je svemu što znam, plesala sa njom, slagala kockice, igrala se lutkama... Sve, sve, apsolutno sve što sam mogla da uradim, uradila sam. Srećom, ona je bila zdravo dete, za deset godina, bila je pet puta po nedelju dana prehlađena, a jedini problem koji je imala je što je hrkala kad spava. Kad je napunila pet godina, operisali su joj krajnike i time su se i ti problemi završili. Ona je bila moj život. Moj ceo svet.
U jednoj od pauza oko posla, posvađala sam se sa tatom, jer sam htela da idem da radim u neki mali restoran, dok mi je on i dalje obećavao onaj posao u najbolje plaćenoj firmi u našem gradu. Bila bih i glupa da čekam još četiri godine na to nešto da se desi, pa da se ja zaposlim, stoga sam počela da radim u tom restoranu, a nakon osam dana, zbog "divnih" uslova u kojima sam radila, prešla sam u kafić. U tom restoranu, morala sam da prodajem bukvalno buđave lepinje uz pljeskavice. I to deci koja su išla u obližnju školu, a živela u internatu, jer su oni bili najčešći gosti restorana. Gazda bi prepolovio tu buđavu lepinju, obrisao krpom buđ i dao mi da pečem to i da prodajem deci. Zapravo, jednom je to gazdarica uradila, a drugi put je gazda stajao kraj mene, da ja to uradim. I jesam, ali sam mimikom objasnila momku da ne jede, da ne štima. Razumeo me je, pošto je dolazio na piće ponekad u moju smenu. Otišao je napolje, pa se vratio sa društvom i takvu frku digao oko buđave lepinje, da se gazda uplašio. Meni se zahvalio. Ponadala sam se da će gazda prestati sa tom praksom, ali sam se prevarila, stoga sam prešla u kafić. Tamo sam radila narednih godinu dana. A tamo sam upoznala i svog budućeg muža. Visokog, crnog čoveka, koji je bio toliko drugačiji od drugih, da je prosto bilo nemoguće da ga ne primetim. Ne, nije bio lep, nije bio zgodan, nije bio fizički nešto privlačan, nego nešto u njemu, ono nešto što te privuče i znaš da nećeš moći da odoliš baš tome. Nije bio ni ružan, nisam to htela da kažem, nego prosto neki prosek, ništa previše ovo, niti ono. Nekako su se kockice posložile i mi smo vrlo brzo krenuli da se zabavljamo. On je bio na bolovanju već dosta dugo, pošto je sanirao posledice saobraćajne nesreće koju je doživeo, te mu je noga bila u gipsu do prepone. Stoga smo živeli tako da sam slušala o tome koliko je on vredan, šta je sve radio u svom životu, kako ga je bivša žena uništila tako što ga je prevarila sa drugim i rodila mu dete i slične stvari. Bilo mi ga je žao što je prošao sve što je prošao. Isto tako, bilo mi je jako žao što njih dvoje nisu mogli da imaju dece više od decenije, a nema šta nisu radili da ih dobiju. Kasnije, razmišljali smo ovako: uzećemo se, ja imam moju J., i ona nam je sasvim dovoljna, a on će ići na lečenje, pa ako bude mogućnosti, možda nekad, tamo, kasnije, rodim još jedno dete i to je to.
Nekako usput, do smo se zabavljali, oko Nove Godine, on je počeo da pije neku rakiju sa travama za lečenje neplodnosti. Da se priprema na vreme za dolazak njegovog deteta. Kako je imao crno na belo na milion nalaza da ne može da ima decu, nismo se čuvali. Jednog dana, prosto sam osetila da mi se nešto toplo razlilo po donjem stomaku. Jednostavno, spoznaja da se nešto desilo drugačije nego do tad. Tako sam ostala trudna sa drugom ćerkom. Nisam odmah znala da je to trudnoća, zapravo. Prvo mi je smetalo da vozim biciklo, što sam do tad volela i nije mi smetalo. Onda mi je bilo sve teže da vladam svojim telom. Nekako me je sve živo bolelo. Želudac, od koga sam šetala sva savijena do crne zemlje, a nekako i leđa između lopatica, što me je savijalo još više. Prvih par meseci sam živela u tim bolovima gornjeg stomaka i gornjeg dela leđa. A kasnije, kad sam ušla u neku drugu polovinu trudnoće, bila sam sva u bolovima. U porođajnim bolovima do kraja. Bukvalno, nisam osetila da je porođaj krenuo, jer su bolovi svih tih skoro pet meseci bili istog intenziteta.
Za to vreme, desilo se ono bombardovanje naše zemlje, mi smo se na brzinu venčali, između zvukova sirena, jednog tamo petka, na isti datum kad smo se počeli zabavljati. Bili smo sa kumovima u opštini. To je bilo to. Ja sam bila u nekoj haljini koju sam dala sašiti za novogodišnju noć par meseci ranije, ali je nisam nikad obukla. Moji roditelji nisu ni izrazili želju da dođu i prisustsvuju mom venčanju, ma kako naprečac ono bilo. Stanovali smo sa njima, jer smo hteli da za to ludo vreme bombardovanja, budemo svi na okupu. Ako se nešto desi nekom od nas, nek se desi svima- bila je misao koja me je vodila. Kad je to prošlo, bila sam previše u bolovima da bih videla bilo šta što se dešavalo u kući u kojoj smo bili. Moji roditelji, napetost su širili iovako ionako uvek. To nije bilo ništa novo. A moj novi muž, radio je po ceo dan, tako da nisam ni stizala da provodim vreme sa njim više nego što je bilo potrebno. A ja sam provodila dane ležeći i sakrivajući suze koje su same tekle što od bolova, što od nekog osećaja koji je izbijao iz mene. Jedino što sam sebe morala da nateram da moju J. vodim u neke kraće šetnjice, da se ne oseti zapostavljenom sad, kad druga beba dolazi u naš život. Ona je bila divno dete koje je jedva čekala da se rodi beba, da je voli, mazi, gnjavi, pomaže mami i sve što treba. A ja? Nisam ni slutila da su suze koje sam tad prolila bile suze koje godinama kasnije nisam mogla isplakati. Suze isplakane unapred...
U jednoj od pauza oko posla, posvađala sam se sa tatom, jer sam htela da idem da radim u neki mali restoran, dok mi je on i dalje obećavao onaj posao u najbolje plaćenoj firmi u našem gradu. Bila bih i glupa da čekam još četiri godine na to nešto da se desi, pa da se ja zaposlim, stoga sam počela da radim u tom restoranu, a nakon osam dana, zbog "divnih" uslova u kojima sam radila, prešla sam u kafić. U tom restoranu, morala sam da prodajem bukvalno buđave lepinje uz pljeskavice. I to deci koja su išla u obližnju školu, a živela u internatu, jer su oni bili najčešći gosti restorana. Gazda bi prepolovio tu buđavu lepinju, obrisao krpom buđ i dao mi da pečem to i da prodajem deci. Zapravo, jednom je to gazdarica uradila, a drugi put je gazda stajao kraj mene, da ja to uradim. I jesam, ali sam mimikom objasnila momku da ne jede, da ne štima. Razumeo me je, pošto je dolazio na piće ponekad u moju smenu. Otišao je napolje, pa se vratio sa društvom i takvu frku digao oko buđave lepinje, da se gazda uplašio. Meni se zahvalio. Ponadala sam se da će gazda prestati sa tom praksom, ali sam se prevarila, stoga sam prešla u kafić. Tamo sam radila narednih godinu dana. A tamo sam upoznala i svog budućeg muža. Visokog, crnog čoveka, koji je bio toliko drugačiji od drugih, da je prosto bilo nemoguće da ga ne primetim. Ne, nije bio lep, nije bio zgodan, nije bio fizički nešto privlačan, nego nešto u njemu, ono nešto što te privuče i znaš da nećeš moći da odoliš baš tome. Nije bio ni ružan, nisam to htela da kažem, nego prosto neki prosek, ništa previše ovo, niti ono. Nekako su se kockice posložile i mi smo vrlo brzo krenuli da se zabavljamo. On je bio na bolovanju već dosta dugo, pošto je sanirao posledice saobraćajne nesreće koju je doživeo, te mu je noga bila u gipsu do prepone. Stoga smo živeli tako da sam slušala o tome koliko je on vredan, šta je sve radio u svom životu, kako ga je bivša žena uništila tako što ga je prevarila sa drugim i rodila mu dete i slične stvari. Bilo mi ga je žao što je prošao sve što je prošao. Isto tako, bilo mi je jako žao što njih dvoje nisu mogli da imaju dece više od decenije, a nema šta nisu radili da ih dobiju. Kasnije, razmišljali smo ovako: uzećemo se, ja imam moju J., i ona nam je sasvim dovoljna, a on će ići na lečenje, pa ako bude mogućnosti, možda nekad, tamo, kasnije, rodim još jedno dete i to je to.
Nekako usput, do smo se zabavljali, oko Nove Godine, on je počeo da pije neku rakiju sa travama za lečenje neplodnosti. Da se priprema na vreme za dolazak njegovog deteta. Kako je imao crno na belo na milion nalaza da ne može da ima decu, nismo se čuvali. Jednog dana, prosto sam osetila da mi se nešto toplo razlilo po donjem stomaku. Jednostavno, spoznaja da se nešto desilo drugačije nego do tad. Tako sam ostala trudna sa drugom ćerkom. Nisam odmah znala da je to trudnoća, zapravo. Prvo mi je smetalo da vozim biciklo, što sam do tad volela i nije mi smetalo. Onda mi je bilo sve teže da vladam svojim telom. Nekako me je sve živo bolelo. Želudac, od koga sam šetala sva savijena do crne zemlje, a nekako i leđa između lopatica, što me je savijalo još više. Prvih par meseci sam živela u tim bolovima gornjeg stomaka i gornjeg dela leđa. A kasnije, kad sam ušla u neku drugu polovinu trudnoće, bila sam sva u bolovima. U porođajnim bolovima do kraja. Bukvalno, nisam osetila da je porođaj krenuo, jer su bolovi svih tih skoro pet meseci bili istog intenziteta.
Za to vreme, desilo se ono bombardovanje naše zemlje, mi smo se na brzinu venčali, između zvukova sirena, jednog tamo petka, na isti datum kad smo se počeli zabavljati. Bili smo sa kumovima u opštini. To je bilo to. Ja sam bila u nekoj haljini koju sam dala sašiti za novogodišnju noć par meseci ranije, ali je nisam nikad obukla. Moji roditelji nisu ni izrazili želju da dođu i prisustsvuju mom venčanju, ma kako naprečac ono bilo. Stanovali smo sa njima, jer smo hteli da za to ludo vreme bombardovanja, budemo svi na okupu. Ako se nešto desi nekom od nas, nek se desi svima- bila je misao koja me je vodila. Kad je to prošlo, bila sam previše u bolovima da bih videla bilo šta što se dešavalo u kući u kojoj smo bili. Moji roditelji, napetost su širili iovako ionako uvek. To nije bilo ništa novo. A moj novi muž, radio je po ceo dan, tako da nisam ni stizala da provodim vreme sa njim više nego što je bilo potrebno. A ja sam provodila dane ležeći i sakrivajući suze koje su same tekle što od bolova, što od nekog osećaja koji je izbijao iz mene. Jedino što sam sebe morala da nateram da moju J. vodim u neke kraće šetnjice, da se ne oseti zapostavljenom sad, kad druga beba dolazi u naš život. Ona je bila divno dete koje je jedva čekala da se rodi beba, da je voli, mazi, gnjavi, pomaže mami i sve što treba. A ja? Nisam ni slutila da su suze koje sam tad prolila bile suze koje godinama kasnije nisam mogla isplakati. Suze isplakane unapred...
Comments
Post a Comment