Postoji onaj osećaj kad sve boli, ali znate da taj bol dolazi u naletima, te liči na rađanje nečega novog, nečega drugačijeg. Ovaj kod mene nije to. Ovo je konstantni bol usled pritiska koji se stvara sa svih strana bez mogućnosti skorog prestanka. Ovo je konstanta koja vapi za novim. Ali i dalje ne liči na porođaj. Nekoliko dana smo pod temperaturom. Ne postoji ništa što može majku više da iscrpi od bolesti deteta, makar i kratkotrajne. Zato su za mene majke sa hronično bolesnom decom pravi heroji. Ono što mi, obične majke, toliko teško podnosimo, a traje samo nekoliko dana ili malo više od toga, one žive svakodnevno godinama.
Danas prebiram po jučerašnjici. Ne znam koliko je to pametno u ovim okolnostima, jer nije bilo baš mnogo lepog tamo negde. Ali nije bilo ni ovakvog pritiska. Stoga je ili bilo lepše, lakše ili sam zaboravila koliko je bilo teško. Danas prvi put o juče razmišljam kao o nečemu čemu se u mislima treba vratiti, radi uspostavljanja nekog unutrašnjeg mira. Ovo je apsolutna novina za mene. Ono, neočekivana novost, jer nikad, ali nikad nisam gledala unazad na taj način. Uvek sam krojila napred, sanjarila realno, koliko je to bilo moguće, ali uvek, apsolutno uvek unapred. Kad se suočim sa ovom novinom, mogu reći da sam zabrinuta. Ne znam da li zbog onog sutra, koje još nije u kontrakcijama, a ja ga vidim tek donekle, što mi, takođe nije običaj. Ili zbog juče koje danas zvuči mnogo drugačije nego što je ikad bilo. Da li zbog sada, koje preti da popuca po svim šavovima, ali i dalje nema kontrakcija, ne znam. Znam samo da po prvi put u životu imam neku tačku u juče kojoj se mislima vraćam, da pokupim mir koji je tamo bio. Ta tačka, ta tako sada potrebna tačka je, zanimljivo, isti ovaj trosed na kome upravo sedim, samo je tada bio uklopljen u ugaonu garnituru. Prazna prostorija i ja, gledam kroz prozor u dvorište u kome nema nikoga. Sama i srećna. Ispunjena i zadovoljna samim postojanjem.
Zanimljivo je da je ta ista tačka kojoj se vraćam u ovom kontekstu isto mesto na kome sam preplakala godine svog života i uzaludnog pokušavanja da promenim nepromenljivo. Ali danas, ona druga mi je mnogo potrebnija. Iako sam izuzetno svesna važnosti življenja ispunjenog života, te sam se godinama trudila da ga ispunim koliko god sam mogla, danas se pitam odakle ljudima snage za bilo šta. Svaki korak i pokušaj da osmislim nešto drugačije biva okovan pritiscima onih koji ne haju za drugo, već za isterivanje svojih želja, potreba, ambicija, čega već, nebitno je. Ono što je zajedničko je isti taj pritisak koji traje i traje intenzivno već toliko dugo, da se sve stopilo u njega i postalo sivo i tmurno.
I niko ne odustaje, pomere se za pedalj, a ja izigravam raspeće u svim pravcima. I ništa nikome ne odgovara da li nimalo ili pomalo, nebitno je, i dalje je sve pod pritiskom. I opet moja tačka od juče koja je ovde tako užasno nedostižna, da boli. Taj mir, osećaj koji skoro zaboravih ili mi ga je danas teško evocirati, ne znam. Znam da nismo rođeni za pritisak. Nismo, jer ubija sve ono što to nije. Svaki delić nas koji danas ubijemo, uskratili smo i sebe i druge tog dela nas. A možda bude od presudne važnosti.
Danas psujem svaki pojedini segment života i nesvest o tome da jedno bez drugog ne ide. Danas pljujem na sve što vezuje toliko da stvara sav pritisak. Danas kad se osećam kao na rubu života, još više shvatam onu neprevaziđenu, da je ljubav sve što ima veze sa slobodom. Slobodom da budeš, misliš, radiš, živiš ono što jesi. Sve ostalo je čista zabluda. Besmilica. Sve ostalo je sivilo i nepotpuno. Sloboda da stvoriš mir, koji će doneti tu ispunjenost i zadovoljstvo u celo tvoje biće. Sloboda da budeš ljubav. A tada, tada si sve što treba da budeš....
Danas prebiram po jučerašnjici. Ne znam koliko je to pametno u ovim okolnostima, jer nije bilo baš mnogo lepog tamo negde. Ali nije bilo ni ovakvog pritiska. Stoga je ili bilo lepše, lakše ili sam zaboravila koliko je bilo teško. Danas prvi put o juče razmišljam kao o nečemu čemu se u mislima treba vratiti, radi uspostavljanja nekog unutrašnjeg mira. Ovo je apsolutna novina za mene. Ono, neočekivana novost, jer nikad, ali nikad nisam gledala unazad na taj način. Uvek sam krojila napred, sanjarila realno, koliko je to bilo moguće, ali uvek, apsolutno uvek unapred. Kad se suočim sa ovom novinom, mogu reći da sam zabrinuta. Ne znam da li zbog onog sutra, koje još nije u kontrakcijama, a ja ga vidim tek donekle, što mi, takođe nije običaj. Ili zbog juče koje danas zvuči mnogo drugačije nego što je ikad bilo. Da li zbog sada, koje preti da popuca po svim šavovima, ali i dalje nema kontrakcija, ne znam. Znam samo da po prvi put u životu imam neku tačku u juče kojoj se mislima vraćam, da pokupim mir koji je tamo bio. Ta tačka, ta tako sada potrebna tačka je, zanimljivo, isti ovaj trosed na kome upravo sedim, samo je tada bio uklopljen u ugaonu garnituru. Prazna prostorija i ja, gledam kroz prozor u dvorište u kome nema nikoga. Sama i srećna. Ispunjena i zadovoljna samim postojanjem.
Zanimljivo je da je ta ista tačka kojoj se vraćam u ovom kontekstu isto mesto na kome sam preplakala godine svog života i uzaludnog pokušavanja da promenim nepromenljivo. Ali danas, ona druga mi je mnogo potrebnija. Iako sam izuzetno svesna važnosti življenja ispunjenog života, te sam se godinama trudila da ga ispunim koliko god sam mogla, danas se pitam odakle ljudima snage za bilo šta. Svaki korak i pokušaj da osmislim nešto drugačije biva okovan pritiscima onih koji ne haju za drugo, već za isterivanje svojih želja, potreba, ambicija, čega već, nebitno je. Ono što je zajedničko je isti taj pritisak koji traje i traje intenzivno već toliko dugo, da se sve stopilo u njega i postalo sivo i tmurno.
I niko ne odustaje, pomere se za pedalj, a ja izigravam raspeće u svim pravcima. I ništa nikome ne odgovara da li nimalo ili pomalo, nebitno je, i dalje je sve pod pritiskom. I opet moja tačka od juče koja je ovde tako užasno nedostižna, da boli. Taj mir, osećaj koji skoro zaboravih ili mi ga je danas teško evocirati, ne znam. Znam da nismo rođeni za pritisak. Nismo, jer ubija sve ono što to nije. Svaki delić nas koji danas ubijemo, uskratili smo i sebe i druge tog dela nas. A možda bude od presudne važnosti.
Danas psujem svaki pojedini segment života i nesvest o tome da jedno bez drugog ne ide. Danas pljujem na sve što vezuje toliko da stvara sav pritisak. Danas kad se osećam kao na rubu života, još više shvatam onu neprevaziđenu, da je ljubav sve što ima veze sa slobodom. Slobodom da budeš, misliš, radiš, živiš ono što jesi. Sve ostalo je čista zabluda. Besmilica. Sve ostalo je sivilo i nepotpuno. Sloboda da stvoriš mir, koji će doneti tu ispunjenost i zadovoljstvo u celo tvoje biće. Sloboda da budeš ljubav. A tada, tada si sve što treba da budeš....
Comments
Post a Comment