Prošla sam mnoge obuke, laičke, naravno o funkcionisanju energija, misli, života i slično, ali mnogo toga tu ima nedorečenog i besmislenog. Ne piju priče vodu do kraja, a svagde se nalaze neke istine. Sumnja u sve je postala normalna, jer ako je rečeno, znači nije u potpunosti otkriveno. Zanimljiva mi je i činjenica da u ovih nešto više od tri godine, koliko živimo u Novom Sadu, nikad nismo imali više problema sa strujom i električnim aparatima. Evo, ovaj blog je zamišljen kao mesto gde ću svakodnevno pisati priče koje želim da podelim sa vama tog dana. Ali, nakon početka pisanja, bilo je evidentno da se moja emocija apsolutno ne podudara sa onim što pišem. Svaki put, bez izuzetka, kad sam pisala o tužnim stvarima, u realu su se dešavale lepe stvari i obrnuto!
Na sve to, struja na tom, jedinom vodu, na kome je sve, od kuhinje sa svim aparatima, kupatila i sobe u kojoj su nam televizor, računar i lap top, skoro dve godine je pravila probleme. Ne zbog preopterećenja, iako bi to bila prva misao. Već zbog stare, loše instalacije. Ne bi mogli da upalimo svetlo u kupatilu, jer bi negde izbijao kratki spoj u dnevnoj sobi, koji bi doveo do kvara nečega što je u tom momentu uključeno. Stoga, već neko vreme, nakon što je i grlo od zidne plafonjere podleglo tim strujnim udarima, imamo svetlo koje gori danonoćno. Zapravo, to je sijalica na produžnom kablu. Živela svakodnevna snalaženja za rešavanje svakodnevnih problema. Ali, nije samo to, pokvario se i monitor od računara, te ga nismo mogli koristiti neko vreme. Našli smo majstora koji nam je dao drugi da koristimo, dok on ne popravi taj. Taj drugi je ostao kod nas, dok god sam pisala redovno. Ali, struja je i dalje pravila problem, te je ili iz tog razloga, ili jednostavno lošeg monitora, i taj prestao da radi. U međuvremenu, kupila sam lap top. Bilo je lepo konačno imati sredstvo za komunikaciju preko interneta. Ali, ispostavilo se da nema dobar zvučni sistem, tako da služi isključivo za prepisku, pisanje i gledanje videa. No dobro, uzmi što imaš i služi se sa tim.
Ali, ne jednom, desilo se da smo zalili lap top nekom tečnosti. Tako da sve one silne pozitivne misli o tome kako je sa dolaskom lap topa rešena situacija sa računarom jednostavno čista glupost. Oni koji me poznaju, znaju snagu mojih misli. I odgovorno tvrdim da nisu misli one koje nam mogu kreirati bilo šta! Smatram da postoje životni putevi koji podrazumevaju prolazak kroz određene situacije, bez obzira na misli ili emocije koje usmeravamo ka tom nekom sutra. Ako moramo iskusiti ranjavanje od bliskih osoba, možemo biti pozitivni toliko da ne postoji pozitivnija osoba na svetu od nas, nakon ranjavanja ( emotivnog, naravno) od strane mnogih bližnjih, negde se ipak umanji sva ta pozitiva. Postaneš oprezan, drugačiji. Ne smanjiš svoju snagu, već je drugačije usmeravaš i, istini za volju, sva ta situacija te čini manje pozitivnim. Na kraju, da li je sva ta silna pozitiva prizvala i ostvarila bilo koji od ciljeva koje ste imali? Da je tako, svi ljudi na svetu bi bili siti, napojeni, imali krov na glavom i sve ono što toliko dugo zamišljaju. Pa zašto onda to nije tako?
Neki dan sam pričala mojoj V. kako smatram da živimo u svesnom ili nesvesnom licemerstvu i da je to uzrok mnogih naših konfuzija u životu. Primer toga je kad ne želiš da kažeš nešto bitno roditeljima, jer si svestan posledica. Neke stvari im nikad ne kažeš, neke tek kad prođu godine, a neke odmah. Isto tako se odnosimo prema svima u svojim životima. Jasno je da nas malo ljudi može poznavati skoro dobro ili čak i bolje nego mi sami sebe. I to su opravdani razlozi. Ali samo to licemerstvo koje utkamo u sebe iz raznih razloga od ranog detinjstva, nosimo sa sobom ceo život. Kao roditelji, mnogo puta ne želimo da povredimo svoju decu istinom, pa je pakujemo i stavljamo mašnice, ne bi li ih zaštitili od nečega. Na kraju, mi živimo u toj laži godinama, a mnoge istine ipak nekad isplivaju. Nije lepo ni što se otkrije da smo mi to znali, a ćutali, niti je njima laka spoznaja da je istina drugačija od onoga što smo predstavili. Mnogi ovo neće videti kao licemerstvo, ali to prosto jeste to. Svako dete, kao i odraslo biće, može da podnese mnogo više od onoga što mi mislimo. Ne trebamo ga trovati nekim stvarima koje nas se ne tiču, ali istine o našim okruženjima... bilo bi lakše kad ne bi bili licemerni. Poznajem ženu koja je dugo deci govorila da im je otac na putu, iako je umro. Kad je mislila da je vreme, rekla im je istinu. Ne razumem to. Moj otac nije hteo da ja moju J. odmalena učim da je njen otac umro. A šta sam trebala? Da je lažem, smišljam izgovore, da ga zamrzi dok ne odlučim da joj saspem istinu jednog dana u lice? Ne razumem takva delovanja. Ja sam se ipak odlučila za istinu od početka. Iako nije mogla da je razume, odrasla je sa njom.
Mnogo se pitam u poslednje vreme, zašto se upinjemo toliko puta da isteramo neke naše pravde i zarad čega, kad svejedno bude onako kako treba da bude u vreme kad treba da bude? A to što mi želimo sve da ubrzamo radi nekih naših zamišljenih koraka ka ostvarivanju ciljeva.... da nije trebalo da se desi- ne bi zasigurno! Stoga, sve u svoje vreme, a izgleda da nam od svega najviše fali strpljenja. Danas želim svima vama koji se teško mirite sa onim što jeste upravo strpljenje, jer nam ono najviše energije oduzima, a ništa ne daje zauzvrat!
Na sve to, struja na tom, jedinom vodu, na kome je sve, od kuhinje sa svim aparatima, kupatila i sobe u kojoj su nam televizor, računar i lap top, skoro dve godine je pravila probleme. Ne zbog preopterećenja, iako bi to bila prva misao. Već zbog stare, loše instalacije. Ne bi mogli da upalimo svetlo u kupatilu, jer bi negde izbijao kratki spoj u dnevnoj sobi, koji bi doveo do kvara nečega što je u tom momentu uključeno. Stoga, već neko vreme, nakon što je i grlo od zidne plafonjere podleglo tim strujnim udarima, imamo svetlo koje gori danonoćno. Zapravo, to je sijalica na produžnom kablu. Živela svakodnevna snalaženja za rešavanje svakodnevnih problema. Ali, nije samo to, pokvario se i monitor od računara, te ga nismo mogli koristiti neko vreme. Našli smo majstora koji nam je dao drugi da koristimo, dok on ne popravi taj. Taj drugi je ostao kod nas, dok god sam pisala redovno. Ali, struja je i dalje pravila problem, te je ili iz tog razloga, ili jednostavno lošeg monitora, i taj prestao da radi. U međuvremenu, kupila sam lap top. Bilo je lepo konačno imati sredstvo za komunikaciju preko interneta. Ali, ispostavilo se da nema dobar zvučni sistem, tako da služi isključivo za prepisku, pisanje i gledanje videa. No dobro, uzmi što imaš i služi se sa tim.
Ali, ne jednom, desilo se da smo zalili lap top nekom tečnosti. Tako da sve one silne pozitivne misli o tome kako je sa dolaskom lap topa rešena situacija sa računarom jednostavno čista glupost. Oni koji me poznaju, znaju snagu mojih misli. I odgovorno tvrdim da nisu misli one koje nam mogu kreirati bilo šta! Smatram da postoje životni putevi koji podrazumevaju prolazak kroz određene situacije, bez obzira na misli ili emocije koje usmeravamo ka tom nekom sutra. Ako moramo iskusiti ranjavanje od bliskih osoba, možemo biti pozitivni toliko da ne postoji pozitivnija osoba na svetu od nas, nakon ranjavanja ( emotivnog, naravno) od strane mnogih bližnjih, negde se ipak umanji sva ta pozitiva. Postaneš oprezan, drugačiji. Ne smanjiš svoju snagu, već je drugačije usmeravaš i, istini za volju, sva ta situacija te čini manje pozitivnim. Na kraju, da li je sva ta silna pozitiva prizvala i ostvarila bilo koji od ciljeva koje ste imali? Da je tako, svi ljudi na svetu bi bili siti, napojeni, imali krov na glavom i sve ono što toliko dugo zamišljaju. Pa zašto onda to nije tako?
Neki dan sam pričala mojoj V. kako smatram da živimo u svesnom ili nesvesnom licemerstvu i da je to uzrok mnogih naših konfuzija u životu. Primer toga je kad ne želiš da kažeš nešto bitno roditeljima, jer si svestan posledica. Neke stvari im nikad ne kažeš, neke tek kad prođu godine, a neke odmah. Isto tako se odnosimo prema svima u svojim životima. Jasno je da nas malo ljudi može poznavati skoro dobro ili čak i bolje nego mi sami sebe. I to su opravdani razlozi. Ali samo to licemerstvo koje utkamo u sebe iz raznih razloga od ranog detinjstva, nosimo sa sobom ceo život. Kao roditelji, mnogo puta ne želimo da povredimo svoju decu istinom, pa je pakujemo i stavljamo mašnice, ne bi li ih zaštitili od nečega. Na kraju, mi živimo u toj laži godinama, a mnoge istine ipak nekad isplivaju. Nije lepo ni što se otkrije da smo mi to znali, a ćutali, niti je njima laka spoznaja da je istina drugačija od onoga što smo predstavili. Mnogi ovo neće videti kao licemerstvo, ali to prosto jeste to. Svako dete, kao i odraslo biće, može da podnese mnogo više od onoga što mi mislimo. Ne trebamo ga trovati nekim stvarima koje nas se ne tiču, ali istine o našim okruženjima... bilo bi lakše kad ne bi bili licemerni. Poznajem ženu koja je dugo deci govorila da im je otac na putu, iako je umro. Kad je mislila da je vreme, rekla im je istinu. Ne razumem to. Moj otac nije hteo da ja moju J. odmalena učim da je njen otac umro. A šta sam trebala? Da je lažem, smišljam izgovore, da ga zamrzi dok ne odlučim da joj saspem istinu jednog dana u lice? Ne razumem takva delovanja. Ja sam se ipak odlučila za istinu od početka. Iako nije mogla da je razume, odrasla je sa njom.
Mnogo se pitam u poslednje vreme, zašto se upinjemo toliko puta da isteramo neke naše pravde i zarad čega, kad svejedno bude onako kako treba da bude u vreme kad treba da bude? A to što mi želimo sve da ubrzamo radi nekih naših zamišljenih koraka ka ostvarivanju ciljeva.... da nije trebalo da se desi- ne bi zasigurno! Stoga, sve u svoje vreme, a izgleda da nam od svega najviše fali strpljenja. Danas želim svima vama koji se teško mirite sa onim što jeste upravo strpljenje, jer nam ono najviše energije oduzima, a ništa ne daje zauzvrat!
Comments
Post a Comment