Danas sam se baš ismejala u pekari. Prodavačica sredila frizuru, kaže da je njenim roditeljima danas pedesetogodišnjica braka. Žena, koja stoji iza mene, a sa čijim sam mužem juče pričala te saznala da idu na psihološko savetovalište i da je tamo ustanovljeno da ona mora sama da dolazi, jer je većina problema uzrokovana njom, dobacuje prodavačici: "Dobro su izdržali!". Smejemo se prodavačica i ja, dok ona sva raznežena priča kako su ona i dva brata najveće blago koje njeni roditelji imaju i takve stvari. Ja joj govorim neka im čestita u moje ime i nek dožive bar još jednu, a ona će: " Ma neka ih, ne treba, nek ide po redu!". Do kuće sam se smejala toj kratkoj komunikaciji. Znam da žena voli svoje roditelje, ne živi sa njima, ali su u svakodnevnom kontaktu. I sve je super, al puno je da žive još pedesetak godina.
Ja zaista nemam takav odnos sa svojim roditeljima. Zapravo, nisam ga imala nikad. Sad je tata umro, a ne živim u istom gradu sa mamom, pa je skroz drugačije. Ali, sa mojom decom imam nešto što zaista liči na tako nešto. Recimo, moja J. koja je jedno vreme smatrala da imamo loš odnos, da se mnogo svađamo, što ja nisam primetila jer se, po meni, to dešavalo jednom u nekoliko meseci, juče baš priča kako su sve to bile tinejdžerske bubice i kako njoj lično, što je starija, sve više nedostajem. Šalile smo se na račun toga kako deca brzo rastu, te kako su njih tri već velike, njih dve punoletne, sin N. baš brzo porastao i kako se sve to brzo odvija. Pa sam joj rekla da je to život, rodiš, sve ste na svetu jedno drugom, onda dođe pubertet, pa odrastu, a majke sve manje trebaju, dok na kraju više uopšte ne trebaju do unučadi. Pa me je demantovala svojom konstatacijom. Da, falimo im i kad odrastu. Često se seti moja J. svih pogodnosti koje je imala dok je živela sa nama, ili kad je ovde u poseti.
U istom tom objektu pre neki dan, čovek se žalio kako su ga skinuli sa biroa za nezaposlene, jer je odbio posao koji se radi u tri smene, pod izgovorom da ima stare roditelje. Setim se kako su, pre nekoliko godina, zvali mene. To je sve zbog čega su me ikad zvali sa biroa. Zvali su me da radim kao volonter za šest hiljada dinara u nekim buticima. Ukupno su zvali pet puta i taj poslednji put sam ljutita otišla kod direktora biroa da ga fino zamolim da preuzme svo troje moje dece i da ih samo nahrani sa svih tih šest hiljada koje su trebale biti moja plata. On je ostao šokiran, a ja sam mu lepo rekla da nema smisla da me zovu zbog takvih ponuda pod pretnjom skidanja sa biroa, kad mi odatle ionako jedino treba potvrda o nezaposlenosti. Inače, radila sam neprijavljena svih ovih godina, te imam samo deset meseci uplaćenog staža koje sam sama sebi uplatila. Stoga mi je sve to pomalo mučno, makar i da se setim toga. Nikakve opcije za dizanje kredita, recimo, za ogrev ili opremanje dece u školu. Sve što imaš u rukama moraš dobro da organizuješ tako da ne napraviš grešku, jer ćeš je skupo platiti. No, malo sam razmišljala o čoveku koji se izgovara roditeljima za posao. Da li je zaista tako? Realno, pošto smo komšije, viđam mu roditelje koji raduckaju po dvorištu, baštici, šetkaju po ulici, polako, zato što jesu ljudi u godinama. Ali, šta njega sprečava da radi, kad im ionako ne pomaže oko tih poslova? Jedino gde ga vidim su odlasci u nabavku, verovatno njihovim novcem, jer je on nezaposlen. Inače i on sam ima preko pedeset godina, tako da mi je cela ta priča nekako nelogična.
A onda, pomislim na mnoge koje poznajem, a kojima su roditelji ostavili nekretnine, godinama ih finansirali, dok se nisu osamostalili. Ili nisu nikad. Pa se pitam gde je neka granica normalnog u tim roditeljskim davanjima i preuzimanju odgovornosti za živote svoje odrasle dece? Jasno mi je da nismo zapad, gde deca rano odlaze od kuće i rade i završavaju škole. Nismo ni istok, gde je sve drugačije uređeno. Ali gde smo mi? Kakva smo mi sredina? Koja ne poznaje granice ili ne želi da ih zna? U redu mi je da pomažemo deci ukoliko im je pomoć potrebna, naravno. U redu mi je i da se pomažemo međusobno. Ali mi je nekako ružno to iskorišćavanje ljudi do kraja života i to samo zato što su te stvorili. Ne znam da li postoji način da mi se dokaže da je to neka karma ili opravdano bilo kakvim većim smislom. U prilici smo da vidimo ljude koji su rođeni invalidi, pa se bore da budu samostalni koliko god je u njihovoj moći. I to mi je za svaku pohvalu. U tom smislu, sve ovo što je, da kažem, mentalna invalidnost mi je neobjašnjiva.
Takođe ne mogu da shvatim ljude kojima su roditelji bezbroj puta izašli u susret kad im je bilo lepo i kad im je bilo najteže. Prihvatili ih, pomogli da razreše stanja u koja su upali, a ovi im iz "zahvalnosti" sutra ne daju pravo ni da kažu šta misle, a kamoli da učestvuju dalje u njihovom životu. Prosto mi je to sve nekako bez veze. A ako se opet ukaže prilika za istom pomoći tih roditelja, opet će im se obratiti sa punim pravom. Bez obraza, po meni.
Juče pokupim sina iz vrtića u isto vreme kad jedna majka svog sina iz starije grupe. Njen sin plače. A ona mu naređuje: "Nemoj da plačeš! Ako tebe neko udari- udari i ti njega! Ako te gurne, gurni i ti njega! Ako te povredi- povredi i ti njega! Ali nemoj da plačeš!". Mi nemamo takva iskustva u vrtiću, ali smo imali iskustva sa vršnjačkim nasiljem druge vrste i kasnije, u školi. No, da li se deca trebaju gurati i tući u prisustvu vaspitača koji to treba da reše, jer se dešava pred njima? Hmmm. A šta ako to dete potpuno usvoji ovo što mu majka govori pa sutra to bude primenjivao doslovce na sve što pomisli da je atak na njega? Ne znam, zaista, samo mi je bilo bitno da ja moje dete uposlim mislima o nečemu lepom, da ne sluša savete te majke.
Ja sam sa mojom decom pričala bezbroj puta o tim stvarima. Po meni, postoje stvari koje roditelj treba da toleriše u životu svoje dece, kad već postanu svoji ljudi. Ali, moraju da postoje granice. Na primer, moji rođaci su napravili veliku kuću, imali dva sina, sve je slutilo na večno srećan život. A onda, sredili prvi sprat kuće i otkrili da im se mlađi sin drogira. Probali svašta da ga vrate na "pravi put", a onda je otac odlučio- on ide u rodno selo. Pitao je ženu da ide sa njim, ona odbila jer nije želela da ostavi tog sina, tad već skoro tridesetogodišnjaka samog. Onaj stariji je otišao u svet i dobro mu je. Danas, mlađi sin ima pedeset i nešto malo godina, ona će sedamdeset i pet, a proteklih dvadesetak se bori sa zavišnoću sina, bezuspešno. Bezbroj skupova njegovog društva, incidenata koje su prouzrokovali, policijskih intervencija, hapšenja njega i ležanja u zatvoru. Bio je oženjen, razveo se, ima sina, sad punoletnog koji je jako dobar momak. Hoću reći, da li je zaista bilo potrebno napraviti taj rez, koji je njegov otac napravio pre toliko godina? Njegova majka vodi uzaludnu borbu toliko dugo da joj je to obeležilo čitav život. Sve ukupno, droga im je u životu prisutna nekih tridesetak godina. Malo li je? Ko je tu ispravno postupio? Otac mu je rekao još davno da mu je dao sve što je mogao da mu da, a pošto to nije dovoljno, ostavlja mu sve. Dvospratnu kuću sa svim u njoj. Ali on ne želi svoj život da vodi na taj način. Majka, odavno u penziji, svake godine traži nove načine da zaradi još koji dinar, da uloži u hranu i ogrev i plaćanje računa, jer on, eto, ima važnijeg posla od toga. Ko je dobro uradio?
Na kraju, biti roditelj je lepa i odgovorna rabota. Sve što mi danas radimo, ostaje sutra u amanet budućim generacijama. Zato je bitno da uradimo sve što je u našoj moći da ostavimo dobro. Decu koja će graditi svoje živote tako da ne povređuju druge, a da njih čine srećnim, zadovoljnim i odgovornim ljudima. A koja će te veštine sutra proslediti svojoj deci i tako dalje.
Ja zaista nemam takav odnos sa svojim roditeljima. Zapravo, nisam ga imala nikad. Sad je tata umro, a ne živim u istom gradu sa mamom, pa je skroz drugačije. Ali, sa mojom decom imam nešto što zaista liči na tako nešto. Recimo, moja J. koja je jedno vreme smatrala da imamo loš odnos, da se mnogo svađamo, što ja nisam primetila jer se, po meni, to dešavalo jednom u nekoliko meseci, juče baš priča kako su sve to bile tinejdžerske bubice i kako njoj lično, što je starija, sve više nedostajem. Šalile smo se na račun toga kako deca brzo rastu, te kako su njih tri već velike, njih dve punoletne, sin N. baš brzo porastao i kako se sve to brzo odvija. Pa sam joj rekla da je to život, rodiš, sve ste na svetu jedno drugom, onda dođe pubertet, pa odrastu, a majke sve manje trebaju, dok na kraju više uopšte ne trebaju do unučadi. Pa me je demantovala svojom konstatacijom. Da, falimo im i kad odrastu. Često se seti moja J. svih pogodnosti koje je imala dok je živela sa nama, ili kad je ovde u poseti.
U istom tom objektu pre neki dan, čovek se žalio kako su ga skinuli sa biroa za nezaposlene, jer je odbio posao koji se radi u tri smene, pod izgovorom da ima stare roditelje. Setim se kako su, pre nekoliko godina, zvali mene. To je sve zbog čega su me ikad zvali sa biroa. Zvali su me da radim kao volonter za šest hiljada dinara u nekim buticima. Ukupno su zvali pet puta i taj poslednji put sam ljutita otišla kod direktora biroa da ga fino zamolim da preuzme svo troje moje dece i da ih samo nahrani sa svih tih šest hiljada koje su trebale biti moja plata. On je ostao šokiran, a ja sam mu lepo rekla da nema smisla da me zovu zbog takvih ponuda pod pretnjom skidanja sa biroa, kad mi odatle ionako jedino treba potvrda o nezaposlenosti. Inače, radila sam neprijavljena svih ovih godina, te imam samo deset meseci uplaćenog staža koje sam sama sebi uplatila. Stoga mi je sve to pomalo mučno, makar i da se setim toga. Nikakve opcije za dizanje kredita, recimo, za ogrev ili opremanje dece u školu. Sve što imaš u rukama moraš dobro da organizuješ tako da ne napraviš grešku, jer ćeš je skupo platiti. No, malo sam razmišljala o čoveku koji se izgovara roditeljima za posao. Da li je zaista tako? Realno, pošto smo komšije, viđam mu roditelje koji raduckaju po dvorištu, baštici, šetkaju po ulici, polako, zato što jesu ljudi u godinama. Ali, šta njega sprečava da radi, kad im ionako ne pomaže oko tih poslova? Jedino gde ga vidim su odlasci u nabavku, verovatno njihovim novcem, jer je on nezaposlen. Inače i on sam ima preko pedeset godina, tako da mi je cela ta priča nekako nelogična.
A onda, pomislim na mnoge koje poznajem, a kojima su roditelji ostavili nekretnine, godinama ih finansirali, dok se nisu osamostalili. Ili nisu nikad. Pa se pitam gde je neka granica normalnog u tim roditeljskim davanjima i preuzimanju odgovornosti za živote svoje odrasle dece? Jasno mi je da nismo zapad, gde deca rano odlaze od kuće i rade i završavaju škole. Nismo ni istok, gde je sve drugačije uređeno. Ali gde smo mi? Kakva smo mi sredina? Koja ne poznaje granice ili ne želi da ih zna? U redu mi je da pomažemo deci ukoliko im je pomoć potrebna, naravno. U redu mi je i da se pomažemo međusobno. Ali mi je nekako ružno to iskorišćavanje ljudi do kraja života i to samo zato što su te stvorili. Ne znam da li postoji način da mi se dokaže da je to neka karma ili opravdano bilo kakvim većim smislom. U prilici smo da vidimo ljude koji su rođeni invalidi, pa se bore da budu samostalni koliko god je u njihovoj moći. I to mi je za svaku pohvalu. U tom smislu, sve ovo što je, da kažem, mentalna invalidnost mi je neobjašnjiva.
Takođe ne mogu da shvatim ljude kojima su roditelji bezbroj puta izašli u susret kad im je bilo lepo i kad im je bilo najteže. Prihvatili ih, pomogli da razreše stanja u koja su upali, a ovi im iz "zahvalnosti" sutra ne daju pravo ni da kažu šta misle, a kamoli da učestvuju dalje u njihovom životu. Prosto mi je to sve nekako bez veze. A ako se opet ukaže prilika za istom pomoći tih roditelja, opet će im se obratiti sa punim pravom. Bez obraza, po meni.
Juče pokupim sina iz vrtića u isto vreme kad jedna majka svog sina iz starije grupe. Njen sin plače. A ona mu naređuje: "Nemoj da plačeš! Ako tebe neko udari- udari i ti njega! Ako te gurne, gurni i ti njega! Ako te povredi- povredi i ti njega! Ali nemoj da plačeš!". Mi nemamo takva iskustva u vrtiću, ali smo imali iskustva sa vršnjačkim nasiljem druge vrste i kasnije, u školi. No, da li se deca trebaju gurati i tući u prisustvu vaspitača koji to treba da reše, jer se dešava pred njima? Hmmm. A šta ako to dete potpuno usvoji ovo što mu majka govori pa sutra to bude primenjivao doslovce na sve što pomisli da je atak na njega? Ne znam, zaista, samo mi je bilo bitno da ja moje dete uposlim mislima o nečemu lepom, da ne sluša savete te majke.
Ja sam sa mojom decom pričala bezbroj puta o tim stvarima. Po meni, postoje stvari koje roditelj treba da toleriše u životu svoje dece, kad već postanu svoji ljudi. Ali, moraju da postoje granice. Na primer, moji rođaci su napravili veliku kuću, imali dva sina, sve je slutilo na večno srećan život. A onda, sredili prvi sprat kuće i otkrili da im se mlađi sin drogira. Probali svašta da ga vrate na "pravi put", a onda je otac odlučio- on ide u rodno selo. Pitao je ženu da ide sa njim, ona odbila jer nije želela da ostavi tog sina, tad već skoro tridesetogodišnjaka samog. Onaj stariji je otišao u svet i dobro mu je. Danas, mlađi sin ima pedeset i nešto malo godina, ona će sedamdeset i pet, a proteklih dvadesetak se bori sa zavišnoću sina, bezuspešno. Bezbroj skupova njegovog društva, incidenata koje su prouzrokovali, policijskih intervencija, hapšenja njega i ležanja u zatvoru. Bio je oženjen, razveo se, ima sina, sad punoletnog koji je jako dobar momak. Hoću reći, da li je zaista bilo potrebno napraviti taj rez, koji je njegov otac napravio pre toliko godina? Njegova majka vodi uzaludnu borbu toliko dugo da joj je to obeležilo čitav život. Sve ukupno, droga im je u životu prisutna nekih tridesetak godina. Malo li je? Ko je tu ispravno postupio? Otac mu je rekao još davno da mu je dao sve što je mogao da mu da, a pošto to nije dovoljno, ostavlja mu sve. Dvospratnu kuću sa svim u njoj. Ali on ne želi svoj život da vodi na taj način. Majka, odavno u penziji, svake godine traži nove načine da zaradi još koji dinar, da uloži u hranu i ogrev i plaćanje računa, jer on, eto, ima važnijeg posla od toga. Ko je dobro uradio?
Na kraju, biti roditelj je lepa i odgovorna rabota. Sve što mi danas radimo, ostaje sutra u amanet budućim generacijama. Zato je bitno da uradimo sve što je u našoj moći da ostavimo dobro. Decu koja će graditi svoje živote tako da ne povređuju druge, a da njih čine srećnim, zadovoljnim i odgovornim ljudima. A koja će te veštine sutra proslediti svojoj deci i tako dalje.
Comments
Post a Comment