Šta bi bilo sa svetom, kad bi svi bili uspešni? Svi bi, zapravo, bili srećni! Smatram da je priča o tome kako je lako dostići do stanja zadovoljstva, što je preduslov za stanje sreće, malo preoptimistična. Logično je da u situacijama koje to iziskuju od nas, ne možemo raditi na sebi u smislu tog ispunjenja i dostizanja sreće. Da mi je neko rekao da moram biti srećna u onom periodu kad su mi sestra od ujaka i ujak izvršili samoubistva u roku od šest dana, mislim da bih ih trajno odstranila iz svog života. Jednostavno, takve situacije su teške same po sebi i besmisleno je truditi se da budeš srećan. Po meni, sasvim je prirodno dopustiti šokovima koji obuzmu celo naše biće da odrade svoje i da se polako vratimo u normalu. Isto tako ne mogu da razumem kad neko sto godina nakon smrti drage osobe, na svaki pomen na istu, ponovo krvari iznutra i ima iste reakcije kao kad se odlazak tih osoba realno desio. Znam nekoliko takvih ljudi i smatram ih ekstremnim smaračima koje sam uvek rado zaobilazila. Bila sam u prilici da mog pokojnog muža oplakuje žena koja ga je dva puta videla u životu, sedamnaest godina nakon njegove smrti! Moja J. i ja smo je samo propratile kolutanjem očiju i podsmehom, te prekidanjem nastale novodrame, jer nam je apsolutno besmislena. Hoću reći da jeste normalno da takve stvari odbolujemo, ali mi nije normalno da to traje čitav život.
Naravno da sam namerno ispričala drastične primere iz naših života, jer svaki manje šokantan je manje i bitan, te bi ga stoga trebali ranije i preboleti. Ali ne! Nas uvek nešto sputava u tome. Obično nešto što je bilo, davno se završilo i mi to nikad nismo otpustili, oprostili, a kamoli zaboravili. Nekako mi dolazi misao da oni ljudi koji nemaju vremena za prebiranje po svojim sećanjima, idu lakše kroz život, jer su lakši za taj teret koji mnoge veže poput pauka svoj plen. Ispada da smo mi vrlo inteligentni zato što pamtimo sve to što smo prošli, a u isto vreme ekstremno glupi što to ne možemo da zaboravimo. I to jeste istina, sa jednom malom izmenom. Nije da ne možemo, već nećemo, ne želimo! E to je razlika koja je bitna. I koja menja sve. Zaista, šta ja imam od toga što ću svaki put kad sretnem neku osobu u problemima, evocirati uspomene na one koje sam i sama prošla? Osim ako to ne radimo u krajnje konstruktivne svrhe, sve ostalo je besmislica. Zašto ja moram da preživljavam ponovo smrt neke meni drage osobe ili smrt dela mene kao osobe kad sam se odrekla toga u korist nečega drugog? Zar moramo biti poput slonova, koji nikad ništa ne zaboravljaju? Zar nam nisu smešne situacije kad slon nakon mnogo godina nekome istrese punu surlu vode na glavu, ako ga je povredio? A mi to isto radimo, čim nam se ukaže prilika! Slonova muka nam je smešna, a naša nam je teška. Zašto ne možemo da ostavimo po strani? Mnogo puta se desi da osobe koje su nas uvredile, povredile ili nešto slično učinile, same kasnije ispaštaju za ono što su radile. Jednostavno to nekako život uredi. Zašto mi sebe da trujemo željom za osvetom koju ćemo godinama držati u sebi, a nekad se desi da je nikad ne ostvarimo.
Neki od nas mnoge traume preživljavamo ceo život, samo zato što nismo u stanju da otpustimo ono što je bilo. Mnogo puta sam čula ljude koji imaju već odraslu decu, i mogu javno da kažem i da debelo stojim iza toga, da ne opravdavam vaspitanje kao izgovor. Mogu, kao i obično, sebe da stavim za primer, gde se izrazito osetila razlika između dece, u korist starijeg deteta. Mogu prepričati i priču o blizancima koji su otišli suprotnim putevima, te su alkoholičara pitali zašto je alkoholičar, a drugoga zašto je toliko uspešan i obojica imali isti odgovor- otac im je bio alkoholičar! Izuzetni primeri za mene, koja nikad nisam pravila razliku između dece i svi su mi mezimci, jer su moji. I blizance koji su našli motiv ili izgovor za svoje živote! Kao i mi, imali su isti izbor: ponoviti prošlost ili izabrati drugačiji put. Za sve ljude koji sebe ne smatraju uspešnima, jednostavno se previše držite onoga što je bilo i uporno pokušavate istim putevima doći do drugačije destinacije. Ako nije išlo do sada, i upornost u istom pravcu će vas odvesti na isto mesto! Dakle, samo biranje drugačijeg puta je potrebno da makar napravimo promenu. A kad ta promena dozvoli malu promenu u svesti, može nas odvesti na put ka sreći. U svakom slučaju, nećemo znati ako ne pokušamo. Mnogi provode godine u istim plićacima, pripremajući se da zaplivaju. Istina je da neki zaborave da plivaju, u međuvremenu. I vreme se menja, okolnosti, mi matorimo, menjamo se.... Istina je da se neki podsete čim uskoče u vodu. Ali nekima treba podsetnik. Da li vi znate ko ste vi od ovo dvoje? Da li ste pokušali, ili prosto znate da jeste ili niste plivač? Hoće li vas teorija o vama sprečiti da praktično proverite svoje granice?
Poštujem svakoga ko je svestan da ne želi da proba. Poštujem svaku odluku da ostanemo tu gde jesmo. Ali mi se negde izgubilo poštovanje prema svesnom ostanku u lošim okolnostima, dok konstantno pljujemo po njima. Jasno je da je za neke poteze potrebno vreme. Jasno je da su i okolnosti ono što nas nekad sprečavaju da napravimo taj korak baš u trenutku kad mi to želimo. Nekad nije bitno samo napraviti taj korak. Nekad je vrlo bitan plan koji stoji ispred toga. Postoji vreme za sve, zapravo. Što ga kvalitetnije usmerimo ka promeni na bolje, pre ćemo stvoriti uslove za to. Makar samo planove, ali ćemo bar znati kuda idemo. Bar ćemo znati da smo probali. Mojoj deci govorim da probaju, sve što pomisle da je dobro za njih. Smatram da u životu postoje samo dva moguća rešenja situacije, a da su ostalo samo gradacije. Postoji da ili ne. Veliki uspeh ili mali. Isto i neuspeh. Jedino što im govorim da dobro odmere mogućnost velikog neuspeha. Ako misle da ga mogu lako podneti, onda neka urade taj korak. Pod neuspehom ne smatram totalnu katastrofu, već posledice koje određeni koraci nose sa sobom. Imam ćerke koje su zvali da budu foto modeli ili šta već u toj branši. Ne neuspeh, nego šta izlazak u javnost na taj način nosi. Eto, to bi bio neki naš pogled na posledice o kojima treba razmišljati pre bilo kakve akcije. Možda nisam u pravu, ali je to neki moj pristup svemu. Možda bih bolje prolazila kad bi išla "grlom u jagode", ne znam. Znam da ili ne mogu ili ne želim to da priuštim ni sebi, ni svojoj deci. No, ako se prilika ukaže, naravno da ću je iskoristiti u našu korist.
Prosto, hodati stazama koje smo sami utabali, a nismo stigli gde smo hteli je šetanje u istom krugu. Imamo opcije, kao i uvek, ostati tu, ali prihvatiti ostanak dostojanstveno. Ili promeniti nešto i ponovo dostojanstveno ići tim putem. Mnogo smo se poneli pričom o sreći koju očekujemo spolja, a dozvoljavamo da postanemo prazne ljušture uslovljene situacijama u kojima smo. Popunimo se svojim osvešćenim kvalitetima i radimo na njima, te promenimo nešto na bolje. Svaki korak je novi put ka tome. Budimo uporni, istrajni i.. nekud će nas odvesti. Ako nismo zadovoljni, promenićemo opet. Bolje i to nego ostati tu gde nismo zadovoljni. Čini mi se da ljudi koji svoje životne nedaće podnose sa dostojanstvom, možemo smatrati uspešnim, jer su prihvatili svoj život takav kakav jeste. Naučimo nešto iz svega toga, poradimo na svojim stanjima, željama, mogućnostima, okolnostima... i nađimo put ka svojoj sreći. Makar korak po korak. Nemojmo dozvoliti da nas uljuljkanost u lošim navikama sputava u tome. Svi naučnici se slažu da se svaka navika može promeniti za relativno kratko vreme. Neka bude i za šest nedelja. Koliko ćete vi truda uložiti u to je količina energije koja će vam promeniti život! Koliko mislite da je to teško? Ako vam je teško učiniti to za vas, kako možete očekivati od drugih da se menjaju? Hmmm......
Naravno da sam namerno ispričala drastične primere iz naših života, jer svaki manje šokantan je manje i bitan, te bi ga stoga trebali ranije i preboleti. Ali ne! Nas uvek nešto sputava u tome. Obično nešto što je bilo, davno se završilo i mi to nikad nismo otpustili, oprostili, a kamoli zaboravili. Nekako mi dolazi misao da oni ljudi koji nemaju vremena za prebiranje po svojim sećanjima, idu lakše kroz život, jer su lakši za taj teret koji mnoge veže poput pauka svoj plen. Ispada da smo mi vrlo inteligentni zato što pamtimo sve to što smo prošli, a u isto vreme ekstremno glupi što to ne možemo da zaboravimo. I to jeste istina, sa jednom malom izmenom. Nije da ne možemo, već nećemo, ne želimo! E to je razlika koja je bitna. I koja menja sve. Zaista, šta ja imam od toga što ću svaki put kad sretnem neku osobu u problemima, evocirati uspomene na one koje sam i sama prošla? Osim ako to ne radimo u krajnje konstruktivne svrhe, sve ostalo je besmislica. Zašto ja moram da preživljavam ponovo smrt neke meni drage osobe ili smrt dela mene kao osobe kad sam se odrekla toga u korist nečega drugog? Zar moramo biti poput slonova, koji nikad ništa ne zaboravljaju? Zar nam nisu smešne situacije kad slon nakon mnogo godina nekome istrese punu surlu vode na glavu, ako ga je povredio? A mi to isto radimo, čim nam se ukaže prilika! Slonova muka nam je smešna, a naša nam je teška. Zašto ne možemo da ostavimo po strani? Mnogo puta se desi da osobe koje su nas uvredile, povredile ili nešto slično učinile, same kasnije ispaštaju za ono što su radile. Jednostavno to nekako život uredi. Zašto mi sebe da trujemo željom za osvetom koju ćemo godinama držati u sebi, a nekad se desi da je nikad ne ostvarimo.
Neki od nas mnoge traume preživljavamo ceo život, samo zato što nismo u stanju da otpustimo ono što je bilo. Mnogo puta sam čula ljude koji imaju već odraslu decu, i mogu javno da kažem i da debelo stojim iza toga, da ne opravdavam vaspitanje kao izgovor. Mogu, kao i obično, sebe da stavim za primer, gde se izrazito osetila razlika između dece, u korist starijeg deteta. Mogu prepričati i priču o blizancima koji su otišli suprotnim putevima, te su alkoholičara pitali zašto je alkoholičar, a drugoga zašto je toliko uspešan i obojica imali isti odgovor- otac im je bio alkoholičar! Izuzetni primeri za mene, koja nikad nisam pravila razliku između dece i svi su mi mezimci, jer su moji. I blizance koji su našli motiv ili izgovor za svoje živote! Kao i mi, imali su isti izbor: ponoviti prošlost ili izabrati drugačiji put. Za sve ljude koji sebe ne smatraju uspešnima, jednostavno se previše držite onoga što je bilo i uporno pokušavate istim putevima doći do drugačije destinacije. Ako nije išlo do sada, i upornost u istom pravcu će vas odvesti na isto mesto! Dakle, samo biranje drugačijeg puta je potrebno da makar napravimo promenu. A kad ta promena dozvoli malu promenu u svesti, može nas odvesti na put ka sreći. U svakom slučaju, nećemo znati ako ne pokušamo. Mnogi provode godine u istim plićacima, pripremajući se da zaplivaju. Istina je da neki zaborave da plivaju, u međuvremenu. I vreme se menja, okolnosti, mi matorimo, menjamo se.... Istina je da se neki podsete čim uskoče u vodu. Ali nekima treba podsetnik. Da li vi znate ko ste vi od ovo dvoje? Da li ste pokušali, ili prosto znate da jeste ili niste plivač? Hoće li vas teorija o vama sprečiti da praktično proverite svoje granice?
Poštujem svakoga ko je svestan da ne želi da proba. Poštujem svaku odluku da ostanemo tu gde jesmo. Ali mi se negde izgubilo poštovanje prema svesnom ostanku u lošim okolnostima, dok konstantno pljujemo po njima. Jasno je da je za neke poteze potrebno vreme. Jasno je da su i okolnosti ono što nas nekad sprečavaju da napravimo taj korak baš u trenutku kad mi to želimo. Nekad nije bitno samo napraviti taj korak. Nekad je vrlo bitan plan koji stoji ispred toga. Postoji vreme za sve, zapravo. Što ga kvalitetnije usmerimo ka promeni na bolje, pre ćemo stvoriti uslove za to. Makar samo planove, ali ćemo bar znati kuda idemo. Bar ćemo znati da smo probali. Mojoj deci govorim da probaju, sve što pomisle da je dobro za njih. Smatram da u životu postoje samo dva moguća rešenja situacije, a da su ostalo samo gradacije. Postoji da ili ne. Veliki uspeh ili mali. Isto i neuspeh. Jedino što im govorim da dobro odmere mogućnost velikog neuspeha. Ako misle da ga mogu lako podneti, onda neka urade taj korak. Pod neuspehom ne smatram totalnu katastrofu, već posledice koje određeni koraci nose sa sobom. Imam ćerke koje su zvali da budu foto modeli ili šta već u toj branši. Ne neuspeh, nego šta izlazak u javnost na taj način nosi. Eto, to bi bio neki naš pogled na posledice o kojima treba razmišljati pre bilo kakve akcije. Možda nisam u pravu, ali je to neki moj pristup svemu. Možda bih bolje prolazila kad bi išla "grlom u jagode", ne znam. Znam da ili ne mogu ili ne želim to da priuštim ni sebi, ni svojoj deci. No, ako se prilika ukaže, naravno da ću je iskoristiti u našu korist.
Prosto, hodati stazama koje smo sami utabali, a nismo stigli gde smo hteli je šetanje u istom krugu. Imamo opcije, kao i uvek, ostati tu, ali prihvatiti ostanak dostojanstveno. Ili promeniti nešto i ponovo dostojanstveno ići tim putem. Mnogo smo se poneli pričom o sreći koju očekujemo spolja, a dozvoljavamo da postanemo prazne ljušture uslovljene situacijama u kojima smo. Popunimo se svojim osvešćenim kvalitetima i radimo na njima, te promenimo nešto na bolje. Svaki korak je novi put ka tome. Budimo uporni, istrajni i.. nekud će nas odvesti. Ako nismo zadovoljni, promenićemo opet. Bolje i to nego ostati tu gde nismo zadovoljni. Čini mi se da ljudi koji svoje životne nedaće podnose sa dostojanstvom, možemo smatrati uspešnim, jer su prihvatili svoj život takav kakav jeste. Naučimo nešto iz svega toga, poradimo na svojim stanjima, željama, mogućnostima, okolnostima... i nađimo put ka svojoj sreći. Makar korak po korak. Nemojmo dozvoliti da nas uljuljkanost u lošim navikama sputava u tome. Svi naučnici se slažu da se svaka navika može promeniti za relativno kratko vreme. Neka bude i za šest nedelja. Koliko ćete vi truda uložiti u to je količina energije koja će vam promeniti život! Koliko mislite da je to teško? Ako vam je teško učiniti to za vas, kako možete očekivati od drugih da se menjaju? Hmmm......
Comments
Post a Comment