Moje viđenje stvari nikad nije jednostavno, kao što je kod mnogih, pretpostavljam. Ja sam sva u simbolima. Ako vidim dve gugutke kako se bore sa trećom, padnu mi na pamet ljudi koji sličnu situaciju imaju u svojoj vezi. Šta god se oko mene nalazi je nepresušni izvor simbola, te interpretacije istih i primene u svakodnevnom životu. Nekako je za mene i to deo povezanosti sa svime što jeste. I to je neotuđivi deo mene od kako pamtim. Nije sve simbol, sve je znak.
Bilo je slučajeva kad su ti znakovi bili očigledni, ali je bilo i onih koji su se teže tumačili. Ali, ne tako davno, zbog situacije u kojoj sam se našla, baš me je nekako pouka potresla više nego ijedna druga pre. Sve su, do te, bile nekako normalne za sve prilike. Ova mi je bila očigledni primer onoga što živimo svaki dan, a primećujemo isto kao i ja pre toga. O čemu se radi? Opšte je poznato da ja o svojim ličnim stvarima pišem i pričam na sva zvona, možda nekome pomognu. Ovde je ponovo reč o alopeciji, ali o onom prelazu iz skrivenog u javni sektor. Dakle, pisala sam već, ali da ponovim. Nemam obrve već nekih dvadesetak godina. Zapravo imam nešto pri krajevima i koju dlačicu na onim mestima na kojima ih žene čupaju, da izgledaju uredne, stoga sam ih toliko godina iscrtavala. Kako je to komplikacija koju samo mi, koji to prolazimo poznajemo, ne želim da smaram sa detaljima. Čisto da napomenem da sam probala koristiti raznorazne boje, ne bi li prestala izgledati kao crna vrana, u vreme kad nisam ni čula za olovke za obrve. Ili ih nije bilo u to vreme, pojma nemam, ali izgledala sam kao neko kome se obrve naziru, do nekoga ko ih je ofarbao, ali promašio boju itd, te sam se na kraju odlučila da jednostavno to radim isključivo crnom, jer su onda obrve iste boje, ako ništa drugo.
Pošto su obrve jedino mesto gde svakodnevno koristim šminku, iliti nacrtam dve crte, na tom mestu mi je koža ogrubela. To se toliko spontano dešavalo, da nisam ni primetila, dok me prijateljica nije poželela iznenaditi iscrtavanjem obrva tehnikom japanskog crtanja. Ona je bila sva oduševljena kako nisam glasa ispustila kad mi je radila prvi put. Za one koji ne znaju, to je tehnika gde se koža zaseca na mestima gde nema dlake, iscrtavaju se ta mesta, tj zasecaju skalperom, a onda se napuni bojom, ostavi da koža upije boju i onda ide proces zarastanja. Nakon nekog vremena, ponovi se postupak da se popune ona mesta koja nisu dobro uhvatila boju. Elem, masa žena kad radi taj postupak, zapravo se tu radi o popunjavanju, dakle maloj površini na kojoj je potreban takav zahvat. A kod mene, zbog stanja u kome se nalazim, bilo je potrebno odraditi kompletne obrve. Dakle, taj prvi put se stvarno nisam čula. Ali, razlog nije u tome što sam nešto hrabra, dobro podnosim bolove i slično, već u ogrubeloj koži, koja se prosto ogulila nakon tog prvog tretmana. Pošto je dobro urađen, bila je potrebna korekcija, kao i kod svakog drugog. Ali nisam je dobro podnela. Da li zbog činjenice da nisam spavala, da sam bila baš preumorna, izuzetno nervozna zbog nekih tadašnjih problema ili čega već, taj drugi put je bio baš bolan. Pretpostavljam da je tako, zapravo, drugim ženama taj prvi put kad rade. To japansko iscrtavanje je trajno iscrtavanje obrva koje traje tri do pet godina. S obzirom na obzir, moja koža je malčice drugačija i jednostavno bih morala to raditi svake dve godine. Dakle, ne znam da li sam za to, nakon tog jednog iskustva.
Nego, o ovome se radi: pre nego što sam išla na taj tretman, već sam pričala da sam doživljavala mnogo stresova u životu, te da mi je količina kose koja je opadala u pojedinim periodima života bila veća ili manja. Ali sam je uvek mogla sakriti preostalom kosom. Ali, kad sam rodila sina, da li zbog tadašnjih mojih unutrašnjih promena, plus hormoni koji su uzrokovani mojom jedinom trudnoćom sa muškim detetom, zapravo je nebitno od čega, ali kosa mi je opala toliko da sam je obrijala skroz. Prvo je bilo baš čudno, ali ispravna odluka. Onda je bilo neprijatno izaći iz kuće takav, pa sam vezala marame na glavu. Ali je bilo baš vruće, a nije prijatan osećaj sa maramom na glavi šetati tako. Onda sam odlučila da skinem sve sa glave, jer, zaboga, ne diše mi koža! I to je bilo sasvim ok. Prvih nekoliko šetnji smo obraćali pažnju na reakciju ljudi oko nas, kasnije više ni to. Čak i zaboravim skroz da sam ćelava! Podsete me ljudi koji mi žele pomoći, misleći da imam rak... Pre nekog vremena, toliko sam se rasplakala, jer me je častio dečko koji mi je fotokopirao par dokumenata. Bio je povučen, pomalo odsutan kad sam ušla. Videla sam da je onako malo namršten, ali sam mislila da je prosto takav. Pošto je napolju bilo malo hladnije, imala sam maramu na glavi. Kad je završio fotokopiranje, jedva je progovorio da ne treba da platim, ali je odsečno odmahivao ruku. Ja se nasmejem, pitam ga jel zbog dokumenta koji je fotokopirao? On mi odgovori da mu je majka umrla od raka! Džaba je bilo moje ubeđivanje da ne delimo bolest, da ja nisam ..... Nije hteo niti mogao više da sluša, a ja sam izašla da ga ne vređam više svojom maramom, niti besmislenim objašnjenjima da meni fali samo kosa. Ništa drugo. I da je to potpuno nevažna stvar, iako nekad ne deluje tako....
Dakle, svašta se dešava kad si drugačiji, iako nekad ne želiš da budeš. Ali, da se vratim na temu, pre tog iscrtavanja obrva, posle jednog kupanja, stanem pred ogledalo i obrišem ostatak šminke sa lica. To je taj momenat jednostavnosti i simbolizma koji nam je pred očima svaki dan, tako mali, tako ništavan, a bitan. Najbitniji! Znate, kad ste žensko, a nemate kosu, pomislite da je to ono što svi primete na vama. Verovatno je istina, ali... Znate li koliko je ta kosa, ta masa dlaka na glavi neprimetna, dok gledate lice bez obrva i trepavica? Pre nego što sam shvatila šta se dešava, dohvatila sam moj kreon i počela da crtam obrve i maskiram kapke, da bar malo pocrne, a onda me udario taj momenat kao klada po glavi, makar i ćelavoj!
Od gledanja na krupne stvari, toliko puta zaboravimo na sitnice! Koliko puta ste se i sami fokusirali na nešto što ste mislili da je veliko, a pri tom izgubili iz vida ono što je važno? Koliko puta ste sklonili decu u stranu, grublje nego inače, dok ste pravili savršen ručak za njih, a onda očekivali da uživaju u njemu, ne shvatajući da ste ih povredili u tom procesu? Koliko puta ste sa divljenjem pokazivali svom detetu divnu stvar koju ste mu kupili, ne mogavši da čujete ono što je ono imalo da vam kaže, zato što je sad vreme da se obraduje poklonu? Koliko puta smo zaboravili te sitnice, fokusirajući se na krupne stvari, a onda ostali sami, jer... krupne stvari su sasvim u redu, ako ne zaboravimo te sitnice, jer su upravo te sitnice lepak koji će sve veliko i krupno da oblikuje u prelepo i veličanstveno! Uostalom, šta će vam išta u životu, ako nemate sa kim da podelite? Ne ponašamo se mi tako samo prema deci, već prema svima koji nas okružuju. Šta će vam poslovi, ako ne radujete u deljenju onoga što ste zaradili? Savršen ručak, koji se podgreva po sto puta, ili na silu jede u određeno vreme, jer nema onoga što će da vas smesti za sto ljubavi i razumevanja? Šta će vam bilo šta u životu, ako nemate nekoga ko će iskreno da se obraduje tome? Ili da vam pomogne da se ponovo radujete životu? Nekako smo postali previše ili-ili i zato: manite se kose, držite se obrva!
Bilo je slučajeva kad su ti znakovi bili očigledni, ali je bilo i onih koji su se teže tumačili. Ali, ne tako davno, zbog situacije u kojoj sam se našla, baš me je nekako pouka potresla više nego ijedna druga pre. Sve su, do te, bile nekako normalne za sve prilike. Ova mi je bila očigledni primer onoga što živimo svaki dan, a primećujemo isto kao i ja pre toga. O čemu se radi? Opšte je poznato da ja o svojim ličnim stvarima pišem i pričam na sva zvona, možda nekome pomognu. Ovde je ponovo reč o alopeciji, ali o onom prelazu iz skrivenog u javni sektor. Dakle, pisala sam već, ali da ponovim. Nemam obrve već nekih dvadesetak godina. Zapravo imam nešto pri krajevima i koju dlačicu na onim mestima na kojima ih žene čupaju, da izgledaju uredne, stoga sam ih toliko godina iscrtavala. Kako je to komplikacija koju samo mi, koji to prolazimo poznajemo, ne želim da smaram sa detaljima. Čisto da napomenem da sam probala koristiti raznorazne boje, ne bi li prestala izgledati kao crna vrana, u vreme kad nisam ni čula za olovke za obrve. Ili ih nije bilo u to vreme, pojma nemam, ali izgledala sam kao neko kome se obrve naziru, do nekoga ko ih je ofarbao, ali promašio boju itd, te sam se na kraju odlučila da jednostavno to radim isključivo crnom, jer su onda obrve iste boje, ako ništa drugo.
Pošto su obrve jedino mesto gde svakodnevno koristim šminku, iliti nacrtam dve crte, na tom mestu mi je koža ogrubela. To se toliko spontano dešavalo, da nisam ni primetila, dok me prijateljica nije poželela iznenaditi iscrtavanjem obrva tehnikom japanskog crtanja. Ona je bila sva oduševljena kako nisam glasa ispustila kad mi je radila prvi put. Za one koji ne znaju, to je tehnika gde se koža zaseca na mestima gde nema dlake, iscrtavaju se ta mesta, tj zasecaju skalperom, a onda se napuni bojom, ostavi da koža upije boju i onda ide proces zarastanja. Nakon nekog vremena, ponovi se postupak da se popune ona mesta koja nisu dobro uhvatila boju. Elem, masa žena kad radi taj postupak, zapravo se tu radi o popunjavanju, dakle maloj površini na kojoj je potreban takav zahvat. A kod mene, zbog stanja u kome se nalazim, bilo je potrebno odraditi kompletne obrve. Dakle, taj prvi put se stvarno nisam čula. Ali, razlog nije u tome što sam nešto hrabra, dobro podnosim bolove i slično, već u ogrubeloj koži, koja se prosto ogulila nakon tog prvog tretmana. Pošto je dobro urađen, bila je potrebna korekcija, kao i kod svakog drugog. Ali nisam je dobro podnela. Da li zbog činjenice da nisam spavala, da sam bila baš preumorna, izuzetno nervozna zbog nekih tadašnjih problema ili čega već, taj drugi put je bio baš bolan. Pretpostavljam da je tako, zapravo, drugim ženama taj prvi put kad rade. To japansko iscrtavanje je trajno iscrtavanje obrva koje traje tri do pet godina. S obzirom na obzir, moja koža je malčice drugačija i jednostavno bih morala to raditi svake dve godine. Dakle, ne znam da li sam za to, nakon tog jednog iskustva.
Nego, o ovome se radi: pre nego što sam išla na taj tretman, već sam pričala da sam doživljavala mnogo stresova u životu, te da mi je količina kose koja je opadala u pojedinim periodima života bila veća ili manja. Ali sam je uvek mogla sakriti preostalom kosom. Ali, kad sam rodila sina, da li zbog tadašnjih mojih unutrašnjih promena, plus hormoni koji su uzrokovani mojom jedinom trudnoćom sa muškim detetom, zapravo je nebitno od čega, ali kosa mi je opala toliko da sam je obrijala skroz. Prvo je bilo baš čudno, ali ispravna odluka. Onda je bilo neprijatno izaći iz kuće takav, pa sam vezala marame na glavu. Ali je bilo baš vruće, a nije prijatan osećaj sa maramom na glavi šetati tako. Onda sam odlučila da skinem sve sa glave, jer, zaboga, ne diše mi koža! I to je bilo sasvim ok. Prvih nekoliko šetnji smo obraćali pažnju na reakciju ljudi oko nas, kasnije više ni to. Čak i zaboravim skroz da sam ćelava! Podsete me ljudi koji mi žele pomoći, misleći da imam rak... Pre nekog vremena, toliko sam se rasplakala, jer me je častio dečko koji mi je fotokopirao par dokumenata. Bio je povučen, pomalo odsutan kad sam ušla. Videla sam da je onako malo namršten, ali sam mislila da je prosto takav. Pošto je napolju bilo malo hladnije, imala sam maramu na glavi. Kad je završio fotokopiranje, jedva je progovorio da ne treba da platim, ali je odsečno odmahivao ruku. Ja se nasmejem, pitam ga jel zbog dokumenta koji je fotokopirao? On mi odgovori da mu je majka umrla od raka! Džaba je bilo moje ubeđivanje da ne delimo bolest, da ja nisam ..... Nije hteo niti mogao više da sluša, a ja sam izašla da ga ne vređam više svojom maramom, niti besmislenim objašnjenjima da meni fali samo kosa. Ništa drugo. I da je to potpuno nevažna stvar, iako nekad ne deluje tako....
Dakle, svašta se dešava kad si drugačiji, iako nekad ne želiš da budeš. Ali, da se vratim na temu, pre tog iscrtavanja obrva, posle jednog kupanja, stanem pred ogledalo i obrišem ostatak šminke sa lica. To je taj momenat jednostavnosti i simbolizma koji nam je pred očima svaki dan, tako mali, tako ništavan, a bitan. Najbitniji! Znate, kad ste žensko, a nemate kosu, pomislite da je to ono što svi primete na vama. Verovatno je istina, ali... Znate li koliko je ta kosa, ta masa dlaka na glavi neprimetna, dok gledate lice bez obrva i trepavica? Pre nego što sam shvatila šta se dešava, dohvatila sam moj kreon i počela da crtam obrve i maskiram kapke, da bar malo pocrne, a onda me udario taj momenat kao klada po glavi, makar i ćelavoj!
Od gledanja na krupne stvari, toliko puta zaboravimo na sitnice! Koliko puta ste se i sami fokusirali na nešto što ste mislili da je veliko, a pri tom izgubili iz vida ono što je važno? Koliko puta ste sklonili decu u stranu, grublje nego inače, dok ste pravili savršen ručak za njih, a onda očekivali da uživaju u njemu, ne shvatajući da ste ih povredili u tom procesu? Koliko puta ste sa divljenjem pokazivali svom detetu divnu stvar koju ste mu kupili, ne mogavši da čujete ono što je ono imalo da vam kaže, zato što je sad vreme da se obraduje poklonu? Koliko puta smo zaboravili te sitnice, fokusirajući se na krupne stvari, a onda ostali sami, jer... krupne stvari su sasvim u redu, ako ne zaboravimo te sitnice, jer su upravo te sitnice lepak koji će sve veliko i krupno da oblikuje u prelepo i veličanstveno! Uostalom, šta će vam išta u životu, ako nemate sa kim da podelite? Ne ponašamo se mi tako samo prema deci, već prema svima koji nas okružuju. Šta će vam poslovi, ako ne radujete u deljenju onoga što ste zaradili? Savršen ručak, koji se podgreva po sto puta, ili na silu jede u određeno vreme, jer nema onoga što će da vas smesti za sto ljubavi i razumevanja? Šta će vam bilo šta u životu, ako nemate nekoga ko će iskreno da se obraduje tome? Ili da vam pomogne da se ponovo radujete životu? Nekako smo postali previše ili-ili i zato: manite se kose, držite se obrva!
Comments
Post a Comment